четвртак, 05. април 2012.

ЧУДЕСА СВЕТОГА КРАЉА СТЕФАНА ДЕЧАНСКОГ


Краљ Стефан Урош Трећи Немањић (владао 1321-1331), познат под именом Стефан Дечански, једна је од најтрагичнијих фигура српске историје. Његов отац, краљ Милутин, наредио је да га ослепе, а син цар Душан Силни досудио му је смрт дављењем. Историчари не знају поуздано ко му је била мајка. Према једној верзији, рођен је у Милутиновом браку са бугарском принцезом Аном Тертер, према другој родила га је ћерка севастокатора Јована Анђела. Буран љубавни живот Стефановог оца Милутина оставља простора за многа нагађања, па поједини извори као Стефанову мајку наводе Јелену, Српкињу властелинског порекла. Велики део свог живота, Стефан Дечански провео је у изгнанству. Одрастао је међу Татарима, као талац на двору кана Ногаја, а након што се вратио и подигао буну против оца (1308), ослепљеног су га послали у Цариград, код цара Андроника, Милутиновог таста и оца његове последње супруге, краљице Симониде.
Након очеве смрти, Стефан се вратио у Србију и устоличио као краљ, победивши бројне претенденте на Милутинов престо. Недуго пре тога – верује се да је то чудотворно дело светог Николе – повраћен му је вид. Григорије Цамблак, учени монах, писац Житија Стефана Дечанског, наводи како је овај светитељ и владар имао приказања светог Николе у свим важним тренуцима овоземаљског живота.
Стефанова задужбина, манастир Високи Дечани на Косову, право је ремек-дело средњовековне уметности. Енглески путописац Ивенс назива их „најплеменитијом грађевином на Балканском полуострву”, а Милан Кашанин „круном нашег црквеног градитељства”. По својој славној задужбини, владар је добио и име: Стефан Дечански.
Као младић, Стефан Дечански био је ожењен бугарском принцезом Теодором Смилец. О овој жени не зна се много, иако је била мајка првог српског цара, Душана Силног. У браку са Дечанским, родила је и сина Душица, који је преминуо у Цариграду, за време њиховог изгнанства.
После смрти краљице Теодоре, Стефан Дечански оженио се Маријом Палеолог, ћерком Филипа Таренског, рођаком цара Андроника.
Сматра се да је овај брак склопљен из строго политичких разлога, па је интересантан податак да је млађа ћерка Стефана Дечанског и Марије Палеолог добила име Теодора.




Ради заштите манастира од злих људи, царица Јелена (Душанова жена) поставила је челника Ивоја. Али уместо да брани манастир од насилника и пљачкаша, он је и сам почео да чини насиља и да пљачка манастир. Но убрзо га је стигла казна Светог краља: погинуо је на коњу на очиглед својих наоружаних људи. На место Ивоја буде постављен неки Јунац, који се још горим показао: тукао је монахе а игумана је затворио. Једне ноћи јави му се у сну Свети краљ у страшној визији, од које се насилник толико препао, да је изгубио моћ говора. Кад се пробудио, урлао је као дивља звер. После те визије у току седам недеља са њега је живо месо отпадало, док у највећим мукама није издахнуо.


После Косовског боја (на Видовдан 1389.), Турци су се, као бесни вуци размилели по Србији и почели да харају, пале, чине насиља и убијају. Српски народ напуштао је своје куће и имовину и бежао у шуме и неприступачне кланце, да би спасао голи живот. Маса народа из околине Дечана сабрала се у манастир, под окриље и заштиту Светог краља. Једне суботе народ је испунио манастир, као пчеле кошницу. Настала је тамна ноћ, монаси су се повукли у своје келије и манастиром је завладала тишина. Само жижак у кандилу више кивота Светог краља својом слабом и треперавом светлошћу обасјавао је мрачни простор храма и ликове Светитеља на иконостасу. Ову тишину наруши вика и јако лупање Турака на манастирску капију. Под њиховим притиском капија попусти, и они, као бесни вуци, са урликањем упадоше у манастир, спремни на насиље и клање невиног народа. Али у том часу њихово урликање надјача страшан земљотрес, а на небу почеше да севају муње и праште громови, као да је наступио смак света. Страх обузе и Турке и Србе, и одједном настаде гробна тишина. Црква се испуни силном светлошћу, која се из ње разли по читавом манастиру и његовој околини. Светлост је била тако јака, да се игла могла видети на стотину метара око манастира. У том се отворе црквена врата и на њима се појави Свети краљ, у златном оделу, дуге и беле браде, са крстом у десној руци, те стаде код извора пред црквом. У том тренутку га окружи мноштво витезова са бојним копљима, а један витез на виловиту коњу, са исуканим мачем, стаде са десне стране Светог краља. То је био Милош Обилић. Ово чудо гледаху и Срби и Турци и од страха попадаше на земљу. Свети краљ прекрсти крстом на све четири стране и рече благо: „Идите, грешници, а мене, манастир и мој народ оставите на миру.“ После ових речи визија ишчезе, црквена се врата затворише и светлост угаси. У цркви се зачу дивно појање: „Да васкрсне Бог и расеју се непријатељи његови…“, а Турци као бесомучни побегоше из манастира.


По заузећу Србије, Турци су многе српске цркве претворили у своје џамије, па су то хтели да учине и са дечанском манастирском црквом. За ову сврху доведена је у Дечане силна турска војска и много њихових верских великодостојника са њиховим поглаваром, да би тај чин био што свечанији. Да ово не би изазвало буну околних Срба, Турци су распоредили своју војску око манастира и донели доста муниције, коју су сместили у кулу звонару на великој капији. Главни војсковођа са доглавницима смести се у најбоље одаје конака и онда позва игумана и монахе и предложи им да се потурче; у противном да одмах напусте манастир. Пошто су одбили да се потурче, игуман и братија молили су, преклињали, плакали, обећавали злато, само да Турци оставе манастир на миру, али ништа није помогло. Турци их истераше из манастира и они се повукоше у испоснице у клисури више манастира. Чим су дошли, Турци поставише на кулу звонару над капијом свој полумесец са звездом, као знак потурчења. То су хтели да ставе и на црквено кубе, али због велике висине без скеле то нису могли одмах учинити, па су оставили за доцније. По истеривању калуђера, остао је у манастиру само још Свети краљ на кога Турци нису рачунали.


По договору међу Турцима, обред претварања цркве у џамију имао се започети пред главним улазом у цркву. Цео простор испред цркве застрт је ћилимима. У средини, на почасним местима, налазили су се заповедник војске Татарин и остали великодостојници. За главног верског старешину одређено је место пред главним вратима са јужне стране. Када су трубе и таламбаси огласили почетак свечаности, војска споља радосно јурну унутра и испуни сав простор око цркве. Тада верски старешина поче да клања на свом месту. Али у том часу земља се затресе и фигура лава стражара са јужне стране поред прозора Светог Георгија откину се, паде на главу верског старешине и размрска је. Његова крв и мозак попрскаше све великодостојнике око њега. Истовремено препукну свод паперте, поломише се мермерне плоче међу гробовима Светог краља и Свете Јелене и изби чудан пламен, који моментално обави цркву изнутра и споља и опали Турке који су стајали уза зид црквени. Овим збивањима придружи се и страшна олуја са провалом облака, муњама и громовима. Један гром удари у полумесец на кули, запали муницију у њој и кула се уз страшну експлозију сруши. Са кулом се сруши и краљева палата. Од провале облака Бистрица надође од брда до брда, и заједно са водом која се сјури низ брдо више манастира, преплави манастирску порту и однесе све што јој се нађе на путу. У тој катастрофи, према сачуваном предању, настрадало је мноштво Турака, а војсковођа Татарин се спасао чудним случајем са остатком војске, која се налазила подаље од манастира. Али и он је платио главом, када је бежећи из Дечана улазио у Пећ, где га је по предању убио капетан Лека Дукађинац, из освете због његове намере да дечанску цркву претвори у џамију. Турци су га прогласили за свога „свеца“, ставили му на гроб плочу са натписом, озидали му турбе и палили кандило на његовом гробу. Споменик са натписом уништен је приликом ослобођења ових крајева 1912. године, а турбе се срушило 1926. године.


У једном старом запису на црквеној књизи Прологу из 1620. године, прича се како је неки обесни Турчин Гашли-паша опљачкао манастир, а игумана Захарију тако премлатио, да је трећег дана умро. Али га је убрзо стигла Божја казна и Светог краља: спопала га је тешка бољка, да се сав жив распадао и у највећим мукама умирао и он, и сви они који су тада били са њим.


У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустроугарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне аустро-Угарској. По доласку у Дечане, Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км. на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао о чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима: „Видите ли, Свети краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!“


Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је Дечане и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра, и купу Краљевића Марка.


По заузећу Дечана у јесен 1915. године, аустријанци су све затечене калуђере интернирали у Мађарску, цркву закључали и кључ предали заповеднику војне страже у манастиру. У манастирским конацима разбашкарила се аустро-угарска војска. За сво време њиховог бављења у манастиру, од краја 1915. године до јесени 1918. године, у манастиру се није служило. То је једини случај у историји манастира када се у њему није служило.


Године 1916. Аустро-угарска влада је издала наредбу да се за ратне потребе (израду оружја и муниције) реквирирају сва црквена звона, метални предмети и оловни кровови са цркава и џамија. Према овој наредби командир војне посаде у Дечанима скинуо је са дечанске куле звонаре 9 звона и послао у Пећ. Потом је наредио војницима да скину оловни кров са цркве. Донесене су високе стубе и усправљене са јужне стране прозора Светог Георгија, на истом месту одакле се откинула фигура лава и убила турског верског старешину, који је хтео да дечанску цркву претвори у џамију. Уза стубе први се попео Фердинанд Кајзер, стао поред прозора и почео да скида оловну оплату са прозора. Један Арнаутин из Дечана, који се ту затекао, видевши шта се ради, рече: „Тешко томе кога Свети краљ удари штапом по глави!“ Само што је он то рекао, а војник који је скидао оловну оплату са прозора заједно са скинутим комадом олова стрмоглави се доле и сав се разбије. Својом крвљу и просутим мозгом попрска мермерне плоче, као онај верски старешина тепихе. Сви присутни препали су се када су видели шта се догоди. А још већи страх уђе у војнике, када им је Арнаутин испричао шта се догодило приликом покушаја претварања цркве у џамију. После сахране погинулог војника, чији је гроб међу боровима више старе цркве Светог Николе, командир нареди војницима да продуже скидање олова са крова. Војници се међу собом погледаше и у мислима споразумеше, па изјавише: „За цара и домовину готови смо мрети у сваком часу, скакати у ватру и воду, али не можемо пружити наше руке против ове цркве, коју чува и брани нека виша сила.“ На ову изјаву официр се намршти, окрену и оде у свој стан. Тако кров оста сачуван.

Молитва светима Симеону и Сави


О двојице богоизбрана, свети и дивни, богоносни и свеблажени оци Симеоне и Саво, који сада заједно стојите пред Светом Тројицом облиставани светло њеном светлошћу, и гледате од ње на нас одозго, не заборавите добро се бринути за нас, народ свој.
Не сећајте се зла којима Бога прогневисмо, не срамите се наших нечистота којима грешимо пред Њим и због тога далеко стојимо од Њега. Него као чедољубиви оци, омивши нас покајањем од њих, усвојите нас чиста Њему, и свагда нам дајте дарове добре што их од Њега измолисте. Спасавајте нас молитвама од најезде поганика и сваког оскрбљења!
Знамо да вас нечистотом безакоња наших дела много жалостимо и чинимо да сте малаксали. Али не оставите, не одгурните, не одреците се нас као туђеродних, јер наследство смо вашег удела и већ кроз вас добијамо судбу од Бога, и не тајимо ваш многи труд и зној за нас.
Благопохваљујемо и проповедамо ваша добра дела за нас: православну веру, од јереси ослобођење, истинито крштење, цркава подизање, светитељa велелепоту, царско украшавање круном, народа узакоњење, ка покајању поучење, инокa сабрање, ништих исхрану, сирочади смиловање, за живота и после смрти чудеса дивна, заступство пред Богом молитвама и у биткама помоћ, отачаско милосрђе и свагдашњу милост.
Не заборависмо сва ваша добра за нас, која се догодише међу нама, нити ћемо их заборавити.
Опет тражимо свагдашњу помоћ и благодат и заступство ваше, просимо да се молите за нас и да нас заступате, и припадајући молимо се: не престаните да се молите човекољупцу Богу за стадо ваше, које сте од душе заволели, за које се чак до смрти подвизавасте, да се избавимо од таме грехова и страсти, од сваке обузетости злим бесима и крвника и преваре.
Као што сте нас у маловременом и земном овом животу, док с нама бесте, водећи нас, чували у обојем – у душевним и телесним стварима, још више се сада, будући код Христа, молите за нас Њему да у миру и тишини покајањем живот наш поживимо, и после смрти своје милостива Га и помирљива нађемо, и да нам буде у страшни дан суда наплате милостив и дарежљив.
Његово смо створење, и за Њега живимо и јесмо, и осим Њега за другог Бога не знамо.
Њему припада свака слава, хвала и величје, част и поклоњење, заједно са Оцем и Светим Духом, и сада и увек и на векове векова. Амин.

СВАГДАШЊУ ПОМОЋ И БЛАГОДАТ И ЗАСТУПСТВО ВАШЕ ТРАЖИМО

«Светлост Христова просвећује све»


Преосвећена литургија је, драги моји, једна посебна литургија наше свете Цркве. Главна њена карактеристика, као што нам приказују покрови Свете трпезе, одежде свештеника, је скрушеност и жалост. Жалимо због мука Господа нашег Исуса Христа, због наших страшних страсти, због грехова свештенства и народа и тражимо милост Божију. Замолићу вас да обратите пажњу на један део ове литургије. То је део где свештеник држећи упаљену свећу и кадионицу излази из Царских двери док су светла угашена, благосиљајући крстоносно све присутне вернике и говори: «Светло Христово види се свуда». Овај возглас у себи садржи важне поуке. О светлу ће бити речи. Постоји светло материјално и светло духовно.


* * *
Материјално светло, драги моји, створио је Бог. Он је рекао: «Нека буде Светлост. И би Светлост.» (Прва књига. Мојс. 1,3).Одредио је као изворе светлости сунце за дан, а месец за ноћ. Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са петролејском лампом, свећом или са једним фитиљем. Без светла не можемо живети, ако се некада задеси неки квар тражимо да се поправи што је пре могуће. А када у кућу дође светлост, сви смо радосни. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти, не може радити, не може наћи шта тражи. Имамо и примере када су војници у мраку, уместо да погоде непријатеља, често погађали своју сабраћу. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се шири около. Можемо ми осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није материјални на путевима и у кућама, велики мрак, браћо моја, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму. Ово мало нас разуме. Један од већих светитеља Цркве, чије свете мошти се налазе у Солуну, свети Григорије Палама је говорио: «Господе Исусе Христе, осветли мој мрак». Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и света Касијана у њеном лепом тропару: « ,Авај мени!’ говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха!’ ». Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и срасти. Која сила на свету, која филозофија може да распрши тај мрак? Може неко у свом уму да има енциклопедијски лексикон и да опет не зна најважније животне ствари. Упитајте философе који живе далеко од Христа нпр: шта је Бог и која је наша веза с Њим? Нико вам неће на ово одговорити са мало речи Христових: «Бог је дух, и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.» (Јован. 4,24). Упитајте их шта је човек? Философија не решава мистерије. Христос каже да човек има божанско порекло, да је бесмртан, али некада је пао и сада у дубини његовог срца се крију понор, страст, злоћа, мане, има потребу промене из корена, промене у срцу, да се поново роди и да постане нови човек, ново биће, нова твар. Упиташ ли философе о души, они се утапају у идејама и теоријама. А Христос одговара са мало бесмртних речи: «Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?» (Марк. 8,36). Упитај философе где је срећа, они ће ти рећи: у моћи, у новцу, у слави, у знању… Христос нам говори да је кључ среће у врлини, у светости. Питаш – Који је на крају крајева наш циљ?, и не можеш чути неку праву реч о томе. Христос показује небо и говори нам: «Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?» (Марк. 8,36). Одеш ли на гробље и упиташ ли о тајни смрти, шта се тамо дешава? Мудраци ћуте, а Христос одговара са речима и делима. Сестрама Лазаровим је рекао: «Ја сам васкрсење и живот» (Јов. 11,25). А пред гробом наређује: «Лазаре, изађи напоље!» (Јов. 11,43) и Лазар васкрсава. Исте те ноћи васкрсења уништава челичне капије Ада и чује се следеће: «Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет». (Васкршњи канон). «Светлост Христова просвећује све». Христос је Светло. На Велики Петак увече ћемо чути: «Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор» (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу и нас који смо у мраку да учини децом светлости, «синовима светлости» и «синовима дана» (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). Апостол Павле је писао нашим прецима: «Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости» (Ефес. 5,8).


* * *
Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз веру. Да, ко верује заиста, примиће светлост. То је рекао Господ : «Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота» и «Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде» (Јов . 8.12 и 12,35). Свако може постати светло кроз веру. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нам каже: нашу веру морамо показати са делима (в. Јак. 2,18), са примерним и доследним животом. И пророк Исаија нам узвикује: Не само сува побожност и типични пост и понека милостиња, а после тога гордост и бусање у прса, као да говоримо: Видиш ли Боже да сам учинио то и то, а сада ме исплати! Ако мислите да ћете се тако спасити, варате се. «Желиш ли«, каже Исаија, «да се распрши мрак у твојој души, отпусти потлачене, дај свој хлеб гладноме, покажи своју љубав на делу и тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процветати, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража» (Исаиј. 58,8). Није довољно, браћо моја, само у храму да чујемо и говоримо на Преосвећеној литургији да је Христос светло које «просветљава све». Сам Христос у Беседи на гори тражи од своје деце: «Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима» (Мат. 5,16). Жели свако од нас да буде повод да се прославља небески Отац од оних који ће видети наша добра дела, наш доследан и врлински живот.


Унаточ толиким светлећим рекламама свуда влада мрак: у кућама, на путевима, у канцеларијама, у индустријама, у школама, у војсци, у судовима, у болницама, у министарствима, у влади, у дворовима владарским. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца ноћи – ноћне птице. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, који шири око себе светло Христово. И само онда на његовом лицу : «Светлост Христова просвећује све». Нека свет пали толико вештачког светла. Ја бирам да седим у једној колиби и осветљавам се са једном свећом Преосвећене литургије, бирам Христа, «светлост света» (Јов. 8,12) него да живим у дворовима са светлом лажне културе.


Ово небеско светло ћемо, браћо моја, задобити уз помоћ вере, са делима, са молитвом, са свим средствима које нам нуди наша Црква, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, позивајући све око нас и говорећи: «Приђите, узмите светлост од незалазне Светлости» (Васкр. канон). А Светлост, незалазна, вечна, је Господ наш Исус Христос, кога деца славе и хвале у све векове. Амин.


† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος


(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светог Пантелејмона у Флорини  7-4-1971 среда увече)