Од тих осам страсти,иако имају различито порекло и различита дејства,првих шест,то јест стомакоугађање,блуд,среброљубље,гнев,туга,униније сједињени су некаквим нарочитим сродством,према коме сувишак претходне зачиње наредну.Јер од сувишног стомакоугађања нужно потиче блудна похота,од блуда среброљубље,од среброљубља гнев,од гнева туга,од туге униније.
Стога се против њих треба борити истим редом,идући у тој борби од првих ка последњима:за победу над унинијем најпре треба угушити тугу;да би била прогнана туга,најпре треба угушити гнев;да би био угашен гнев,треба да буде покажено среброљубље;да би било ишчупано среброљубље,треба укротити блудну похоту,треба обуздати страст стомакоугађања.
И преостале две страсти - сујета и гордост - међусобно су сједињене на исти начин,то јест појачавање прве зачиње другу:од прекомерне сујете рађа се страст гордости;истим редом се постиже и победа против њих,то јест за истребљење гордости треба угушити сујету
(Св.Јован Касијан).
СТРАСТИ
+ Иако ових осам страсти искушавају читав људски род,оне ипак не нападају све на једнак начин.Јер код једнога главно место заузима дух блуда,код другога преовлађује гнев,код некога влада сујета а у другоме господари гордост:и мада све страсти нападају сваког човека,ми им прилазимо на различит начин и по другачијем поретку
(Св.Јован Касијан).
+ Постоје две врсте страсти:природне,које се рађају од природних потреба,као што су на пример стомакоугађање и блуд,и неприродне,које нису укорењене у природи,као на пример,среброљубље (Св.Јован Касијан).
+ Појаснимо нешто од реченога опширнијим расуђивањем.Страсти стомакоугађања и блуда,коренећи се у телу,понекад бивају покренуте без садејства душе,на подстицај самих потреба од којих потичу;али оне повлаче и душу,због њене повезаности са телом.
Да би биле обуздане,није довољно само душевно напрезање против њих,него при томе треба укротити и само тело постом,бдењем и исцрпљивањем помоћу рада;неопходно је и повремено осамљивање,а често и потпуно отшелништво.Јер као што потичу од порочности душе и тела,тако и побеђени не могу да буду другачије него напором и једнога и другога.Сујета и гордост зачињу се у души без посредства тела.Јер какву потребу сујета има за нечим телесним,када само због жеље за похвалама и славом доводи до пада душу коју је поробила?
Или,о каквом је телесном дејству могло бити речи у томе што се погордио луцифер,када је он своју гордост зачео само у души и мислима:ти си говорио у срцу своме:узићи ћу на небо.....и бићу налик Свевишњем.У таквој гордости он није имао спољашњег подстрекача;она се сва зачела и сазрела је у њему
(Св.Јован Касијан).
+ Не доликује разумном да се потчињава неразумном и да мисли само на задовољавање срамних похота.За разумну душу погубно је да оставља свога Творца и да подилази телу(Авва Таласије).
+ Огањ,тама,црв,тартар одговарају страстима - сладострашћу сваке врсте,свеобухватном мраку незнања,неутољивој жеђи за чулним задовољствима,злосмрадном задаху греха - које,као зачеци адских мука,већ одавде почињу мучно да делују у душама грешника када се укорене дугом навиком(Св.Григорије Палама).
+ Страсти су налик вулканима који брзо око себе остављају пустош и ужас.
+ Деца за важне ствари сматрају чигре,лоптице,лутке и играчке,а не разумни грешници - богате гозбе,блудочинство и раскош.Човече,буди човек!Јер ако живиш безумно,ти си во;ако грабиш туђе,ти си вук;предајући се блуду,ти си свиња или бесан коњ;ако се држиш неискрено,онда си као змија или аспида;ако поступаш непромишљено,онда си магарац;кад си непослушан и безосећајан,камен си.А зар Господ није рекао, пре него што те је створио:да начинимо човека по образу Својему и подобију(Пост.1,26) (Св.Јован Златоуст).
+ Страсти су ране у души и одвајају је од Бога
(Авва Исаија).
+ Труљење је последица телесности.Јести храну и избацивати сувишно,гордо држати главу и легати на спавање - то су природне потребе звери и стоке,у које смо,поставши кроз непослушност слични животињама,отпали из Богом даних блага која су нам била својствена,
поставши од разумних - као стока,и од божанских - зверски
(Св.Григорије Синајски).
+ Телесно задовољство постало је у нама порицање хришћанства
(Св.Теофан Затворник)
+ Огњена језера су сладострасне душе у којима,као у злосмрадном блату,задах страсти храни неуморног црва неуздржаности,незаустављиву похоту тела,храни такође змије,жабе и пијавице злих похота,прљавих и погубних помисли и демона.
Стога такво стање представља зачетак тамошњих мука
(Св.Григорије Синајски).
+ Бог није узрочник зла.Он је човеку даровао разум и слободну вољу,
способност да разликује добро и зло,и самовласт "моралну аутономију"
А зле страсти рађају се од људског немара и лакомислености.
Бог никако није крив за њих
(Св.Антоније Велики).
+ Једно су страсти а друго греси.Страсти су:гнев,сујета,сластољубље,
мржња,зла похота и томе слично.А греси су сама дејства страсти,када их неко остварује на делу
(Авва Доротеј).
+ Немир духа и страсти кваре крв и штете здрављу
(Св.Теофан Затворник).
+ Постоје три стања ума:природно,натприродно и противприродно.
У природном стању ум себе сматра за кривца у злим помислима и узрок
страсти,и исповеда Богу своје грехе.
Противприродно стање - ум заборавља на истину Божију и ратује са људима,као са онима који га незаслужено вређају.
Натприродно стање - ум у себи налази плодове Духа Светога:љубав,
радост и мир
(Св.Марко Подвижник).
+ Страсти су - нечисти огањ и распаљене стреле лукавога
(Св.Макарије Велики).
+ Као што су зачеци будућих мука скривено присутни у душама грешника,тако су зачеци будућих добара присутни у срцима праведника,и делују духовно,као што се и доживљавају.Јер Царство Небеско је врлински живот,као што су адске муке,страсне навике
(Св.Григорије Синајски).
+ Страсти живе и у светима,само их они обуздавају
(Авва Аврамије).
+ Људска је душа налик путу.По њој пролазе и газе је хиљаду људи,
кроз њу у непрестаном току иду и један за другим се смењују свакодневни утицаји и утисци.У том метежу,међу обичним утисцима,
одједном се појави и сине реч о Богу,Божија реч.Али у таквој се души
ништа дуго не задржава.Жеђ за новином брзо гуши прошло и душа је опет пуста.А ветрови злотворних учења подижу у њој буру злих помисли,и пробуђене страсти хитају да их испуне.Господ је увек са нама,али ми смо ти који не идемо увек ка Богу.Ето због чега за нас увек остаје реална опасност да покрај Источника Живота останемо мртви,поред Живе Воде - жедни и поред благодати-безблагодатни.
+ Заповести против страсти су дате да бисмо очистили душу и увели је у њено првобитно стање
(Св.Исак Сиријски).
+ Једне страсти су телесне,а друге душевне;неке су - страсти похоте,
неке су - раздражености,а неке - мисаоне;и од ових,једне су страсти ума,а друге - расуђивања.Све се оне на различите начине сједињују међу собом и делују једна на другу,те се услед тога мењају
(Св.Григорије Синајски).
+ Никада не веруј себи када приметиш привремено утишавање страсти,јер се страсти и демони често лукаво крију,не би ли човек престао да пази на своје срце,мислећи да је већ чист од њих,а потом изненада нападну несрећну душу и улове је као птицу,па ако завладају њоме уништавају је сваким грехом,немилосрдније и злобније него у почетку
(Св.Григорије Синајски).
+ Страсне навике су зачеци адских мука,као што су делатне врлине зачеци Царства Небеског
(Св.Григорије Синајски).
+ Стари Завет је забрањивао грубе последице (страсти),а нама је забрањено деловање страсти у срцу
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Трње и коров рађаће ти земља злочиначког,подивљалог и запуштеног срца
(Пост. 3,1 (Св.Макарије Велики).
+ Као што птица која је пала у клопку нема користи од крила,тако и ти немаш користи од разума,ако си пао у власт зле похоте - налазиш се у ропству.
(Св.Јован Златоуст).
+ Није опасно то што нападају страсти и што се боримо против њих,али је јадно ако због лењости и немара поклекнемо пред њиховим насртајем
(Св.Јефрем Сиријски).
+ Ако помилујеш непријатеља имаћеш противника;и ако поштедиш страст,устаће на тебе
(Св.Нил Синајски).
+ Похота страсти је тама,а чињење грехова - ноћ;а тежња ка Теби,Спаситељу,јесте - светлост
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ Не треба називати истински слободнима угледне и богате када су зли и неуздржани,јер су робови чулних страсти
(Св.Антоније Велики).
+ Страст често изопачује и природно;она у природном види неприродно,а неприродно оправдава као природно.
+ Док тело робује страстима,дотле душа не зна за Бога.
+ Не сматра се за слугу Божијег онај ко служи страстима;он је слуга ономе ко њиме влада
(Авва Исаија).
+ Страст је налик псу.Као пас трчи за нама и јури на нас када бежимо од ње,а када јој се супротставимо и појуримо је,бежи од нас
(Св.Тихон Задонски).
+ Страсти се држе једна за другу као карике у ланцу
(Авва Исаија).
+ Тело је седиште свих страсти,како учи Касијан и како свак може опитно да провери;зато обуздавање тела представља исушивање страсти
(Св.Теофан Затворник).
+ Док год се налазиш у телу,не буди лакомислен и не веруј себи,макар понекад осећао слободу од страсти
(Авва Исаија).
+ Ко је чист само од телесних страсти,тај нека себе још не сматра потпуно чистим.Постоје прљавштине духа,као и тела.Блудочинство је нечистота - али и тврдичлук такође.Пијанство је нечистота - али и гордост и гнев и завист такође.Једно човека чини налик на нечисту животињу,а друго на нечистог духа - ђавола.
+ Савршену бестрасност има онај који није привезан ни за страсти,ни за успомене на њих
(Авва Таласије).
+ Задовољсво је - ђавоља удица,мајка греха,а грех-жалац смрти.
+ Зло постаје неисцељиво када страсне навике пређу у природу - тада душа седа на седиште упропаститеља
(Св.Василије Велики).
О ГРЕСИМА
+ Иако безбожници наизглед живе,они су несрећнији од умрлих
(Св.Амвросије Милански).
+ Код блудника,лопова и развратника тело је - гроб,у коме лежи мртва душа;Владика такве не познаје и рећи ће им:не познајем вас(Мт.25,12)(Св.Јован Златоуст).
+ Свет се дави у прљавштини греха и сав је противан Богу,са својим безаконим законима и обичајима,са својом поквареношћу
(Св.Јован Кронштатски).
+ Одсекавши човека од извора живота - Бога,грех је такође расекао и самог човека.Нарушило се јединство духа,душе и тела,у њега је ушла смрт.Не напајајући се струјама живота,душа није могла да их предаје телу.Тело је постало пропадљиво,патња је постала удео духа
(Св.Јован Шангајски).
+ Свако зло дело пружа ђаволу оружје против нас;наоружан њиме,он се сурово опходи према ономе ко га је наоружао
(Св.Нил Синајски).
+ Сваки порок је праћен патњом(Авва Исаија).
+ Грех је пре свега психичка,разумна,интелектуална сила,која је попут најфиније течности разливена по човековој свести и савести,по уму,души и разуму,и која делује кроз свест и савест као њихова саставна сила,те стога људи све саблазни и обмане своје свести и савести у потпуности прихватају као сопствене,људске и природне,а пошто се налазе у стању самообмане и окорелости,не могу да осете и увиде да је то ђавоље лукавство,којим ђаво обара људски ум,свест и савест у сваку смрт,у сваку таму,одакле људи не могу да виде Бога и Божије,те га зато често поричу,хуле и одбацују
(Преподобни Јустин Ћелијски).
+ Како ће се Христу,Истини приближити нечисти човек,који се ваља сред женских тела као свиња у блату,похлепан за новцем и који свој начин живота прихвата као правило,када се зна да је истина - праведан живот (Св.Јован Златоуст).
+ У нашем старом човеку,у нашој слабости,или прекомерном плотском самољубљу,царује дух таме,лукавства,злобе и сваког греха
(Св.Јован Кронштатски).
+ Грех чини насиље природи.Тада се природа уместо задовољавања потребе (за храном) предаје незаситости.Уместо да пићем утоли жеђ,предаје се пијанству,уместо брака предаје се блуду,уместо правде - неправди,уместо љубави - мржњи
(Св.Јефрем Сирин).
+ Задовољство и патња,и за њима жеља и страх,првобитно нису били створени заједно са људском природом,него су уведени након што је човек изгубио својој природи својствено савршенство и привио се уз њен најнеразумнији део.И кроз то се одмах после преступања заповести,уместо образа Божијег,показала наша сличност са бесловесним животињама
(Св.Максим Исповедник).
+ Када смо погружени у грехе,а наш ум заузет само свакодневним бригама,ми не примећујемо стање своје душе.Равнодушни смо према какви смо унутра и стално идемо лажним путем,а да то и не примећујемо
(Св.Јован Шангајски).
+ Душа покривена нечистотом страсти као рђом очишћује се уз велики напор,ради чега Бог,по своме праведном суду,допушта ђаволу да угњетава људе мучним патњама
(Св.Максим Исповедник).
+ За прелешћу и слашћу греха неминовно следи болно незадовољство које изазива одвраћање,мада они који греше заборављају на то,зато што је сласт страсти завладала над њима
(Св.Максим Исповедник).
+ Права смрт је када се душа растаје од Божанске благодати и сједињује са грехом.Они који имају ум треба да избегавају такву смрт и да се плаше.За оне који размишљају мудро,она је страшнија и од самих паклених мука
(Св.Григорије Палама)
+ Зло је болест душе,лишене здравља које јој је својствено и по природи јој припада,то јест - врлине
(Св.Варсануфије Велики и Јован).
+ Грех увек почиње од малог.Ирод је у почетку чак радо слушао Јована Крститеља и унутра је био свестан грешности свог поступка,али се није борио против греха,па је дошао до убиства највећег праведника.Ми идемо на нечисту Иродову гозбу сваки пут када уместо добра бирамо зло,грешне телесне насладе,немилосрдност,непажњу према својој души
(Св.Јован Шангајски).
+ Зло - то је погрешно суђење о одређеним стварима,праћено њиховом неправилном употребом.Тако,на пример,циљ спајања са женом је рађање деце.Но,ко се приликом спајања само наслађује сласном похотом,тај лоше сматра за добро
(Св.Максим Исповедник).
+ Од времена сатаниног преступа,силе и кнезови таме засели су у срцу,уму и телу Адамовом као на сопственом престолу
(Св.Макарије Велики).
+ Када је Адам пао и изабрао зло,срамоту,неред и пролазност,све Небеске Силе су оплакивале његову смрт и пад,јер су створења видела како је онај који им је дат за цара постао слуга лукаве противничке силе.Али и ти,човече,носиш те исте ране,злосмрадије и таму (Св.Макарије Велики).
+ Као што вода тече у цеви,тако и грег тече у срцу и помислима
(Св.Макарије Велики).
+ Велика је сила греха,али је сто пута већа Сила благодати Божије.
+ Тешко безбожнику;јер када се сви просвећују,он се покрива мраком.
+ Тешко користољубивоме!Богатство ће се удаљити од њега и примиће га огањ.Тешко умишљеноме!Када легне у гроб,сазнаће ко је.Тешко љубитељу блуда,који је упрљао брачну ризу!У срамоти ће бити избачен и царске брачне одаје.Тешко свађалици и пијанцу са њим!Биће оптужени са убицама и кажњени са прељубницима.Тешко ономе ко се предаје уживањима током овог кратког времена!Он себе тови као теле одређено за клање
(Св.Нил Синајски).
+ Греси су тајне змије које гризу човеково срце и читаво његово биће.Оне му не дају мира,непрестано исисавајући његово срце.Греси су оштро трње које непрестано боде душу;греси су духовна тама.
(Св.Јован Кронштатски).
+ Готово сваки грех догађа се ради удовољења самоугађању,а потом се искорењује страдањем и туговањем - вољним или невољним - под дејством покајања или неке несреће,коју брижно наводи Божији промисао о нама...
(Св.Максим Исповедник).
+ Под лоповом и разбојником у Светом Писму се подразумева ђаво.
+ Ни сиромаштво,ни болест,ни увреда,ни клевета,ни понижење,чак ни смрт,него само грех,од свих људских зала,јесте истинско зло
(Св.Јован Златоуст).
Стога се против њих треба борити истим редом,идући у тој борби од првих ка последњима:за победу над унинијем најпре треба угушити тугу;да би била прогнана туга,најпре треба угушити гнев;да би био угашен гнев,треба да буде покажено среброљубље;да би било ишчупано среброљубље,треба укротити блудну похоту,треба обуздати страст стомакоугађања.
И преостале две страсти - сујета и гордост - међусобно су сједињене на исти начин,то јест појачавање прве зачиње другу:од прекомерне сујете рађа се страст гордости;истим редом се постиже и победа против њих,то јест за истребљење гордости треба угушити сујету
(Св.Јован Касијан).
СТРАСТИ
+ Иако ових осам страсти искушавају читав људски род,оне ипак не нападају све на једнак начин.Јер код једнога главно место заузима дух блуда,код другога преовлађује гнев,код некога влада сујета а у другоме господари гордост:и мада све страсти нападају сваког човека,ми им прилазимо на различит начин и по другачијем поретку
(Св.Јован Касијан).
+ Постоје две врсте страсти:природне,које се рађају од природних потреба,као што су на пример стомакоугађање и блуд,и неприродне,које нису укорењене у природи,као на пример,среброљубље (Св.Јован Касијан).
+ Појаснимо нешто од реченога опширнијим расуђивањем.Страсти стомакоугађања и блуда,коренећи се у телу,понекад бивају покренуте без садејства душе,на подстицај самих потреба од којих потичу;али оне повлаче и душу,због њене повезаности са телом.
Да би биле обуздане,није довољно само душевно напрезање против њих,него при томе треба укротити и само тело постом,бдењем и исцрпљивањем помоћу рада;неопходно је и повремено осамљивање,а често и потпуно отшелништво.Јер као што потичу од порочности душе и тела,тако и побеђени не могу да буду другачије него напором и једнога и другога.Сујета и гордост зачињу се у души без посредства тела.Јер какву потребу сујета има за нечим телесним,када само због жеље за похвалама и славом доводи до пада душу коју је поробила?
Или,о каквом је телесном дејству могло бити речи у томе што се погордио луцифер,када је он своју гордост зачео само у души и мислима:ти си говорио у срцу своме:узићи ћу на небо.....и бићу налик Свевишњем.У таквој гордости он није имао спољашњег подстрекача;она се сва зачела и сазрела је у њему
(Св.Јован Касијан).
+ Не доликује разумном да се потчињава неразумном и да мисли само на задовољавање срамних похота.За разумну душу погубно је да оставља свога Творца и да подилази телу(Авва Таласије).
+ Огањ,тама,црв,тартар одговарају страстима - сладострашћу сваке врсте,свеобухватном мраку незнања,неутољивој жеђи за чулним задовољствима,злосмрадном задаху греха - које,као зачеци адских мука,већ одавде почињу мучно да делују у душама грешника када се укорене дугом навиком(Св.Григорије Палама).
+ Страсти су налик вулканима који брзо око себе остављају пустош и ужас.
+ Деца за важне ствари сматрају чигре,лоптице,лутке и играчке,а не разумни грешници - богате гозбе,блудочинство и раскош.Човече,буди човек!Јер ако живиш безумно,ти си во;ако грабиш туђе,ти си вук;предајући се блуду,ти си свиња или бесан коњ;ако се држиш неискрено,онда си као змија или аспида;ако поступаш непромишљено,онда си магарац;кад си непослушан и безосећајан,камен си.А зар Господ није рекао, пре него што те је створио:да начинимо човека по образу Својему и подобију(Пост.1,26) (Св.Јован Златоуст).
+ Страсти су ране у души и одвајају је од Бога
(Авва Исаија).
+ Труљење је последица телесности.Јести храну и избацивати сувишно,гордо држати главу и легати на спавање - то су природне потребе звери и стоке,у које смо,поставши кроз непослушност слични животињама,отпали из Богом даних блага која су нам била својствена,
поставши од разумних - као стока,и од божанских - зверски
(Св.Григорије Синајски).
+ Телесно задовољство постало је у нама порицање хришћанства
(Св.Теофан Затворник)
+ Огњена језера су сладострасне душе у којима,као у злосмрадном блату,задах страсти храни неуморног црва неуздржаности,незаустављиву похоту тела,храни такође змије,жабе и пијавице злих похота,прљавих и погубних помисли и демона.
Стога такво стање представља зачетак тамошњих мука
(Св.Григорије Синајски).
+ Бог није узрочник зла.Он је човеку даровао разум и слободну вољу,
способност да разликује добро и зло,и самовласт "моралну аутономију"
А зле страсти рађају се од људског немара и лакомислености.
Бог никако није крив за њих
(Св.Антоније Велики).
+ Једно су страсти а друго греси.Страсти су:гнев,сујета,сластољубље,
мржња,зла похота и томе слично.А греси су сама дејства страсти,када их неко остварује на делу
(Авва Доротеј).
+ Немир духа и страсти кваре крв и штете здрављу
(Св.Теофан Затворник).
+ Постоје три стања ума:природно,натприродно и противприродно.
У природном стању ум себе сматра за кривца у злим помислима и узрок
страсти,и исповеда Богу своје грехе.
Противприродно стање - ум заборавља на истину Божију и ратује са људима,као са онима који га незаслужено вређају.
Натприродно стање - ум у себи налази плодове Духа Светога:љубав,
радост и мир
(Св.Марко Подвижник).
+ Страсти су - нечисти огањ и распаљене стреле лукавога
(Св.Макарије Велики).
+ Као што су зачеци будућих мука скривено присутни у душама грешника,тако су зачеци будућих добара присутни у срцима праведника,и делују духовно,као што се и доживљавају.Јер Царство Небеско је врлински живот,као што су адске муке,страсне навике
(Св.Григорије Синајски).
+ Страсти живе и у светима,само их они обуздавају
(Авва Аврамије).
+ Људска је душа налик путу.По њој пролазе и газе је хиљаду људи,
кроз њу у непрестаном току иду и један за другим се смењују свакодневни утицаји и утисци.У том метежу,међу обичним утисцима,
одједном се појави и сине реч о Богу,Божија реч.Али у таквој се души
ништа дуго не задржава.Жеђ за новином брзо гуши прошло и душа је опет пуста.А ветрови злотворних учења подижу у њој буру злих помисли,и пробуђене страсти хитају да их испуне.Господ је увек са нама,али ми смо ти који не идемо увек ка Богу.Ето због чега за нас увек остаје реална опасност да покрај Источника Живота останемо мртви,поред Живе Воде - жедни и поред благодати-безблагодатни.
+ Заповести против страсти су дате да бисмо очистили душу и увели је у њено првобитно стање
(Св.Исак Сиријски).
+ Једне страсти су телесне,а друге душевне;неке су - страсти похоте,
неке су - раздражености,а неке - мисаоне;и од ових,једне су страсти ума,а друге - расуђивања.Све се оне на различите начине сједињују међу собом и делују једна на другу,те се услед тога мењају
(Св.Григорије Синајски).
+ Никада не веруј себи када приметиш привремено утишавање страсти,јер се страсти и демони често лукаво крију,не би ли човек престао да пази на своје срце,мислећи да је већ чист од њих,а потом изненада нападну несрећну душу и улове је као птицу,па ако завладају њоме уништавају је сваким грехом,немилосрдније и злобније него у почетку
(Св.Григорије Синајски).
+ Страсне навике су зачеци адских мука,као што су делатне врлине зачеци Царства Небеског
(Св.Григорије Синајски).
+ Стари Завет је забрањивао грубе последице (страсти),а нама је забрањено деловање страсти у срцу
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Трње и коров рађаће ти земља злочиначког,подивљалог и запуштеног срца
(Пост. 3,1 (Св.Макарије Велики).
+ Као што птица која је пала у клопку нема користи од крила,тако и ти немаш користи од разума,ако си пао у власт зле похоте - налазиш се у ропству.
(Св.Јован Златоуст).
+ Није опасно то што нападају страсти и што се боримо против њих,али је јадно ако због лењости и немара поклекнемо пред њиховим насртајем
(Св.Јефрем Сиријски).
+ Ако помилујеш непријатеља имаћеш противника;и ако поштедиш страст,устаће на тебе
(Св.Нил Синајски).
+ Похота страсти је тама,а чињење грехова - ноћ;а тежња ка Теби,Спаситељу,јесте - светлост
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ Не треба називати истински слободнима угледне и богате када су зли и неуздржани,јер су робови чулних страсти
(Св.Антоније Велики).
+ Страст често изопачује и природно;она у природном види неприродно,а неприродно оправдава као природно.
+ Док тело робује страстима,дотле душа не зна за Бога.
+ Не сматра се за слугу Божијег онај ко служи страстима;он је слуга ономе ко њиме влада
(Авва Исаија).
+ Страст је налик псу.Као пас трчи за нама и јури на нас када бежимо од ње,а када јој се супротставимо и појуримо је,бежи од нас
(Св.Тихон Задонски).
+ Страсти се држе једна за другу као карике у ланцу
(Авва Исаија).
+ Тело је седиште свих страсти,како учи Касијан и како свак може опитно да провери;зато обуздавање тела представља исушивање страсти
(Св.Теофан Затворник).
+ Док год се налазиш у телу,не буди лакомислен и не веруј себи,макар понекад осећао слободу од страсти
(Авва Исаија).
+ Ко је чист само од телесних страсти,тај нека себе још не сматра потпуно чистим.Постоје прљавштине духа,као и тела.Блудочинство је нечистота - али и тврдичлук такође.Пијанство је нечистота - али и гордост и гнев и завист такође.Једно човека чини налик на нечисту животињу,а друго на нечистог духа - ђавола.
+ Савршену бестрасност има онај који није привезан ни за страсти,ни за успомене на њих
(Авва Таласије).
+ Задовољсво је - ђавоља удица,мајка греха,а грех-жалац смрти.
+ Зло постаје неисцељиво када страсне навике пређу у природу - тада душа седа на седиште упропаститеља
(Св.Василије Велики).
О ГРЕСИМА
+ Иако безбожници наизглед живе,они су несрећнији од умрлих
(Св.Амвросије Милански).
+ Код блудника,лопова и развратника тело је - гроб,у коме лежи мртва душа;Владика такве не познаје и рећи ће им:не познајем вас(Мт.25,12)(Св.Јован Златоуст).
+ Свет се дави у прљавштини греха и сав је противан Богу,са својим безаконим законима и обичајима,са својом поквареношћу
(Св.Јован Кронштатски).
+ Одсекавши човека од извора живота - Бога,грех је такође расекао и самог човека.Нарушило се јединство духа,душе и тела,у њега је ушла смрт.Не напајајући се струјама живота,душа није могла да их предаје телу.Тело је постало пропадљиво,патња је постала удео духа
(Св.Јован Шангајски).
+ Свако зло дело пружа ђаволу оружје против нас;наоружан њиме,он се сурово опходи према ономе ко га је наоружао
(Св.Нил Синајски).
+ Сваки порок је праћен патњом(Авва Исаија).
+ Грех је пре свега психичка,разумна,интелектуална сила,која је попут најфиније течности разливена по човековој свести и савести,по уму,души и разуму,и која делује кроз свест и савест као њихова саставна сила,те стога људи све саблазни и обмане своје свести и савести у потпуности прихватају као сопствене,људске и природне,а пошто се налазе у стању самообмане и окорелости,не могу да осете и увиде да је то ђавоље лукавство,којим ђаво обара људски ум,свест и савест у сваку смрт,у сваку таму,одакле људи не могу да виде Бога и Божије,те га зато често поричу,хуле и одбацују
(Преподобни Јустин Ћелијски).
+ Како ће се Христу,Истини приближити нечисти човек,који се ваља сред женских тела као свиња у блату,похлепан за новцем и који свој начин живота прихвата као правило,када се зна да је истина - праведан живот (Св.Јован Златоуст).
+ У нашем старом човеку,у нашој слабости,или прекомерном плотском самољубљу,царује дух таме,лукавства,злобе и сваког греха
(Св.Јован Кронштатски).
+ Грех чини насиље природи.Тада се природа уместо задовољавања потребе (за храном) предаје незаситости.Уместо да пићем утоли жеђ,предаје се пијанству,уместо брака предаје се блуду,уместо правде - неправди,уместо љубави - мржњи
(Св.Јефрем Сирин).
+ Задовољство и патња,и за њима жеља и страх,првобитно нису били створени заједно са људском природом,него су уведени након што је човек изгубио својој природи својствено савршенство и привио се уз њен најнеразумнији део.И кроз то се одмах после преступања заповести,уместо образа Божијег,показала наша сличност са бесловесним животињама
(Св.Максим Исповедник).
+ Када смо погружени у грехе,а наш ум заузет само свакодневним бригама,ми не примећујемо стање своје душе.Равнодушни смо према какви смо унутра и стално идемо лажним путем,а да то и не примећујемо
(Св.Јован Шангајски).
+ Душа покривена нечистотом страсти као рђом очишћује се уз велики напор,ради чега Бог,по своме праведном суду,допушта ђаволу да угњетава људе мучним патњама
(Св.Максим Исповедник).
+ За прелешћу и слашћу греха неминовно следи болно незадовољство које изазива одвраћање,мада они који греше заборављају на то,зато што је сласт страсти завладала над њима
(Св.Максим Исповедник).
+ Права смрт је када се душа растаје од Божанске благодати и сједињује са грехом.Они који имају ум треба да избегавају такву смрт и да се плаше.За оне који размишљају мудро,она је страшнија и од самих паклених мука
(Св.Григорије Палама)
+ Зло је болест душе,лишене здравља које јој је својствено и по природи јој припада,то јест - врлине
(Св.Варсануфије Велики и Јован).
+ Грех увек почиње од малог.Ирод је у почетку чак радо слушао Јована Крститеља и унутра је био свестан грешности свог поступка,али се није борио против греха,па је дошао до убиства највећег праведника.Ми идемо на нечисту Иродову гозбу сваки пут када уместо добра бирамо зло,грешне телесне насладе,немилосрдност,непажњу према својој души
(Св.Јован Шангајски).
+ Зло - то је погрешно суђење о одређеним стварима,праћено њиховом неправилном употребом.Тако,на пример,циљ спајања са женом је рађање деце.Но,ко се приликом спајања само наслађује сласном похотом,тај лоше сматра за добро
(Св.Максим Исповедник).
+ Од времена сатаниног преступа,силе и кнезови таме засели су у срцу,уму и телу Адамовом као на сопственом престолу
(Св.Макарије Велики).
+ Када је Адам пао и изабрао зло,срамоту,неред и пролазност,све Небеске Силе су оплакивале његову смрт и пад,јер су створења видела како је онај који им је дат за цара постао слуга лукаве противничке силе.Али и ти,човече,носиш те исте ране,злосмрадије и таму (Св.Макарије Велики).
+ Као што вода тече у цеви,тако и грег тече у срцу и помислима
(Св.Макарије Велики).
+ Велика је сила греха,али је сто пута већа Сила благодати Божије.
+ Тешко безбожнику;јер када се сви просвећују,он се покрива мраком.
+ Тешко користољубивоме!Богатство ће се удаљити од њега и примиће га огањ.Тешко умишљеноме!Када легне у гроб,сазнаће ко је.Тешко љубитељу блуда,који је упрљао брачну ризу!У срамоти ће бити избачен и царске брачне одаје.Тешко свађалици и пијанцу са њим!Биће оптужени са убицама и кажњени са прељубницима.Тешко ономе ко се предаје уживањима током овог кратког времена!Он себе тови као теле одређено за клање
(Св.Нил Синајски).
+ Греси су тајне змије које гризу човеково срце и читаво његово биће.Оне му не дају мира,непрестано исисавајући његово срце.Греси су оштро трње које непрестано боде душу;греси су духовна тама.
(Св.Јован Кронштатски).
+ Готово сваки грех догађа се ради удовољења самоугађању,а потом се искорењује страдањем и туговањем - вољним или невољним - под дејством покајања или неке несреће,коју брижно наводи Божији промисао о нама...
(Св.Максим Исповедник).
+ Под лоповом и разбојником у Светом Писму се подразумева ђаво.
+ Ни сиромаштво,ни болест,ни увреда,ни клевета,ни понижење,чак ни смрт,него само грех,од свих људских зала,јесте истинско зло
(Св.Јован Златоуст).
Серафим:
+ Зло је само по себи ништа,јер оно није некакво биће нити има какво тело.Али душа која се удаљи од врлине постаје страсна и рађа грех,те се потом мучи,не налазећи у њему природно упокојење.
И дрво - зар по природи има црве у себи?Али у њему настаје мала трулеж;од те трулежи зачиње се црв - и тај црв нагриза дрво.
Тако и душа сама производи зло,и опет сама се мучи од зла,као што је рекао Григорије Богослов:"ватра је производ материје и прождире материју,као и зло зле"
(Св.Варсануфије и Јован).
+ Грех је тама а врлина светлост.Грех, када га воле и чине, оцрњује своје починиоце, а врлина, када се подвизавају у њој, оне које узнапредују чини светлима
(Св.Јефрем Сирин).
+ Оно што се чини по закону природе,није грех.... Јести храну није грех, али грех је јести без благодарења, непобожно и неуздржано.
Није грех просто гледати, али грех је гледати завидљиво, гордо, похлепно. Није грех слушати мирно, али грех је слушати са гневом.
Није грех терати језик да благодари и да се моли, али грех је дозвољавати му да клевеће и да осуђује. Није грех умарати руке давањем милостиње, али грех је дозвољавати им крађе и убиства
(Св.Антоније Велики).
+ Тешко онима који плачу и не престају да греше, јер плачу без користи (Ава Исаија).
+ Моли од Бога виђење својих грехова,свога пада
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Што је болест у телу, то је грех у души
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ Грех затвара очи срца: лопов мисли да Бог не види; блудник, предајући се својим прљавим делима, такође мисли да га Бог не види; среброљубац, изјелица и пијанац мисле да су њихове страсти скривене.Али Бог види и суди
(Св.Јован Кронштатски).
+ Као што квасац чини да читаво тесто ускисне, тако и греховни квасац прожима читав род Адамов. Квасац порока је грех. То је некаква умна и мислена сила сатане
(Св.Макарије Велики).
+ Наш грех је у томе што казне, невоље и слабости не подносимо са благодарношћу (Св.Симеон Нови Богослов).
+ Сиромаху је својствено да проси, а човеку који је осиромашио падом у грех - да се моли.
+ Само је једно штетно за човека - грех
(Св.Јован Златоуст).
+ Како сам повређен грехом! Чим се помисли на нешто лоше, зло и нечисто, одмах се то и осети у срцу, док се о добром, чистом и светом само мисли и говори, али се не осећа
(Св.Јован Кронштатски).
+ Навике и обичаји имају силу природе, стога се потруди да од младости задобијеш добру нарав
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Оно што није Богу угодно, угодно је ђаволу. Стога сваки човек који није прав, није у истини, није смирен и не љуби оно што је угодно Богу, друг је ђаволу и непријатељ Богу
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ Чим људска душа у мислима покаже своју вољу за пристајање на грех, ђаво човека и против његове воље већ увлачи у грех на делу
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ Каква је снага потребна, да би била савладана зла сила која делује у човеку
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ О, кад бисмо водили рачуна о последицама наших грехова или наших добрих дела! Како бисмо тада били опрезни, како бисмо бежали од греха и били ревносни за добро
(Св.Јован Кронштатски).
+ Само један осећај од свих осећаја срца у његовом палом стању може да буде употребљен у невидљивом Богослужењу; туга због грехова, грешности, због пада и своје погибељи, која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духу, као што је и речено: жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50, 19) (Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Бог мрзи свако зло и сваки грех. Зла дела су те лишила Христа и заједнице са светима (Св.Симеон Нови Богослов).
+ Адам је био попут анђела и није имао потребе ни за чим. После греха појављује се умор, исцрпљеност, срамота, страх и смрт
(Св.Јован Златоуст).
+ Грех је самовољно безумље, јер душа добровољно прима демона
(Св.Јован Златоуст).
+ Грех је суров господар. Он је Јуду учинио лоповом, богохулником, издајником и довео га је до ужета
(Св.Јован Златоуст).
+ Грех потиче одатле што људи хоће да буду мудрији од закона Божијих (Св.Јован Златоуст).
+ Греси после крштења очишћују се уз велики труд и напор
(Св.Јован Златоуст).
+ Руку Божију немогуће је избећи, где год да се неко склони, носећи грех са собом - сама природа устаће против непокорног
(Св.Јован Златоуст).
+ Због грехова се шаљу невоље, нереди, ратови, болести, страдања
(Св.Јован Златоуст).
+ Као што је Господ казнио савременике Лота и Ноја због њихових злодела, тако ће казнити и нас, који чинимо исто толико зла
(Св.Јован Златоуст).
+ Због чега земљотрес? Због чега безбожности богатих? Због грехова, користољубља, неправди, гордости, похота, лажи. И само због молитава и свеноћних бдења град није сравњен са зељом него је одолео, и гнев Божији је прошао
(Св.Јован Златоуст).
+ Разобличавати треба са кротошћу, јер грех чини човека бестидним, а разобличење може да га разгневи
(Св.Јован Златоуст).
+ И данас се чини много од онога што је било у време потопа, али потопа нема, јер предстоји пакао и мучење
(Св.Јован Златоуст).
+ Многи греше попут Содомљана, али огњена киша не силази на њих, јер је припремљена огњена река
(Св.Јован Златоуст).
+ Бог од човека очекује истинску љубав, духовну и свету, а не умишљену, телесну, упрљану гордошћу и сладострашћем. Наша природна љубав налази се у стању повређености грехом и том љубављу ми не можемо да се сјединимо са Богом
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Сви монаси који су се очистили од грехова, очистили су се плачем, и сви који су достигли хришћанско савршенство, достигли су га плачем
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Који не верује већ је осуђен (Јн. 3, 1. Не верује и онај ко одбацује Бога, и онај ко води грешан живот
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Чека ме гроб, но ја заборављам на њега, јер је грех помрачио мој разум (Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Грех делује кроз телесно чувство и уобразиљу
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Грех? Човек је пожелео и покушао је да помоћу ђавола постане Бог. Преварио је самога себе; остајући у мислима на богоустановљеном циљу - обожењу, постајању богочовеком - практично је постао причастан ђаволу, постао је ђавочовек; унео је у себе силу смрти, која чини ђаволом
(Преподобни Јустин Поповић).
+ Због безакоња Господ лишава и храма и јереја и благодати, као што и Сам каже: Гле, иду дани, говори Господ Господ, кад ћу пустити глад на земљу, не глад хлеба ни жеђ воде, него слушања речи Господњих (Амос 8, 11)
(Св.Василије Велики).
+ Грех лишава душу мира, ум лишава светлости, тело - нетрулежности, земљу - благослова, свако створење - свега доброг. Он почиње тиме што усељава ад у човека, а завршава тиме што човека усељава у ад
(Св.Филарет митрополит Московски).
+ Грех је сладак кратко време, а горак веома дуго
(Св. Димитрије Ростовски).
+ Краткотрајна је сладост греха, али за њом ће уследити вечна смрт
(Св. Тихон Задонски).
+ Похвале избегавај, али стиди се и прекора
(Св. Нил Синајски).
+ Слеп код очију је онај који не види колико је погубан грех
(Св. Григорије Богослов).
+ Је ли користољубив човек слободан? Није ли окован у златне окове? Је ли слободан онај који угађа телу? Није ли спутан, ако не тврдим оковима, онда финим мрежама? Је ли слободан горд и славољубив? Није ли прикован, не рукама и ногама, него главом и срцем, за себе као идола?
(Св. Филарет митрополит Московски).
+ И један грех, као увреда бесконачног величанства Божијег, заслужује вечну казну и смрт
(Св. Нил Синајски).
+ Ма како кривац наизглед срећно избегао казну за свој преступ, он га увек носи са собом
(Св.Јован Златоуст).
+ Они који живе у гресима ни по чему се не разликују од мртвих
(Св.Јован Златоуст).
+ Један грех увек води ка другом греху
(Св. Нил Синајски).
+ Ништа није сакривено од Судије; зато се узалуд трудимо да грешимо у тајности
(Св. Нил Синајски).
+ Један старац је рекао: "Чудна ствар! Ми молитве приносимо тако, да Бога замишљамо као да је присутан и да слуша наше речи, а када грешимо, то чинимо тако као да нас Он не види" (Древни Патерик).
+ Што је страшно да се чини пред људима, о томе је страшно и помишљати у срцу пред Богом.
+ И са малим гресима не може се ући у Царство Божије.
+ На примеру оних који постају плен ловаца, научи се да не занемарујеш ни ситнице. Јер догађа се да птица малом канџом закачи за мрежу, па је небитни крајичак канџе спутава и савладава силу њених крила, те иако је сасвим изван мреже, птица је ипак потпуно уловљена у њу.
(Св. Јефрем Сирин).
+ Када се на боци налази макар и мала пукотина, вино истекне пре него домаћин то примети, ако је непажљив. Тако и пренебрегавање наизглед мале ствари или околности уништава плод код немарног човека.
(Ава Исаија).
+ Небитно није небитно, када су последице значајне
(Св. Григорије Богослов).
+ Претеривања и у малим стварима нису ситнице
(Св. Филарет митрополит Московски).
+ Ко доживљава поразе и у малим стварима, тај доживљава поразе и у великим
(Ава Исаија).
+ И мали грех може довести до великих безакоња
(Ава Доротеј).
+ Да би омрзао грех, чешће размишљај о његовим погубним последицама, нарочито онда када будеш подвргнут искушењу. Размишљај о штети коју од њега можеш имати за читаву вечност, ако се не покајеш
(Ава Доротеј).
+ Кад не бисмо били немарни у маломе и у ономе што нам се чини безначајним, не бисмо падали и у велико и тешко
(Ава Доротеј).
+ Чувај се малог и у велико нећеш пасти
(Св. Исак Сиријски).
+ Преступ треба да истребиш док је још мали, пре но што се разграна и почне да сазрева (Св. Исак Сиријски).
+ Пазимо на себе и старајмо се о лаком, док је још лако, да не би постало тешко. Јер и врлине и греси почињу од малог и воде ка великом добру или злу
(Ава Доротеј).
+ Грех је ватра која гори. У мери смањивања горива она се гаси а у мери додавања распламсава се
(Св. Марко Подвижник).
+ Зло је попут варнице - угаси је, иначе ће постати пожар и изгорећеш у огњу пакленом
(Св. Јован Златоуст).
+ Нема тираније која би била тако неиздржива као навика; не називају је узалуд другом природом
(Св. Јован Златоуст).
+ Хроничне болести лече се само уз много пажње, упорности и напора. Исто треба рећи и за греховне навике
(Св. Василије Велики).
+ Ко није омрзнуо грех, тај ако и не чини грехе, убраја се у грешнике
(Св. Нил Синајски).
+ Ко на зло гледа без одвратности, тај ће брзо на њега почети да гледа и са задовољством
(Св. Василије Велики).
+ Кад желиш пријатељство смртног човека, ти га привлачиш к себи доброчинствима, говориш и чиниш оно што је њему драго, док усиновљење Богу и општење са Њим желиш да постигнеш чинећи оно што је противно вољи Божијој и срамотећи се преступањем закона Божијег
(Св. Василије Велики).
+ Чињење греха отуђује од Господа и орођује са ђаволом
(Св. Василије Велики).
+ Онај ко се невољно упушта у грех, треба да зна о себи, да њиме већ влада други, претходни грех, коме он добровољно служи и којим бива уведен и у оне грехе у које не би хтео да падне
(Св. Василије Велики).
+ Они који су се предали блуду, користољубљу, телу и гордости неће да у њиховом граду царује Христос, а у дан посете Његове узнемириће се и добиће болове, као жене на порођају
(Св. Василије Велики).
+ Ако је за слепога велики губитак што не види ово сунце, какав ће тек губитак бити за грешника да се нађе лишен истинске Светлости, Сунца Правде? Идући широким путем и имајући за путеводитеља ђавола, грешник показује у себи насладе овога века. Живот праведника показује добра и врлине будућег века
(Св. Василије Велики).
+ Душа може да се противи греху, али без Бога не може да победи или искорени зло
(Св. Макарије Велики).
+ Ђаво војује против ума, јер је ум - вожд човеков. Мисаони, умни подвиг непрестане молитве, одагнава ђавоље помисли и маштања, а ако нема тајног пристајања на грех, онда не може да се роди ни грешна реч, ни грешно дело
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Разум и воља пале природе повређени су грехом
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ За увлачење других у грех, бићемо двоструко кажњени
(Св. Јован Златоуст).
+ Саблазан је налик кужној рани, која се појављује код једног човека и заражава моноге који су у близини
(Св. Тихон Задонски).
+ Ко узнемирује ближњега и наноси му штету, тај помаже демону и погибељи душе
(Св. Ава Доротеј и Јован Лествичник).
+ Нема ничег тежег и погубнијег, него наносити штету не само себи, него и ближњем
(Ава Доротеј).
+ Осуђује се и онај који је за лукавим вођом пошао у грех
(Св. Василије Велики).
БОРБА ПРОТИВ СТРАСТИ И ГРЕХОВА
+ Док се не оконча земаљски живот човеков, све до самог исхода душе из тела, у њему траје борба између греха и правде. Ма какво узвишено духовно и морално стање неко постигао, за њега постоји могућност постепеног или стрмоглавог, дубоког пада у бездан греха
(Св. Јован Шангајски).
+ Сурову борбу против порочних навика Бог човеку рачуна као мучеништво, и ако у тој борби однесе победу, овенчава се венцем исповедника или оних који су се подвизавали ради закона Христовог
(Св. Игњатије Брјанчанинов).
+ Сваки се човек рађа са зачетком греха, а ослобођење од њега представља својеврсну борбу против самога себе. Та борба је зато мучна, али је она неопходна за приближавање Богу
(Св. Јован Шангајски).
+ Страсти које се чине на делу, делом се и исцељују. Преједање - уздржањем, лењост - радом, и тако даље, те се од острашћености долази до бестрашћа (Св. Теофан Затворник).
+ По мери очишћења човека од греха и његовог приближавања Богу, у њему се све више и више одражава слава Божија. Зато се Свети и називају преподобнима. Као у огледалу слава Божија се одражава у њиховој души, испуњавајући је сијањем
(Св. Јован Шангајски).
+ Бог даје Хришћанину, ако моли, велике дарове; срце скрушено и смирено, трезвено и целомудрено, покајно и плачно, сећање на смрт и будући суд, мудрост и разум да схвате Божанска Писма, страх Божији, силу да се моле са страхом, побожношћу и благодарношћу, даје им непорочност, кротост, трпљење и спокојство. То је освештање и оздрављење душе, и тада човек не жуди ни за грехом, ни за новцем, ни за телесном слашћу, ни за људском славом и почастима
+ Зло је само по себи ништа,јер оно није некакво биће нити има какво тело.Али душа која се удаљи од врлине постаје страсна и рађа грех,те се потом мучи,не налазећи у њему природно упокојење.
И дрво - зар по природи има црве у себи?Али у њему настаје мала трулеж;од те трулежи зачиње се црв - и тај црв нагриза дрво.
Тако и душа сама производи зло,и опет сама се мучи од зла,као што је рекао Григорије Богослов:"ватра је производ материје и прождире материју,као и зло зле"
(Св.Варсануфије и Јован).
+ Грех је тама а врлина светлост.Грех, када га воле и чине, оцрњује своје починиоце, а врлина, када се подвизавају у њој, оне које узнапредују чини светлима
(Св.Јефрем Сирин).
+ Оно што се чини по закону природе,није грех.... Јести храну није грех, али грех је јести без благодарења, непобожно и неуздржано.
Није грех просто гледати, али грех је гледати завидљиво, гордо, похлепно. Није грех слушати мирно, али грех је слушати са гневом.
Није грех терати језик да благодари и да се моли, али грех је дозвољавати му да клевеће и да осуђује. Није грех умарати руке давањем милостиње, али грех је дозвољавати им крађе и убиства
(Св.Антоније Велики).
+ Тешко онима који плачу и не престају да греше, јер плачу без користи (Ава Исаија).
+ Моли од Бога виђење својих грехова,свога пада
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Што је болест у телу, то је грех у души
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ Грех затвара очи срца: лопов мисли да Бог не види; блудник, предајући се својим прљавим делима, такође мисли да га Бог не види; среброљубац, изјелица и пијанац мисле да су њихове страсти скривене.Али Бог види и суди
(Св.Јован Кронштатски).
+ Као што квасац чини да читаво тесто ускисне, тако и греховни квасац прожима читав род Адамов. Квасац порока је грех. То је некаква умна и мислена сила сатане
(Св.Макарије Велики).
+ Наш грех је у томе што казне, невоље и слабости не подносимо са благодарношћу (Св.Симеон Нови Богослов).
+ Сиромаху је својствено да проси, а човеку који је осиромашио падом у грех - да се моли.
+ Само је једно штетно за човека - грех
(Св.Јован Златоуст).
+ Како сам повређен грехом! Чим се помисли на нешто лоше, зло и нечисто, одмах се то и осети у срцу, док се о добром, чистом и светом само мисли и говори, али се не осећа
(Св.Јован Кронштатски).
+ Навике и обичаји имају силу природе, стога се потруди да од младости задобијеш добру нарав
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Оно што није Богу угодно, угодно је ђаволу. Стога сваки човек који није прав, није у истини, није смирен и не љуби оно што је угодно Богу, друг је ђаволу и непријатељ Богу
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ Чим људска душа у мислима покаже своју вољу за пристајање на грех, ђаво човека и против његове воље већ увлачи у грех на делу
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ Каква је снага потребна, да би била савладана зла сила која делује у човеку
(Св.Симеон Нови Богослов).
+ О, кад бисмо водили рачуна о последицама наших грехова или наших добрих дела! Како бисмо тада били опрезни, како бисмо бежали од греха и били ревносни за добро
(Св.Јован Кронштатски).
+ Само један осећај од свих осећаја срца у његовом палом стању може да буде употребљен у невидљивом Богослужењу; туга због грехова, грешности, због пада и своје погибељи, која се назива плачем, покајањем, скрушеношћу духу, као што је и речено: жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50, 19) (Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Бог мрзи свако зло и сваки грех. Зла дела су те лишила Христа и заједнице са светима (Св.Симеон Нови Богослов).
+ Адам је био попут анђела и није имао потребе ни за чим. После греха појављује се умор, исцрпљеност, срамота, страх и смрт
(Св.Јован Златоуст).
+ Грех је самовољно безумље, јер душа добровољно прима демона
(Св.Јован Златоуст).
+ Грех је суров господар. Он је Јуду учинио лоповом, богохулником, издајником и довео га је до ужета
(Св.Јован Златоуст).
+ Грех потиче одатле што људи хоће да буду мудрији од закона Божијих (Св.Јован Златоуст).
+ Греси после крштења очишћују се уз велики труд и напор
(Св.Јован Златоуст).
+ Руку Божију немогуће је избећи, где год да се неко склони, носећи грех са собом - сама природа устаће против непокорног
(Св.Јован Златоуст).
+ Због грехова се шаљу невоље, нереди, ратови, болести, страдања
(Св.Јован Златоуст).
+ Као што је Господ казнио савременике Лота и Ноја због њихових злодела, тако ће казнити и нас, који чинимо исто толико зла
(Св.Јован Златоуст).
+ Због чега земљотрес? Због чега безбожности богатих? Због грехова, користољубља, неправди, гордости, похота, лажи. И само због молитава и свеноћних бдења град није сравњен са зељом него је одолео, и гнев Божији је прошао
(Св.Јован Златоуст).
+ Разобличавати треба са кротошћу, јер грех чини човека бестидним, а разобличење може да га разгневи
(Св.Јован Златоуст).
+ И данас се чини много од онога што је било у време потопа, али потопа нема, јер предстоји пакао и мучење
(Св.Јован Златоуст).
+ Многи греше попут Содомљана, али огњена киша не силази на њих, јер је припремљена огњена река
(Св.Јован Златоуст).
+ Бог од човека очекује истинску љубав, духовну и свету, а не умишљену, телесну, упрљану гордошћу и сладострашћем. Наша природна љубав налази се у стању повређености грехом и том љубављу ми не можемо да се сјединимо са Богом
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Сви монаси који су се очистили од грехова, очистили су се плачем, и сви који су достигли хришћанско савршенство, достигли су га плачем
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Који не верује већ је осуђен (Јн. 3, 1. Не верује и онај ко одбацује Бога, и онај ко води грешан живот
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Чека ме гроб, но ја заборављам на њега, јер је грех помрачио мој разум (Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Грех делује кроз телесно чувство и уобразиљу
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Грех? Човек је пожелео и покушао је да помоћу ђавола постане Бог. Преварио је самога себе; остајући у мислима на богоустановљеном циљу - обожењу, постајању богочовеком - практично је постао причастан ђаволу, постао је ђавочовек; унео је у себе силу смрти, која чини ђаволом
(Преподобни Јустин Поповић).
+ Због безакоња Господ лишава и храма и јереја и благодати, као што и Сам каже: Гле, иду дани, говори Господ Господ, кад ћу пустити глад на земљу, не глад хлеба ни жеђ воде, него слушања речи Господњих (Амос 8, 11)
(Св.Василије Велики).
+ Грех лишава душу мира, ум лишава светлости, тело - нетрулежности, земљу - благослова, свако створење - свега доброг. Он почиње тиме што усељава ад у човека, а завршава тиме што човека усељава у ад
(Св.Филарет митрополит Московски).
+ Грех је сладак кратко време, а горак веома дуго
(Св. Димитрије Ростовски).
+ Краткотрајна је сладост греха, али за њом ће уследити вечна смрт
(Св. Тихон Задонски).
+ Похвале избегавај, али стиди се и прекора
(Св. Нил Синајски).
+ Слеп код очију је онај који не види колико је погубан грех
(Св. Григорије Богослов).
+ Је ли користољубив човек слободан? Није ли окован у златне окове? Је ли слободан онај који угађа телу? Није ли спутан, ако не тврдим оковима, онда финим мрежама? Је ли слободан горд и славољубив? Није ли прикован, не рукама и ногама, него главом и срцем, за себе као идола?
(Св. Филарет митрополит Московски).
+ И један грех, као увреда бесконачног величанства Божијег, заслужује вечну казну и смрт
(Св. Нил Синајски).
+ Ма како кривац наизглед срећно избегао казну за свој преступ, он га увек носи са собом
(Св.Јован Златоуст).
+ Они који живе у гресима ни по чему се не разликују од мртвих
(Св.Јован Златоуст).
+ Један грех увек води ка другом греху
(Св. Нил Синајски).
+ Ништа није сакривено од Судије; зато се узалуд трудимо да грешимо у тајности
(Св. Нил Синајски).
+ Један старац је рекао: "Чудна ствар! Ми молитве приносимо тако, да Бога замишљамо као да је присутан и да слуша наше речи, а када грешимо, то чинимо тако као да нас Он не види" (Древни Патерик).
+ Што је страшно да се чини пред људима, о томе је страшно и помишљати у срцу пред Богом.
+ И са малим гресима не може се ући у Царство Божије.
+ На примеру оних који постају плен ловаца, научи се да не занемарујеш ни ситнице. Јер догађа се да птица малом канџом закачи за мрежу, па је небитни крајичак канџе спутава и савладава силу њених крила, те иако је сасвим изван мреже, птица је ипак потпуно уловљена у њу.
(Св. Јефрем Сирин).
+ Када се на боци налази макар и мала пукотина, вино истекне пре него домаћин то примети, ако је непажљив. Тако и пренебрегавање наизглед мале ствари или околности уништава плод код немарног човека.
(Ава Исаија).
+ Небитно није небитно, када су последице значајне
(Св. Григорије Богослов).
+ Претеривања и у малим стварима нису ситнице
(Св. Филарет митрополит Московски).
+ Ко доживљава поразе и у малим стварима, тај доживљава поразе и у великим
(Ава Исаија).
+ И мали грех може довести до великих безакоња
(Ава Доротеј).
+ Да би омрзао грех, чешће размишљај о његовим погубним последицама, нарочито онда када будеш подвргнут искушењу. Размишљај о штети коју од њега можеш имати за читаву вечност, ако се не покајеш
(Ава Доротеј).
+ Кад не бисмо били немарни у маломе и у ономе што нам се чини безначајним, не бисмо падали и у велико и тешко
(Ава Доротеј).
+ Чувај се малог и у велико нећеш пасти
(Св. Исак Сиријски).
+ Преступ треба да истребиш док је још мали, пре но што се разграна и почне да сазрева (Св. Исак Сиријски).
+ Пазимо на себе и старајмо се о лаком, док је још лако, да не би постало тешко. Јер и врлине и греси почињу од малог и воде ка великом добру или злу
(Ава Доротеј).
+ Грех је ватра која гори. У мери смањивања горива она се гаси а у мери додавања распламсава се
(Св. Марко Подвижник).
+ Зло је попут варнице - угаси је, иначе ће постати пожар и изгорећеш у огњу пакленом
(Св. Јован Златоуст).
+ Нема тираније која би била тако неиздржива као навика; не називају је узалуд другом природом
(Св. Јован Златоуст).
+ Хроничне болести лече се само уз много пажње, упорности и напора. Исто треба рећи и за греховне навике
(Св. Василије Велики).
+ Ко није омрзнуо грех, тај ако и не чини грехе, убраја се у грешнике
(Св. Нил Синајски).
+ Ко на зло гледа без одвратности, тај ће брзо на њега почети да гледа и са задовољством
(Св. Василије Велики).
+ Кад желиш пријатељство смртног човека, ти га привлачиш к себи доброчинствима, говориш и чиниш оно што је њему драго, док усиновљење Богу и општење са Њим желиш да постигнеш чинећи оно што је противно вољи Божијој и срамотећи се преступањем закона Божијег
(Св. Василије Велики).
+ Чињење греха отуђује од Господа и орођује са ђаволом
(Св. Василије Велики).
+ Онај ко се невољно упушта у грех, треба да зна о себи, да њиме већ влада други, претходни грех, коме он добровољно служи и којим бива уведен и у оне грехе у које не би хтео да падне
(Св. Василије Велики).
+ Они који су се предали блуду, користољубљу, телу и гордости неће да у њиховом граду царује Христос, а у дан посете Његове узнемириће се и добиће болове, као жене на порођају
(Св. Василије Велики).
+ Ако је за слепога велики губитак што не види ово сунце, какав ће тек губитак бити за грешника да се нађе лишен истинске Светлости, Сунца Правде? Идући широким путем и имајући за путеводитеља ђавола, грешник показује у себи насладе овога века. Живот праведника показује добра и врлине будућег века
(Св. Василије Велики).
+ Душа може да се противи греху, али без Бога не може да победи или искорени зло
(Св. Макарије Велики).
+ Ђаво војује против ума, јер је ум - вожд човеков. Мисаони, умни подвиг непрестане молитве, одагнава ђавоље помисли и маштања, а ако нема тајног пристајања на грех, онда не може да се роди ни грешна реч, ни грешно дело
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ Разум и воља пале природе повређени су грехом
(Св.Игњатије Брјанчанинов).
+ За увлачење других у грех, бићемо двоструко кажњени
(Св. Јован Златоуст).
+ Саблазан је налик кужној рани, која се појављује код једног човека и заражава моноге који су у близини
(Св. Тихон Задонски).
+ Ко узнемирује ближњега и наноси му штету, тај помаже демону и погибељи душе
(Св. Ава Доротеј и Јован Лествичник).
+ Нема ничег тежег и погубнијег, него наносити штету не само себи, него и ближњем
(Ава Доротеј).
+ Осуђује се и онај који је за лукавим вођом пошао у грех
(Св. Василије Велики).
БОРБА ПРОТИВ СТРАСТИ И ГРЕХОВА
+ Док се не оконча земаљски живот човеков, све до самог исхода душе из тела, у њему траје борба између греха и правде. Ма какво узвишено духовно и морално стање неко постигао, за њега постоји могућност постепеног или стрмоглавог, дубоког пада у бездан греха
(Св. Јован Шангајски).
+ Сурову борбу против порочних навика Бог човеку рачуна као мучеништво, и ако у тој борби однесе победу, овенчава се венцем исповедника или оних који су се подвизавали ради закона Христовог
(Св. Игњатије Брјанчанинов).
+ Сваки се човек рађа са зачетком греха, а ослобођење од њега представља својеврсну борбу против самога себе. Та борба је зато мучна, али је она неопходна за приближавање Богу
(Св. Јован Шангајски).
+ Страсти које се чине на делу, делом се и исцељују. Преједање - уздржањем, лењост - радом, и тако даље, те се од острашћености долази до бестрашћа (Св. Теофан Затворник).
+ По мери очишћења човека од греха и његовог приближавања Богу, у њему се све више и више одражава слава Божија. Зато се Свети и називају преподобнима. Као у огледалу слава Божија се одражава у њиховој души, испуњавајући је сијањем
(Св. Јован Шангајски).
+ Бог даје Хришћанину, ако моли, велике дарове; срце скрушено и смирено, трезвено и целомудрено, покајно и плачно, сећање на смрт и будући суд, мудрост и разум да схвате Божанска Писма, страх Божији, силу да се моле са страхом, побожношћу и благодарношћу, даје им непорочност, кротост, трпљење и спокојство. То је освештање и оздрављење душе, и тада човек не жуди ни за грехом, ни за новцем, ни за телесном слашћу, ни за људском славом и почастима
Серафим:
(Св. Симеон Нови Богослов).
+ Желиш ли да доведеш до изнемоглости ђавола? Одсеци грех, па ћеш тада моћи да му се подсмеваш као очерупаном врапцу
(Св. Нил Синајски).
+ Духовни живот је постојани, неуморни рат са страстима, са непријатељима спасења душе. Никада не спавај душом. У тој борби твој дух увек треба да буде добар. Непрестано призивај у помоћ Спаситеља твога
(Св. Нил Синајски).
+ Одбаци све што човека чини сличним животињи и ради само оно што може да те учини небеским
(Св. Нил Синајски).
+ Иако не могу сви да буду бестрасни, ипак сви могу да се спасу
(Св. Јован Лествичник).
+ Чувајмо своја телесна осећања, не пуштајући кроз њих грех у одају душе. Обуздајмо љубопитљиво око и љубопитљиво ухо, језик наш, смиримо тело уздржањем, бдењем, напорима, сећањем на смрт, пажљивом, непрестаном молитвом, како бисмо благодаћу Божијом постали храм Духа Светога
(Св. Игњатије Брјанчанинов).
+ Ако се учимо закону Божијем, онда је злих помисли мање, а од светских брига о сујети и телу, као и од испразних разговора, зле помисли се умножавају
(Св. Јован Касијан).
+ Сву помоћ Господ даје ономе ко се одвраћа од материјалних задовољстава и од пређашњих навика, ко се одриче самога себе и тражи Јединог Господа
(Св. Макарије Велики).
+ Лицемери, користољубци и сластољубци су руже овога света.
Али сачекај мало, и видећеш уместо ружа, траву изгажену
(Св. Нил Синајски).
+ Одлучност је полазишна тачка нашега спасења
(Св. Макарије Велики).
+ Када се грешна жеља појави у нама, треба је одбити. Следећи пут она ће деловати слабије, а на крају ће сасвим утихнути
(Св. Игњатије Брјанчанинов).
+ Бој се злих навика више него демона
(Св. Исак Сирин).
+ Душо, помишљај на добра и моли Даваоца вечне светлости да те избави из таме страсти, незнања и помрачености ума, да ти опрости грехе и да те избави из вечног огња и најцрње таме
(Ава Исаија).
+ Многе сујетне помисли узнемиравају нас чак и против наше воље и варају нас готово без нашег знања, улазећи у нас неприметно и лукаво. Иако њихово појављивање не зависи од нас, њихово одбацивање или прихватање зависи од наше воље
(Св. Јован Касијан).
+ Добро - добродетељ, приближава Богу. Зло је грех. У средини је богатство, власт, част, здравље, лепота, живот, смрт, сиромаштво
(Св. Јован Касијан).
+ Ако хоћеш, можеш да будеш слуга страсти, и ако хоћеш, можеш да останеш слободан, не приклањајући се под њихов јарам, јер Бог те је створио са слободном вољом. Онај ко победи телесне страсти овенчава се нетрулежношћу. Кад не би било страсти, не би било ни добродетељи, не би било ни венаца који се од Бога дарују достојним људима
(Св. Антоније Велики).
+ Нико не може да достигне умирење помисли без крајњег напрезања срца (Св. Јован Касијан).
+ Коју страст видиш да господари у теби, против ње се најпре и наоружај, а нарочито против природног, домаћег непријатеља. Јер ако не победимо ту страст, од победе над другима нећемо имати никакве користи. Када пак поразимо овога египћанина, и ми ћемо свакако угледати Бога у купини смирења
(Св. Јован Лествичник).
+ Између обраћења и освештања стоји - исправљење или очишћење, које бива у страдањима и борби, јер дотле је човек живео по вољи страсти
(Св. Теофан Затворник).
+ Умањење зла има за последицу уздржавање од зла. Уздржавање од зла је почетак покајања. Почетак покајања је почетак спасења а почетак спасења - добра воља (да се угађа Богу). Ова добра воља рађа труд. А почетак труда су врлине. Почетак врлина је цват. Цват врлине је делање. Делање порађа непрекидност (старања о добрим делима и ревности за њих), а плод и пород непрекидног старања (и ревности) је навика. Навика рађа да чињење добра постаје својствено души, што је мајка страха Божијег. Страх рађа држање заповести, како небеских тако и земаљских, а држање заповести је знак љубави. Почетак љубави је богатство смирења, а богатство смирења пунота љубави, а затим следи потпуно усељавање Бога у оне који су кроз бестрашће постали чисти срцем, јер такви ће видети Бога (Мт. 5,
(Св. Јован Лествичник).
+ Једна је ствар борба против помисли, друга против жеља а трећа против страсти
(Св. Теофан Затворник).
+ Према греху треба имати одвратност и борити се
(Св. Теофан Затворник).
+ Потребно је наше старање, помоћ Божија и дела љубави према ближњем
(Св. Ава Доротеј и Јован Лествичник).
+ Уклони се зла и чини добро (Пс. 33, 15), јер свака страст има себи супротну врлину. Увредио си, поступај правично, гневио си се, буди кротак, гордио си се - смири се. Мржња - љубав,малодушност - трпљење, среброљубље - милосрђе
(Св. Ава Доротеј и Јован Лествичник).
СТОМАКОУГАЂАЊЕ
+ Телољубцима и стомакоугађачима подједнако не приличи да се упуштају у истраживање духовних предмета, као блудници да расправља о целомудрености
(Св. Исак Сиријски).
+ Преједање приближава старости, отупљују чула, помрачује мисли, заслепљује проницљиви ум, тело испуњава течностима, сакупља гној, изазива мноштво болести, производи велико оптерећење и претерану гојазност
(Св. Јован Златоуст).
+ Тешко нама кад своје тело, које треба да се распадне у црве и гној, хранимо гресима, не плашећи се ни огња који ће нас мучити, ни неуморног црва
(Ава Исаија).
+ Неуздржаност стомака чини тело тешким и дебелим, срце тврдим, а ум помрачује мноштвом испарења и гасова који се из желуца пењу у мозак. Онај ко се најео или прејео, чим стане на молитву, одмах га нападну дремеж и лењост, а у његовој уобразиљи појављују се многа груба маштања
(Св. Игњатије Брјанчанинов).
+ Страст неуздржаности стомака, као мајка страсти, рађа пре свега најсилнију блудну страст
(Ава Исаија).
+ Стомак презасићен храном, рађа семе сладострашћа; и дух притиснут теретом преједености, не може да има разборитост
(Св. Јован Касијан)
+ Немогуће је и тело пунити до ситости храном, и духовно се наслађивати умним и божанским добрима. Јер, у којој мери неко служи стомаку, у тој мери себе лишава духовних добара; и напротив, у којој мери неко почне да истањује своје тело, сразмерно томе биће духовно нахрањен и утешен
(Св. Симеон Нови Богослов).
+ Не допусти да ти смело приступају љубитељи пијанства, робови неумерених трпеза, нити они који радо говоре бестидне речи, како њихова прљавштина не би покрила и тебе, и како не би био убројан међу оне са нечистим и необрезаним срцем
(Св. Јован Кронштадски)
+ Ако неко фину храну дуго задржава у устима и наслађује се њеним пријатним укусом, не одлучујући се да је прогута, онда је то већ- угађање гркљану. Ако ко једе много, било какву храну, пунећи свој стомак, он чини стомакоугађање
(Св. Ава Доротеј и Јован Лествичник).
+ Ум не опија само прекомерна употреба вина, него га и претеривање у свакојаким јелима обично чини несигурним и колебљивим, и лишава га чистих и непорочних мисли
(Св. Јован Касијан).
+ Ко се насладио телесним задовољствима више него што је потребно, тај ће сувишак стоструко платити болестима
(Св. Марко Подвижник).
+ Све што је у свету је похота телесна- преједање стомака мноштвом различитих јела, за чиме следи блудна нечистота, похота очију- поседовање материјалних добара, и надменост живљења – светска љубав према бучној слави (1. Јн. 2, 16)
(Св. Антоније Велики)
+ О како је страшно употребљавати храну и пиће ради забаве, преједати се и опијати! Сита утроба губи веру, страх Божији и постаје безосећајна за молитву, благодарење и славословље Бога
(Св. Јован Кронштатски).
+ Много јести и пити, то јест бити везан за чулна задовољства, својствено је само незнабоштву, које не зна за духовне, небеске насладе, и сав живот своди на задовољавање стомака, на преједање и опијање
(Св. Јован Кронштатски).
+ У мери у којој задовољава своју чулност, човек постаје телесан и удаљава од себе Пресвети Дух Божији, Који не може да живи у људима када воде телесан живот:
Какву заједницу има светлост с тамом (2. Кор. 6, 14)
(Св. Јован Кронштатски).
+ Док год водимо телесан живот и не приступамо од срца Богу, демони су притајени у нама, кријући се иза различитих страсти; иза жудње за храном и пићем, иза блудне распаљености, гордости, тврдичлука и среброљубља, тако да живимо по њиховој вољи
(Св. Јован Кронштатски).
+ Када приступимо да искрено служимо Господу и сурово нападнемо демоне наших страсти који се гнезде у нама, тада они устају на нас свом својом адском злобом, свим својим најстрашнијим и најразличитијим претњама, као и ватреном привезаношћу за земаљска добра, све док их не истерамо из себе усрдном молитвом или причешћем Светим Тајнама
(Св. Јован Кронштатски).
+ Ево нашег савременог идолопоклонства у хришћанству; самољубље, славољубље, земаљске насладе, стомакоугађање и користољубље, прељуба; оно је сасвим одвратило наше очи и срца од Бога и небеске отаџбине и приковало их за земљу. Оно је искоренило љубав према ближњем и наоружало једне против других. Тешко нама, тешко нама!
(Св. Јован Кронштатски).
+ На тасовима ваге пуна чаша подиже празну, док код човека димна испарења која се подижу из обилне и грубе хране, попут густог облака не допуштају да се на наш ум спусте озарења Духа Светога
(Св. Василије Велики).
+ Од стомакоугађања се рађа метеж помисли, а од многе приче и недоличних разговора- неразумност и помраченост ума
(Св. Исак Сиријски)
+ Ако се чини свињски посао- непрестано пуњење стомака, онда се у глави појављује умор, у телу тромост, а у мишићима раслабљеност- појављује се лењост за обављање земних поклона, затим следи напуштање службе, помрачење, док сакупљање сокова изазива нечиста ноћна маштања и истечење ноћу и дању, голицање, распаљивање помисли и помрачење разума
(Св. Исак Сиријски).
ПИЈАНСТВО
+ Пијанство је почетак безбожности, јер помрачује разум којим се спознаје Бог (Св. Василије Велики).
+ Пијанац је недостојан живота у друштву разумних бића. Њега би требало сместити међу животиње и истерати из људске заједнице
(Св. Василије Велики).
+ Вино је дело Божије, а пијанство - ђаволско
(Св. Јован Златоуст).
+ Са преједањем или пијанством у човеково срце улази бестелесни непријатељ - то може да осети свако ко је пажљив. Ето разлога због кога се код пијанаца склоност ка пијанству све више појачава, па је код њих приметна велика сила, која их против њихове воље вуче ка задовољењу страсти - тим несрећницима непријатељ се налази у срцу
(Св. Јован Кронштатски).
+ Бој се неумерене употребе јаких пића као огња пакленог
(Св. Тихон Задонски)
+ Нико није тако драг ђаволу као онај ко живи у пијанству, јер нико тако не испуњава његову вољу као пијанац
(Св. Тихон Задонски).
+ Пијанство је мати свих срамних дела, сестра блуда и бродолом целомудрености
(Блажени Августин).
+ Туга не одлази заједно са вином, међутим, у души се јавља ново зло - пијанство (Св. Василије Велики).
+ Узрок служења идолима: седељке, пијанке, флауте и тимпани, срамне и бестидне речи... срамна дела, преждеравање, пијанство, недолично понашање и помама
(Св. Григорије Богослов).
+ Бесловесне животиње пију док осећају жеђ, ограничавајући се на задовољење потребе, а пијанци су гори од бесловесних (животиња) и чине многа зла (Св. Јован Златоуст).
+ Када пијаним човеком управља вино, он постаје налик коњу без узде (Св. Василије Велики).
+ Стока - и она не пије више него што јој је потребно, не догађа јој се да није у стању да хода, не пада на земљу, не судара се са дрвећем нити скреће са пута када се напије; а све се то догађа пијанцима. Ко се неће згнушати над овим пороком, који понижава себи потчињеног човека испод стоке?
(Св. Василије Велики).
+ Шта су друго они који се опију, ако нису као незнабожачки идоли:
очи имају и не виде, уши имају и не чују (Пс. 113, 13-14)
(Св. Василије Велики).
+ Пијаница низашта није осим за пакао
(Св. Василије Велики).
+ Након потопа, кад више није било наде у савршенство, људи су почели да се наслађују вином и једењем меса
(Св. Василије Велики).
+ Од вина се у можданој кори сакупљају винска испарења, дисање је испрекидано, нерви слабе и читав човек бива уздрман
(Св. Василије Велики).
+ Пијаног човека не пуштају ни у пристојну кућу, а камоли у Царство Небеско (Св. Василије Велики).
УЗДРЖАЊЕ
+ Пост је жртва Богу принета од нашег тела
(Св. Јован Шангајски).
+ Немогуће је да огањ гори у води; немогуће је и покајање без поста
(Св. Јован Златоуст).
+ Наш пост је стајање душе на стражи
(Св. Јован Шангајски).
+ Не постити, значи бити налик на бесловесне који не знају за пост
(Св. Максим Исповедник).
+ Љубав и уздржање ослобађају душу од страсти. Читање и богомислије избављају душу од незнања, док стајање на молитви изводи онога ко се моли пред лице Бога
(Св. Максим Исповедник).
+ Уздржање је мајка здравља, а мајка уздржања је помишљање на смрт и непоколебљиво сећање на жуч помешану са оцатом који је окусио наш Господ, Владика и Бог
(Св. Јован Лествичник).
+ Истински пост састоји се не само у изнуривању тела, него и у томе да онај део хлеба који си сам хтео да поједеш, подаш гладноме
(Св. Серафим Саровски).
+ Пост је помна пажња да ништа не повреди нашу душу. Пост је надгледање својих мисли, чување свога погледа од штетних призора, свога слуха од разговора погубних по душу, свога језика од прљавих и испразних речи, својих уста од неодговарајуће хране
(Св. Јован Шангајски).
+ Као што се у високој згради подижу степенице, да би се по њима лако могло подићи на врх зграде, тако и различити дани у години представљају степенице нашег духовног подизања и усхођења
(Св. Јован Шангајски).
+ Ако неко не победи непријатеље, не може да живи у миру
(Св. Исак Сиријски).
+ Веруј у Господа и љуби га; чувај се нечистих помисли и телесних задовољстава, не обмањуј се ситошћу стомака
(Св. Антоније Велики).
+ Немогуће је, потпуно је немогуће да са Богом пребивају они који се претходно нису потрудили да се исцеле постом
(Св. Јован Златоуст).
+ Пост постаје жртва пријатна Богу онда када буде украшен плодовима љубави
(Св. Јован Касијан)
+ Своме стомаку дај одмерену и лако сварљиву храну, како би га умереном ситошћу одвојио од халапљивости, а кроз брзо варење избавио од разбуктавања пожуде као од бича
(Св. Јован Лествичник).
+ Ти брижно храниш и негујеш своје тело, а оно те, покварено, награђује лењошћу за молитву и свако добро дело, равнодушношћу према Богу, ниским помислима и жељама, стремљењима ка пролазном и пропадљивом, и немаром за вечно и небеско. Распињи га - лењо, слепо и отупело
(Св. Јован Кронштатски).
(Св. Симеон Нови Богослов).
+ Желиш ли да доведеш до изнемоглости ђавола? Одсеци грех, па ћеш тада моћи да му се подсмеваш као очерупаном врапцу
(Св. Нил Синајски).
+ Духовни живот је постојани, неуморни рат са страстима, са непријатељима спасења душе. Никада не спавај душом. У тој борби твој дух увек треба да буде добар. Непрестано призивај у помоћ Спаситеља твога
(Св. Нил Синајски).
+ Одбаци све што човека чини сличним животињи и ради само оно што може да те учини небеским
(Св. Нил Синајски).
+ Иако не могу сви да буду бестрасни, ипак сви могу да се спасу
(Св. Јован Лествичник).
+ Чувајмо своја телесна осећања, не пуштајући кроз њих грех у одају душе. Обуздајмо љубопитљиво око и љубопитљиво ухо, језик наш, смиримо тело уздржањем, бдењем, напорима, сећањем на смрт, пажљивом, непрестаном молитвом, како бисмо благодаћу Божијом постали храм Духа Светога
(Св. Игњатије Брјанчанинов).
+ Ако се учимо закону Божијем, онда је злих помисли мање, а од светских брига о сујети и телу, као и од испразних разговора, зле помисли се умножавају
(Св. Јован Касијан).
+ Сву помоћ Господ даје ономе ко се одвраћа од материјалних задовољстава и од пређашњих навика, ко се одриче самога себе и тражи Јединог Господа
(Св. Макарије Велики).
+ Лицемери, користољубци и сластољубци су руже овога света.
Али сачекај мало, и видећеш уместо ружа, траву изгажену
(Св. Нил Синајски).
+ Одлучност је полазишна тачка нашега спасења
(Св. Макарије Велики).
+ Када се грешна жеља појави у нама, треба је одбити. Следећи пут она ће деловати слабије, а на крају ће сасвим утихнути
(Св. Игњатије Брјанчанинов).
+ Бој се злих навика више него демона
(Св. Исак Сирин).
+ Душо, помишљај на добра и моли Даваоца вечне светлости да те избави из таме страсти, незнања и помрачености ума, да ти опрости грехе и да те избави из вечног огња и најцрње таме
(Ава Исаија).
+ Многе сујетне помисли узнемиравају нас чак и против наше воље и варају нас готово без нашег знања, улазећи у нас неприметно и лукаво. Иако њихово појављивање не зависи од нас, њихово одбацивање или прихватање зависи од наше воље
(Св. Јован Касијан).
+ Добро - добродетељ, приближава Богу. Зло је грех. У средини је богатство, власт, част, здравље, лепота, живот, смрт, сиромаштво
(Св. Јован Касијан).
+ Ако хоћеш, можеш да будеш слуга страсти, и ако хоћеш, можеш да останеш слободан, не приклањајући се под њихов јарам, јер Бог те је створио са слободном вољом. Онај ко победи телесне страсти овенчава се нетрулежношћу. Кад не би било страсти, не би било ни добродетељи, не би било ни венаца који се од Бога дарују достојним људима
(Св. Антоније Велики).
+ Нико не може да достигне умирење помисли без крајњег напрезања срца (Св. Јован Касијан).
+ Коју страст видиш да господари у теби, против ње се најпре и наоружај, а нарочито против природног, домаћег непријатеља. Јер ако не победимо ту страст, од победе над другима нећемо имати никакве користи. Када пак поразимо овога египћанина, и ми ћемо свакако угледати Бога у купини смирења
(Св. Јован Лествичник).
+ Између обраћења и освештања стоји - исправљење или очишћење, које бива у страдањима и борби, јер дотле је човек живео по вољи страсти
(Св. Теофан Затворник).
+ Умањење зла има за последицу уздржавање од зла. Уздржавање од зла је почетак покајања. Почетак покајања је почетак спасења а почетак спасења - добра воља (да се угађа Богу). Ова добра воља рађа труд. А почетак труда су врлине. Почетак врлина је цват. Цват врлине је делање. Делање порађа непрекидност (старања о добрим делима и ревности за њих), а плод и пород непрекидног старања (и ревности) је навика. Навика рађа да чињење добра постаје својствено души, што је мајка страха Божијег. Страх рађа држање заповести, како небеских тако и земаљских, а држање заповести је знак љубави. Почетак љубави је богатство смирења, а богатство смирења пунота љубави, а затим следи потпуно усељавање Бога у оне који су кроз бестрашће постали чисти срцем, јер такви ће видети Бога (Мт. 5,
(Св. Јован Лествичник).
+ Једна је ствар борба против помисли, друга против жеља а трећа против страсти
(Св. Теофан Затворник).
+ Према греху треба имати одвратност и борити се
(Св. Теофан Затворник).
+ Потребно је наше старање, помоћ Божија и дела љубави према ближњем
(Св. Ава Доротеј и Јован Лествичник).
+ Уклони се зла и чини добро (Пс. 33, 15), јер свака страст има себи супротну врлину. Увредио си, поступај правично, гневио си се, буди кротак, гордио си се - смири се. Мржња - љубав,малодушност - трпљење, среброљубље - милосрђе
(Св. Ава Доротеј и Јован Лествичник).
СТОМАКОУГАЂАЊЕ
+ Телољубцима и стомакоугађачима подједнако не приличи да се упуштају у истраживање духовних предмета, као блудници да расправља о целомудрености
(Св. Исак Сиријски).
+ Преједање приближава старости, отупљују чула, помрачује мисли, заслепљује проницљиви ум, тело испуњава течностима, сакупља гној, изазива мноштво болести, производи велико оптерећење и претерану гојазност
(Св. Јован Златоуст).
+ Тешко нама кад своје тело, које треба да се распадне у црве и гној, хранимо гресима, не плашећи се ни огња који ће нас мучити, ни неуморног црва
(Ава Исаија).
+ Неуздржаност стомака чини тело тешким и дебелим, срце тврдим, а ум помрачује мноштвом испарења и гасова који се из желуца пењу у мозак. Онај ко се најео или прејео, чим стане на молитву, одмах га нападну дремеж и лењост, а у његовој уобразиљи појављују се многа груба маштања
(Св. Игњатије Брјанчанинов).
+ Страст неуздржаности стомака, као мајка страсти, рађа пре свега најсилнију блудну страст
(Ава Исаија).
+ Стомак презасићен храном, рађа семе сладострашћа; и дух притиснут теретом преједености, не може да има разборитост
(Св. Јован Касијан)
+ Немогуће је и тело пунити до ситости храном, и духовно се наслађивати умним и божанским добрима. Јер, у којој мери неко служи стомаку, у тој мери себе лишава духовних добара; и напротив, у којој мери неко почне да истањује своје тело, сразмерно томе биће духовно нахрањен и утешен
(Св. Симеон Нови Богослов).
+ Не допусти да ти смело приступају љубитељи пијанства, робови неумерених трпеза, нити они који радо говоре бестидне речи, како њихова прљавштина не би покрила и тебе, и како не би био убројан међу оне са нечистим и необрезаним срцем
(Св. Јован Кронштадски)
+ Ако неко фину храну дуго задржава у устима и наслађује се њеним пријатним укусом, не одлучујући се да је прогута, онда је то већ- угађање гркљану. Ако ко једе много, било какву храну, пунећи свој стомак, он чини стомакоугађање
(Св. Ава Доротеј и Јован Лествичник).
+ Ум не опија само прекомерна употреба вина, него га и претеривање у свакојаким јелима обично чини несигурним и колебљивим, и лишава га чистих и непорочних мисли
(Св. Јован Касијан).
+ Ко се насладио телесним задовољствима више него што је потребно, тај ће сувишак стоструко платити болестима
(Св. Марко Подвижник).
+ Све што је у свету је похота телесна- преједање стомака мноштвом различитих јела, за чиме следи блудна нечистота, похота очију- поседовање материјалних добара, и надменост живљења – светска љубав према бучној слави (1. Јн. 2, 16)
(Св. Антоније Велики)
+ О како је страшно употребљавати храну и пиће ради забаве, преједати се и опијати! Сита утроба губи веру, страх Божији и постаје безосећајна за молитву, благодарење и славословље Бога
(Св. Јован Кронштатски).
+ Много јести и пити, то јест бити везан за чулна задовољства, својствено је само незнабоштву, које не зна за духовне, небеске насладе, и сав живот своди на задовољавање стомака, на преједање и опијање
(Св. Јован Кронштатски).
+ У мери у којој задовољава своју чулност, човек постаје телесан и удаљава од себе Пресвети Дух Божији, Који не може да живи у људима када воде телесан живот:
Какву заједницу има светлост с тамом (2. Кор. 6, 14)
(Св. Јован Кронштатски).
+ Док год водимо телесан живот и не приступамо од срца Богу, демони су притајени у нама, кријући се иза различитих страсти; иза жудње за храном и пићем, иза блудне распаљености, гордости, тврдичлука и среброљубља, тако да живимо по њиховој вољи
(Св. Јован Кронштатски).
+ Када приступимо да искрено служимо Господу и сурово нападнемо демоне наших страсти који се гнезде у нама, тада они устају на нас свом својом адском злобом, свим својим најстрашнијим и најразличитијим претњама, као и ватреном привезаношћу за земаљска добра, све док их не истерамо из себе усрдном молитвом или причешћем Светим Тајнама
(Св. Јован Кронштатски).
+ Ево нашег савременог идолопоклонства у хришћанству; самољубље, славољубље, земаљске насладе, стомакоугађање и користољубље, прељуба; оно је сасвим одвратило наше очи и срца од Бога и небеске отаџбине и приковало их за земљу. Оно је искоренило љубав према ближњем и наоружало једне против других. Тешко нама, тешко нама!
(Св. Јован Кронштатски).
+ На тасовима ваге пуна чаша подиже празну, док код човека димна испарења која се подижу из обилне и грубе хране, попут густог облака не допуштају да се на наш ум спусте озарења Духа Светога
(Св. Василије Велики).
+ Од стомакоугађања се рађа метеж помисли, а од многе приче и недоличних разговора- неразумност и помраченост ума
(Св. Исак Сиријски)
+ Ако се чини свињски посао- непрестано пуњење стомака, онда се у глави појављује умор, у телу тромост, а у мишићима раслабљеност- појављује се лењост за обављање земних поклона, затим следи напуштање службе, помрачење, док сакупљање сокова изазива нечиста ноћна маштања и истечење ноћу и дању, голицање, распаљивање помисли и помрачење разума
(Св. Исак Сиријски).
ПИЈАНСТВО
+ Пијанство је почетак безбожности, јер помрачује разум којим се спознаје Бог (Св. Василије Велики).
+ Пијанац је недостојан живота у друштву разумних бића. Њега би требало сместити међу животиње и истерати из људске заједнице
(Св. Василије Велики).
+ Вино је дело Божије, а пијанство - ђаволско
(Св. Јован Златоуст).
+ Са преједањем или пијанством у човеково срце улази бестелесни непријатељ - то може да осети свако ко је пажљив. Ето разлога због кога се код пијанаца склоност ка пијанству све више појачава, па је код њих приметна велика сила, која их против њихове воље вуче ка задовољењу страсти - тим несрећницима непријатељ се налази у срцу
(Св. Јован Кронштатски).
+ Бој се неумерене употребе јаких пића као огња пакленог
(Св. Тихон Задонски)
+ Нико није тако драг ђаволу као онај ко живи у пијанству, јер нико тако не испуњава његову вољу као пијанац
(Св. Тихон Задонски).
+ Пијанство је мати свих срамних дела, сестра блуда и бродолом целомудрености
(Блажени Августин).
+ Туга не одлази заједно са вином, међутим, у души се јавља ново зло - пијанство (Св. Василије Велики).
+ Узрок служења идолима: седељке, пијанке, флауте и тимпани, срамне и бестидне речи... срамна дела, преждеравање, пијанство, недолично понашање и помама
(Св. Григорије Богослов).
+ Бесловесне животиње пију док осећају жеђ, ограничавајући се на задовољење потребе, а пијанци су гори од бесловесних (животиња) и чине многа зла (Св. Јован Златоуст).
+ Када пијаним човеком управља вино, он постаје налик коњу без узде (Св. Василије Велики).
+ Стока - и она не пије више него што јој је потребно, не догађа јој се да није у стању да хода, не пада на земљу, не судара се са дрвећем нити скреће са пута када се напије; а све се то догађа пијанцима. Ко се неће згнушати над овим пороком, који понижава себи потчињеног човека испод стоке?
(Св. Василије Велики).
+ Шта су друго они који се опију, ако нису као незнабожачки идоли:
очи имају и не виде, уши имају и не чују (Пс. 113, 13-14)
(Св. Василије Велики).
+ Пијаница низашта није осим за пакао
(Св. Василије Велики).
+ Након потопа, кад више није било наде у савршенство, људи су почели да се наслађују вином и једењем меса
(Св. Василије Велики).
+ Од вина се у можданој кори сакупљају винска испарења, дисање је испрекидано, нерви слабе и читав човек бива уздрман
(Св. Василије Велики).
+ Пијаног човека не пуштају ни у пристојну кућу, а камоли у Царство Небеско (Св. Василије Велики).
УЗДРЖАЊЕ
+ Пост је жртва Богу принета од нашег тела
(Св. Јован Шангајски).
+ Немогуће је да огањ гори у води; немогуће је и покајање без поста
(Св. Јован Златоуст).
+ Наш пост је стајање душе на стражи
(Св. Јован Шангајски).
+ Не постити, значи бити налик на бесловесне који не знају за пост
(Св. Максим Исповедник).
+ Љубав и уздржање ослобађају душу од страсти. Читање и богомислије избављају душу од незнања, док стајање на молитви изводи онога ко се моли пред лице Бога
(Св. Максим Исповедник).
+ Уздржање је мајка здравља, а мајка уздржања је помишљање на смрт и непоколебљиво сећање на жуч помешану са оцатом који је окусио наш Господ, Владика и Бог
(Св. Јован Лествичник).
+ Истински пост састоји се не само у изнуривању тела, него и у томе да онај део хлеба који си сам хтео да поједеш, подаш гладноме
(Св. Серафим Саровски).
+ Пост је помна пажња да ништа не повреди нашу душу. Пост је надгледање својих мисли, чување свога погледа од штетних призора, свога слуха од разговора погубних по душу, свога језика од прљавих и испразних речи, својих уста од неодговарајуће хране
(Св. Јован Шангајски).
+ Као што се у високој згради подижу степенице, да би се по њима лако могло подићи на врх зграде, тако и различити дани у години представљају степенице нашег духовног подизања и усхођења
(Св. Јован Шангајски).
+ Ако неко не победи непријатеље, не може да живи у миру
(Св. Исак Сиријски).
+ Веруј у Господа и љуби га; чувај се нечистих помисли и телесних задовољстава, не обмањуј се ситошћу стомака
(Св. Антоније Велики).
+ Немогуће је, потпуно је немогуће да са Богом пребивају они који се претходно нису потрудили да се исцеле постом
(Св. Јован Златоуст).
+ Пост постаје жртва пријатна Богу онда када буде украшен плодовима љубави
(Св. Јован Касијан)
+ Своме стомаку дај одмерену и лако сварљиву храну, како би га умереном ситошћу одвојио од халапљивости, а кроз брзо варење избавио од разбуктавања пожуде као од бича
(Св. Јован Лествичник).
+ Ти брижно храниш и негујеш своје тело, а оно те, покварено, награђује лењошћу за молитву и свако добро дело, равнодушношћу према Богу, ниским помислима и жељама, стремљењима ка пролазном и пропадљивом, и немаром за вечно и небеско. Распињи га - лењо, слепо и отупело
(Св. Јован Кронштатски).
Серафим:
+ Многи посте телом, али не посте душом. Многи држе пост у храни и пићу, али не посте када је реч о злим помислима, делима и речима. Каква им је корист од тога?
(Св. Тихон Задонски).
+ Пост, напор и бдење не дају похоти да нарасте, а усамљеност, созерцање, молитва и љубав према Богу умањују је и доводе до њеног ишчезавања
(Св. Максим Исповедник).
+ Загосподари над стомаком док он не загосподари над тобом, иначе ће се и уздржање срамно окончати
(Св. Јован Лествичник).
+ Писано је да вино весели срце човека (Пс. 103, 15). Али ти, пошто си дао завет да ћеш плакати и ридати, отклони од себе такво весеље, па ћеш бити обрадован духовним даровима. Будеш ли се веселио вином, живот ћеш проводити у друштву срамних помисли и доживећеш многе жалости
(Св. Теодор Едески).
+ Слушао сам од опитних стараца, да се греховне помисли рађају у души од гиздања у одећи, презасићења стомака и штетних разговора
(Св. Теодор Едески).
+ У посно време пости, али знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање стомака, него пре свега уздржање ушију, очију, језика, а такође и срца од служења страстима
(Св. Теодор Едески).
+ Самољубље, сластољубље и славољубље изгоне из душе сећање на Бога; тада се у нас усељава метеж страсти
(Св. Теодор Едески).
+ Празнике немој проводити у пијењу вина, него у обнављању ума и духовној чистоти. Пунећи стомак јелима и вином, разгневићеш онога коме је празник посвећен
(Св. Теодор Едески).
+ Пост, као што доноси корист онима који му разумно приступају, тако и штети онима који га неразумно започињу
(Св. Марко Подвижник).
+ Не храни обилно своје тело и прљаве помисли нестаће у теби
(Ава Еваргије).
+ Вина пиј што је могуће мање; што се више умањи његова мера, то благотворније бива за оне који га пију
(Св. Нил Синајски).
+ Ситост је мати блуда, а обуздавање стомака - узрочник чистоте
(Св. Јован Лествичник).
+ Јести и пити треба достојанствено, спасоносно за душу и окрепљујуће за тело како би могло да обавља потребне послове
(Св. Теодор Студит).
+ Начин исхране треба ускладити са снагом и здравственим стањем тела. Када је здраво, ограничити га колико је потребно, а када је слабо, мало му попустити
(Блажени Дијадох).
+ Нека постоји мера и за храну и за вино. Вино нека се прима као мала утеха и то у дане празника, код крајње напорних послова, у болестима и када предстоји далеки пут. У друго време треба се задовољити једном чашом или највише двема
(Св. Теодор Студит).
+ Ако је човек болестан и неможе да пости, може ли се без поста избавити од ђавола и страсти? Да, јер се зли покрети тела и онај који их подстиче могу истребљивати и прогонити не само уздржањем од хране, него и вапајем Богу од срца
(Св. Јован Карпатски).
+ Дај телу само оно што му је потребно, а не оно што жели због похоте
(Св. Нил Синајски).
+ "У свакој храни постоји природна сласт; не наноси ли она штету ономе ко је узима?" Владика Бог је свакој врсти хране даровао власт и онај ко је прима са благодарењем, нема од тога штету
(Св. Варсануфије Велики и Јован).
+ Дај телу толико (хране) колико му је потребно и нећеш имати штету, чак и ако би је јео три пута дневно. Ако пак човек једе једном дневно, али неразумно, каква му је корист од тога? За преједањем следи борба против блуда, те ђаво после јела оптерећује тело сном, како би га оскрвнио
(Св. Варсануфије Велики и Јован).
+ Омрзни насладе тела, јер оне са телом и душу чине нечистом
(Св. Нил Синајски).
+ Чиме истерати демона пијанства? Молитвом и постом. Ђаво улази зато што се људи препуштају телесном начину живота, стомакоугађању и не моле се. Природно је да може изаћи из њих услед супротних разлога: поста и молитве
(Св. Јован Кронштатски).
+ Као што змија не може да скине са себе стару кожу ако не прође кроз узак отвор, тако ни ми не можемо да одбацимо пређашње зле навике и оронулост душе и ризу старог човека, ако не прођемо тесним путем поста и понижења
(Св. Јован Лествичник).
+ Док једеш сећај се суда, и смрти, и оцта, и жучи Владике твога
(Св. Јован Лествичник).
+ Опште правило умереног уздржања састоји се у томе да свако сразмерно снази, стању тела и узрасту, једе онолико хране колико је потребно за одржавање телесног здравља, а не колико захтева жеља за ситошћу
(Св. Јован Касијан).
+ У мери у којој тело онога ко пости постаје танко и лако, духовни живот доспева до савршенства и открива се кроз чудесне појаве. Дух тада врши своја дејства као у бестелесном телу. Спољашња чула као да се затварају, и ум, одрешујући се од земље, узноси се ка небу и у потпуности се погружава у созерцање духовног
(Св. Серафим Саровски).
+ Ђаво варалица многе клевете саопштава људима током гозби, при чему као оружје против њих употребљава њихову сопствену опијеност и преједеност, неумерени смех и расејаност духа. Зато је пре и после трпезе нарочито потребно ограђивати се од његових клевета псалмима, а по устајању од стола, заједно са женама и децом, певати свештене песме Богу
(Св. Јован Златоуст).
+ Ум онога ко пости моли се трезвено
(Св. Јован Лествичник).
+ Ако постимо и уједно хранимо гордост у себи, ако ближњег мучимо клеветом, онда не само да добијамо корист, него напротив, наносимо себи штету. Немој да уздишеш тражећи од Бога да те не казни, него зато што си увредио кротког и човекољубивог Бога, Који се стара о твоме спасењу, Који је и Сина Свог предао за тебе. Ето због чега треба да уздишеш и шта непрекидно треба да чиниш
(Св. Јован Златоуст).
+ Пост се не састоји само у томе да се једе ретко, него и да се једе мало
(Св. Серафим Саровски).
+ Када се стомак обуздава, онда се смирује и срце; а ако је стомак умирен храном, онда се срце узноси помислима
(Св. Јован Лествичник).
+ И молитва и пост су бескорисни за тебе, када ниси украшен вером, надом и љубављу
(Св. Јован Златоуст).
+ Примај на себе онолико поста колико можеш да понесеш
(Св. Јован Златоуст).
+ Гледај ако постиш да се не гордиш, него боље мисли какву си злу наклоност исправио
(Св. Јован Златоуст).
+ Жеђ и бдење производе тугу у срцу, а из срца које тугује истичу воде (Св. Јован Лествичник).
+ Ако те рука, или нога, или око саблажњава - одсеци! Ту се подразумевају и страсти, и окружење и сродници
(Св. Теофан Затворник).
+ Нарушавањем поста раскинуто је општење са Богом и Адам је изгнан из раја. Пост смирује тело
(Св. Теофан Затворник).
+ Ко нарушава пост средом и петком, за њега се сматра да има удела са Јудом који је издао Христа
(Древни моначки устави).
+ Не поводи се задовољствима овога света
(Св. Антоније Велики).
+ Уздржање је слава врлина, када се уздржавају у свему
(Св. Антоније Велики).
+ Умивај се, учествуј у обедима, умерено употребљавај вино. Ако хоћеш да једеш месо, нико ти не брани. Користи све, само се уздржавај од греха. Видиш ли како је тај пост лак за све? То је - чисто дело душе
(Св. Јован Златоуст).
+ Храну треба употребљавати сваки дан само у тој мери да тело има снаге да буде друг и помоћник души у чињењу добрих дела; иначе може да се догоди и то, да са изнемоглошћу тела ослаби и душа
(Св. Серафим Саровски).
+ Посна храна погодује дуговечности
(Св. Теофан Затворник).
+ Пост и испоснички живот су најбоље средство за очување здравља
(Св. Теофан Затворник).
+ Здравље зависи и од хране и од душевног спокојства
(Св. Теофан Затворник).
+ Средом и петком, нарочито током четири поста, храну, по узору на Оце, употребљавај једном дневно - и анђео Господњи ће се приљубити уз тебе
(Св. Серафим Саровски).
+ Ко се подвизава и живот проводи како заповеда Свето Јеванђеље, тај може стално да се храни и да живи само на хлебу и води, и да притом буде још бољег здравља од оних који једу много различитих јела (Св. Симеон Нови Богослов).
+ Обавеза тела је да спроводи у дело оно што је изабрала душа
(Древни монашки устави).
+ Обуздавање стомака је гушење страсти, одатле мир и тишина у души, а тишина у души - најобилнији извор благодати
(Древни монашки устави).
+ Сан треба да буде лак, из кога се лако може пробудити, а какав природно следи после употребе мале количине хране
(Древни монашки устави).
+ Ти пазиш да се уздржаваш од хране, а не уздржаваш се од лукавих и сујетних помисли. Треба избегавати стицање и унутршњег човека чистити од лукавих помисли, лажи и лицемерја, зависти, свадљивости, настањујући у њему љубав
(Св. Василије Велики).
+ Биће срамота ако умемо да одбацимо храну штетну за тело, а немамо расуђивање и знање које чува душу, па допуштамо да јој се приближава и добро и зло
(Св. Василије Велики).
+ Телу треба пружати храну, али не одвећ укусну, не ону која тражи највештије куваре, узимајући данак за желудац, као за најсуровијег господара (Св. Василије Велики).
+ Пошто нисмо постили, избачени смо из раја! Зато ћемо постити, како бисмо поново ушли у рај
(Св. Василије Велики).
+ Олакшање поста за слабе допустиво је према црквеном правилу (Апостолско правило 69). Оно је сасвим и оправдано, јер слабост сама по себи пружа то што се помоћу поста тражи, то јест кроћење чулности и мировање телесних страсти. Сходно томе, за слабога није неопходно да смирује тело постом, него да тело лечи, како оно не би постало сасвим неспособно да служи души
(Св. Филарет Митрополит Московски).
+ Колико одузмеш од тела, толико ћеш снаге додати души
(Св. Василије Велики).
+ Душа се ничим тако не смирује као кад је неко уздржан у храни
(Ава Пимен).
+ Блажени уздржани, јер их очекују рајске сладости
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко је сачувао уздржање, јер је уздржање велика врлина (Св. Јефрем Сиријски).
+ Уздржање се не ограничава само на храну и пиће, оно се простире на сва наша осећања (Св. Јефрем Сиријски).
+ Ко је заиста уздржан, тај се уздржава и од свих сластољубивих помисли и жеља (Св. Јефрем Сиријски).
+ Ко није уздржан, тај лако бива уловљен у сваку недоличност и распаљује се пред призором сујетног задовољства
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Неуздржан човек налази насладу у празнословљу и лако попушта пред нечистим помислима
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко се утврдио у уздржању и постарао се да засија делима праведних (Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај који не пристаје на сваку помисао која предлаже нешто сујетно (Св. Јефрем Сиријски).
+ Не обмањуј се преједањем стомака и не опијај се вином, јер ни у чему нема користи, осим у испуњавању воље Господње
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пијанство нас удаљава од Духа Светога
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Неумерена жеља је препрека за узношење духа
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко љуби уздржање и не подвргава се осуди као сластољубац због свога стомака, јер ће бити прослављен у Господу
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај који се не опија вином као развратник, него се свагда радује сећајући се Господа
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Храну јести како доликује, пити опрезно, спавати у време које нам је дозвољено самим Промислом; али никако нам није допуштено да се предајемо било каквој нечистоти
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Немој желети да једеш месо до ситости, или да пијеш вино док се не опијеш, иначе ће твој ум огрубети и светским помислима неће бити краја (Св. Јефрем Сиријски).
+ Уздржавање од хране и пића обележје је доброг живота
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Не пиј вино док не изгубиш свест, ма колико те другови молили; јер када те вино савлада, они који су те молили први ће почети да те исмевају (Св. Јефрем Сиријски).
+ Стомакоугађач се брине само о томе како ће свој стомак да напуни јелима, а када поједе, мучи се током варења хране; уздржање је пак праћено здрављем (Св. Јефрем Сиријски).
+ Уздржање је срж трпљења
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Ако желиш да ти стомак буде задовољан малим, онда прослави Бога који ти је дао снагу за то
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Као што онај ко баци камен у чисти извор помути његову воду, тако и неуздржани потамни своју душу
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост - то су кочије које узносе на небо
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост - то је оружје одважних и добро осигурање за душу
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост одбија искушења и надахњује на подвиг побожности
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост је наставник младостима, украс стараца, поуздани пријатељ будности (Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост је узрочник суза и пут ка покајању
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Они који се спремају да униште жалости у своме сећању, а при томе посте само споља, налик су људима који захватају воду и сипају је у разбијену боцу (Св. Јефрем Сиријски).
+ Ревносно постећи, победићемо злога и имаћемо удео у Царству Божијем (Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко је бодар у молитвама, читању и добрим делима;
Он ће се просветити и неће уснути у смрт
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажени су они који изнурују своје тело бдењем и подвизима, јер им је припремљено рајско весеље
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажени Августин пореди тело са дивљим коњем који вуче душу за собом и чију је необузданост неопходно укротити смањивањем оброка; пост је углавном и установљен са тим циљем
(Св. Јован Колов).
+ Ко је од животиња тако снажан као лав? Али због свога стомака и он падне у замке, и тад бива угушена сва његова снага
(Св. Јован Колов).
+ Угојен стомак неће дати проницљиво разумевање
(Св. Јован Златоуст).
+ Када се Давид борио против лава, ухватио га је за гушу. Ако савладамо гушу и стомак, и ми ћемо са Богом победити невидљивог лава (Ава Пимен).
+ Загосподари над стомаком, док није он загосподарио над тобом
(Св. Јован Лествичник).
+ Учи се да стомак држиш чврсто на узди; он нам није захвалан за доброчинства која му се учине
(Св. Василије Велики).
+ Многи посте телом, али не посте душом. Многи држе пост у храни и пићу, али не посте када је реч о злим помислима, делима и речима. Каква им је корист од тога?
(Св. Тихон Задонски).
+ Пост, напор и бдење не дају похоти да нарасте, а усамљеност, созерцање, молитва и љубав према Богу умањују је и доводе до њеног ишчезавања
(Св. Максим Исповедник).
+ Загосподари над стомаком док он не загосподари над тобом, иначе ће се и уздржање срамно окончати
(Св. Јован Лествичник).
+ Писано је да вино весели срце човека (Пс. 103, 15). Али ти, пошто си дао завет да ћеш плакати и ридати, отклони од себе такво весеље, па ћеш бити обрадован духовним даровима. Будеш ли се веселио вином, живот ћеш проводити у друштву срамних помисли и доживећеш многе жалости
(Св. Теодор Едески).
+ Слушао сам од опитних стараца, да се греховне помисли рађају у души од гиздања у одећи, презасићења стомака и штетних разговора
(Св. Теодор Едески).
+ У посно време пости, али знај да је Богу угодан пост не само тела, то јест уздржање стомака, него пре свега уздржање ушију, очију, језика, а такође и срца од служења страстима
(Св. Теодор Едески).
+ Самољубље, сластољубље и славољубље изгоне из душе сећање на Бога; тада се у нас усељава метеж страсти
(Св. Теодор Едески).
+ Празнике немој проводити у пијењу вина, него у обнављању ума и духовној чистоти. Пунећи стомак јелима и вином, разгневићеш онога коме је празник посвећен
(Св. Теодор Едески).
+ Пост, као што доноси корист онима који му разумно приступају, тако и штети онима који га неразумно започињу
(Св. Марко Подвижник).
+ Не храни обилно своје тело и прљаве помисли нестаће у теби
(Ава Еваргије).
+ Вина пиј што је могуће мање; што се више умањи његова мера, то благотворније бива за оне који га пију
(Св. Нил Синајски).
+ Ситост је мати блуда, а обуздавање стомака - узрочник чистоте
(Св. Јован Лествичник).
+ Јести и пити треба достојанствено, спасоносно за душу и окрепљујуће за тело како би могло да обавља потребне послове
(Св. Теодор Студит).
+ Начин исхране треба ускладити са снагом и здравственим стањем тела. Када је здраво, ограничити га колико је потребно, а када је слабо, мало му попустити
(Блажени Дијадох).
+ Нека постоји мера и за храну и за вино. Вино нека се прима као мала утеха и то у дане празника, код крајње напорних послова, у болестима и када предстоји далеки пут. У друго време треба се задовољити једном чашом или највише двема
(Св. Теодор Студит).
+ Ако је човек болестан и неможе да пости, може ли се без поста избавити од ђавола и страсти? Да, јер се зли покрети тела и онај који их подстиче могу истребљивати и прогонити не само уздржањем од хране, него и вапајем Богу од срца
(Св. Јован Карпатски).
+ Дај телу само оно што му је потребно, а не оно што жели због похоте
(Св. Нил Синајски).
+ "У свакој храни постоји природна сласт; не наноси ли она штету ономе ко је узима?" Владика Бог је свакој врсти хране даровао власт и онај ко је прима са благодарењем, нема од тога штету
(Св. Варсануфије Велики и Јован).
+ Дај телу толико (хране) колико му је потребно и нећеш имати штету, чак и ако би је јео три пута дневно. Ако пак човек једе једном дневно, али неразумно, каква му је корист од тога? За преједањем следи борба против блуда, те ђаво после јела оптерећује тело сном, како би га оскрвнио
(Св. Варсануфије Велики и Јован).
+ Омрзни насладе тела, јер оне са телом и душу чине нечистом
(Св. Нил Синајски).
+ Чиме истерати демона пијанства? Молитвом и постом. Ђаво улази зато што се људи препуштају телесном начину живота, стомакоугађању и не моле се. Природно је да може изаћи из њих услед супротних разлога: поста и молитве
(Св. Јован Кронштатски).
+ Као што змија не може да скине са себе стару кожу ако не прође кроз узак отвор, тако ни ми не можемо да одбацимо пређашње зле навике и оронулост душе и ризу старог човека, ако не прођемо тесним путем поста и понижења
(Св. Јован Лествичник).
+ Док једеш сећај се суда, и смрти, и оцта, и жучи Владике твога
(Св. Јован Лествичник).
+ Опште правило умереног уздржања састоји се у томе да свако сразмерно снази, стању тела и узрасту, једе онолико хране колико је потребно за одржавање телесног здравља, а не колико захтева жеља за ситошћу
(Св. Јован Касијан).
+ У мери у којој тело онога ко пости постаје танко и лако, духовни живот доспева до савршенства и открива се кроз чудесне појаве. Дух тада врши своја дејства као у бестелесном телу. Спољашња чула као да се затварају, и ум, одрешујући се од земље, узноси се ка небу и у потпуности се погружава у созерцање духовног
(Св. Серафим Саровски).
+ Ђаво варалица многе клевете саопштава људима током гозби, при чему као оружје против њих употребљава њихову сопствену опијеност и преједеност, неумерени смех и расејаност духа. Зато је пре и после трпезе нарочито потребно ограђивати се од његових клевета псалмима, а по устајању од стола, заједно са женама и децом, певати свештене песме Богу
(Св. Јован Златоуст).
+ Ум онога ко пости моли се трезвено
(Св. Јован Лествичник).
+ Ако постимо и уједно хранимо гордост у себи, ако ближњег мучимо клеветом, онда не само да добијамо корист, него напротив, наносимо себи штету. Немој да уздишеш тражећи од Бога да те не казни, него зато што си увредио кротког и човекољубивог Бога, Који се стара о твоме спасењу, Који је и Сина Свог предао за тебе. Ето због чега треба да уздишеш и шта непрекидно треба да чиниш
(Св. Јован Златоуст).
+ Пост се не састоји само у томе да се једе ретко, него и да се једе мало
(Св. Серафим Саровски).
+ Када се стомак обуздава, онда се смирује и срце; а ако је стомак умирен храном, онда се срце узноси помислима
(Св. Јован Лествичник).
+ И молитва и пост су бескорисни за тебе, када ниси украшен вером, надом и љубављу
(Св. Јован Златоуст).
+ Примај на себе онолико поста колико можеш да понесеш
(Св. Јован Златоуст).
+ Гледај ако постиш да се не гордиш, него боље мисли какву си злу наклоност исправио
(Св. Јован Златоуст).
+ Жеђ и бдење производе тугу у срцу, а из срца које тугује истичу воде (Св. Јован Лествичник).
+ Ако те рука, или нога, или око саблажњава - одсеци! Ту се подразумевају и страсти, и окружење и сродници
(Св. Теофан Затворник).
+ Нарушавањем поста раскинуто је општење са Богом и Адам је изгнан из раја. Пост смирује тело
(Св. Теофан Затворник).
+ Ко нарушава пост средом и петком, за њега се сматра да има удела са Јудом који је издао Христа
(Древни моначки устави).
+ Не поводи се задовољствима овога света
(Св. Антоније Велики).
+ Уздржање је слава врлина, када се уздржавају у свему
(Св. Антоније Велики).
+ Умивај се, учествуј у обедима, умерено употребљавај вино. Ако хоћеш да једеш месо, нико ти не брани. Користи све, само се уздржавај од греха. Видиш ли како је тај пост лак за све? То је - чисто дело душе
(Св. Јован Златоуст).
+ Храну треба употребљавати сваки дан само у тој мери да тело има снаге да буде друг и помоћник души у чињењу добрих дела; иначе може да се догоди и то, да са изнемоглошћу тела ослаби и душа
(Св. Серафим Саровски).
+ Посна храна погодује дуговечности
(Св. Теофан Затворник).
+ Пост и испоснички живот су најбоље средство за очување здравља
(Св. Теофан Затворник).
+ Здравље зависи и од хране и од душевног спокојства
(Св. Теофан Затворник).
+ Средом и петком, нарочито током четири поста, храну, по узору на Оце, употребљавај једном дневно - и анђео Господњи ће се приљубити уз тебе
(Св. Серафим Саровски).
+ Ко се подвизава и живот проводи како заповеда Свето Јеванђеље, тај може стално да се храни и да живи само на хлебу и води, и да притом буде још бољег здравља од оних који једу много различитих јела (Св. Симеон Нови Богослов).
+ Обавеза тела је да спроводи у дело оно што је изабрала душа
(Древни монашки устави).
+ Обуздавање стомака је гушење страсти, одатле мир и тишина у души, а тишина у души - најобилнији извор благодати
(Древни монашки устави).
+ Сан треба да буде лак, из кога се лако може пробудити, а какав природно следи после употребе мале количине хране
(Древни монашки устави).
+ Ти пазиш да се уздржаваш од хране, а не уздржаваш се од лукавих и сујетних помисли. Треба избегавати стицање и унутршњег човека чистити од лукавих помисли, лажи и лицемерја, зависти, свадљивости, настањујући у њему љубав
(Св. Василије Велики).
+ Биће срамота ако умемо да одбацимо храну штетну за тело, а немамо расуђивање и знање које чува душу, па допуштамо да јој се приближава и добро и зло
(Св. Василије Велики).
+ Телу треба пружати храну, али не одвећ укусну, не ону која тражи највештије куваре, узимајући данак за желудац, као за најсуровијег господара (Св. Василије Велики).
+ Пошто нисмо постили, избачени смо из раја! Зато ћемо постити, како бисмо поново ушли у рај
(Св. Василије Велики).
+ Олакшање поста за слабе допустиво је према црквеном правилу (Апостолско правило 69). Оно је сасвим и оправдано, јер слабост сама по себи пружа то што се помоћу поста тражи, то јест кроћење чулности и мировање телесних страсти. Сходно томе, за слабога није неопходно да смирује тело постом, него да тело лечи, како оно не би постало сасвим неспособно да служи души
(Св. Филарет Митрополит Московски).
+ Колико одузмеш од тела, толико ћеш снаге додати души
(Св. Василије Велики).
+ Душа се ничим тако не смирује као кад је неко уздржан у храни
(Ава Пимен).
+ Блажени уздржани, јер их очекују рајске сладости
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко је сачувао уздржање, јер је уздржање велика врлина (Св. Јефрем Сиријски).
+ Уздржање се не ограничава само на храну и пиће, оно се простире на сва наша осећања (Св. Јефрем Сиријски).
+ Ко је заиста уздржан, тај се уздржава и од свих сластољубивих помисли и жеља (Св. Јефрем Сиријски).
+ Ко није уздржан, тај лако бива уловљен у сваку недоличност и распаљује се пред призором сујетног задовољства
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Неуздржан човек налази насладу у празнословљу и лако попушта пред нечистим помислима
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко се утврдио у уздржању и постарао се да засија делима праведних (Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај који не пристаје на сваку помисао која предлаже нешто сујетно (Св. Јефрем Сиријски).
+ Не обмањуј се преједањем стомака и не опијај се вином, јер ни у чему нема користи, осим у испуњавању воље Господње
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пијанство нас удаљава од Духа Светога
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Неумерена жеља је препрека за узношење духа
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко љуби уздржање и не подвргава се осуди као сластољубац због свога стомака, јер ће бити прослављен у Господу
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај који се не опија вином као развратник, него се свагда радује сећајући се Господа
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Храну јести како доликује, пити опрезно, спавати у време које нам је дозвољено самим Промислом; али никако нам није допуштено да се предајемо било каквој нечистоти
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Немој желети да једеш месо до ситости, или да пијеш вино док се не опијеш, иначе ће твој ум огрубети и светским помислима неће бити краја (Св. Јефрем Сиријски).
+ Уздржавање од хране и пића обележје је доброг живота
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Не пиј вино док не изгубиш свест, ма колико те другови молили; јер када те вино савлада, они који су те молили први ће почети да те исмевају (Св. Јефрем Сиријски).
+ Стомакоугађач се брине само о томе како ће свој стомак да напуни јелима, а када поједе, мучи се током варења хране; уздржање је пак праћено здрављем (Св. Јефрем Сиријски).
+ Уздржање је срж трпљења
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Ако желиш да ти стомак буде задовољан малим, онда прослави Бога који ти је дао снагу за то
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Као што онај ко баци камен у чисти извор помути његову воду, тако и неуздржани потамни своју душу
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост - то су кочије које узносе на небо
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост - то је оружје одважних и добро осигурање за душу
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост одбија искушења и надахњује на подвиг побожности
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост је наставник младостима, украс стараца, поуздани пријатељ будности (Св. Јефрем Сиријски).
+ Пост је узрочник суза и пут ка покајању
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Они који се спремају да униште жалости у своме сећању, а при томе посте само споља, налик су људима који захватају воду и сипају је у разбијену боцу (Св. Јефрем Сиријски).
+ Ревносно постећи, победићемо злога и имаћемо удео у Царству Божијем (Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко је бодар у молитвама, читању и добрим делима;
Он ће се просветити и неће уснути у смрт
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажени су они који изнурују своје тело бдењем и подвизима, јер им је припремљено рајско весеље
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажени Августин пореди тело са дивљим коњем који вуче душу за собом и чију је необузданост неопходно укротити смањивањем оброка; пост је углавном и установљен са тим циљем
(Св. Јован Колов).
+ Ко је од животиња тако снажан као лав? Али због свога стомака и он падне у замке, и тад бива угушена сва његова снага
(Св. Јован Колов).
+ Угојен стомак неће дати проницљиво разумевање
(Св. Јован Златоуст).
+ Када се Давид борио против лава, ухватио га је за гушу. Ако савладамо гушу и стомак, и ми ћемо са Богом победити невидљивог лава (Ава Пимен).
+ Загосподари над стомаком, док није он загосподарио над тобом
(Св. Јован Лествичник).
+ Учи се да стомак држиш чврсто на узди; он нам није захвалан за доброчинства која му се учине
(Св. Василије Велики).
Серафим:
+ Стомак је у договорима најнепоузданији савезник. То је остава у којој се ништа не може сачувати. Ако се много стави у њега, имаће штету, а то што је остављено неће сачувати
(Св. Василије Велики).
+ Ако те привлаћи укусна и обилна храна, сети се смрада који потиче од ње - и умирићеш се
(Ава Исаија).
+ Од јела пости повремено, а од неуздржаности стално
(Св. Василије Велики).
+ Чувајте се од тога, да пост мерите просто уздржањем од хране. Они који се уздржавају од хране, а рђаво се понашају, налик су ђаволу који, мада ништа не једе, ипак не престаје да греши
(Св. Василије Велики).
+ Уз обилну храну и раскош нико није добио духовне дарове. Раскош, преједање и пијанство прате сви облици животињске неуздржаности, и људи постају као "похотљиви коњи". Истински пост је уздржавање од злих дела; они који тако посте немају бестидну зајапуреност и неуздржани смех, него им је боја лица пристојна, поглед кротак, приступ благ, реч одмерена, а у срцу им влада чистота
(Св. Василије Велики).
+ Као циљ јела немој да постављаш пријатност, него потребу за храном, јер и сам Господ када је чудесно нахранио уморни народ, да не малакшу на путу (Мт. 15, 32). није то учинио пробраним јелима, него обичним јечменим хлебовима и рибом
(Св. Василије Велики).
+ Мојсије и Илија су постили четрдесет дана ништа не једући и не пијући, узводећи ум ка созерцању Бога...
(Св. Василије Велики).
+ Живот Јована Крститеља био је само пост. Он није имао ни кревет , ни сто, ни земљу, ни вола, ни кувара, нити ишта од земаљског блага
(Св. Василије Велики).
+ Илија је, видећи неуздржаност и зло међу људима, наметнуо принудни пост - глад три године и шест месеци
(Св. Василије Велики).
+ Пост је озакоњен у рају, јер речи не једите од дрвета указују на уздржање и пост. Да је Ева постила и да није окусила са дрвета, ми не бисмо имали потребе за постом
(Св. Василије Велики).
ЦЕЛОМУДРЕНОСТ ПРОТИВ БЛУДА
БЛУД
(Део фреске из цркве у Лелићу)
+ Сластољубље нас тера да чинимо оно о чему не смемо ни да говоримо
(Св. Јован Златоуст).
+ Онај ко угађа стомаку и хоће да победи демона блуда, налик је ономе ко уљем хоће да угаси ватру
(Св. Јован Лествичник).
+ Голубови се удаљавају са места на коме завлада нечистоћа и пчеле се клоне дима. Тако се и благодат Божија удаљава од срца којим блуде нечисте мисли и у коме се, да тако кажемо, диме зле жеље
(Ава Исаија).
+ Постоје четири ствари којима се подстиче похота тела; претерани сан, обилна храна, празнословље са шалама и разметљивост
(Ава Исаија).
+ За оне који пристају на блудне помисли и наслађују се њима, нема наде на спасење; напротив, они који не пристају на њих, него им се из све снаге противе и моле се, добијају венце од Бога
(Св. Јован Лествичник).
+ Наш нечовечни непријатељ и подстрекач на блуд, представља Бога човекољубивим, говорећи како Он показује велико снисхођење према овој страсти као природној. Али обрати пажњу на тог препредењака, па ћеш видети како он одмах након почињеног греха Бога представља другачијим - као неправедног и неумољивог. Први наговор даје зато да би нас увукао у грех, а други зато да би нас бацио у очајање
(Св. Јован Лествичник).
+ Узроци блуда су, по речима аве Мојсија: јести и пити неуздржано, доста спавати, седети без посла, забављати се, водити испразне разговоре и волети дотеривање. Ако неко одсече све ово, страст блуда биће немоћна
(ава Зосима).
+ Ми похотну страст сматрамо за пријатну, а она заправо представља смртоносну болест. Похотна сласт је ђавоља удица, потпала неугасивог огња. А ми људи ипак идемо за њом, као робови који су сами себе предали у ропство
(Св. Теодор Студит).
+ Тешко онима који греше поводећи се за похотном сласћу, јер ће бити подвргнути тешком страдању и вечној срамоти
(Ава Исаија).
+ Као што напукли водовод неће задржати воду у себи, тако и расејано око неће задржати целомудреност ума
(Св. Јефрем Сиријски)).
+ У понор блуда води широки и пространи пут стомакоугађања
(Св. Јован Лествичник).
+ Не заборављај се, младићу! Знао сам неке младе људе који су се, покренути блудном страшћу. од свег срца молили за оне што су им драги, мислећи да испуњавају дуг свете љубави
(Св. Јован Лествичник).
+ Змија телесне похоте се јавља у много облика. Неискусне наговара да само једном пробају, а оне који су то већ пробали, овај бедник подстиче да (се присећају свог греха, па да) пробају поново
(Св. Јован Лествичник).
+ Чувај се жена. Јер ниси светији од Давида, нити мудрији од Соломона
(Св. Тихон Задонски).
+ Увек се присећај да је жена истерала становника раја из његовог пређашњег поседа (Сир. 25, 27)
(Св. Тихон Задонски).
+ Ева увек има своју ћуд. Увек заводи
(Св. Тихон Задонски).
+ Иако имаш супругу, чувај се жена
(Св. Серафим Саровски).
+ Бој се као пакленог огња чавки намазаних, јер оне често и од царских ратника начине слуге сатанине
(Св. Серафим Саровски).
+ Ако телесна лепота заводи твоје срце, помисли у какав ће се смрад она претворити - и умирићеш се
(Ава Исаија).
+ Бестрасан човек, кад види жену, макар и најлепшу, не гледа лепоту њеног лица, него је види како трули и распада се, види је недуго након смрти, како се ова претворила у храну црвима и грумен смрдљивог блата
(Св. Симеон Нови Богослов).
+ Не гледај умилно лице ђавола који те подстиче на похоту, боље се чувај његовог отровног репа
(Св. Јован Златоуст).
+ Пријатност која се осећа приликом задовољавања телесне похоте брзо пролази, али штета која одатле произилази заувек остаје у нама
(Св. Јован Златоуст).
+ Чулност је бездан у који је пало и погинуло велико мноштво душа
(Св. Јован Златоуст).
+ Ако те пали огањ телесне похоте, супротстави му огањ пакла - па ће се огањ твоје похоте истога часа угасити и ишчезнуће
(Св. Јован Златоуст).
+ Истечење у сну се догађа: 1) због умишљености, гордости и осуђивања других - по допуштењу Божијем као казна; 2) услед наслађивања нечистим маштањима у будном стању; 3) од презасићености храном и пићем; 4) од сувишка накупљених течности у здравом стању - што је понекад праћено саблажњивим маштањима, а понекад се догађа и без маштања; 5) понекад по слабости живаца, или услед какве болести; 6) а често и од демонске зависти
(Св. Јован Касијан).
+ Са мером једи хлеб и са мером пиј воду, па ће демон блуда побећи од тебе
(Ава Евагрије).
+ Онај ко влада својим стомаком исушује похоту и његов ум не подлеже блудним мислима
(Ава Таласије).
+ Ако цар хоће да заузме непријатељски град, он ће пре свега пресећи његово снабдевање намирницама. Грађани тога града ће се покорити како не би умрли од глади. Исто је и са телесним жељама; ако човек буде живео у посту и уздржању, жеље у његовој души ће да изнемогну
(Св. Јован Колов).
+ Блудници и безаконици се подсмевају људима целомудреним и испуњеним врлинама, и труде се да свој порок као кужну рану пренесу и другима, те да многе учине сличнима себи, не би ли избегли срамоту када пороци постану свеопшти
(Св. Василије Велики).
Содомија (хомосексуализам)
+ Мужеложници (хомосексуалци) су гори од убица, јер убица одваја душу од тела, а овај погубљује душу заједно са телом. Ма који грех да узмеш, ниједан неће бити раван овом безакоњу. Мужеложник није постао жена, а престао је да постоји као мушкарац, те је тако издао и једну и другу природу. Стога заслужује да буде одбачен како од мушкараца тако и од жена, и каменован, јер је увредио и један и други пол, а себе начинио животињом презренијом од пса
(Св. Јован Златоуст).
+ Житељи Содома и Гомора су (заједно с ђаволом) измислили дотад непознато безакоње - противприродно мешање. Они су били толико склони злу и разврату, а није се видела могућност њиховог поправљања и излечења, да су морали бити подвргнути истребљењу
(Св. Јован Златоуст).
+ Атински народ и његови мудраци били су заражени безбожношћу, јер мешање са блудницима, иако је безаконо, својствено је (палој) природи, а мужелоштво је и противзаконито и противприродно
(Св. Јован Златоуст).
Украшавање тела
+ Украшавање тела је пропаст за душу
(Ава Исаија).
+ Не могу се заједно украшавати и тело и душа
(Св. Василије Велики).
+ Није достојно разумног човека да украшава тело и да се стара само о његовом благостању. Телу треба пружати онолико колико је неопходно, да би добро служило души
(Св. Василије Велики).
+ Намена одеће је да сакрије нашу срамоту и да нас заштити од штетних утицаја ваздуха
(Древни монашки устави).
+ Немој да украшаваш своје лице бисерима, него целомудреношћу и скромношћу
(Св. Јован Златоуст).
+ За жену је недопустиво да се одева у мушку одећу, а за мушкарца у женску
(Св. Јован Златоуст).
+ Када ујтру облачиш на себе одећу, присећај се нашег првог греха, који ју је и учинио неопходном за тебе. Када увече скидаш исту ту одећу, у мислима се пренеси до будућег васкрсења из мртвих, када опет неће бити потребе ни за каквом одећом
(Инокентије, епископ Херсонски).
ЦЕЛОМУДРЕНОСТ
+ Ако те напада блуд, непрестано се исцрпљуј бдењем, глађу и жеђу, и смиравај се пред свима
(Ава Исаија).
+ Своју случкињу - плот, која би хтела да постане господарица, смирујте (умереном) храном, сном, телесним напорима и телесним кажњавањима
(Св. Теофан Затворник).
+ Не говори у срцу своме:"мени је немогуће... да задобијем чистоту девствености, након што сам толико пута оскрвнио себе подлегавши помами тела". Јер где се употребе болни напори покајања, са страдањем и усрдношћу душе, и где потеку реке суза умиљења - тамо ће се све тврђаве греха порушити, сваки огањ страсти угасити, и догодиће се ново рођење свише, наиласком Духа Утешитеља. Душа ће опет постати палата чистоте и девствености
(Св. Никита Ститат").
+ Ко жели да стане пред Господа целомудреним телом и чистим срцем, тај треба да чува негневљивост и уздржање, јер без ове две врлине, сав наш труд бива бескористан
(Св. Јован Лествичник).
+ Телесне похоте и немири плоти заустављају се уздржањем, постом и духовном борбом. Душевну распаљеност и узбурканост срца хлади читање Божанског Писма, смирује непрестана молитва, а умилење их, као јелеј, утишава
(Св. Никита Ститат).
+ Како су се свети односили према телу? Природа тела захтева спокојство, а они се пре труде да га измуче и исцрпе. Наша природа (повређена, телесна) ужива у слави, а њима је утеха када их хуле и таје своја дела. Природа тела захтева узимање хране; они га пак изнурују постовима и притискају подвизима. Природа има склоност ка брачном животу; они тело обуздавају уздржањем и одсецају све узроке узбуђења тела. Природа јури за удобностима живота; свети пак када их вређају, трпе, а када их поткрадају, великодушно то подносе
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Чувај непорочност свога тела. Ако је сачуваш у љубави Христовој, лако ћеш моћи да узнапредујеш у свакој врлини
(Св. Јефрем Сиријски)
+ Ум, очишћен од сваке нечистоте, по својим блиставим и светлим спознајама бива за душу као звездано небо, које у себи има Сунце Правде, што сија и испушта светле зраке богословља, како би се јасније видело шта је дубина и висина и ширина Богопознања
(Св. Никита Ститат).
+ Ништа није тако својствено разумности, као чистота и целомудреност душе, чија је мајка и другарица - свестрано уздржавање, а отац - страх Божији. А страх Божији који се претвори у жељу за Богом и сједини са наклоношћу срца према божанским стварима, чини душу слободном од страха и испуњеном љубављу - ћини је родитељком божанског познања
(Св. Никита Ститат).
+ Господ, као вечан и бестелесан, радује се чистоти и неразвраћености нашег тела. Демони се међутим ничем другом толико не веселе, као злосмрадном блуду, и ниједну страст толико не воле као ту, која оскрвњује тело
(Св. Јован Лествичник).
+ Заиста су разумни само они који су се кроз задобијање чистоте појавили као свети
(Св. Григорије Синаит).
+ Ум чува четири наше главне врлине - правду, мудрост, целомудреност и храброст - и управља њима
(Св. Филотеј Синајски).
+ Ако хоћеш да будеш целомудрен, избегавај додир са женама и никада им не допуштај слободу да ти се смело обраћају, јер оне у почетку или заиста имају, или лицемерно показују уздржану стидљивост, а после се усуђују на све
(Св. Нил Синајски).
+ У борби против блуда, чим тело усахне и охлади се, узнемиреност престаје, јер узнемиреност потиче од телесних сокова, а сокови од сна и хране
(Св. Теофан Затворник).
+ Миомирис невиности, који испуњава твоје тело, радост је Духу Светоме
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Расејано око неће задржати мир и целомудреност
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Непорочност је уподобљавање Богу. И то је од безмолвија и послушања
(Св. Јован Лествичник).
+ Чистота је натприродно порицање природе, и заиста чудесно надметање смртног и пролазног тела са бестелесним духовима
(Св. Јован Лествичник).
+ Када се може рећи да је неко достигао чистоту? Када све људе види као добре и нико му не изгледа као нечист и оскрвњен - тада је он заиста чист срцем
(Св. Исак Сиријски).
+ Као што они који имају здраво чуло мириса могу да осете мирисе чак и када их неко тајно држи уз себе, тако и чиста душа препознаје код других како миомирис, који је и сама добила од Бога, тако и злосмрадије, од кога је сасвим избављена, мада то други не примећују
(Св. Јован Лествичник).
+ Није чист онај који је тело сачувао неоскрвнутим, него онај који је његове удове сасвим потчинио души
(Св. Јован Лествичник).
+ Када у човеку ишчезне царство греха, онда се у души јавља Бог и очишћује је заједно са телом
(Св. Антоније Велики).
+ Ко је победио тело, природу, и стао изнад ње, тај је мало мањи од анђела (Пс. 8, 6)
(Св. Јован Лествичник).
+ Целомудреност је чистота душе и тела
(Св. Јован Лествичник).
+ Блажен је који љуби чистоту као и светлост, и није упрљао своје тело пред Господом
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко своје тело чува у чистоти и своју душу није осрамотио мрачним делима лукавога
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко је уздржавао поглед, и ни у мислима ни чулно није био обманут телом
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко је себе очистио од сваке греховне прљавштине, како би био у стању да у свој дом прими Цара славе
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажени су они који су себе очистили од злих помисли, јер у њима обитава Дух Свети !
+ Стомак је у договорима најнепоузданији савезник. То је остава у којој се ништа не може сачувати. Ако се много стави у њега, имаће штету, а то што је остављено неће сачувати
(Св. Василије Велики).
+ Ако те привлаћи укусна и обилна храна, сети се смрада који потиче од ње - и умирићеш се
(Ава Исаија).
+ Од јела пости повремено, а од неуздржаности стално
(Св. Василије Велики).
+ Чувајте се од тога, да пост мерите просто уздржањем од хране. Они који се уздржавају од хране, а рђаво се понашају, налик су ђаволу који, мада ништа не једе, ипак не престаје да греши
(Св. Василије Велики).
+ Уз обилну храну и раскош нико није добио духовне дарове. Раскош, преједање и пијанство прате сви облици животињске неуздржаности, и људи постају као "похотљиви коњи". Истински пост је уздржавање од злих дела; они који тако посте немају бестидну зајапуреност и неуздржани смех, него им је боја лица пристојна, поглед кротак, приступ благ, реч одмерена, а у срцу им влада чистота
(Св. Василије Велики).
+ Као циљ јела немој да постављаш пријатност, него потребу за храном, јер и сам Господ када је чудесно нахранио уморни народ, да не малакшу на путу (Мт. 15, 32). није то учинио пробраним јелима, него обичним јечменим хлебовима и рибом
(Св. Василије Велики).
+ Мојсије и Илија су постили четрдесет дана ништа не једући и не пијући, узводећи ум ка созерцању Бога...
(Св. Василије Велики).
+ Живот Јована Крститеља био је само пост. Он није имао ни кревет , ни сто, ни земљу, ни вола, ни кувара, нити ишта од земаљског блага
(Св. Василије Велики).
+ Илија је, видећи неуздржаност и зло међу људима, наметнуо принудни пост - глад три године и шест месеци
(Св. Василије Велики).
+ Пост је озакоњен у рају, јер речи не једите од дрвета указују на уздржање и пост. Да је Ева постила и да није окусила са дрвета, ми не бисмо имали потребе за постом
(Св. Василије Велики).
ЦЕЛОМУДРЕНОСТ ПРОТИВ БЛУДА
БЛУД
(Део фреске из цркве у Лелићу)
+ Сластољубље нас тера да чинимо оно о чему не смемо ни да говоримо
(Св. Јован Златоуст).
+ Онај ко угађа стомаку и хоће да победи демона блуда, налик је ономе ко уљем хоће да угаси ватру
(Св. Јован Лествичник).
+ Голубови се удаљавају са места на коме завлада нечистоћа и пчеле се клоне дима. Тако се и благодат Божија удаљава од срца којим блуде нечисте мисли и у коме се, да тако кажемо, диме зле жеље
(Ава Исаија).
+ Постоје четири ствари којима се подстиче похота тела; претерани сан, обилна храна, празнословље са шалама и разметљивост
(Ава Исаија).
+ За оне који пристају на блудне помисли и наслађују се њима, нема наде на спасење; напротив, они који не пристају на њих, него им се из све снаге противе и моле се, добијају венце од Бога
(Св. Јован Лествичник).
+ Наш нечовечни непријатељ и подстрекач на блуд, представља Бога човекољубивим, говорећи како Он показује велико снисхођење према овој страсти као природној. Али обрати пажњу на тог препредењака, па ћеш видети како он одмах након почињеног греха Бога представља другачијим - као неправедног и неумољивог. Први наговор даје зато да би нас увукао у грех, а други зато да би нас бацио у очајање
(Св. Јован Лествичник).
+ Узроци блуда су, по речима аве Мојсија: јести и пити неуздржано, доста спавати, седети без посла, забављати се, водити испразне разговоре и волети дотеривање. Ако неко одсече све ово, страст блуда биће немоћна
(ава Зосима).
+ Ми похотну страст сматрамо за пријатну, а она заправо представља смртоносну болест. Похотна сласт је ђавоља удица, потпала неугасивог огња. А ми људи ипак идемо за њом, као робови који су сами себе предали у ропство
(Св. Теодор Студит).
+ Тешко онима који греше поводећи се за похотном сласћу, јер ће бити подвргнути тешком страдању и вечној срамоти
(Ава Исаија).
+ Као што напукли водовод неће задржати воду у себи, тако и расејано око неће задржати целомудреност ума
(Св. Јефрем Сиријски)).
+ У понор блуда води широки и пространи пут стомакоугађања
(Св. Јован Лествичник).
+ Не заборављај се, младићу! Знао сам неке младе људе који су се, покренути блудном страшћу. од свег срца молили за оне што су им драги, мислећи да испуњавају дуг свете љубави
(Св. Јован Лествичник).
+ Змија телесне похоте се јавља у много облика. Неискусне наговара да само једном пробају, а оне који су то већ пробали, овај бедник подстиче да (се присећају свог греха, па да) пробају поново
(Св. Јован Лествичник).
+ Чувај се жена. Јер ниси светији од Давида, нити мудрији од Соломона
(Св. Тихон Задонски).
+ Увек се присећај да је жена истерала становника раја из његовог пређашњег поседа (Сир. 25, 27)
(Св. Тихон Задонски).
+ Ева увек има своју ћуд. Увек заводи
(Св. Тихон Задонски).
+ Иако имаш супругу, чувај се жена
(Св. Серафим Саровски).
+ Бој се као пакленог огња чавки намазаних, јер оне често и од царских ратника начине слуге сатанине
(Св. Серафим Саровски).
+ Ако телесна лепота заводи твоје срце, помисли у какав ће се смрад она претворити - и умирићеш се
(Ава Исаија).
+ Бестрасан човек, кад види жену, макар и најлепшу, не гледа лепоту њеног лица, него је види како трули и распада се, види је недуго након смрти, како се ова претворила у храну црвима и грумен смрдљивог блата
(Св. Симеон Нови Богослов).
+ Не гледај умилно лице ђавола који те подстиче на похоту, боље се чувај његовог отровног репа
(Св. Јован Златоуст).
+ Пријатност која се осећа приликом задовољавања телесне похоте брзо пролази, али штета која одатле произилази заувек остаје у нама
(Св. Јован Златоуст).
+ Чулност је бездан у који је пало и погинуло велико мноштво душа
(Св. Јован Златоуст).
+ Ако те пали огањ телесне похоте, супротстави му огањ пакла - па ће се огањ твоје похоте истога часа угасити и ишчезнуће
(Св. Јован Златоуст).
+ Истечење у сну се догађа: 1) због умишљености, гордости и осуђивања других - по допуштењу Божијем као казна; 2) услед наслађивања нечистим маштањима у будном стању; 3) од презасићености храном и пићем; 4) од сувишка накупљених течности у здравом стању - што је понекад праћено саблажњивим маштањима, а понекад се догађа и без маштања; 5) понекад по слабости живаца, или услед какве болести; 6) а често и од демонске зависти
(Св. Јован Касијан).
+ Са мером једи хлеб и са мером пиј воду, па ће демон блуда побећи од тебе
(Ава Евагрије).
+ Онај ко влада својим стомаком исушује похоту и његов ум не подлеже блудним мислима
(Ава Таласије).
+ Ако цар хоће да заузме непријатељски град, он ће пре свега пресећи његово снабдевање намирницама. Грађани тога града ће се покорити како не би умрли од глади. Исто је и са телесним жељама; ако човек буде живео у посту и уздржању, жеље у његовој души ће да изнемогну
(Св. Јован Колов).
+ Блудници и безаконици се подсмевају људима целомудреним и испуњеним врлинама, и труде се да свој порок као кужну рану пренесу и другима, те да многе учине сличнима себи, не би ли избегли срамоту када пороци постану свеопшти
(Св. Василије Велики).
Содомија (хомосексуализам)
+ Мужеложници (хомосексуалци) су гори од убица, јер убица одваја душу од тела, а овај погубљује душу заједно са телом. Ма који грех да узмеш, ниједан неће бити раван овом безакоњу. Мужеложник није постао жена, а престао је да постоји као мушкарац, те је тако издао и једну и другу природу. Стога заслужује да буде одбачен како од мушкараца тако и од жена, и каменован, јер је увредио и један и други пол, а себе начинио животињом презренијом од пса
(Св. Јован Златоуст).
+ Житељи Содома и Гомора су (заједно с ђаволом) измислили дотад непознато безакоње - противприродно мешање. Они су били толико склони злу и разврату, а није се видела могућност њиховог поправљања и излечења, да су морали бити подвргнути истребљењу
(Св. Јован Златоуст).
+ Атински народ и његови мудраци били су заражени безбожношћу, јер мешање са блудницима, иако је безаконо, својствено је (палој) природи, а мужелоштво је и противзаконито и противприродно
(Св. Јован Златоуст).
Украшавање тела
+ Украшавање тела је пропаст за душу
(Ава Исаија).
+ Не могу се заједно украшавати и тело и душа
(Св. Василије Велики).
+ Није достојно разумног човека да украшава тело и да се стара само о његовом благостању. Телу треба пружати онолико колико је неопходно, да би добро служило души
(Св. Василије Велики).
+ Намена одеће је да сакрије нашу срамоту и да нас заштити од штетних утицаја ваздуха
(Древни монашки устави).
+ Немој да украшаваш своје лице бисерима, него целомудреношћу и скромношћу
(Св. Јован Златоуст).
+ За жену је недопустиво да се одева у мушку одећу, а за мушкарца у женску
(Св. Јован Златоуст).
+ Када ујтру облачиш на себе одећу, присећај се нашег првог греха, који ју је и учинио неопходном за тебе. Када увече скидаш исту ту одећу, у мислима се пренеси до будућег васкрсења из мртвих, када опет неће бити потребе ни за каквом одећом
(Инокентије, епископ Херсонски).
ЦЕЛОМУДРЕНОСТ
+ Ако те напада блуд, непрестано се исцрпљуј бдењем, глађу и жеђу, и смиравај се пред свима
(Ава Исаија).
+ Своју случкињу - плот, која би хтела да постане господарица, смирујте (умереном) храном, сном, телесним напорима и телесним кажњавањима
(Св. Теофан Затворник).
+ Не говори у срцу своме:"мени је немогуће... да задобијем чистоту девствености, након што сам толико пута оскрвнио себе подлегавши помами тела". Јер где се употребе болни напори покајања, са страдањем и усрдношћу душе, и где потеку реке суза умиљења - тамо ће се све тврђаве греха порушити, сваки огањ страсти угасити, и догодиће се ново рођење свише, наиласком Духа Утешитеља. Душа ће опет постати палата чистоте и девствености
(Св. Никита Ститат").
+ Ко жели да стане пред Господа целомудреним телом и чистим срцем, тај треба да чува негневљивост и уздржање, јер без ове две врлине, сав наш труд бива бескористан
(Св. Јован Лествичник).
+ Телесне похоте и немири плоти заустављају се уздржањем, постом и духовном борбом. Душевну распаљеност и узбурканост срца хлади читање Божанског Писма, смирује непрестана молитва, а умилење их, као јелеј, утишава
(Св. Никита Ститат).
+ Како су се свети односили према телу? Природа тела захтева спокојство, а они се пре труде да га измуче и исцрпе. Наша природа (повређена, телесна) ужива у слави, а њима је утеха када их хуле и таје своја дела. Природа тела захтева узимање хране; они га пак изнурују постовима и притискају подвизима. Природа има склоност ка брачном животу; они тело обуздавају уздржањем и одсецају све узроке узбуђења тела. Природа јури за удобностима живота; свети пак када их вређају, трпе, а када их поткрадају, великодушно то подносе
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Чувај непорочност свога тела. Ако је сачуваш у љубави Христовој, лако ћеш моћи да узнапредујеш у свакој врлини
(Св. Јефрем Сиријски)
+ Ум, очишћен од сваке нечистоте, по својим блиставим и светлим спознајама бива за душу као звездано небо, које у себи има Сунце Правде, што сија и испушта светле зраке богословља, како би се јасније видело шта је дубина и висина и ширина Богопознања
(Св. Никита Ститат).
+ Ништа није тако својствено разумности, као чистота и целомудреност душе, чија је мајка и другарица - свестрано уздржавање, а отац - страх Божији. А страх Божији који се претвори у жељу за Богом и сједини са наклоношћу срца према божанским стварима, чини душу слободном од страха и испуњеном љубављу - ћини је родитељком божанског познања
(Св. Никита Ститат).
+ Господ, као вечан и бестелесан, радује се чистоти и неразвраћености нашег тела. Демони се међутим ничем другом толико не веселе, као злосмрадном блуду, и ниједну страст толико не воле као ту, која оскрвњује тело
(Св. Јован Лествичник).
+ Заиста су разумни само они који су се кроз задобијање чистоте појавили као свети
(Св. Григорије Синаит).
+ Ум чува четири наше главне врлине - правду, мудрост, целомудреност и храброст - и управља њима
(Св. Филотеј Синајски).
+ Ако хоћеш да будеш целомудрен, избегавај додир са женама и никада им не допуштај слободу да ти се смело обраћају, јер оне у почетку или заиста имају, или лицемерно показују уздржану стидљивост, а после се усуђују на све
(Св. Нил Синајски).
+ У борби против блуда, чим тело усахне и охлади се, узнемиреност престаје, јер узнемиреност потиче од телесних сокова, а сокови од сна и хране
(Св. Теофан Затворник).
+ Миомирис невиности, који испуњава твоје тело, радост је Духу Светоме
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Расејано око неће задржати мир и целомудреност
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Непорочност је уподобљавање Богу. И то је од безмолвија и послушања
(Св. Јован Лествичник).
+ Чистота је натприродно порицање природе, и заиста чудесно надметање смртног и пролазног тела са бестелесним духовима
(Св. Јован Лествичник).
+ Када се може рећи да је неко достигао чистоту? Када све људе види као добре и нико му не изгледа као нечист и оскрвњен - тада је он заиста чист срцем
(Св. Исак Сиријски).
+ Као што они који имају здраво чуло мириса могу да осете мирисе чак и када их неко тајно држи уз себе, тако и чиста душа препознаје код других како миомирис, који је и сама добила од Бога, тако и злосмрадије, од кога је сасвим избављена, мада то други не примећују
(Св. Јован Лествичник).
+ Није чист онај који је тело сачувао неоскрвнутим, него онај који је његове удове сасвим потчинио души
(Св. Јован Лествичник).
+ Када у човеку ишчезне царство греха, онда се у души јавља Бог и очишћује је заједно са телом
(Св. Антоније Велики).
+ Ко је победио тело, природу, и стао изнад ње, тај је мало мањи од анђела (Пс. 8, 6)
(Св. Јован Лествичник).
+ Целомудреност је чистота душе и тела
(Св. Јован Лествичник).
+ Блажен је који љуби чистоту као и светлост, и није упрљао своје тело пред Господом
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко своје тело чува у чистоти и своју душу није осрамотио мрачним делима лукавога
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко је уздржавао поглед, и ни у мислима ни чулно није био обманут телом
(Св. Јефрем Сиријски).
+ Блажен је онај ко је себе очистио од сваке греховне прљавштине, како би био у стању да у свој дом прими Цара славе
(Св. Јефрем Сиријски).
