понедељак, 26. децембар 2011.

Manastir Radovašnica Trajno kao sam narod



Ivana Radovanović 
U našoj prelepoj zemlji, po rečima Mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, „iz svake kapi Božje blagodati nikla je po jedna Svetinja. Tom blagodaću su ovdje vjekovima živjele duše gladne hljeba, gladne života, gladne živoga Boga i Božje istine“. Okruženi životnim burama i iskušenjima, potrebno je da svijemo gnezdo svoga srca oko nasleđa naših svetih predaka, u molitvenoj tišini manastira, pod kupolom sretanja sa Gospodom.
U Radovašnici se zbiva susret sa vekovima i prirodom koja u svom bogatom slavosloviju Gospodu odslikava tajnu obnovljenja života. Manastir je posvećen Sv. Arhangelima, nalazi se na severnim obroncima Cera, okružen hrastovom šumom, udaljen 23 kilometra od Šapca. Sagrađen je pre dolaska Turaka na ove prostore, a smatra se zadužbinom kralja Dragutina Nemanjića ili nekog od njegovih velmoža. Najstariji sačuvani podaci o manastiru potiču iz polovine XVI veka, gde se on pominje kao već stari manastir, a istoričari procenjuju da je podignut u XIV veku. Živopis je urađen 1799. godine.
Po rečima Sv. Vladike Nikolaja, kada strada jedan narod, stradaju i njegove svetinje. Tako je i ova srpska svetinja prolazila sva iskušenja svoga naroda, rušena i obnavljana kroz istoriju, dižući se uvek iznova u ime očuvanja vere Hristove, ostajući postojano okrilje svome narodu. Radovašnica je, kroz svoju istorijsku misiju, imala ulogu prosvetitelja, čuvara predanja i ovde pohranjenih svetinja, zbrinjavala izbeglice, ratnike i ranjenike, pomagala u podizanju i obnovi drugih manastira i crkava.
U vreme turske najezde, porušene su i zapustele mnoge crkve i manastiri u Srbiji. Ipak, Radovašnicu Turci nisu rušili, budući da se nalazi u podnožju planine, daleko od većih naselja, kao i zato što su se njeni monasi bavili sokolarstvom, a Turci su sokolove koristili za lov. U to vreme manastir je imao svoju školu, sa izuzetno razvijenom prepisivačkom, bogoslužbenom i prosvetnom ulogom. Poznato nam je sedam knjiga prepisanih ovde: Jevanđelje, pet Mineja i Praks (tipik-ustav). Sredinom XIX veka crkva je imala 44 bogoslužbene knjige. Za vreme Prvog srpskog ustanka, u manastiru je bila bolnica u kojoj su lečeni srpski ranjenici.

U austro-turskom ratu, ili odmah posle njega, manastir Radovašnica je zapaljen, izgoreo je krov od šindre, kelije i ostale zgrade. Crkva je bila bez krova sve do obnove 1779. godine. Za to vreme je na krovu crkve rasla trava, a zatim i drveće, toliko veliko da je razvilo svoje žile na svodu crkve, pa ih obnovitelji nisu mogli iščupati, a da ne oštete svod. Drveće je posečeno sekirom, a panjevi su ostali na svodu sve do 1929. godine, kada je iguman Lukijan Birčanin obnavljao crkvu. U Prvom svetskom ratu Austrijanci su odneli mnoga manastirska zvona, pa su parohijani darivali manastiru zvono od prikupljenih priloga 1925. godine, a kralj Aleksandar I Karađorđević podario veliko zvono manastiru 1933. godine.
Za vreme Drugog svetskog rata, u Radovašnici su bile stacionirane četničke snage. Upadom u manastir, nemačka kaznena ekspedicija zapalila je manastirski konak i druge zgrade do temelja, opljačkana je sva manastirska imovina, a miniranjem do temelja srušena i manastirska crkva. Nemci su ubijali i proterivali narod u logor. Po završetku rata, iguman Konstantin je, iznad izvora svete vode, sagradio novu kapelu i posvetio je Presvetoj Bogorodici, a podigao je i zvonaru, obnovio konake i imanja. Bratstvo se uvećalo. Na starom temelju je, 1969. godine, sagrađen novi manastirski konak.
Poslednja obnova manastira započela je leta Gospodnjeg 1987, na inicijativu episkopa Jovana (Maksimovića), kada je na mestu kapele podignut veći hram, posvećen Pokrovu Presvete Bogorodice, osveštan 1988. godine. U obnovi su učestvovali sveštenici šabačkog namesništva i verni narod. Novopostavljeni starešina manastira, o. Nikolaj, nastavio je obnovu manastira. Blagodareći prvoj kanonskoj poseti patrijarha Pavla, 1991. godine, asfaltiran je novi put do manastira.
Stara, srušena manastirska crkva bila je posvećena Sv. arhangelu Gavrilu. Građena je u duhu raške tradicije, od lomljenog, pritesanog kamena i krečnog maltera, pokrivena šindrom. Osnova crkve bila je jednobrodna, u obliku dva prekrštena pravougaonika, sa pripratom i polukružnom oltarskom apsidom. Zavod za zaštitu spomenika započeo je restauraciju na ostacima stare crkve, ali su je ratna zbivanja u naše vreme privremeno zaustavila. U drevnim ruševinama ove crkve, pod blagodatnim dejstvom svetog mesta, ovde se Gospodu često služi pod vedrim nebom. Ispod nove crkve se nalazi izvor čiju vodu nazivaju svetom, jer se njenim blagotvornim dejstvom mnogi vernici isceljuju od bolesti.


Manastir čuva pod svojim svodovima velike svetinje, mošti i ikone. Originalni rukopisi, prepisivani na ovom mestu tokom minulih vekova, kao i sačuvana dokumenta, nalaze se u muzeju u Beču (među njima i Minej iz 1550. godine). U posebnom kivotu čuva se rebro sv. Teodora Tirona, koje su monasi manastira Hopovo doneli na poklon Radovašnici 1965. godine, nastavljajući prijateljstvo iz turskih vremena. Na severnom zidu crkve nalazi se ikona sv. Nikolaja Mirlikijskog Čudotvorca, sa česticama njegovih moštiju. Naspram nje stoji čudesno lepa ikona Nevske Bogorodice Brzopomoćnice, koju je manastir dobio na dar od Ruske Pravoslavne Crkve. Radovašnica pohranjuje i mošti svetih prevlačkih velikomučenika, kao i Sv. velikomučenika Dimitrija i ruskih novomučenica, kneginje Jelisavete i monahinje Varvare.
Velika dragocenost manastira Radovašnica je celivajući krst, u kome se, pored kamenčića sa Bogorodičinog Groba i čestica Časnog Krsta, nalaze i mošti Sv. Jovana Krstitelja, svetih apostola Andreja Prvozvanog, Petra i Pavla, sv. Nikolaja Mirlikijskog, svetih velikomučenika Đorđa i Dimitrija, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Jovana Zlatoustog, sv. Save Osvećenog, Antonija Velikog, Serafima Sarovskog i sv. Pantelejmona.
Manastirsku obitelj čine: starešina – arhimandrit Nikolaj (Mališić), jeromonah Filimon (Zeković), jerođakon Nifont (Pavlović), monasi Zaharije (Tomić) i Matrona (Pavlović), kao i mati Magdalina (Mrkšić), nekadašnja igumanija manastira Fenek. Po blagoslovu Sv. Sinoda, u svojstvu gosta u Radovašnici boravi i znameniti duhovnik, arhimandrit Avakum (Rosić), iz manastira Sv. Stefana u Slancima.
Manastir drži potpuni svetogorski tipik. Sv. Liturgija se služi svakoga dana. Radovašnica ima malu parohiju i izdržava se od rada na sopstvenom poljoprivrednom dobru. Manastirska obitelj slavi Sabor sv. arhangela Gavrila i Pokrov Presvete Bogorodice, a o Sv. Iliji ovde se održava narodni sabor. Povezujući istorijsko i duhovno nasleđe Nemanjića sa današnjicom, pohranjujući u svojim zidinama i svetinjama susret vekovnog trajanja i večnosti, manastir Radovašnica potvrđuje zaveštanje sv. Simeona Mirotočivog: „Čedo moje, gradite za danas, gradite za sutra, ali gradite za vijekove. Kad se gradi za narod, onda to što se gradi mora biti trajno i jako kao sam narod“.

недеља, 11. децембар 2011.

Литургија на Светог мученика Јакова Персијанца у Саборној цркви Светог Георгија у Крушевцу




Литургија на Светог Мученика Јакова Персијанца у цркви Светог Георгија у Крушевцу

На Светог мученика Јакова Персијанца, 10. децембра 2011. године, владика Давид служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Георгија у Крушевцу.

Извор: Епархија крушевачка
Фото: Миљан Милетић



Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по Јеванђељу
 

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида након Литургије
 


слика 1
слика 2
слика 3
слика 4

слика 5
слика 6
слика 7
слика 8

слика 9
слика 10
слика 11
слика 12

слика 13
слика 14
слика 15
слика 16

слика 17
слика 18
слика 19
слика 20

слика 21
слика 22



НЕДЕЉА О РАСЛАБЉЕНОМ




НЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ (грч: Κυριακή του Παραλύτου), четврта недеља после Васкрса-Пасхе, посвећена чудесном исцељењу раслабљеног болесника, који је тридесет осам година боловао (Јован 5, 1-14). У канону ове недеље Црква слави Васкрсење Христово, Свете жене мироносице, Арханђела Михаила, који је заталасавао воду једном годишње (Јован 5, 4) и раслабљеног. Успомена на чудо у Силоамској бањи, код Овчијих врата у Јерусалиму, ове недеље славила се још у IX веку, а данас се успомена слави у недељу, понедељак и уторак четврте седмице после Пасхе.
Овај, као и даљи догађаји, наредних недељних дана, сведоче нам о Божанској свемоћи Господа Исуса Христа и тиме у нама јачају веру у истину Његовог Васкрсења. Осим тога, ови догађаји су се одиграли управо у периоду Педесетнице. Поредак недеље раслабљеног пева се још само у понедељак и уторак, јер се у среду слави нарочити празник – Преполовљење.

БЕСЕДА У НЕДЕЉУ О РАСЛАБЉЕНОМ
(Манастир Ћелије, 1978. године)
АРХИМАНДРИТ ДР ЈУСТИН ПОПОВИЋ
Христос воскресе! Ваистину воскресе!
У четири речи казана је сва тајна и овога (и онога) света, и сваког човека, и тајна мога бића, и тајна вашег бића. Да није Васкрслог Господа, да није Васкрсења Његовог, да није Васкрслог Господа, не би нас било. Хришћана не би било у свету.
Али, чиме је то Господ Христос победио овај свет, чиме је Хришћанство победило овај свет? Ви знате у почетку Хришћанства, триста тринаест година, велика и моћна Римска царевина гонила је хришћане свуда и на сваком месту. Они се нису бранили ни топовима ни авионима, не! Они су се бранили молитвом и помоћу Божјом. И за триста тринаест година они су вукове претворили у овце. Сећате се Спаситељевих речи ученицима Његовим: „Ја вас шаљем као овце међу вукове“[2]. И десило се највеће чудо, браћо: овце су претвориле вукове у овце, а нису вукови прогутали овце, и растргли их и уништили. Шта је то? Каква је то сила? То је она сила, коју сте чули данас из речи Апостола Петра, када говори Енеју: „Устани“, и он одмах устаде;[3] и када каже Тавити: „Устани из мртвих“, и она уста из мртвих као из сна[4]. Шта је то, шта се дешава са овим светом? Објашњава се велика тајна, тајна овога света и тајна човека. Васкрсење Господа Христа, шта показује? Показује да је човек вечно биће. Смрт је побеђена – то значи Васкрсење Господа Христа. И Живот Вечни осигуран свакоме људскоме бићу. Ради тога је Господ дошао у овај свет.
Овај свет је стално био под влашћу ужасне смрти. Шта је страшније од смрти? Ништа! А цела ова планета, ова света Божија земља била је гробље и гробница, огромна гробница, а људи један за другим сурвавали се у ту гробницу. И тако је Господ Васкрсењем Својим показао свима нама да смо ми људи вечна бића, да смо створени за Живот Вечни. Да, за Живот Вечни, ништа мање од тога. Да. „Ако Христос није васкрсао, вели Апостол Павле, онда узалуд вера наша“[5]. Шта ће нам Христос ако није победио смрт?! Шта смо онда ми хришћани, него као и други људи! Ево погледајте, и данас и јуче и вавек, у историји света непрекидно су се јављали јунаци, хероји – а ко су они, шта су они? – Комарци, смрт, јато силних.[6]
Само Господ Христос стоји као Победитељ смрти и као Дародавац живота. У томе је Његова изузетна величина. Вера наша, вера је у Васкрсење Господа Христа, и у васкрсење нас самих. Христос је васкрсао, то значи, сви ћемо ми васкрснути! Он је зато и васкрсао да нам дарује Живот Вечни, да нам осигура победу над смрћу, ту једину истиниту победу у овоме свету. Све друге победе – то је смејурија. Милиони људи гину – ради чега? Ради чега људи гину данас? Не ради онога ради чега су и створени, не ради Вечнога Живота, него ради земаљских, трулежних, простих, ништавних ствари.
Када људи у безумљу свом забораве на Бога, када људи у безумљу свом гоне Господа Христа, шта бива са тим људима, шта је онда ова земља? Ова земља је онда лудница! Гонити Господа Христа, то најузвишеније Биће у овоме свету, тог највећег Човекољупца, шта је то? То је безумље, лудило! Ми људи, ми претварамо овај свет, ову малу звезду Божију што се Земља зове, претварамо у лудницу. Зато је свака осуда над човеком и човеку. Сви смо ми људи одговорни у овоме свету за смрт у овоме свету, за грехе у овоме свету, за ђаволе у овоме свету. Шта нам остаје ако заратимо са Богом? Увек смо слабији од Њега, увек ћемо страдати ми.
Гле, колико мртвих душа, колико лешева у Српском роду само. Људи одбацују Господа Христа, одбацују Живот Вечни ради чега? Шта им нуди овај свет? А ми стојимо заједно са Апостолом Павлом уз Вечну Истину: Христос васкрсе да и ми васкрснемо[7]. То је основна истина за нас хришћане. И Православна Црква слави Васкрсење Господа Христа, празник Његов, не један или два дана, већ четрдесет дана, до Спасовдана непрекидно се слави Васкрсење Господа Христа. Не само то, него се Васкрсење Господа Христа слави сваке Недеље – сваке Недеље, браћо, сећамо се Васкрсења Господа Христа. Васкрсење? Оно у нашој души не престаје. Сила Господа Христа излива се на нас, кроз Његово Свето Васкрсење, кроз ту бескрајну радост.
Чули сте данас из посланице Светог Јована Богослова, шта он вели за Господа Христа: „Оно што руке наше опипаше, оно што очи наше видеше, што уши наше чуше, Вечни Живот то вам ми јављамо, браћо“[8]. То вам јављамо, Господа Христа Који даје Вечни Живот. А ми смо Га рукама својим, као Његови ученици, опипали. Хришћанство гоњено скоро две хиљаде година створено је јаче од свих земаљских сила. Проћи ће многа мора и буре, али Црква Христова стоји и неће да пропадне. Пропадаће људи, али Црква неће! Свети Јован Богослов, човек који је свим бићем својим сведочио и сведочи, и свим убеђењем својим о томе, да је Богочовек Христос, Свети Јован вели: “Ако хоћете да имате Вечни Живот, ви имајте веру у Господа Христа, у Његово Васкрсење, верујте Његовим делима“.[9]
Погледајте Апостола Петра како васкрсава људе, чини чудеса. Овце претварају вукове у овце и у јагањце. Свети Василије Острошки чини чудеса и данас, Свети Прохор Пчињски, и сви безбројни Светитељи Српски. Од кад то бива? – Од Васкрсења Господа Христа, од Празника који се празнује четрдесет дана, и недељема током године. То је оно што нас хришћане држи у овоме свету. Ми се смејемо гонитељима на нас, ми се смрти не бојимо, ми деца Васкрслог Господа, јер нам Он даје силе и снаге да победимо све оно што нас одваја од Бога, што нас одваја од Његове Правде, Његове Истине, Његове Доброте.
Нека би Благи Господ Васкрсли, преко Својих Ученика, преко Светог Јована, преко Пресвете Богородице и свих Светих, и нас учврстио у тој вери у Васкрсење Господа Христа, у васкрсење наше, да смо ми вечна бића, и да је наш посао у овоме свету да јавимо Васкрсење мртвих и победу над смрћу. Ту победу над смрћу сваки од нас доживљава када живи еванђелски, када се труди да вером у Господа Христа, да љубављу и молитвом испуни свој живот. А све то усечено дубоко у нашу душу води нас у Живот Вечни.
Христос воскресе! Ваистину воскресе!
НАПОМЕНЕ:
1 Еванђеље по Јовану 5,1-15
2 Матеј 10, 16
3 Дела 9, 34
4 Дела 9, 40
5 1 Коринћанима 15, 14
6 Реченица као да није довршена, или уместо силних треба: смртних. Прим. уредн.
7 1 Коринћанима 15, 20-23
8 1 Јованова 1, 12
9 1 Јованова 5, 5 и 12-13

понедељак, 05. децембар 2011.

НЕУСЛИШЕНЕ МОЛИТВЕ - УМЕМО ЛИ ДА СЕ МОЛИМО?

(Архиепископ саратовски и волгоградски Пимен пише о разлозима зашто Бог не испуњава сваку молитву којом Му се ми обраћамо.)

Сваком вернику је познато оно стање напетости када нас лично или наше рођаке задеси нека невоља или болест. Одмах се молимо Господу да све те тегобе отклони и да би Господ што пре испунио нашу прозбу ми Му се заветујемо на велика лишавања и на жртве захвалности .... Ако се та наша молитва убрзо испуни, ми смо веома радосни и благодарни Богу. У противном случају, када молитва није донела плод, када Господ није услишио нашу молитву?

Многи су доживели оно тешко осећање напуштености и самоће, када се чинило да је Господ ''морао'' притећи у помоћ, а Он ''није притекао'', иако је молитва била искрена и топла .... Онда се неки у својој савести буне и ропћу у себи, па кажу: Сам Господ је обећао да ће испунити мољења наша, рекавши: ''Иштите, и добићете .... куцајте и отвориће вам се'' (Матеј 7,7). Зар Господ може да не одржи своје обећање? Но, то никако! Тако не сме да мисли православни хришћанин.

Бог, као наш Небески Отац, воли свакога од нас више него што земаљски отац воли свога сина. И управо у тој Његовој љубави налази се кључ за разумевање тајне зашто је једна молитва испуњена, а друга није.

Често мала деца са сузама и виком траже неки поклон од својих родитеља. Али родитељи, управо зато што воле своју децу, нежно их убеђују у неостваривост или штетност онога што траже. Но деца, не схвативши разлоге старијих, упорно траже да им родитељи испуне жељу. И ми, одрасли, често личимо пред Богом на такву размажену децу .... По свом незнању, као деца, тражимо од Бога оно што нам није неопходно и корисно. Није случајно св. Јаков написао: ''Иштете и не добијете, јер зло иштете'' (Јаков 4,3).

Услов да би Бог испунио нашу молитву је овај: човекова воља мора да се поклопи са вољом Божјом. А шта је воља Божја у односу на нас? Господ жели ''да се сви људи спасу и достигну у познање истине'' (1 Тим 2,4). Али пут ка спасењу, по речима Доброг Пастира Христа, води управо кроз те болести и тегобе, које ми желимо да избегнемо. Међутим, све те недаће су потребне за преображај и каљење душа наших, јер у духовној борби страдања узводе душу на виши степен достојанства.

Значи, главни разлог да наше молитве ''није чуо Бог'' јесте несклад између наше воље и воље Божје.

Али постоји и други разлог: често нисмо морално достојни ни да се приближимо Богу са било каквом прозбом. Чак и ако је та прозба у складу са вољом Божјом!

Св. Јован Златоусти објашњава да се морамо подићи на високи степен моралне чистоте да бисмо добили оно што тражимо у молитви. И заиста је наиван и недорастао сваки онај који, немајући моралну базу, захтева од Бога да му одмах испуни све жеље.

Тачно је да је Господ увек спреман да испуни свачију молитву, али ми, на жалост, нисмо увек спремни ни достојни да Његов дар примимо. Зато је у Светом писму речено о грешницима: ''Тада ће викати ка Господу, али их неће услишити, него ће сакрити лице Своје од њих'' (Михеј 3,4).

Зато, када се молимо Богу и било шта да иштемо од Њега, треба смирено да додамо на крају молитве: ''Ако је све ово, Господе, по Твојој светој вољи!'' И одмах покајнички додајмо: ''Опрости ми, Господе, сва сагрешења моја и помози ми да очистим душу моју помоћу Твоје благодати!''

Зато је велики руски духовник, епископ Игњатије Брјанчанинов, говорио: ''Истинска молитва је глас истинског покајања''. А епископ Теофан Затворник је дао свима који се моле овакав савет: ''Када у молитви иштемо од Господа било какво земаљско добро, треба одмах уз то да додамо: Ти видиш, Господе, ако је то корисно за моје спасење, онда ми то дај''.

Таква обазрива и мудра молитва не само да ће бити испуњена, него ће нам она бити од помоћи у моралном очишћењу и у постепеном остварењу хришћанског идеала - сједињења са Богом.



МОЛИТВА ПРИ УЛАСКУ У ХРАМ

Ући ћу у Дом Твој, по милости Твојој Господе,
научи ме истини Твојој и исправи пут мој пред Тобом, ради непријатеља мојих.
Да без сметње прослављам једно божанство Оца и Сина и Светога Духа сада, свагда и кроз векове.
Амин.