понедељак, 19. март 2012.

ГОСПОД ГОВОРИ ЧОВЕКУ

Да ли си кадгод размишљао, сине, да све што се дотиче тебе, дотиче се једновремено и Мене, јер све што се тебе дотиче, дотиче се зенице ока Мога.
Ти си драг у очима Мојим, бесцен, и Ја сам те заволео, па је зато за Мене нарочито задовољство да те васпитавам.
Кад те искушења сколе и непријтељ навали као река, знај да је то по Мом допуштењу, да твоја немоћ осећа поребу за Мојом силом и да појмиш да си сигуран само кад се Ја борим за тебе.
Ако се налазиш у тешким приликама, међу људима који те не разумеју, који не воде рацуна о томе шта ти је пријатно, који те одбацују – то је по Мом допуштењу.
Ја сам – Бог, Који управља приликама. Ти се ниси случајно нашао на своме месту; то је баш оно место које сам ти Ја одредио!
Молио си Ме да те научим смирености, па, ево, види: ставио сам те у ону средину, у ону школу, где се та лекција учи. Твоја средина и људи који живе с тобом само испуњавају Моју вољу.
Ако се налазиш у новчаној оскудици, тешко везујеш крај с крајем – то је по Мом допустењу, јер ја располажем свим материјалним средствима. Ја хоћу да Ми се ти обраћаш и да зависиш од Мене. Моје ризнице су неисцрпне. Ја хоћу да се увериш у верност Моју и истинитост Мојих обећања. Да се не догоди да ти могу рећи у твојој невољи: “Ви нисте веровали Господу Богу вашем” (5. Мојс. 8,12-13).
Ако преживљаваш ноћ бола, ако си одвојен од својих ближњих – то је по Мом допуштењу. Ја сам Утешитељ и Исцелитељ болести, ја сам то допустио, да би Ми се ти обратио и да би у Мени нашао вечну утеху.
Ако си се разочаро у свога пријатеља, у некога коме си открио своје срце – то је по Мом допуштењу. Ја сам допустио да се разочараш, да бих показао да је Господ твој најбољи пријатељ.
Ја хоћу да Ми ти све приносиш и да Ми се повераваш. Неко те је оклеветао. Препусти ту ствар Мени и приклони се Мени, прибежишту Своме, да би се избавио од злог језика. Ја ћу изнети твоју истину на светлост дана и доказаћу твоју невиност.
Ако су твоји планови пропали, ако си клонуо душом и телом – то је  по Мом допуштењу. Ти си правио планове и износио си их Мени, да их Ја благословим. Али ја хоћу да Ми ти препустиш да располажем приликама твог живота. Тада  ће одговорност за све пасти на Мене, јер је она за тебе сувише тешка и ти сам не мозеш изаћи с њом на крај.
Ако су те неочекивано снашле животне невоље и ако ти је туга испунила срце, знај – то  је по Мом допуштењу. Ја хоћу да твоје срце и твоја душа буду увек огњени пред очима Мојим и да именом Мојим побеђујеш сваку малодушност.
Ако већ дуго не добијаш вести од оних које волиш, па по својој малодушности падаш у очајање и ропћеш – то је по Мом допуштењу. Кроз патњу твоје душе Ја испитујем јачину твоје вере у моја обећања и силу и снагу твоје молитве за ближње. Јер, ти њих ниси препоручио Покрову Моје Пречисте Мајке, нити си препустио бригу о њима Мојој Очинској љубави.
Ако те је снашла тешка болест – пролазна, или неизлечива, па си прикован за  постељу, знај да то је по Мом допуштењу. Ја хоћу да ме ти у својој  телесној немоћи још дубље упознаш. Хоћу да не ропћеш што ти је послато искушење и да не испитујеш Моје непроницљиве планове за спасење људских  душа, него да се с поверењем препустиш Мени и дођеш под Моје окриље.
Ако си маштао да учниш неко нарочито дело Мене ради, а уместо тога пао у  болесничку постељу и онемоћао, знај – то је по Мом допуштењу. Кад си здрав, био си презаузет својим пословима и твоје мисли су биле далеко од Мене. Сети се да су се неки од Мојих најбољих сарадника удаљили од светских послова, да би у миру научили да се непрестано моле.
Ако си неочеквано позван да зауземш неки тежак и одговоран положај, иди, прихвати се и ослони се на Мене. Ја ти поверавам тај задатак, јер те је зато благословио Господ Бог у свим делима твојим, у свему што будеш радио својим рукама.
Данас ти дајем овај сасуд светог јелеја. Користи се њиме слободно, дете Моје. Сваку тешкоћу која искрсне, сваку увредљиву реч коју примиш, сваку сметњу у твом раду која би могла да те ожалости и обесхрабри, сваку своју немоћ и неспособност – помажи овим јелејем. Сећај се да је свака невоља – Божија поука, прилика да се нечему научиш. Свака оштрина ће отупити да се ти не озледиш. Стога усади у срце своје речи које сам ти данас објавио: то је по Мом допуштењу. Јер, ово за тебе није само реч, но је то – живот твој.
(рукопис новомученика Јеромонаха Серафима из Руске Катакомбне Цркве 1942.)



понедељак, 12. март 2012.

ЧУДЕСА БЛАГОВОЉЕЊА БОЖИЈЕГ

За једне је чудо нешто нереално, далеко, нешто до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, злоупотреба. Али, постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, додир свемоћне руке Божије која спасава, помаже и указује на правилан пут у животу.



И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за која чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него се на несхватљив начин узајамно допуњују. Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји и да се чуда дешавају.

Јеванђеље описује многа чуда Господа Исуса Христа и напомиње неизбројна друга чуда милости Божије према смртним и грешним људима. А пошто Он постоји, наша вера није узалудна, него напротив, приноси обиље добрих плодова.

После завршетка грађевинског факултета, мој син је радио као грађевински пословођа на градилишту и почео је да пије. Рад са радницима, који воле да попију, допринео је увећању порока пијанчења. Молила сам се Господу, Мајци Божијој ,,Казни пропалицама,” за избављење од пијанства, лоших пријатеља, али Господ је одлагао да му укаже помоћ. Једном, после уобичајене пијанке, он, осетивши сву нискост свога пада, изјави да њему ништа друго не преостаје осим да умре.

- Е, па и умри - рекла сам - такав какав си сада никоме ниси потребан. То је било у недељу ујутру, пред мој одлазак на Литургију. У цркви сам се опет молила, тражила од Мајке Божије да спаси душу мога сина, да га истргне из опасне средине. И, шта се десило? 

Наредног дана је радио у ноћној смени - оклизнуо се на грађевини и пао са висине од девет метара. Одвезли су га у болницу у несвесном стању: имао је напрслину на лобањи. Али, остао је жив и сви лекари су рекли да је право чудо то што, не само да је остао жив, него и читав човек. Једино је морао да се опрости од рада на грађевини. Тако је, по цену ужасних страдања била спасена његова душа. Када се опоравио, постао је сасвим други човек.

Говорила сам му о својој молитви Господу и Мајци Божијој и то је још више у њему ојачало веру у Промисао Божију, без које, као што је речено у Јеванђељу, ,,ни длака с главе ваше неће пропасти”. (Лук. 21, 18). Ко не слуша речи, њега тргну дела, а са њим уопште није било могуће говорити, јер као да је био без сазнања док га Господ није казнио. У Светом Писму је речено: онога кога љуби, Господ и кажњава, као сина; а туђинце оставља без казне.

Текст преузет из Духовног журнала

Milosrđe


Milosrđe je rešilo više pitanja nego mač i gnev.
No ko to može dokazati danas mladim ljudima u Evropi, koji nisu ni pokušali magiju milosrđa, magiju službe Bogu i magiju službe bližnjima.

Ko to može dokazati očajnicima, koji se iz dana u dan kljukaju po svima školama nesretne Evrope mračnom slavom spoljašnjih krvavih revolucionara, tj. bolesnika, koji su gubavi ustali sa svoje postelje da leče ostale bolesnike.

Oh, mladi ljudi, neka vam samo Bog bude u pomoći.
Pogrešno je pitati, da li se Hristova nauke može primeniti na moderan život. Hristos nije došao da primenjuje svoju nauku na jedan ili drugi period vremena nego na ljude. A ljudi su i danas isti kao i u staro vreme. Da li se ljudi voze na faraonskim dvokolicama ili na aeroplanima, to ni najmanje ne menja naš odnos prema Hristu.


(Sv. vladika Nikolaj).

петак, 09. март 2012.

Треће сузно мољење - Свети Јефрем Сирин


Љубав ме тера да се обраћам Богу, а недостојност ме моја убеђује да ћутим. Мучна болест присиљава ме да говорим, а греси ме нагоне да останем у ћутању. Душа моја болује и очи моје чезну за сузама.
Сагрешила си душо моја, покај се. Јер, ево, дани наши пролазе као сен. По страшним и ужасним местима цеш поћи. Не одлажи задуго, дан за даном, обраћење своје Господу, душо моја. Сокруши се душо моја, сокруши се при помисли на сва она блага, која си добила од Господа, а ниси их сачувала. Сокруши се при помисли на све оно што си учинила, а бог је био дуготрпељив према теби. Сокруши се да на страшном Суду Христовом не би била предана најцрњој тами.

Тешко мени грешном! Јер ја по слабости својој скврнавих и вазда скврнавим чистоту срца свога. Нерад и лењост посрамише смелост срца мога; зла жеља управља мноме, као властелин робом и ја јој се, као дете, одмах са страхом повинујем. Она ме води у заблуду, а ја се наслађујем тиме. тешко мени Господе! Благодат ме Твоја вуче у живот, а ја више волим смрт. Ти се стараш да постанем једнак анђелима, а ја из покварености своје, унижавам себе самог.

Умножише се греси моји Господе, и непрестано се умножавају, и нема границе њиховом мноштву. И ко ће ме оплакивати, или се молити за мене? Ти једини, Спаситељу мој, спреман на милост по благости Твојој, милосрдно погледај на мене очајног. Како да те молим Владико, када су уста моја испуњена злословљем? Или како да Те опевам када је савест моја нечиста? Или како да Те заволим када сам испуњен страстима? Или како да у мени обитава истина, када осрамотих себе лажју? Или, како да Те призивам, када не сачувах заповести Твоје?

Стекох познање истине, а после тога постадох убица и клеветник. Препирем се због ситница, завидан сам и суров према суседима, гајим у себи зле мисли, немилостив сам према сиротињи, гневљив, свадљив, тврдоглав, лењ и раздражљив. Волим лепу одећу; још увек у мени дела много лоших помисли, осионости, самољубља, стомакоугађања, сластољубља, славољубља, гордости, злонамерности, расправљања, тајног једења, малодушности, непокорности, негодовања. Нико сам и ништа, а високо мислим о себи. Непрестано лажем, а гневим се на лажљивце. Скврнавим храм Божији блудним помислима, а строго осуђујем блуднике. Осуђујем оне који падају, а сам непрестано падам. Осуђујем клеветнике и лопове, а ја сам и лопов и клеветник. Идем светла погледа, иако сам сав нечист. У црквама и за трпезом радујем се првим местима. Кад видим инока, размећем се; кад видим монаха шепурим се. Трудим се да изгледам пријатно за жене, задивљујуће за странце, паметно и разумно за сроднике, савршено за разумне. Са побожнима се опходим као најмудрији, а неразумне потцењујем као бесловесне. Ако сам увређен, светим се; ако ми је указано поштовање, осећам одвратност према ономе који ми то цини. Ако се од мене нешто с правом тражи, започињем расправу; и оне који ми говоре истину сматрам непријатељима. Када сам изобличен, ја се гневим; и ако ми не ласкају, бивам незадовољан. Нећу да испоштујем онога који је достојан поштовања, а сам, иако сам недостојан, тражим почасти. Не желим да оптерећујем себе, али ако ме неко не услужи, гневим се на њега. Не идем са онима који раде, али ако мени неко не помогне у послу, клеветам га. За брата, који је у болести, нећу ни да чујем, сматрајући га нескромним, а ако је здрав онда му се обраћам. Презирем болнога, а ако сам ја болестан, очекујем љубав. Веће од себе не поштујем, а мање презирем. Ако се уздржим од неразумне жеље, узносим се. Ако се трудим у бдењу, падам у мреже непокорности и противуречења. Ако се уздржим од хране, тонем у разметљивост и надменост. Ако сам неуморан у молитви, побеђују ме раздражљивост и гнев. Ако у некоме видим врлину, не задржавам пажњу на њему. Презрео сам све светске пријатности, али не одустајем од њених сујетних жеља. Када угледам жене, обрадујем се. по спољашности изгледам смирено, а у души сам надмен. Наизглед сам некористољубив, а у мислима патим од користољубља. И зашто да дужим? Наизглед сам се одрекао света, а на самом делу опет размишљам о светском.



За време службе бавим се разговорима, пребирањем помисли, сујетним сећањима; за време трпезе упуштам се у пустословље. Похлепан сам на поклоне, узимам учешће у туђим посрнућима, упуштам се у погибељно супарништво. Такав је мој живот, и толико тога лошег супротстављам своме спасењу. И моја надменост, и моје славољубље не дозвољавају ми да размислим о својим ранама, да би се излечио. То су моји јунацки подвизи, са таквим је мноштвом грехова заратио против мене непријатељ; а ја бих, бедник, уз све то, да будем слављен као светитељ. Живим у гресима, а хтео бих да ме сматрају за праведника.

Имам у свему овоме само једно оправдање: лукави ме навео на то. Али то ни Адама није оправдало. Уверени смо у то да је ђаво наговорио Каина, али ни он није избегао осуду. Шта ћу чинити ако ме посети Господ? Никаквог оправдања немам за свој немар. Бојим се да и ја не будем међу онима које је апостол назвао сасудима гнева (Рим 9:22), који ће доживети судбину сличну ђавољој и које Бог за њихово пренебрегавање предаде у срамне страсти (Рим 1:26). Бојим се, дакле, да и мене не снађе таква одлука.

Ако желиш да спасеш мене, недостојног, дај Господе, покајање мени грешноме. Оживи Животодавче. гресима умртвљену душу моју. Спери камену неосетљивост са јадног срца мог, и извор скрушености даруј ми, Ти који Си нам излио живот из животочног ребра Свога.

Ко неће уздахнути, ко неће пролити сузе због мога оваквог одрицања од света? Још га се уистину нисам ни одрекао, а мноме је већ овладала надменост. Још нисам ни окусио подвижништво, а већ сам везан славољубљем. Још нисам видео ни предворје, а вец маштам о томе шта је унутра. Још нисам стекао искуства ни у почецима испуњавања врлина, а већ стављам приговоре брату. Још нисам дошао до познања истине, а по гордости својој поучавам друге.

Све ти је, душо, дао свеблаги Бог: знање, памет, разум; па спознај, дакле, шта ти је од користи. Како мислиш да пренесеш светлост ближњему, ако си и сам помрачен. Буди душо сама себи лекар, оплакујући бар своју заслепљеност. Никакав изговор немаш за свој немар. Уразуми се, душо, бди, уздиши и сузе проливај, постом спирај са себе тешко бреме грехова својих.

Свевишњи Боже, Ти Који једини имаш власт над животом и смрћу, по великом милосрђу Своме, даруј мени грешноме, да у онај час Твога страшног доласка, пред страшним престолом Твојим, не будем прекорен и осрамоћен пред свим анђелима, арханђелима, пророцима, апостолима, патријарсима, мученицима, подвижницима и свим праведницима, који ће ме тада видети. Још овде, где се наслађивах обманом греха, уразуми ме Спаситељу мој, као милосрдан и човекољубив Отац; а тамо ми опрости као небесни Бог, Једини Безгрешни. Сваки грех учиних, бедник, и све превазиђох развратом својим. Заслужујем казну, али и када почнем да приносим покајање не налазим у себи суза.

Тешко мени, каквим цу очима ја, грешни и немарни, погледати на онај страшни престол, на коме ћеш Ти, Господе, седети и разобличавати оно што учиних. Знам да ћеш ме Ти, Господе, као страшни Судија, у славу Божију изобличити.

Сав живот свој ја, бедни, расточих блудно, непрестано се ваљајући у блату сластољубља. Све моје тајне падове и сву безмерност грехова мојих, знаш једини Ти, Саздатељу мој. Нико не беше такво обиталиште греха као ја; и нико толико не разгневи доброту Твоју, Владико, као ја, следећи стремљења порока. Али Ти, као море благости, осуши штетна мора грехова мојих. Ти, Који Си бездан милосрђа, сажежи бездан грехова мојих; не узврати ми по заслузи дела мојих; не осуди ме на огањ паклени; јер неиздржив је гнев Твој, Господе. Ко ће, на крају, истрпети претње његове? Јер се огањ неће угасити и црв неће угинути.

Уплаши се, душо, претње; одбаци тешки сан, и поспаност страшне безбрижности. Крај је близу и Суд је пред вратима. Шта ће нас дочекати после растанка са животом?

Дођите к' мени свети и праведни, који се подвизавасте подвигом добрим, и оплакујте ме као мртваца, или жалите за мном као за живим, али већ полумртвим. Јер, пун сам стида, и смелости немам, због грехова, свесно учињених. Излијте на мене милосрђе своје, као на заробљеника или болесника покривеног гнојним ранама. Милостиви будите мени, као повереници милостивог Бога, Спаситеља нашег, и умолите Га да ме обрати не тражећи ништа за узврат, да се у часу доласка Његовог не бих показао недостојним, и да не бих зачуо ону страшну одлуку: иди од мене ти који чиниш неправду, кажем ти, не познајем те.

Молим, дакле, Тебе, Светлости истинита, породу благословеног Оца Твога, образу ипостаси Његове, Тебе Који седиш са десне стране величанства Његовог, непостижни Сине Божији, недокучиви Христе, похвало и радости оних који Те љубе, животе мој, светлости моја, Христе мој; не презри мене униженог, не одбаци ме презреног, јер је веома угодно непријатељу моме, када очајавам у себи због магле порока којом сам обузет. Једино се томе и радује када види да ме очајање чини његовим заробљеником. Али Ти, по болећивости Својој, посрами његово надање, извуци ме из зуба његових, избави ме од лукавих намера његових и од свега што започне против мене, јер се устремио веома. Просвети ме Господе да откријем сплетке противника и ненавидника добра, јер це ми ставити на пут мноштво повода за пад, и саблазни, и губитке, и богатства, и расејаност века овог, и плотско задовољство, и дуговечност обога живота, неспремност на подвиге, лењост за молитву, сан и телесни одмор за време псалмопојања.

Колико се непријатељ труди за моју пропаст, толико се ја, бедни, предајем безбрижности и немару. И што ми више мрежа поставља, ја сам све немарнији. Пажљива буди, душо, побрини се за савест, не гледај на падове других, но, боље пази на своје. Не гледај на трун у оку брата и ближњег, вец тражи непрестано брвно у оку своме. Пожури, предухитри, помири се са Христом, распетим за тебе у телу. Ако сами себе осуђујемо, можда нећемо бити осуђени тамо, где је осуда велика и без краја.

Милостив буди мени Господе, по милосрђу Твоме, и спаси ме једино по благости Својој, молитвама Пречисте Владичице наше Богородице и свих светих Твојих; јер Си благословен у све векове. Амин.

Тумачење Молитве Господње – Оче Наш


ОЧЕ НАШ
Хришћанине, кад изречеш ове речи: Оче наш, тим признајеш да је твој Отац небески у исто време и Отац твога слуге и надничара, твог болесног суседа и самртника. Јер ти је заповеђено од Сина Божијега, врховног Откривача истине о Богу и о људима, да кажеш Оче наш а не Оче мој.
Па кад признајеш, да је твој Отац у исто време Отац и твога слуге и надничара, и болесног суседа и самртника, зар није јасно да тиме признајеш, да си ти брат њихов и да су они браћа твоја?
Две мисли и два осећања. Прва мисао: очинство Божије; друга мисао: братство синова Божијих. Прво осећање: синовска љубав према Оцу; друго осећање: братска љубав према браћи. Из ове две основне и велике мисли и из ова два велика и основна осећања произлазе дела и односи угодни Оцу и угодна браћи.
Ако ти, хришћанине, будеш свакога часа држао у своме уму оне две основне и велике мисли, и свакога часа стражио над срцем својим да се у њему не охладе она два основна и велика осећања, сва ће твоја дела бити добра и чиста као што је добра и чиста вода што тече из доброг и чистог извора. И твој цео живот биће као песма, која ће се благогласно слагати са песмом браће твоје око тебе. Тако ће онда друштво људско бити уређено најбоље и најидеалније што се да замислити и пожелети.
Ако ли ти читаш Оче наш, а о Богу као Оцу не мислиш, и своје суседе сматраш туђинцима, сва ће твоја дела бити наопака, твој пут биће Каинов пут, твој живот мутна вода из мутна извора, твој свршетак као Јудин свршетак.
Зовеш ли се пак хришћанином а Оче наш уопште и не читаш, онда си као путник на мору без компаса и без поларне звезде, – на бури, у тами, у очајању, с изгубљеним сазнањем одакле, како и камо путујеш.
КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА
Тамо где је Отац наш, тамо је и отаџбина наша. Незнабошци који виде свога родитеља једино у овом материјалном свету, било као човека, или као реку (Ганг, Мајка Ганг – кажу Хиндуси) или као Сунце и месец, не могу ни веровати у неку другу отаџбину до у земаљску. Но ми хришћани сазнали смо од Господа Христа за истинског свог Оца који је на небесима. Отаџбина је благо велико, а Господ је рекао: где је благо ваше, онде је и срце ваше. Је ли благо наше на небесима, онда и срце наше мора бити на небесима. Из овога следује, да ми можемо сав земаљски живот идеално уредити само тако ако га не сматрамо главним него привременим животом. Наши друштвени односи лако се даду довести у склад, ако ми брижно мислимо о преласку – и то врло скором преласку – у нашу небеску отаџбину. Они који се срцем нису лепили за земљу, најбоље су уређивали друштва људска на земљи. У манастирским општежићима, где су живели монаси разног језика и из разних земаљских отаџбина, а где је број братије понекад премашао 10. 000, уређење друштвено било је колико просто толико и савршено. Они су искали најпре царства небеснога, и њихово мало царство земаљско без муке се доводило у ред и поредак, какав се веома ретко постиже међу крвним рођацима.
У наше време многи не могу да спавају бринући како да уреде цео свет као једну фамилију, међутим разводе се са женом, и суде се са децом својом. Ни двоје не могу заједно, а хоће милионе да организују у једну заједницу! Докле год хришћани не схвате у смртној збиљи, да је Отац њихов и отаџбина њихова на небесима, и докле год све благо своје буду гледали на земљи, прилепљени свим срцем уз то бедно благо, дотле ће хришћански народи све звучније викати о друштвеном уређењу, а корачати све дубље из хаоса у хаос.
НЕКА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ
Нека се сви наши послови у овом прелазном животу освештају именом Божјим. Нека наше друштвено уређење буде насловљено и покривено именом Божјим.
Име је што и личност. Ко свети име, свети личност тога имена. Ко дакле свети име Оца небеснога, тај свети Његову личност. Нека сви наши послови буду споменици достојни Имена Божјега. Нека наше друштвено уређење има за циљ свећење Имена Господа Бога, како у великим линијама тако и у ситним појединостима. Јер је Бог највиша стварност, вечна и свеобимна, те свако друштво уређено насупрот тој стварности представља безумну илузију и хаос, што опет доводи људе до очајања и самоубиства.
Ако име Божје не представља главни ауторитет у једном хришћанском друштву, онда тај ауторитет замењен је значи неким именом човечјим. И ми заиста видимо у наше дане, како многа друштвена уређења носе име једнога човека, који је то уређење прописао и увео. И докле буду трајала та уређења – а то је од данас до сутра – држаће се имена тих људи у части; то јест светиће се имена њихова место свећења имена Божјега. После њих биће друкчија друштвена уређења, и држаће се у части и светити друга нека имена људска. Народи ће се пребацивати из једног чуна у други на бурном мору, док ће лађа са Божјим именом стајати украј њих и чекати, да се измучени путници пребаце у њу.
НЕКА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ
Царство Божје не може се разлучити од царовања Божјег. Царство долази заједно са царем. Била би бесмислица ишчекивати царство а одбацити цара. У црквеној молитви „Цару небесни Утјешитељу“ верни просе Цара Духа да дође: „дођи и усели се у нас“. Смисао обеју молитава је јасан: царство Божје доћи ће онда када и Цар Бог дође.
Просећи царства Божјега ми уствари просимо најсавршенију власт; а просећи долазак Цара Бога ми просимо долазак најсавршенијег владара над собом.
Створитељ наш већ влада потпунце почетком и свршетком нашег земаљског живота; зашто Га не би пустили да Он влада и на целој животној линији између почетка и свршетка? Он је господар рођења и смрти; нека Он господари и над свим временом између рођења и смрти.
Рећи ће неко: како то да толико хиљада људи скоро две хиљаде година посведневно изговарају молитву: нека дође царство Твоје, међутим царство Божје још није дошло? Несумиљиво дошло је; дошло је и царство и Цар појединим душама, што значи многим милионима правих хришћана. Само оно није још дошло да се види и осети у друштвеном поретку света. Није постало непоколебљивим, признатим и усвојеним основом друштвеног поретка. А што се то није догодило, кривица је како до оних који уопште не читају Оченаш, тако и до многих оних који га читају сваки дан а боре се за царство земаљско, грабе се за власт над земљом и народом, одбацујући у пракси власт Божију и хотећи узети ову у своје руке.
НЕКА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА КАКО НА НЕБЕСИМА ТАКО И НА ЗЕМЉИ
У небесном духовном свету, у који ћемо ако Бог да и ми прећи, влада савршена воља Божја. Но та владавина воље Божије није силом наметнута него њу духови светлости драговољно усвајају, покоравајући своју вољу са великом ревношћу вољи Божијој као јединој непогрешној. И друштво звезда, мрави и пчела, уређено је једино вољом Божијом. Била би потпуна бесмислица уређивати друштво људи насупрот и мимо воље Божије. Том бесмислицом, нажалост, руководе се многи савремени уређивачи људског друштва. Они доносе законе за људе без обзира на закон Божији, којим је објављена воља Божија. Отуда беспоретци и нереди, неправде и раздори, хаос и очајање, незадовољство и рат свакога против свакога.
Не треба много памети па се уверити, да само Онај који је створио људе најбоље зна зашто их је створио, то јест зна циљ живота људског на земљи. Међутим ми видимо да друштва људска покушавају често да уреде баш они људи, који јавно одричу сваки циљ животу људском на земљи. Заснивати друштво људско само на вољи људској значи заснивати га на бесциљности, незнању и неправди. Ја се радујем да чиним вољу Твоју, о Боже мој; закон Твој у срцу је моме (Пс. 40, 8), рекао је онај цар који се увек горко кајао кад је ишао само за својом вољом.
Ако ти, читаоче, као хришћанин желиш не само да ти будеш добар хришћанин него и да цело хришћанско друштво буде хришћанско, онда знај да то може бити искључиво и једино ако се воља Божија узме за основ уређења тога друштва. А у чему је воља Божија, то је јасно откривено од Христа, који је открио и све циљеве.
ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС
Као што не говоримо Оче мој, тако не говоримо ни хлеб мој. Отац је заједнички свима синовима Божјим, и дарови Очеви су заједнички. Ово је први морално-економски принцип за друштвено уређење; морални јер признајемо, да је хлеб од Бога, и економски, јер хлеб што Бог даје припада свима.
Хлеб наш насушни просимо ми од хлебодавца Оца небесног. Зашто је речено насушни? Зато да би били скромни и не тражили никакав луксуз. Наше телесне потребе треба да ограничимо на оно што је најнеопходније, по речи апостолској: а кад имамо храну и одећу, овијем да будемо довољни (I Тим. 6, 8). Јер луксуз упропашћује тело, упропашћује душу, упропашћује целога човека. Ово је други морално-економски принцип; морални, јер нас штити од луксуза и покварености; економски, јер хлеб треба да стигне за све нас.
Дај нам данас. Зашто просимо од Бога хлеб само за данас? Зато што сутра можемо не бити у овоме животу. Зато што знамо да нисмо ми господари живота него Створитељ наш. Још и зато, да би се тргли од нагомилавања непотребног богатства за неизвесно сутра а остављали браћу своју гладну данас.
Гладнога нахрани, жеднога напој, нагога одени. Ове заповести Божје не може нико испунити ко из страха за сутрашњицу гомила више од најпотребнијег. Ово је трећи морални економски принцип; морални, јер се бар њиме ослобођавамо брига које је Творац узео на себе; економски, јер спречава данас глад једних спречавајући нагомилавање за сутра других. У ове три речи изречена је већа и боља друштвено економска наука него у многим ученим књигама и фантастичним теоријама. А што је главно ова друштвена економска наука има моралну подлогу и ауторитет божански, што сав остали свет нема.
И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА НАШИМ
Има људи који читајући Оче наш изостављају други део овог искања (као што и ми опраштамо дужницима нашим). Боје се обавезе. Међутим Бог одлучно тражи од нас ту обавезу. Он ће нама опростити онако како ми будемо опраштали. Но лудо је бојати се оне обавезе и онога услова. Јер ми бескрајно више дугујемо Богу него што нама може сав свет дуговати. Ми Му дугујемо и живот, и разум, и здравље, и светлост, и кишу и све што имамо, што знамо и што можемо. У Јеванђељу је учињено сравњење наших узајамних дуговања према нашем дуговању Богу као 100 гроша према 10. 000 таланата. И најзад, кад узајмљујемо ми узимамо Божје од човека, а кад враћамо, ми враћамо опет Божје човеку. Јер на крају крајева све је Божје, по речи праведника: го сам изишао из утробе матере своје, го ћу се и вратити (Јов 1,21).
Учени богослови прави су кад мисле, да се под дуговима разумевају греси људски. Ми молимо Бога да нам опрости грехе наше према Њему као што и ми опраштамо грехе људске према нама. Сасвим тачно. Но и дуг и грех означавају неки мањак у животу човечјем. И за дуг и за грех тражи се наплата. Но и једно и друго може бити нама опроштено од Бога ако ми праштамо дужницима својим. Дајите у зајам не надајући се ничему, каже Христос на другом месту. Ако ти врати, прими; ако ли не може да врати, опрости му. Јер и ти никад не можеш вратити дуг Оцу небеском.
У бескрајно сложеној и замршеној науци о финансијама ова наука је једини излаз, једино решење. Подај, и даће ти Бог. Опрости, и опростиће ти Бог.
И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ
Кушати значи испитивати. Да није греха, не би било ни кушања. Свакога куша његова сласт која га ћуче и мами, сласт рађа гријех а гријех рађа смрт, каже апостол Јаков (I, 13-14). Бог је стављао на испит веру Аврамову, целомудреност Јосифову, трпљење Јовово. И они су сви добро положили испит. Но ми се осећамо слаби и молимо Бога да нас не ставља на испит, јер ћемо пасти и пропасти. Земаљска власт и телесна жеља чим се зачне у људима, људи изгубе визију свеопштега Оца небеснога, и падају у очајну и убитачну себичност: почињу светковати име своје изнад Божијег, ишту царство земаљско место небеског, својом вољом потискују вољу Божију, хлеб наш називају хлебом лично својим, просе од Бога милост а према својим дужницима остају немилостиви до краја. Кроз то цело друштвено устројство почиње се колебати као зграда од сталног земљотреса. Спаси нас, Боже, од свих оних искушења! И не уведи нас у искушење – у позитивном смислу речено значи: спаси нас од искушења! То јест: спаси нас од нас самих!
Ова молитва је од огромног значаја по одржање правилно уређеног друштва. Њом људи признају своју немоћ, да одрже сва она добра од Бога за која се моле у претходним молитвама. Ако и приме све оно зашто су молили Оца свог небесног, у страху су да по немоћи својој све то не злоупотребе и не покваре. Бдите и молите се, рекао је Христос на другом месту, да не паднете у напаст, то јест у искушење. Када синови Оца небеснога заснују друштво како су желели, морају непрестано бдити да се не погорде те не припишу себи оно што им је од Бога даровано, и морају се непрестано молити Оцу небесном, да даровано не умажи и не прекрати.
НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА
Овим се молимо Оцу небесном да нас избави од сатане, који је носилац свакога зла, крвник људски од почетка, лажа и отац лажи (Јов. 8, 44). Он заслепљује људе, и заслепљене води их од илузије ка илузији, како у личном животу тако и у друштвеном. „Окрените карте, учините револуцију, осветите се својим непријатељима, створите још једну радикалну друштвену промену, и имаћете рај, и бићете као богови!“ Тако од памтивека шапће људима сатана „државник“. И људи су га по хиљаду пута послушали, по хиљаду пута пролили братску крв, похулили на Оца свог небесног, и по хиљаду пута разочарани падали у очајање. А да се не би очајници досетили, ко је главни кривац, крвник људски је поново дошаптавао очајницима: „Криви су ти и ти људи; удрите њих; промените власт, окрените точак друштвени још једном;учините још један само корак, и ви сте богови, и рај је ваш!“ И тако се точак окреће у једном месту, ронећи све дубље у блато, док људи понављају сатанску лаж о „прогресу“.
Докле год човек буде сматрао човека као извор зла друштвенога а не сатану, дотле ће место братољубља владати братоненавист и братоубиство. А да је сатана главни узрочник зла показао је Спаситељ тиме што је први сукоб и обрачун у спасавању људи Он имао са сатаном на Гори искушења.
У претходној молитви: и не уведи нас у искушење, ми се молимо Богу да нас сачува од нас самих, док у овој последњој ми се молимо, да нас избави од злога, то јест од онога који на свакој клизавици искушења чека људе са својим отвореним чељустима.
У једном хришћанском друштву палог брата треба сматрати као човека у искушењу, и цело друштво је дужно молити се Оцу небесном, да га поврати од искушења и спасе од сатане. И ово по примеру Христа, који рече Петру: Симоне, Симоне, ево вас иште сотона да би вас чинио као пшеницу. И ја се молим за тебе да Твоја вјера не престане (Лука 22,31 – 32).
ЈЕР ЈЕ ТВОЈЕ ЦАРСТВО, И СИЛА, И СЛАВА ВА ВИЈЕК. АМИН.
Да ли ова изрека вреди што за људско друштвено уређење? Вреди, и много. Богу припада право царство вавек, и права сила вавек, и права слава вавек. Људи желе једно савршено царство, непоколебљиво и трајно, са силом неисцрпном и са славом ненадмашивом. Но такво царство људи до сада нису постигли. Заснивана су царства, но без силе и славе, као што је било царство Александра Македонског, које се кончило с кончином живота његовог. Заснивана су и друга царства са силом но без славе, као што су била царства римско и турско, која су се силом дуго држала па су ипак пала и пропала. Но царство са постојаном силом и постојаном славом на земљи још није достигнуто. Али оно постоји од искони. Засновано је на небу. Њиме царује Бог који хоће да га ми називамо Оцем својим и који жели да то Своје царство прошири и на земљу међу људе, синове Своје. Он неће Своје царство да намеће нити проширује мачем и огњем као неки калиф. Он га само предлаже људима, својим најсавршенијим створовима на земљи. Он је дао људима разум, да могу мислити, и срце да могу желети, и реч да могу исказати своју мисао и жељу. Врховна мисао, до које може досегнути разум људски јесте мисао о царству Бога Створитеља. Врховна жеља, жеља над жељама, до које се срце људско може уздићи, јесте жеља за царством Бога Створитеља. Врховна служба језика људског јесте искање од Бога Створитеља царства Његовога. То су три једина напора, која Отац небески очекује од своје деце на земљи, па да и на њих прошири своје вечно царство, са вечном силом и вечном славом. С већим али погрешним напором ума и срца људи су до сада постизали мања царства, пролазна, жалосна и несрећна – кавезе све нових и нових робовања људских; самообмане све нових и нових разочарења људских.
Крајње је време отрежњења народа хришћанских – у првом реду хришћанских. 19 столећа њихових порођајних мука да роде једно савршено и срећно друштво људи нису дали оно што се очекивало. Међутим основни закон једног савршеног и срећног друштва људског стоји и пред њиховим очима отворен 19 векова. Тај основни закон састоји се из неких 70 речи свега. И тај устав назива се Оченаш. Тај основни закон је тако састављен, да сви парламенти на земљи нити му могу што одузети ни додати. И тако је истинит, да таласи времена ударају о њега као о тврду стену, и разбијају се а он стоји. И тако је свеобухватљив, да сви народи могу сместити у њега свој ум и своје срце, и сва васиона може се опасати њиме као појасом.
О ОЧЕ НАШУ
Читајући ову чудесну молитву Господњу ми троје именујемо нашим: Оче наш, хлеб наш и дугови наши. Сама та реч наш указује нам јасно на дужности једног према другом. Кад нам Творац неба и земље даје право да Га називамо Оцем нашим, ми одмах морамо осетити и дужност, да људе Божије око нас називамо браћом нашом. Исто тако и обратно: кад људе називамо браћом, дужност нам је логична признавати заједничког оца људи. Јер нити има братства без очинства ни очинства без братства. И кад нам Хлебодавац Господ даје право да иштемо од Њега хлеб наш, ми морамо осетити и дужност, да се бринемо да сва наша браћа имају хлеб. И кад нам милостиви Опроститељ дугова даје право да дуг једног човека сматрамо општим дугом, ми осевамо и дужност, да сви као једно братство примимо дуг (или грех) једнога немоћнога или покајанога брата на себе као свој дуг (или грех) и да га милошћу или молитвом ослободимо тога дуга. Речи: Оче наш означавају дух братства; речи: хлеб наш означавају правду братства; речи: дугови наши означавају милост братства. На овом духу и на овој правди и на овој милости засновано друштво (или братство) људско стајаће тврдо као дом сазидан на камену. Узалуд ће Лукави ударати на такав дом својим ветровима и бурама, дом ће остати непоколебан. Јер тај дом једнодушне браће стајаће под свемоћном заштитом Оца небеснога. АМИН.
Свети Николај Охридски и Жички
ЧЛАНЦИ ИЗ МАЛОГ МИСИОНАРА
објављени 1934 -1938.

КАКО ДА СЕ ПРЕКРСТИМО


Правилно скупити три прста десне руке (која символишу Свету Тројицу), а мали и домали приљубити уз длан (они символишу Божанску и човечанску природу Господа Исуса Христа). Онда врхове од три прста ставити:
- на чело уз речи: У име Оца (да Господ просвети наш ум),
- затим их спустити на стомак и рећи: И Сина (да се освети наше тело, односно да се укроти наша плот која се бори против духа),
- па онда их подићи на десно раме, па проносећи их на лево изговорити: И Светога Духа, (да би се осветили дела наших руку)
- и онда ставити врхове прстију на лево раме, уз речи: Амин.
И онда спустимо десну руку са којом смо се прекрстили поред тела.
После тога вршимо поклон (метанију). Постоје појасни (мали) и земни (велики).
Земни поклони се не раде од Васкрса до Свете Тројице; Недељама и великим Празницима.
Најчешће грешке које правимо док се крстимо:
1. Крстимо се брзо, немарно, искривљено.
Такво осењивање крстом сведочи о томе да у нашој души нема поштовања према Светињи, и грех је крстити се на тај начин.
Осењивање Крстом треба да буде без журбе, умерено, трудећи се да Крст којим се осењујемо буде правилног облика.
2. Осењивајући се Крстом додирујемо прстима не стомак него груди.
У том случају крст поприма „изврнути“ облик, и тиме се изругује основној светињи Хришћанства (горњи део вертикале је дужи него доњи). Такав положај осењивања Крстом је једноставно недопустив.
3. За време осењивања крстом, ми већ почињемо да правимо поклон.
То је неприлично радити јер се у том случају крст којим се осењујемо „ломи“.
Треба најпре завршити осењивање Крстом, па тек онда спустивши десну руку уз тело направити поклон.
Преузето из књига:
1. „Шта треба да зна свако ко долази у Православни Храм“ (по благослову Патријарха Московског и читаве Русије Алексеја) Москва, Трифонов Печенешки манастир 2003. године.
2. „Православне молитве“ (по благослову архиепископа Костромског и Галичког Александра) град Кострома 2001. године.