За једне је чудо нешто нереално, далеко, нешто до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, злоупотреба. Али, постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, додир свемоћне руке Божије која спасава, помаже и указује на правилан пут у животу.
И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за која чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него се на несхватљив начин узајамно допуњују. Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји и да се чуда дешавају.
Јеванђеље описује многа чуда Господа Исуса Христа и напомиње неизбројна друга чуда милости Божије према смртним и грешним људима. А пошто Он постоји, наша вера није узалудна, него напротив, приноси обиље добрих плодова.
После завршетка грађевинског факултета, мој син је радио као грађевински пословођа на градилишту и почео је да пије. Рад са радницима, који воле да попију, допринео је увећању порока пијанчења. Молила сам се Господу, Мајци Божијој ,,Казни пропалицама,” за избављење од пијанства, лоших пријатеља, али Господ је одлагао да му укаже помоћ. Једном, после уобичајене пијанке, он, осетивши сву нискост свога пада, изјави да њему ништа друго не преостаје осим да умре.
- Е, па и умри - рекла сам - такав какав си сада никоме ниси потребан. То је било у недељу ујутру, пред мој одлазак на Литургију. У цркви сам се опет молила, тражила од Мајке Божије да спаси душу мога сина, да га истргне из опасне средине. И, шта се десило?
Наредног дана је радио у ноћној смени - оклизнуо се на грађевини и пао са висине од девет метара. Одвезли су га у болницу у несвесном стању: имао је напрслину на лобањи. Али, остао је жив и сви лекари су рекли да је право чудо то што, не само да је остао жив, него и читав човек. Једино је морао да се опрости од рада на грађевини. Тако је, по цену ужасних страдања била спасена његова душа. Када се опоравио, постао је сасвим други човек.
Говорила сам му о својој молитви Господу и Мајци Божијој и то је још више у њему ојачало веру у Промисао Божију, без које, као што је речено у Јеванђељу, ,,ни длака с главе ваше неће пропасти”. (Лук. 21, 18). Ко не слуша речи, њега тргну дела, а са њим уопште није било могуће говорити, јер као да је био без сазнања док га Господ није казнио. У Светом Писму је речено: онога кога љуби, Господ и кажњава, као сина; а туђинце оставља без казне.
Текст преузет из Духовног журнала
И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за која чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него се на несхватљив начин узајамно допуњују. Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји и да се чуда дешавају.
Јеванђеље описује многа чуда Господа Исуса Христа и напомиње неизбројна друга чуда милости Божије према смртним и грешним људима. А пошто Он постоји, наша вера није узалудна, него напротив, приноси обиље добрих плодова.
После завршетка грађевинског факултета, мој син је радио као грађевински пословођа на градилишту и почео је да пије. Рад са радницима, који воле да попију, допринео је увећању порока пијанчења. Молила сам се Господу, Мајци Божијој ,,Казни пропалицама,” за избављење од пијанства, лоших пријатеља, али Господ је одлагао да му укаже помоћ. Једном, после уобичајене пијанке, он, осетивши сву нискост свога пада, изјави да њему ништа друго не преостаје осим да умре.
- Е, па и умри - рекла сам - такав какав си сада никоме ниси потребан. То је било у недељу ујутру, пред мој одлазак на Литургију. У цркви сам се опет молила, тражила од Мајке Божије да спаси душу мога сина, да га истргне из опасне средине. И, шта се десило?
Наредног дана је радио у ноћној смени - оклизнуо се на грађевини и пао са висине од девет метара. Одвезли су га у болницу у несвесном стању: имао је напрслину на лобањи. Али, остао је жив и сви лекари су рекли да је право чудо то што, не само да је остао жив, него и читав човек. Једино је морао да се опрости од рада на грађевини. Тако је, по цену ужасних страдања била спасена његова душа. Када се опоравио, постао је сасвим други човек.
Говорила сам му о својој молитви Господу и Мајци Божијој и то је још више у њему ојачало веру у Промисао Божију, без које, као што је речено у Јеванђељу, ,,ни длака с главе ваше неће пропасти”. (Лук. 21, 18). Ко не слуша речи, њега тргну дела, а са њим уопште није било могуће говорити, јер као да је био без сазнања док га Господ није казнио. У Светом Писму је речено: онога кога љуби, Господ и кажњава, као сина; а туђинце оставља без казне.
Текст преузет из Духовног журнала
