Љубав ме тера да се обраћам Богу, а недостојност ме моја убеђује да ћутим. Мучна болест присиљава ме да говорим, а греси ме нагоне да останем у ћутању. Душа моја болује и очи моје чезну за сузама.
Сагрешила си душо моја, покај се. Јер, ево, дани наши пролазе као сен. По страшним и ужасним местима цеш поћи. Не одлажи задуго, дан за даном, обраћење своје Господу, душо моја. Сокруши се душо моја, сокруши се при помисли на сва она блага, која си добила од Господа, а ниси их сачувала. Сокруши се при помисли на све оно што си учинила, а бог је био дуготрпељив према теби. Сокруши се да на страшном Суду Христовом не би била предана најцрњој тами.
Тешко мени грешном! Јер ја по слабости својој скврнавих и вазда скврнавим чистоту срца свога. Нерад и лењост посрамише смелост срца мога; зла жеља управља мноме, као властелин робом и ја јој се, као дете, одмах са страхом повинујем. Она ме води у заблуду, а ја се наслађујем тиме. тешко мени Господе! Благодат ме Твоја вуче у живот, а ја више волим смрт. Ти се стараш да постанем једнак анђелима, а ја из покварености своје, унижавам себе самог.
Умножише се греси моји Господе, и непрестано се умножавају, и нема границе њиховом мноштву. И ко ће ме оплакивати, или се молити за мене? Ти једини, Спаситељу мој, спреман на милост по благости Твојој, милосрдно погледај на мене очајног. Како да те молим Владико, када су уста моја испуњена злословљем? Или како да Те опевам када је савест моја нечиста? Или како да Те заволим када сам испуњен страстима? Или како да у мени обитава истина, када осрамотих себе лажју? Или, како да Те призивам, када не сачувах заповести Твоје?
Стекох познање истине, а после тога постадох убица и клеветник. Препирем се због ситница, завидан сам и суров према суседима, гајим у себи зле мисли, немилостив сам према сиротињи, гневљив, свадљив, тврдоглав, лењ и раздражљив. Волим лепу одећу; још увек у мени дела много лоших помисли, осионости, самољубља, стомакоугађања, сластољубља, славољубља, гордости, злонамерности, расправљања, тајног једења, малодушности, непокорности, негодовања. Нико сам и ништа, а високо мислим о себи. Непрестано лажем, а гневим се на лажљивце. Скврнавим храм Божији блудним помислима, а строго осуђујем блуднике. Осуђујем оне који падају, а сам непрестано падам. Осуђујем клеветнике и лопове, а ја сам и лопов и клеветник. Идем светла погледа, иако сам сав нечист. У црквама и за трпезом радујем се првим местима. Кад видим инока, размећем се; кад видим монаха шепурим се. Трудим се да изгледам пријатно за жене, задивљујуће за странце, паметно и разумно за сроднике, савршено за разумне. Са побожнима се опходим као најмудрији, а неразумне потцењујем као бесловесне. Ако сам увређен, светим се; ако ми је указано поштовање, осећам одвратност према ономе који ми то цини. Ако се од мене нешто с правом тражи, започињем расправу; и оне који ми говоре истину сматрам непријатељима. Када сам изобличен, ја се гневим; и ако ми не ласкају, бивам незадовољан. Нећу да испоштујем онога који је достојан поштовања, а сам, иако сам недостојан, тражим почасти. Не желим да оптерећујем себе, али ако ме неко не услужи, гневим се на њега. Не идем са онима који раде, али ако мени неко не помогне у послу, клеветам га. За брата, који је у болести, нећу ни да чујем, сматрајући га нескромним, а ако је здрав онда му се обраћам. Презирем болнога, а ако сам ја болестан, очекујем љубав. Веће од себе не поштујем, а мање презирем. Ако се уздржим од неразумне жеље, узносим се. Ако се трудим у бдењу, падам у мреже непокорности и противуречења. Ако се уздржим од хране, тонем у разметљивост и надменост. Ако сам неуморан у молитви, побеђују ме раздражљивост и гнев. Ако у некоме видим врлину, не задржавам пажњу на њему. Презрео сам све светске пријатности, али не одустајем од њених сујетних жеља. Када угледам жене, обрадујем се. по спољашности изгледам смирено, а у души сам надмен. Наизглед сам некористољубив, а у мислима патим од користољубља. И зашто да дужим? Наизглед сам се одрекао света, а на самом делу опет размишљам о светском.
За време службе бавим се разговорима, пребирањем помисли, сујетним сећањима; за време трпезе упуштам се у пустословље. Похлепан сам на поклоне, узимам учешће у туђим посрнућима, упуштам се у погибељно супарништво. Такав је мој живот, и толико тога лошег супротстављам своме спасењу. И моја надменост, и моје славољубље не дозвољавају ми да размислим о својим ранама, да би се излечио. То су моји јунацки подвизи, са таквим је мноштвом грехова заратио против мене непријатељ; а ја бих, бедник, уз све то, да будем слављен као светитељ. Живим у гресима, а хтео бих да ме сматрају за праведника.
Имам у свему овоме само једно оправдање: лукави ме навео на то. Али то ни Адама није оправдало. Уверени смо у то да је ђаво наговорио Каина, али ни он није избегао осуду. Шта ћу чинити ако ме посети Господ? Никаквог оправдања немам за свој немар. Бојим се да и ја не будем међу онима које је апостол назвао сасудима гнева (Рим 9:22), који ће доживети судбину сличну ђавољој и које Бог за њихово пренебрегавање предаде у срамне страсти (Рим 1:26). Бојим се, дакле, да и мене не снађе таква одлука.
Ако желиш да спасеш мене, недостојног, дај Господе, покајање мени грешноме. Оживи Животодавче. гресима умртвљену душу моју. Спери камену неосетљивост са јадног срца мог, и извор скрушености даруј ми, Ти који Си нам излио живот из животочног ребра Свога.
Ко неће уздахнути, ко неће пролити сузе због мога оваквог одрицања од света? Још га се уистину нисам ни одрекао, а мноме је већ овладала надменост. Још нисам ни окусио подвижништво, а већ сам везан славољубљем. Још нисам видео ни предворје, а вец маштам о томе шта је унутра. Још нисам стекао искуства ни у почецима испуњавања врлина, а већ стављам приговоре брату. Још нисам дошао до познања истине, а по гордости својој поучавам друге.
Све ти је, душо, дао свеблаги Бог: знање, памет, разум; па спознај, дакле, шта ти је од користи. Како мислиш да пренесеш светлост ближњему, ако си и сам помрачен. Буди душо сама себи лекар, оплакујући бар своју заслепљеност. Никакав изговор немаш за свој немар. Уразуми се, душо, бди, уздиши и сузе проливај, постом спирај са себе тешко бреме грехова својих.
Свевишњи Боже, Ти Који једини имаш власт над животом и смрћу, по великом милосрђу Своме, даруј мени грешноме, да у онај час Твога страшног доласка, пред страшним престолом Твојим, не будем прекорен и осрамоћен пред свим анђелима, арханђелима, пророцима, апостолима, патријарсима, мученицима, подвижницима и свим праведницима, који ће ме тада видети. Још овде, где се наслађивах обманом греха, уразуми ме Спаситељу мој, као милосрдан и човекољубив Отац; а тамо ми опрости као небесни Бог, Једини Безгрешни. Сваки грех учиних, бедник, и све превазиђох развратом својим. Заслужујем казну, али и када почнем да приносим покајање не налазим у себи суза.
Тешко мени, каквим цу очима ја, грешни и немарни, погледати на онај страшни престол, на коме ћеш Ти, Господе, седети и разобличавати оно што учиних. Знам да ћеш ме Ти, Господе, као страшни Судија, у славу Божију изобличити.
Сав живот свој ја, бедни, расточих блудно, непрестано се ваљајући у блату сластољубља. Све моје тајне падове и сву безмерност грехова мојих, знаш једини Ти, Саздатељу мој. Нико не беше такво обиталиште греха као ја; и нико толико не разгневи доброту Твоју, Владико, као ја, следећи стремљења порока. Али Ти, као море благости, осуши штетна мора грехова мојих. Ти, Који Си бездан милосрђа, сажежи бездан грехова мојих; не узврати ми по заслузи дела мојих; не осуди ме на огањ паклени; јер неиздржив је гнев Твој, Господе. Ко ће, на крају, истрпети претње његове? Јер се огањ неће угасити и црв неће угинути.
Уплаши се, душо, претње; одбаци тешки сан, и поспаност страшне безбрижности. Крај је близу и Суд је пред вратима. Шта ће нас дочекати после растанка са животом?
Дођите к' мени свети и праведни, који се подвизавасте подвигом добрим, и оплакујте ме као мртваца, или жалите за мном као за живим, али већ полумртвим. Јер, пун сам стида, и смелости немам, због грехова, свесно учињених. Излијте на мене милосрђе своје, као на заробљеника или болесника покривеног гнојним ранама. Милостиви будите мени, као повереници милостивог Бога, Спаситеља нашег, и умолите Га да ме обрати не тражећи ништа за узврат, да се у часу доласка Његовог не бих показао недостојним, и да не бих зачуо ону страшну одлуку: иди од мене ти који чиниш неправду, кажем ти, не познајем те.
Молим, дакле, Тебе, Светлости истинита, породу благословеног Оца Твога, образу ипостаси Његове, Тебе Који седиш са десне стране величанства Његовог, непостижни Сине Божији, недокучиви Христе, похвало и радости оних који Те љубе, животе мој, светлости моја, Христе мој; не презри мене униженог, не одбаци ме презреног, јер је веома угодно непријатељу моме, када очајавам у себи због магле порока којом сам обузет. Једино се томе и радује када види да ме очајање чини његовим заробљеником. Али Ти, по болећивости Својој, посрами његово надање, извуци ме из зуба његових, избави ме од лукавих намера његових и од свега што започне против мене, јер се устремио веома. Просвети ме Господе да откријем сплетке противника и ненавидника добра, јер це ми ставити на пут мноштво повода за пад, и саблазни, и губитке, и богатства, и расејаност века овог, и плотско задовољство, и дуговечност обога живота, неспремност на подвиге, лењост за молитву, сан и телесни одмор за време псалмопојања.
Колико се непријатељ труди за моју пропаст, толико се ја, бедни, предајем безбрижности и немару. И што ми више мрежа поставља, ја сам све немарнији. Пажљива буди, душо, побрини се за савест, не гледај на падове других, но, боље пази на своје. Не гледај на трун у оку брата и ближњег, вец тражи непрестано брвно у оку своме. Пожури, предухитри, помири се са Христом, распетим за тебе у телу. Ако сами себе осуђујемо, можда нећемо бити осуђени тамо, где је осуда велика и без краја.
Милостив буди мени Господе, по милосрђу Твоме, и спаси ме једино по благости Својој, молитвама Пречисте Владичице наше Богородице и свих светих Твојих; јер Си благословен у све векове. Амин.
