четвртак, 01. март 2012.

Sedamnaest vekova svetog Teodora Tirona



Manastir Novo Hopovo, riznica duhovna i nerazrušivi bedem

Sedamnaest vekova svetog Teodora Tirona


Na blagoj padini južnih obronaka Fruške Gore leži svedok vremena prošlog i vesnik vremena budućeg. Na samo par stotina metara od magistralnog puta Ruma - Novi Sad, smešten je manastir Novo Hopovo.
Taj položaj ga čini i najpristupačnijim fruškogorskim manastirom. Gde god da krenete na bogomoljstvo on će vam stajati na putu. Teško ga je zaobići, a i zašto bi? Domaćin ove svete obitelji, sv. Teodor Tiron, čeka na nas. On širi ruke svima. Svako je dobrodošao, svaki znanac i svaki stranac. Svi smo jedno u Hristu i jedno kroz Hrista, kome i neke od nas privede i mnoge će privesti, jedan od prvih stradalaca za veru, sv. Teodor Tiron. Njegove cele netljene mošti počivaju u ovom biseru među fruškogorskim manastirima.
Osnivač ove svetinje je Sveti vladika Maksim (Đurađ) Branković. Žitije Svete majke Angeline ga navodi kao osnivača manastira u vremenu od 1496. do 1502.godine. Po tom izvoru, manastir Novo Hopovo je njegova prva zadužbina.
Natpis iznad zapadnih vrata ukazuje na to da je današnja manastirska crkva, posvećena Svetom ocu Nikolaju Mirlikijskom, sagrađena 1576.godine. Na mestu prvobitne crkve, koja je porušena, sagradili su je bogoljubivi hrišćani Lacko, Marko, Joviška i Jovan Božanić iz Gornjeg Kovina.
U 16. veku manastir Novo Hopovo je najznačajniji prosvetni centar Srba sa obe strane Dunava i Save. Stefan Gerlah, protestantski predikator i izaslanik austrijskog cara Maksimilijana II, koji je u periodu između 1573. i 1578. godine putovao u Carigrad, zabeležio je to da Srbi u Beogradu nemaju škole, već dolaze u Hopovo da uče čitati i pisati. U to vreme je u manastiru postojala i monaška škola.
Jedno vreme tu je bilo i sedište sremskog episkopa, pa je Sremska eparhija po manastiru nosila ime Hopovska. To je bilo u XVII veku. Sremski episkop je bio podvlašćen beogradskom mitropolitu. Poznata su tri hopovska episkopa: Neofit (1641), Mihajlo( 1647) i Longin.
U XVII veku u manastiru je bila razvijena prepisivačka delatnost. Posebne veze monaštvo je održavalo sa Rusijom i Svetom Gorom.
Tokom XVII veka manastirska crkva je živopisana u dva navrata. Čitave kompozicije su prenete iz svetogorskih manastira.
U XVIII veku je u manastiru postojala škola živopisa koju su vodili uticajni ruski slikari Jov Vasilijevič i Vasilije Romanovič, kasnije Arsenije Zograf i Nil.
STRADANjA MANASTIRA
Velika stradanja manastir je pretrpeo najezdom Turaka, godine 1683. i 1690. i 1716. Monasi, kojih je tada bilo preko stotinu, bili su primorani da sa moštima Sv. Teodora Tirona beže u Šabac, i dalje, do manastira Radovašnice. Obnova je počela već sledeće godine, ali samo provizorno. Tek od 1693. do 1695. godine, kada su sređeni odnosi sa turskim vlastima, moglo se misliti o trajnijim radovima na manastiru.
Četvrto svoje veliko stradanje manastir je doživeo u Drugom svetskom ratu, kada su ga partizani 1943. zapalili. Po pričanju očevidaca manastir je goreo od Velikog Četvrtka pa do Duhova, kada se iz Iriga još uvek video dim nad manastirom.
SVETI TEODOR TIRON
Zidine manastira Novo Hopovo u svom središtu, u srcu srca hrama sv. Nikolaja, čuvaju mošti mladog vojnika i stradalnika za veru Hristovu. Malo se zna o životu Sv. Teodora Tirona. Mnogo se više saznalo o njemu po njegovoj smrti, jer je i u snove ljudima dolazio i imenom Hristovim vojnike zla pobedio, a mošti njegove od početka činiše čuda.
Rodom sv. Teodor beše iz Humiale u Pontu (severoistočna oblast Male Azije). Bio je regrut u puku Marmaritskom, u vreme vladavine neznabožačkih careva Maksimijana i Maksimina, koji poslaše po celom carstvu naređenja da se svi hrišćani, koji okuse od idolskih žrtava, oslobode kazne, a oni koji se usprotive izvedu na sud. Tako i svetog Teodora njegovi saborci, nehrišćani, stadoše primoravati da prinese žrtvu idolima, što on, kao pravi Hristov vojnik i sluga Boga živoga, odlučno odbi. Na mnoga nagovaranja i pritiske kapetana Posidonija i komandanta Vinka, Sv. Teodor osta nepokolebljiv u veri svojoj i kao smerni sluga i veliki vojnik vojske Hristove trudiše se da pridobije još koju dušu, da je pribroji stadu Hristovom. „Ništa vam smetati neće da ostavite tamu i kratkovremene careve zemaljske, pa da pristupite Bogu živom, Caru i Gospodaru večnom, i da ratujete za Njega kao i ja.“


Iskoristivši pogodnu priliku, Sv. Teodor Tiron zapali idolište majke bogova, neznabožačke boginje Cibele, i na sebe navuče gnev gradonačelnika Kronida i namesnika Publija. Sa sudijske stolice Publije naredi da muče Sv. Teodora, te da ga zatvore u tamnicu bez hrane i vode, i umore glađu. Sv. Teodor osta nepokoleban: „Ne bojim se ni tebe ni tvojih mučenja, makar bila i najljuća. Čini, dakle, šta poželiš, jer očekivanja budućih blaga, koja su u Boga mog, savetuje mi da budem hrabar zbog nade na ta blaga i zbog venca spletenog mi od Boga.“
Vrgnut u tamnici, blaženi Teodor bi hranjen Duhom Svetim. I prve noći javi mu se Gospod i reče: „Ne boj se, Teodore, jer ja sam s tobom. Ne uzimaj više zemaljske hrane i pića, jer ćeš biti u drugom životu, večnom i neprolaznom, sa mnom na nebesima.“ To rekavši, Gospod otide od njega, a Sv. Teodor se razveseli i zapeva, i pridruži mu se mnoštvo svetih Anđela. Kad čuše čuvari tamnički divno pojanje, dođoše do vrata i videše vrata zaključana, a u tamnici mnogo ljudi u belim haljinama kako sa Sv. Teodorom pevaju. Uplašeni time što su videli, obavestiše Publija koji odmah dođe i ču divnu pesmu. Mislio je da su u tamnici neki hrišćani sa Svetim Teodorom i naredi da tamnicu opkole naoružani vojnici, ali kako u tamnici ne nađe nikoga, osim Sv. Teodora okovanog u verige i klade, spopade ga strah. Naredi da se Svetom Teodoru svakog dana daje po parčence hleba i malo vode. Veliki mučenik Hristov, kao što je napisano: „Pravednik će od vere živeti.“ (Avak.2,3; Rim.1,17), nikako nije hteo primati od njih ni hleba ni vode, govoreći im: “Mene hrani Gospod moj i Car Isus Hristos.“.
Sutradan, uz veliko nagovaranje sudije i ponude svakojakih zemaljskih blaga i počasti, Sveti Teodor ostade Hristov i sve svetsko primivši kao ništa, pogledavši u nebo, prekrsti se i reče sudiji: „Neću se odreći imena Hrista mog sve dok je moja duša u meni, pa makar mi telo ognjem spalio i raznovrsnim me mukama mučio, mačevima sekao, zverovima bacao.“ Sudija se razjari i naredi da mu telo stružu gvozdenim grebenima. Toliko ga strugoše da mu meso popada sa kostiju, a Sveti Teodor sve vreme pojaše: „Blagosiljaću Gospoda u svako doba, hvala je Njegova svagda u ustima mojim.“ (Ps.33,1). Mučitelj se udivi velikom trpljenju i nagovaraše i dalje svetog Teodora da se odrekne Hrista i da prinese žrtve idolima, ali nikakve muke ne mogoše da odvoje Svetog Teodora od ljubavi Hristove. Na pitanje sudije: „Šta želiš, da budeš sa nama ili sa tvojim Hristom?“ Svetitelj mu odgovori sa radošću: „Sa Hristom mojim bejah i jesam, i biću. A ti čini što ti je drago.“
Videći da mučenja ništa ne mogu protiv Teodorovog trpljenja, namesnik izreče smrtnu presudu, da se u ognju spali. Napraviše lomaču i na nju postaviše blaženog Teodora. Kad svetitelj prekrsti svoje čelo i telo svoje celo, veliki oganj popališe oko njega. I siđe Sveti Duh i rashladi mučenika. Tako sveti Teodor, hvaleći i slaveći Boga, mirno predade duh svoj Gospodu. „I videsmo“, piše očevidac, „gde se njegova česna i sveta duša kao munja vinu u nebesa.“ Njegovo telo neka pobožna žena Evsevija izmoli od Publija Igemona, okadi ga, pomaza ga mirisima, obavi u čistu plaštanicu i položi ga u grob u domu svome u gradu Evhaitu. Svake godine praznovaše njegov česni i sveti spomen. Kasnije podiže i crkvu nad grobom njegovim. Postrada sveti mučenik Hristov Teodor sedamnaestog februara 306. godine.
PUT MOŠTIJU
Telo Svetog Teodora Tirona mnogo godina je čuvano u crkvi koju podiže Evsevija, a zatim ga bezbožni Jelini baciše u more u kome je ležao preko tristotine godina. Kad se hrišćanstvo u ovim krajevima umnožilo, a idolopoklonstvo oslabilo, po Božijoj volji, telo stradalnika se približi obali i episkop grada Evhaita, Božijim otkrovenjem bi obavešten o njemu. Sabra sav klir i pođoše ka obali mora i pronađoše mošti svetog koje se sijaše u moru. Sa strahom i ljubavlju ih uzeše i sa litijom i slavljenjem do grada odneše i nad njegovim grobom podigoše crkvu u ime njegovo. Mošti ostadoše u crkvi mnoge godine i preslavna čuda su tvorile onima koji su im sa verom pristupali.
Iz ove crkve, nakon mnogo godina, neki hrišćani ispunjeni strahopoštovanjem, tajno uzmu telo svetog Teodora Tirona i prenesu ga u Evropu, do Ugrovlaške. Otuda ih, opet, neki pobožni vlastelin grada Sibina Erdeljskog velikim zlatom otkupi i prenese ih kući svojoj, gde ih časno čuvaše u kovčegu, tokom celog svog života. Posle smrti ovog vlastelina, njegova udovica koja je bila neverna, zapostavi kovčeg sa telom. Neki neimari koji dođoše posle nekog vremena da ovoj ženi obnove krovove nad kućama u kojima je živela, videše čoveka suvog i nepoznatog u kovčegu. Blagi Bog koji o svemu promišlja, posla svetog Teodora u san jednog od majstora, drvodelji Radovanu Rakiću, i predstavi mu se. Od tada majstor namišljaše kako da uzme telo mučenika Hristovog i, najzad, dogovori se sa udovicom da plata za njegov rad na obnovljenju njene kuće bude telo svetog Teodora. Kovčeg donese u zemlju Jovanopoljsku i pohrani ih u manastiru Hodoš, gde počivahu dvadeset i pet godina. Mnoga čudesa se desiše onima koji pristupahu svetim moštima. O čudesima sveca slušaše narod mađarski i njihov klir nagovaraše vojsku da tajno i nasilno otmu mučenikovo sveto telo. Monasi manastira Hodoš prozreše njihovo lukavstvo i dadoše se u bekstvo, noseći sa sobom kovčeg. Dođoše u Srem i nastaniše se u manastiru Novo Hopovo. Od hopovske bratije budu rado primljeni, a kovčeg sa svetim telom beše unesen u crkvu sa pojanjem i litijom, stavljen pred prestolnim ikonama, gde više godina u miru i pokoju počivaše.
Njegovim svetim moštima prilaziše mnogi ljudi i dobiše isceljenja po veri svojoj. Neki su govorili da je to sveti Dimitrije, drugi da je Jakov Persijanac, bilo je mnogih nagađanja. Istina je da su svi oni jedno u Bogu, ali ovo je zaista Sveti Teodor Tiron, jer ga ispovedaše demoni iz usta opsednutih ljudi. Njegovo telo je počivalo u manastiru Novo Hopovo puno godina koje behu ispunjene brojnim čudesnim isceljenjima. Nažalost, posle dugih mirnih godina usledile su godine ispunjene bekstvom i stradanjima.
Prvo bežanje hopovskih monaha sa svetim telom dogodilo se 1683. godine, kada su pod vezirom Kara Mustafom, Turci prešli preko Save i Dunava, i opseli grad Beč. Tada bratstvo sa moštima svetitelja pređe Savu i ode u Šabac, a onda dalje do manastira Radovašnice u Mačvi, u hram svetog arhistratiga Mihajla. Tu ostaše mošti celu godinu. U međuvremenu, besni zbog poraza u Beču, pri povratku pomahnitali Turci opustošiše i zapališe crkvu manstira Novo Hopovo, kao i sve njegove zgrade. Hopovci se, ipak vrate sa moštima Svetog Teodora Tirona i telo svetitelja položiše u crkvu u Irigu, gde počivaše četiri godine, dok ne bi crkva hopovska ponovo pokrivena. Na mestu stare iriške crkve, kasnije se sazida mnogo veća i bi posvećena imenu Svetog mučenika Teodora. I dan danas ona se naziva Teodorovskom.
Drugo bežanje hopovske bratije sa svetim telom dogodilo se 1690. godine, opet zbog Turaka. Sa blaženim patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem dođoše u Sentandreju. Od tadašnjih šest crkava naše vere, jedna od njih, hram sv. Nikolaja, dobi naziv Opovačka crkva. Verovatno zbog toga što je u njoj neko vreme bilo pohranjeno telo svetog velikomučenika, a i hopovska bratija su živela pokraj nje. Hopovci su se Dunavom vratili u otadžbinu, ali pošto na putu bivaju obavešteni da u Sremu još uvek nije bezbedno, odlaze u Kovin, gde je telo neko vreme počivalo. Iz Kovina prenose ga u Baju, gde počivaše tri meseca u crkvi. Odatle se, naposletku, vratiše u svoj manastir sa svetim moštima.
Treće bekstvo se dogodilo 1716. godine, kada turski car Ahmet polazi u nova osvajanja. Nastaje nova nevolja, strah i užas među hrišćanima koji su živeli u Sremu. Tada manastiri Krušedol i Velika Remeta behu zapaljeni, a hopovski monasi zakopaše sveto Teodorovo telo na nekom skrivenom mestu, a sami se razbežaše na razne strane. Kada turska sila bi razbijena i proterana, hopovski monasi iskopaju telo i prenesu ga u Novi Sad, u sabornu crkvu svetog velikomučenika Georgija, gde je počivalo godinu dana. Kada sledeće godine turski ustanici beše proterani, sa velikim brojem klirika i vernika, sa čašću koja dolikuje Svetom velikomučeniku Teodoru Tironu, Hopovci preneše svete mošti u svoj manastir dana 14. avgusta.
Da, bilo je i četvrtog bekstva. Bilo je to za vreme Drugog svetskog rata. U to vreme ukupan broj žitelja manastira kretao se oko jedne stotine. Na Veliki Četvrtak 1943. u manastir uđu parizani i unište sve što se dalo uništiti. Telo Svetog Teodora Tirona sestre sklone u jednu od ekonomskih zgrada gde je počivalo oko mesec dana, kada ga iriški sveštenik uze na volovska kola i preveze u crkvu Sv. Teodora Tirona, u Irig. Svete mošti su tu počivale do 1984. godine, kada su na Pokrov Presvete Bogorodice vraćene svome domu, manastiru Novo Hopovo, gde i danas počivaju.
UTOČIŠTE SVETOG TIRONA
Sveti Teodor Tiron je vaseljenski svetitelj, a za svoje utočište je izabrao da se nađe u blizini onih kojima je veoma potreban, stradalnom srpskom narodu.
Nastojatelj manstira Novo Hopovo protosinđel Pavle (Jović) govori nam o značaju ovog jubileja, kako za bratstvo ove svete obitelji, tako i za sve nas, pravoslavne hrišćane.
„Čudesa Svetog Teodora Tirona su nebrojena. Mnoštvo naroda koji dolazi u naš manastir svedoči o tome. Isceljenja je mnogo, znanih i neznanih. O nekima od njih neki ljudi znaju ponešto, a o svim drugima zna blagi Bog. Gospod nam se smilovao u danima sivim i darivao nam utehu koja nema kraja. Retki su oni koji odu neutešeni od kivota svetog Teodora Tirona, jer svako sa strahom, verom i ljubavlju pristupa onome čije telo je Bog sačuvao netruležnim kroz tolike godine. Zato i mi zablagodarimo Gospodu na ovom velikom daru i pođimo u susret sv. Teodoru Tironu.“.
Njegovo Preosveštenstvo Episkop sremski G. Vasilije nas je na prazničnoj besedi u manastiru Novo Hopovo, 2. marta, na dan kada cela Crkva slavi Sv. Teodora Tirona, upoznao sa datumom centralne proslave ovog divnog jubileja.
Svako ko može, pozvan je da u subotnje jutro 23. septembra dođe u posetu Hopovskoj obitelji i da, ako Bog da, sa njima radosno zapeva pesmu koja se više od četiristotine i pedeset godina peva u ovom manastiru: „Raduj se, neumorni vojniče na straži Hristovoj!... Raduj se, zvezdo, koja nam svetliš primerom mučenja! Raduj se, velikomučeniče Teodore Tirone!“
Nena Nikolić