петак, 09. март 2012.

Крсна слава


Пре примања хришћанства Срби су били многобожачки народ. Поред врховног Бога Перуна, којег су сви поштовали, сваки је дом имао своје домаће божанство. Свети Сава је многобожачке кумире и идоле заменио Светитељима цркве Христове, који постадоше заштитници и помоћници српских домова и српских светиња. Многе српске породице и племена бирале су дан када ће се крстити, тј. ући у цркву Христову и светитеља који се тога дана слави узимале су за своју славу.
Тако, да слављење крсне славе има код Срба непрекинуту традицију од времена покрштавања до данашњегдана. Многе промене у народним обичајима, које су кроз прошла времена обликовале живот Срба, нису промениле обичаје крсне славе до данашњегдана. Србин је крсну славу славио и у најсветлијим, али и у најтежим данима своје историје. Српски хајдук крсну славу славио је у пећини, српски војник у рову, поморац на мору. Палили су парче воштанице, окретали војнички хлеб или двопек, ако другачије није могло, певали сутропаре своје славе и молили Бога за помоћ и срећније дане. После Другог светског рата у време невиђене безбожничке пропаганде, Срби се нису одрицали своје крсне славе. Слободно се може рећи да је крсна слава сачувала православну веру у српском народу и име Србиново у Христовој цркви. Од свих хришћана једино Срби имају крсну славу, само они и нико више. Они је славе и славиће је док је света и века.
Слава се преноси са колена на колено, са оца на сина, што значи да сви мушки потомци, и једино они, наслеђују крсну славу. Према томе лако се може закључити које су породице истог презимена од заједничког претка, иако су се током времена удаљиле једна од друге и постале непознате једна другој.
Уколико синови живе са оцем у истој кући, онда сви заједно славе славу. Међутим, кад се неко од синова ожени и заснује своју породицу, онда он треба одмах да почне да слави крсну славу. Погрешно је мишљење да син не треба да слави крсну славу док је отац жив. Чак је, на неки начин, лепше славу од оца лично добити, него после његове смрти исту наследити.
Прве године кад син заснује своје самостално домаћинство он обавезно долази код оца на славу. Кад се колач исече, отац из своје десне руке предаје сину једну четвртину колача, пољубе се, један другом честитају славу, а отац пожели сину да дуго слави са својим синовима, унуцима, праунуцима, са пуно потомака и сваког изобиља. Син тај део колача носи својој кући и подели га са својом женом и децом, а наредне године почиње и он да слави, јер сваки хришћански дом треба да је храм Христове цркве, а крсна слава је заштитник тог дома и нове породице.
Неколико дана пред славу, или уочи саме славе, свештеник долази у кућу и освећује водицу. За освећење водице потребно је припремити: једну посуду са водом, букет босиљка, једну мању свећу од воска, кадионицу са жаром или брикетом, тамјан и списак свих укућана који живе у том домаћинству и оних који су се упокојили. Изнад списка имена упокојених чланова домаћинства пише се крст. Све се то постави на сто у просторији где је славска икона, која је на источном зиду те просторије. Пожељно је да освећењу водице присуствују сви укућани, зато свештеник обавештава дан раније када ће посетити дом. Водица се у сваком дому освећује два пута за крсну славу и за Ускрс, јер поред заједничке молитве и богослужења у храму, црква је одредила да се два пута у години одржавају обреди и у домовима верника за духовни и сваки други напредак дома. Освећењем водице и кропљењем дома благост Божија и Свети Дух улазе у тај дом и његове житеље. Молитва се приноси за напредак свих чељади у кући и за покој душа умрлих сродника. Освећеном водом се меси славски колач, она се пије, а остатак се сипа за калем, родну воћку, цвеће или друго место где се не гази.
За славује најважније спремити следеће: славски колач, кувано жито, црно вино и свећу.
Славски колач: Колач се меси од чистог пшеничног брашна. Тесто се закувава водом у коју се додаје освећена и богојављенска водица. Колач се украшава разним украсима од теста, а на његовом централном делу и на четири стране у знаку крста утискује се печат са словима ИС ХС НИ КА, што је у преводу скраћеница од Исус Христос побеђује. Колач симболише Христа који је хлеб живота, а вино којим се прелива символише крв која је текла из Христових рана. После се колач изреже на кришке као хлеб. Прво домаћин и укућани узимају део колача, а остатак се поставља на трпезу.
Славска свећа: За славу се купује већа свећа, 50 – 60 цм дужине. Ставља се у чирак (свећњак) и може се, али немора украшавати. Пали се на дан славе, непосредно пред резање колача, пре подне. Домаћин се првно прекрсти, целива свећу, помене у молитви Бога и име своје крсне славе и пали је шибицом. Свећа и њена светлост символизује светлост вечите науке Христове. Свећа гори целог дана и док она гори домачин не седа. Ако је домаћин стар и болестан, то чине млађи, син, унук или праунук. У последње време, понегде дворење славе врше сви мушки укућани наизменично. Како то народ каже, млађима да се уче, а старима да не забораве.
Када свећа догори на неколико сантиметара до свећњака, гаси се и то на следећи начин: домаћин се прекрсти, узме чашу са вином и из ње захвати једну кашичицу вина и излије га на фитиљ свеће. Вино полако угаси свећу. Чирак и свећа потом се остављају, а пали се приликом заједничких кућних молитви.
Славско жито: Уочи славе кува се пшенично, чисто и отребљено жито учистој води. Када се скува жито се процеди, мало просуши а потом самеље. У самлевено жито додаје се мало црног вина, а ради лепшег укуса додаје се шећер у праху, самлевени ораси, ванилин шећер као и мало морског ораха. То се добро промеша и сједини, лепо обликује у неку чинију или прикладну тацну. Тако припремљено жито носи се са славским колачем на дан славе у цркву, где се врши освећење жита и резање колача. За време освећења жита треба једну малу свећу побости у центар и запалити. Са свештеником се може договорити, да на дан славе дође кући да освети водицу, жито и ломи колач. У том случају, водица се сипа за родно калемљено дрво где се не гази.
Кад се заврши резање колача, жито се прелије вином када домаћин или ко други дође из цркве. Најпре се домаћин послужи житом, потом сви мушки укућани по старешинству а затим женски. Након тога се служе гости.
Жито је прво чиме се обавезно служи сваки гост на следећи нанчин: домаћица, принесе госту послужавник са житом, гост устане, прекрсти се, честита славу, узме жито, поново се прекрсти и седне. Житом се прво служе старији, па млађи, мушки, па женски. Негде се уз жито служи вино, али то није неопходно, пошто је жито већ преливено вином у цркви.
Славско жито се кува и приноси у славу Божију и част светитеља, који се слави за здравље и напредак дома и његових укућана, као и за покој душа свих предака у том дому.
Пшенично зрно ухришћанству је символ вечног живота, смрти и васкрсења. Јер када се сеје оно умире и клија, али из њега се рађа нови живот који доноси стоструки род.
Жито се спрема за све славе. У неким крајевима, у цркву се носи само жито на освећење а домаћин реже и ломи колач у кући са својим укућанима и пријатељима. Тај својеврсни кародни обред се назива дизање славе.
Славу чине: славски колач, славско жито, свећа и вино. По нашем народном обичају и лепој традицији, домаћин за славу припрема и славски ручак. Негде се припрема и вечера уочи славе а негде и други и трећи дан славе. Одсуство веронауме и духовног васпитања условило је да се слава претворила скоро искључиво у славску гозбу, на којој нити домаћин, нити гости знају о правом смислу и суштини славе, па чак, ништа ни о светитељу који се слави. Пошто се то претворило у обичну гозбу, која дакле пуно и кошта, сиромашније породице нису данас у стању да издрже толики трошак, па се често може чути: Ја би славио, али откуд ми толике паре. Међутим, заборавили смо, или нисмо ни знали, даје слава духовни догађај и доживљај за који је потребно спремити и осветити славску водицу, славски колач, славско жито и славску свећу, а све остало је гозба и пир која се често претвара у прекомерено конзумирање алкохола и разних ђаконија.
Када нека слава падне у среду или петак, или у дане поста, тај дан се обавезно пости без обзира да ли се породица придржава поста или не. Славска трпеза је обавезно посна. Спремати мрсну храну за славу која пада у посне дане је велики и неопростив грех. Боље је не славити, него правити јавну саблазан и наводити госте на грех у време када Христова црква заповеда пост. Када слава падне у среду или петак, а није божићни, ускршњи, петровски или госпојиниски пост славски се ручак може одложити за наредни дан. Погрешно је, како то неки чине, на дан славе, кад је пост, “приказати“ на трпези мало рибе и посне хране, а после служити мрсну храну. То је својеврсно лицемерје и није достојно хришћанина, Србина и православца.
Погрешно је изговарати се, да је тако наслеђено и да ће се то наставити. Можда преци то нису знали или су их разноразни душмани приморавали да намерно чине саблазан, да би им веру разуверили. Ти сада знаш како треба чинити, а чинити сада погрешно чини грех стоструко увећан.
Посебно треба нагласити да се, без обзира када се десио смтрни случај у породици, обавезно слави крсна слава на исти начин као и увек, јер се у молитвама за славу молимо и за оне који више нису са нама.