«Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смуту и раздор међу народом усудио се учинити словом или дјелом, тога свакога, који год он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјерноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог даде и ономе који би вас од вјерности к благочестивој и христољубивој Русији одлучити поискао и свакојему, ако би се који из вас Црногорацах и Брђанах нашао да помисли одступити од покровитељства и наде на јединородну и јединовјерну нашу Русију да Бог дâ јаки те од њега живога месо отпадало и свако добро временито и вјечно одступило.
Свијема пак добријема, вијернијема и који гођ ово моје потоње писмо послуша и изврши, да буде моје најусрдније, отачаско и архипастирско благословеније од рода у род и на вијеки вјекова – амин.
Цетиње, 18. октобра 1830»[1].
После пада Цариграда, Другога Рима, руски старци су прогласили Московско царство Трећим Римом, обративши се руском цару пророчанским речима: «Мотри и чуј, благочестиви царе, како се сва хришћанска царства сабраше под твоје једно царство, како два Рима падоше, а трећи стоји, и четвртога бити неће: твоје хришћанско царство другима неће припасти по Великоме Благослову[2]». Римско царство је вековима задржавало антихриста да се не јави до у своје време (2. Сол 2, 6). О томе каква је благодат Божија била на овом последњем Риму довољно говоре речи светог праведног Јована Кронштатског, изговорене 1907. године: «Код нас људи више не схватају шта је то Русија! Она је подножје Престола Господњег!»[3]
Убиством свете царске породице новомученика Романових пао је Трећи Рим, а четвртога заиста није било. Срушено је последње православно царство на земљи, уништени су у њему Божији храмови и манастири, или претворени у «овошчноје хранилишче» (Пс 78, 2), побијени су његови најбољи синови и кћери, или протерани на крај света, где дрвеће пуца од мраза… Наступио је час таме у целом свету. А над Руском земљом се толика тама спустила, да је сваки оптимизам био незамислив. Није било човека који би се усудио наглас изговорити нешто што би противречило «идејама комунизма», а ако би се такав и нашао, још исте ноћи би нестао без трага.
Русија с краја на крај постала је један велики крсни пут којим су кренули милиони страдалника. чинило се да су исцрпљене све могуће људске снаге. Али вера је живела. Благодат Божија која је била на Трећем Риму није се угасила, него се још и увећала, јер где се умножи грех онде се још већма умножи благодат (Рим 5, 20). На Светом архијерејском сабору Руске Православне Цркве, одржаном 2000. године, канонизовано је велико мноштво угодника Божијих који су као злато засијали у огњу поменутих искушења. Један од њих, свештеномученик Венијамин, митрополит Петроградски, писао је из ћелије осуђених на смрт: «У детињству и првој младости са великом усрдношћу сам читао житија светих и одушевљавао се њиховом одважношћу, њиховим светим усхићењем. Свом душом сам жалио што су сада друга времена и што нећу имати прилике да искусим оно што су они искусили. Али ево, времена се променише, сада имамо прилику да ради Христа трпимо страдања од својих и од туђинаца. Тешко је страдати, али што су наша страдања вера, обилнија је и утеха од Бога»[4].
Непрегледно је мноштво нових руских мученика и исповедника, пострадалих за веру у двадесетом веку. Са друге стране, на прсте се могу избројати они благодатни сасуди којима је Господ одредио другачији подвиг и у страшном пожару комунизма сачувао их потпуно неповређене, као некада тројицу младића у вавилонској пећи. Међу њима свакако посебно место заузима преподобни Серафим Вирицки (у свету Василије Муравјов), који је преживео период најстрашнијих гоњења и доживео чак до првих послератних година, тако да и данас има живих сведока његовог подвига. Преселио се у небеске обитељи 1949. године, а на његовој сахрани присуствовао је и тадашњи богословац, а данашњи патријарх Московски и целе Русије Алексије II.
И поред отвореног исповедања вере свети Серафим Вирицки никада није саслушаван, привођен, нити хапшен, док су истовремено његова духовна чеда и самолитвеници готово свакодневно одвођени на губилишта. Због тога се он смирено жалостио, јер је и сам желео да пострада за веру, али Господ, који познаје људска срца, није дозволио да се безбожничка рука дигне на овог дивног подвижника. Тако се својевремено и преподобни Партеније Кијево-Печерски много жалостио што не трпи никаква гоњења, јер је знао да сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2 Тим. 3, 12), све док га архиепископ Вороњешки Антоније није овако утешио: «Шта ће теби гоњења? Ти сам себе гониш. Који ће човек данас пожелети да живи твојим животом?!»[5]
Још као дечак, Василије Муравјов је са родитељима посећивао света места и слушао поуке великих стараца. Код куће није могао да се одвоји од житија светих и дивио се животу пустињских отшелника који су се још на земљи удостојили равноанђеоског живота. Већ у то доба открио се пред њим чудесни и тајанствени свет који је засенио све овоземаљско. У скривеним дубинама чисте дечије душе рађа се мисао о примању анђеоског монашког чина. «Монашки лик – каже свети Игњатије (Брјанчанинов), – дао је Цркви Христовој пастире који су напасали и утврђивали Цркву, не речима препирања и људске мудрости, него речима Духа, потврђујући своје учење чудима… Ко су били Јован Златоусти, Василије Велики, Епифаније, митрополити Алексије и Филип? Ко су били сви свети пастири? И не само у архијерејском, него и у обичном монашком чину има много светионика, почев од Антонија Великог, преко Јована Дамаскина, па све до Сергија Радоњешког и Георгија Затворника. Они су веру утврђивали, а јереси изобличавали и посрамљивали. Кад не би било монаха, хришћанство би се угасило међу мирјанима. Ето колико је у Цркви Христовој неопходно савршенство, без кога би се лако изгубило и спасење помоћу саме вере. И неизоставно би се изгубило, јер су потребна духовна чула за препознавање добра и зла, а та чула се стичу дугим подвигом. Ово савршенство у првој Цркви достизали су отшелници и мученици, а касније монаси…»[6]
Своју намеру Василије је неко време скривао од својих ближњих, али је још од ране младости почео живети као да је у манастиру. По очевој смрти један благочестиви земљак одводи га у Петербург и тамо запошљава као курира у својој трговачкој радњи. Упознавши живот престонице младић се још више учвршћује у својој одлуци и убрзо одлази у Александро-Невску лавру и тражи игумана. Тога дана, међутим, игуман није био у манастиру. У то време у Лаври се подвизавало неколико стараца-схимника, познатих у целој Русији, те Василију предложише да се види са једним од њих. Дечак паде пред старца на колена и са сузама му исприча своју жарку жељу. Старац му одговори поуком за коју се касније испоставило да је пророчка: рече му да привремено остане у свету, да чини богоугодна дела, да оснује благочестиву породицу, васпита децу, а затим, у договору са својом женом да напусти све и прими монашки чин. На крају додаде: «Васењка! Теби је суђено да још проходиш световни пут, трновит и пун недаћа. Испуни то како доликује пред Богом и савешћу. Доћи ће време и Господ ће те наградити…» Тако је Василију била изречена воља Божија. Сав његов даљи живот у свету био је уствари припрема за монашки живот. То је био подвиг послушања који је трајао више од четрдесет година.
Господ је Своме послушнику даровао жену из благочестиве породице. Олга је и сама тешила Царству Небеском као и Василије и у свему се трудила да подражава мужа. Обоје су били у послушању код светог старца Варнаве Гетсиманског (канонизованог 1995. године). Када су изродили децу, по благослову духовника су се заветовали да убудуће живе као брат и сестра. Поред тога Василије је, такође по благослову и под руководством духовника, стицао и један још узвишенији подвиг – непрестану Исусову молитву. Уз Божију помоћ постао је успешан трговац крзном и сав свој новац трошио на сиротињу и манастире. У том подвигу Олга није могла да достигне свога мужа и често се чудила толикој његовој дарежљивости, да је чак и одело са себе скидао и давао сиротињи. Тако им је у свакодневном подвигу пролазило време и ближио се тренутак испуњења Василијеве животне жеље. Али ближио се и час велике трагедије.
Година 1917… Свети Теофан Затворник на време је упозорио све оне који у ова последња времена хоће да се спасу: «Осврните се око себе! – Ви живите у друштву, много тога видите и чујете. И то што видите и чујете често можда носи на себи печат богоборства, а понекад се учини и да истина није више истина, и да је верност Богу изгубила своју вредност. – Али није тако! То вам Бог даје прилику да покажете колико сте Му верни и да посведочите чврстину вашег опредељења за истину. Не узнемиравајте се када видите да зло има успеха, нити када видите како богоборство расте и шири своју власт. Сажалите се због пропасти оних који су занесени и који се и даље заносе злом, али немојте стрепети за истину и исцелитељско дејство Божијих установа и одредби. Ако избројимо верне Богу и видимо да их има неколико стотина, а богоборци изброје своје и виде да их има на милионе, немојмо се бринути. Спасоносна сила Божија од тога се нимало неће умањити, као што се неће умањити ни погубност богоборства. Јер нема сумње да ћемо се ми спасти, као што нема сумње да ће они пропасти. Сетите се Лота који није пропао са осталима у Содому и Гомору. Не будите огорчени и не говорите: „Зашто је то тако, зашто истина трпи срамоту и бестидне нападе?“ – Господ воли Своја добра дела више него што их ми волимо, Он види успехе зла, па ипак ћути. Покоримо се Његовој вољи»[7]. На ове речи Вишенског затворника са обала Волге одазвао се Богом благословени светитељ Игњатије (Брјанчанинов): «Времена која долазе све су тежа. Хришћанство се, као Дух, удаљава од човечанства и оставља га сопственоме паду. И то не примећују гомиле које ужурбано служе овоме свету, али зато итекако примећују они који пазе на себе… То је допуштење Одозго, допуштење које ми не можемо схватити. Старац Исаија ми је говорио: Разуми време које је дошло. Не очекуј поредак и уређеност у црквеном устројству, него буди задовољан тиме што је омогућено појединачно спасење свакоме ко жели да се спасе… Који буду у Јудеји нека беже у горе (Мк. 13, 14)»[8].
Василије и Олга су добро разумели време које је дошло. Те 1917. године они штедро исплаћују све раднике, продају сву своју имовину и сав новац дају манастирима, а затим Василије одлази у Александро-Невску лавру и убрзо прима анђеоски лик са именом Варнава, а Олга одлази у Воскресенски Новодевичји манастир и постаје монахиња Христина (касније схимонахиња Серафима).
Свети оци кажу да је послушање најкраћи, најпоузданији и најбогоугоднији пут ка спасењу[9]. Том «пречицом» монах Варнава је брзо доспео на велике духовне висине, тако да је после три године већ постао јеромонах, а само неколико година касније братство лавре изабрало га је за свога духовника, поводом чега је он примио велику схиму и добио име Серафим, по своме небеском покровитељу, светом Серафиму Саровском. Али није само именом био сличан светом Серафиму. Он се свим силама трудио да и у делима подражава Саровског подвижника, чак је и спољашњим изгледом подсећао на њега. Љубав коју је још од детињства осећао према светом Серафиму Саровском нарочито се у њему распламсала 1903. године када је још као успешни петербуршки трговац присуствовао на прослављењу овог дивног Божијег угодника. Тада је чуо и за цео живот запамтио стихове посвећене новопрослављеном светитељу:
Блажени пустињак, старац из Сарова,
Све овоземаљско презре кô дим.
Радост у невољи Господ му дарова,
Већу но нама у сластима свим.
Омеђен бедемом столетних борова
Пут према Сарову вије се дуг.
Уздигнут умом до ангелских зборова
Старац корача, а штап му је друг.
Погнувши главу поседелу, сребрену,
Слуша он хорова небеских глас.
Молитву понавља у срцу искрену,
Призива молитвом милост на нас.
Није он благодат добио узаман –
Духом он прозире будуће дне,
Види он јаву заливену сузама,
Види он све наше кошмарне сне.
Спреман је старац да утеши бонога,
Слабашно детињство што душом тек зри,
Плашљивог, очајног, па чак и онога
Коме сва душа у гресима ври.
«Радости моја, не тугуј без надања –
Говори старац и добрим и злим –
Но ради Господа трпи сва страдања,
Трпи са осмехом и снагама свим.
Трпи и радуј се богатству некварљивом.
Сва су богатства на земљи кô сен.
Кратког живота време је варљиво –
Спрам Христове вечности обичан трен».
Јеросхимонах Серафим заиста је послушао светог Саровског чудотворца и трпео све невоље са осмехом на лицу. Његови самолитвеници и саслужитељи један за другим примали су мученички венац и селили се на небо, а њега је Бог чувао за другу врсту служења, толико потребну у тим временима. Даноноћно су пред Свето-Тројицким храмом Александро-Невске лавре стајали непрегледни редови верника, а у хладном храму стајао је великосхимник и без одмора исповедао и тешио верне. И тако је чинио све док се није толико разболео да више није могао устати са постеље. Лекари су тврдили да му је неопходан боравак у бољим климатским условима и као климатску бању препоручили му село Вирицу. Старац је «глатко» одбио овај предлог лекара, јер му је било тешко да оде из Лавре и да се растане са својим служењем и многобројним духовним чедима. Предвидевши скори почетак новог таласа гоњења и потпуни пад Лавре, баћушка је искрено желео да подели та страдања са осталом братијом. Међутим, воља Божија била је друкчија. Митрополит Серафим (Чичагов), који је у свету по професији био лекар, упознао се са налазима медицинске комисије и одмах благословио прелазак оца Серафима у Вирицу. Смиреном духовнику Лавре остало је само да ту одлуку прихвати као послушање. Заједно са њим на инсистирање владике упутиле су се и схимонахиња Серафима (у свету – Олга Николајевна Муравјова) и њихова дванаестогодишња унука Маргарита. Оне су и раније често долазиле у Лавру, у посету оцу Серафиму. Сада је брига о њему и његовом здрављу постала њихово главно послушање. У Вирици је старац Серафим остао прикован за постељу пуне две деценије, тачније – до краја овоземаљског живота. Ускоро су се у Вирицу преселили и они редови верника из Александро-Невске лавре, а временом је Вирица постала поклоничко место за читаву Русију. Они који су први пут долазили лако су могли пронађи кућу баћушке Серафима, јер пред њом је увек било много народа.
Свети Серафим Вирицки боловао је од многих и неизлечивих болести, али је непрестано благодарио Господу за све, говорећи: «Нека буде у свему воља Божија. Болест је школа смирења, где заиста упознајеш своју немоћ…» Свети Игњатије (Брјанчанинов) за ову врсту подвига каже: «Ослонивши се на Бога треба подносити са трпљењем бреме борбе са болешћу. Искушења као да газе човека, претварајући зрно у брашно. Она се допуштају ради наше велике душевне користи: од њих наше срце постаје скрушено и смирено, тј. управо онакво какво Бог неће одбацити… Болест, за коју се узноси благодарност Богу, Свети Оци изједначавају са два највећа монашка подвига: безмолвијем и послушањем»[10]. Баћушка Серафим више је благодарио Богу за болест, него што Му други људи благодаре за здравље.
Али то није било све. И поред свих болести свети Серафим није имао никакве милости према своме ионако умртвљеном телу. Подвизи поста, бденија и молитве, које је током две деценије смирено носио вирицки старац, могу се упоредити само са подвизима древних отшелника. Он је био необично строг према себи још од својих првих подвижничких корака, све до саме смрти. Ту није било никакве попустљивости: пост, бдење и молитва, и опет: пост, бдење и молитва… Понедељком, средом и петком старац уопште није узимао никакву храну, а понекад није ништа окушао и по неколико дана заредом. Његовим ближњима се понекад чинило да ће старац једноставно умрети од глади. А оно што је јео у дане када је «узимао храну» тешко да се може назвати храном: једнога дана појео би делић просфоре и попио мало воде; другога опет дана не би појео ни цео један кромпир, или би узео само мало рендане шаргарепе. Крајње ретко је пио чај, и то са веома мало хлеба. Другим речима, узимао је храну као некакав лек. И поред свега, испољавао је завидну бодрост и неуморност у својим непрестаним напорима на корист ближњих. За оца Серафима могло се рећи да се храни Духом Светим. И благодат Божија несумњиво је крепила великог испосника.
Све ово многима ће данас личити на опште место у житијима светих које не треба схватати буквално, али није никакво чудо што они који су по телу телесно мисле… Телесно мудровање је смрт… и непријатељство Богу, пошто се не покорава закону Божијем, нити пак може. А који су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8, 5-8). Велики ревнитељ православне вере, митрополит Никон (Рождественски) (1851-1818) каже: «Ми не познајемо радост коју доноси власт духа над телом. Ми стално обмањујемо сами себе, дозвољавајући себи свако снисхођење, а то уствари није снисхођење, него угађање телу које најзад доводи до тога да постајемо телесни. Постајемо, по речима псалмопојца, слични скотовима несмисленим и већ губимо сваку искуствену представу о животу духа. Није ни чудо што савремени људи, више делом него речима, непрестано својим животом бране теорију дарвинизма о сродству човека и животиња. Није чудо што дела древних подвижника њима изгледају као да су измишљена, и што многи нису ни чули за њих»[11].
Сви су се чудили оптимизму баћушке Серафима у време најљућих гоњења Цркве, када су православни храмови један за другим летели у ваздух, православне обитељи распуштане и пљачкане, а православни монаси, свештеници и верници ноћу масовно одвођени у Сибир или на погубљење. А пред други светски рат, када је у читавој Русији остало свега стотинак дејствујућих храмова, крајње невероватно су звучали стихови старца Серафима Вирицког:
Проћи ће невреме над светом земљом Руском,
Народу руском Господ ће све да прости,
И свети дивни крст Божанском стазом уском
Узићи ће, и у куполе се побости.
А звона црквена Русијом ће да груну,
Од сна греховног пробудиће се свако,
Свете обитељи знаће слободу пуну,
И вера у Бога сјединиће нас лако.
Исто толико су била невероватна и његова послератна пророчанства да ће доћи време када ће се град на Неви поново звати Петербург и када ће се преко радија емитовати молитве. Тада у то нико није могао поверовати, и поред све љубави према баћушки Серафиму.
А од самог почетка другог светског рата старац је узео на себе и подвиг свог небеског покровитеља, светог Серафима Саровског, колико му је здравље допуштало. Ево како ће тај подвиг касније описати његови укућани: «…Године 1941. деда је већ имао 75 година и болест га је већ толико исцрпила, да се он практично није могао кретати без туђе помоћи. А у врту иза куће, удаљен око педесет метара, из земље се уздизао гранитни облутак, а пред њим је расла омања јабука. И на том камену је отац Серафим узносио своје молитве Господу. До тог камена морали смо да га водимо под руке, а понекад и да га носимо. На јабуци бисмо причврстили икону светог Серафима Саровског, и дека се својим болесним коленима спуштао на камен, пружајући руке ка небу… Какав је то за њега био напор! Он је патио од хроничних болести ногу, срца, крвних судова и плућа. Очигледно му је сам Господ помагао у том подвигу, јер ми нисмо могли све то ни гледати без суза. Много пута смо га молили да остави тај подвиг, јер се може молити и у келији, али у овом случају он је био неумољив и према себи, и према нама. Отац Серафим се молио онолико колико је имао снаге – некад један час, некад два, а понекад и неколико часова непрекидно. У тим тренуцима у потпуности је предавао целога себе. То је заиста био вапај ка Богу! Верујемо да је молитвама таквих подвижника Русија опстала и да је захваљујући њима спасен и Петербург. Сећамо се да нам је деда говорио: «Један молитвеник може спасти читаву земљу, све њене градове и села…» Не обазирући се на хладноћу или врућину, на ветар или кишу, старац је упорно тражио да му помогнемо да дође до камена, настављајући свој недостижни подвиг и поред свих својих тешких болести. И тако је било свакога дана, током свих дугих и исцрпљујућих ратних година…»[12].
О овим својим молитвама старац је 1942. године написао стихове:
Радостан у тузи многој, иако све га боли,
Пред иконом стари монах клече на камен голи
Да се помоли Богу за свет и за све људе,
Да се поклони Старцу рад Отаџбине худе:
«Моли за Русију Свету, мили Серафиме наш!
Умножи молитве наше како сам најбоље знаш.
Царицу Благу моли, Серафиме мили, свети!
Она је десница Христу, Она ће сама хтети
Да убоге заштити, свије, одећу да им дâ.
Сред невоља великих, многих, на Њу је нада сва.
Греси нас вуку у пропаст, презресмо Бога сасвим,
Вређамо и Бога и Небо делима својим злим…»
Међу гресима који нас вуку у пропаст свети Серафим Вирицки нарочито је упозоравао на грех осуђивања. Говорио је да је то једна од најстрашнијих духовних болести нашега доба. «Ми имамо право само да осуђујемо себе. Чак и када размишљамо о неком другом, ми га и нехотице осуђујемо», – говорио је вирицки старац. Нарочито је подсећао на недопустивост осуђивања свештенства: «Личне људске немоћи не могу никоме одузети благодат рукоположења. У време вршења Светих Тајни свештеник је само оруђе у рукама Божијим. Све Свете Тајне невидљиво врши Сам Христос. Колико год да је свештеник грешан, чак ако је за њега припремљен вечни огањ у паклу, ипак само преко њега можемо добити разрешење наших сопствених грехова».
Свети Серафим је био дубоко убеђен да човек треба себе да припрема за Вечност. Чим се наша душа одвоји од тела, она ће одмах схватити да знања и искуства читавог њеног земаљског живота губе сваку вредност. Тада ће се показати да сви они предмети, представе и појмови који су нам били веома драгоцени и важни, уствари не значе ништа. Исто ће важити и за све оне догађаје којима смо на земљи толико били опседнути, којима смо посветили и ум и срце, и који су за нас имали толики значај. Штавише, својства и особине које је у нама хвалио и потхрањивао овај свет, на оном свету ће се показати као штетне и управо супротне особинама које треба да поседује житељ блажене Вечности. Једино земаљско искуство које ће човеку бити потребно у будућем животу је искуство познања Христа као свете и Божанске Истине.
Уједно, старац је свим подвижницима саветовао да ни у ком случају не прихватају никаква виђења, јављања или гласове из духовног света. Само свети Божији угодници уз помоћу благодати Божије способни су да разликују светле анђеле од демона. Јер демони се такође јављају људима, и то у виду анђела светлости, изгледају као да су овенчани славом и говоре оно што веома личи на истину, а све само са циљем да обману и погубе неискусне, лакомислене и радознале. «Телесни и грешни људи нису достојни да виде анђеле и светитеље. Таквим људима својствено је само општење са палим тамним духовима, који по правилу постају узрок њихове пропасти. Треба се молити да нас Господ избави од искушења нечастивога», – говорио је ближњима баћушка Серафим.
Нарочито је лепа његова кратка и јасна поука о посту: «Ми треба да склопимо мир са животињама!»
Многим духовним чедима вирицки старац је саветовао да што чешће изговарају молитву светог Јефрема Сирина: «Господи и Владико живота мојего…» Баћушка је говорио: «У тој молитви је цела суштина Православља, цело Јеванђеље. Њоме ми од Господа молимо за помоћ у стицању својстава новога човека».
Описујући једно од својих духовних сазерцања монахињи Серафими (Морозовој), свети Серафим јој је испричао следеће:
«Био сам у разним земљама. И нигде нисам видео бољу земљу од наше, нити бољу веру од наше. Наша вера је изнад свих осталих. То је вера православна, истинита. Од свих познатих вероучења само је православну веру донео на земљу оваплоћени Син Божији. Молим те, матушка Серафима, говори свима да нико од наше вере не одступа…»
Вирицки старац је више пута говорио да Русија има непроцењиво благо, јер је она чувар свете православне вере. Истинско просвећење је просвећење душе светлошћу Православља. Запад је у експанзији, али он није светлост свету. На Западу је човеково овоземаљско благостање коначни циљ свега постојећег. Светлост свету је Русија, блажена Русија, која је још у своме детињству примила «лудост крста», која је у дубинама своје несагледиве душе сачувала лик Христа Распетога и носи га у срцу своме. То је она Света Русија која је увек живела са предосећајем горњег живота, која је пре свега искала Царство Божије и правду Његову и која је била у живом општењу са небом. Вечна сила и лепота Православља састоји се у чудесном јединству небеског и земаљског. У Русији је небо било неодвојиво од земље. «Човек Свете Русије увек је знао у чему је вечни смисао живота. За њега је главни циљ стицање небеског блага», – говорио је својим чедима дивни новопрослављени чудотворац и угодник Божији, свети преподобни Серафим Вирицки.
Отвори срце па ћеш моћи
Видети кô што види дете
Усред прозрачне руске ноћи
Саборе анђела како лете.
Сијање мира невидљивог,
Хорова нечујних дивни пој…
О, све је чудесно, дирљиво
Горе у Русији Небеској!
Са свима светима Пресвета
Душу у молитву извија
Пред Престолом свога Детета
Које у наручју однија.
А Дете њено је Господ Бог!
Цар Васељене, царева Цар!
Камен темељац, спасења рог!
Њему се свака поклања твар!
«Мој Сине драги, чедо моје!
Твоје је Небо, Твоја земља.
Погледај венац славе Твоје –
Златне куполе царског Кремља.
Земаљску Русију погледај
Како је спутана, сапета.
И подај грехова опроштај!» –
Са сузама моли Пресвета.
И Цару Славе бљесну суза
Као ономад због Лазара,
Те брзо мрежу адских уза
Погледом једним разара
И збори: «Русијо убога!
Доста си мучења поднела!
Мајчина смерност дубока
Патњу је твоју однела.
Твоја се жалост утолила,
Русијо спутана, сапета!
Ноћас се за тебе молила
Са свима светима Пресвета».
Милан Радовановић
[1] Архимандрит Др Јустин Ст. Поповић, бивши професор Универзитета: Житија светих за октобар, стр. 376-377. Београд 1998.
[2] Цитирано по: М. В. Зызыкин: Патриарх Никон. Его государственные и канонические идеи. Часть I, глава 3, стр. 155.
[3] Цитирано по: Высокопреосвященнейший Иоанн, митрополит Санкт-Петербургский и Ладожский: Самодержавие духа. СПб. 1995. С. 7.
[4] «Деяние Юбилейного Освященного Архиерейского Собора Русской Православной Церкви о соборном прославлении Новомучеников и исповедников российских ХХ века», Москва, Храм Христа Спасителя, 13-16 августа 2000 года.
[5] Сказание о жизни и подвигах старца Киево-Печерской Лаври иеросхимонаха Парфения. Киев. 1856. Стр. 21.
[6] Собрание писем святителя Игнатия (Брянчанинова). М. – СПб. 1995. Стр. 483.
[7] Небесный покров над нами. Слова епископа Феофана. СПб. 1996. Стр. 52.
[8] Собрание писем святителя Игнатия (Брянчанинова). М. – СПб. 1995. Стр. 556, 769.
[9] Књига о светој послушности. Свети Оци и Предање Цркве о духовном очинству и послушању духовном оцу. Стр.146.. «Светигора», Цетиње 2001.
[10]Собрание писем святителя Игнатия (Брянчанинова). М. – СПб. 1995. Стр. 531, 554.
[11]Архиепископ Никон (Рождественский): Меч обоюдоострый. Из «Троицкого слова» 151-200. 1913. Стр. 76.
[12] Овај и други детаљи из живота светог Серафима Вирицког преузети су и преведени из књиге В. П. Филимонова: Старец иеросхимонах Серафим Вырицкий и Русская Голгофа, СПб, 1999, написане и објављене по благослову његове светости патријарха Московског и целе Русије Алексија II.
Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
