Из Монашког устава св. Василија Великог

О ПОКАЈАЊУ

(Св. Василије Велики био је подвижник и велики учитељ хришћанске цркве. Заједно са св. Јованом Златоустим и св. Григоријем Богословом он се слави под заједничким именом Св. Три Јерарха. То име носи и Српска православна богословија у манастиру Крки, а на прочељу њене зграде живописане су иконе ова три светитеља, у мозаику. Из дијела Устава који се односи на Законе унутрашњег духовног живота доносимо одломак о покајању, драгоцјену поуку за сваког хришћанина.)
Закони унутрашњег духовног живота

а) Покајање

Правила светог Василија Великог доста пажње посвећују управо покајању, као првом закону духовног живота. Тако, на пример, у одговору на питање да ли добро говори онај ко, када га прекоревају због бучне и метежне нарави, каже да је Бог једне створио добре, а друге лошима, свети Василије у 84. кратком правилу каже: „То мудровање је давно осуђено као јеретичко, будући богохулно и нечастиво и подстичући у души склоност према греху. Стога такав треба или да се поправи, или да буде избачен између вас (погл. 1, Кор. 5,2), да се не би догодило да мало квасца све тесто укисели (6. стих)".
„Да ли онај ко је згрешио после крштења и пао у мноштво зала, треба да очајава због свога спасења? И до ког степена грешности се, кроз покајање, можемо уздати у човекољубље Божије? Разлог за очајање може постојати само уколико је могуће измерити величину милосрђа Божијег и са њом упоредити мноштво и значај грехова. Међутим, пошто се греси, као што је природно, могу измерити и избројати, а милосрђе Божије и шчедрост Божија не могу, није време за очајање, него за познање милосрђа и осуду грехова. Њихов опроштај је, по написаном, пружен крвљу Христовом (погл. Еф. 1,7). Да не треба да очајавамо поучавају нас многобројна и различита места у Писму, а посебно прича Господа нашег Исуса Христа о сину који је узео очев иметак и потрошио га у гресима. Његово покајање је, међутим, било прихваћено са великом светковином, као што сазнајемо из самих речи Господњих (погл. 15. поглавље)... Уосталом, ми треба да знамо да ова истина важи само ако покајање доводи до расположења гнушања према греху, као што је написано у Старом и Новом Завету, и када постоји достојан плод, као што је речено у посебном одговору (Крат. 13.),

„О врсти, пак, грехова које треба праштати не треба ни питати, будући да нам Нови Завет није указао ни на какву разлику, Он онима који се кају како треба обећава отпуштање свакога греха. И сам Господ је обећао испуњење молбе о свакој ствари“ (Крат. 15.).
„Како се треба кајати због сваког греха и који су плодови достојни покајања? Покајник треба да дође у духовно расположење које је имао онај ко је рекао: „Омрзех и згадих се на неправду“ (Пс. 118.163), и да испуни оно што је речено у шестом и у многим другим псалмима. И апостол сведочи о онима који су се ожалостили по Богу због греха другога: „Јер, гле, баш то што се ви по Богу ожалостисте, какву брижљивост створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па кажњавање! У свему показасте себе чистим у овој ствари“ (2. Кор. 7, 11). Најзад, он треба, попут Закхеја, да умножи добра дела, која су супротна греху“ (Крат. 5.).
„Са каквим страхом и са каквим сузама душа која је обремењена многим грехо вима треба да се удаљава од порока, те са каквом надом и са каквим осећањем треба да приступа Богу? Она, најпре, треба да омрзне свој ранији грешни живот, осећајући одвратност и гађење према самом сећању на њега, јер је написано: „Омрзех и згадих се на неправду, а Закон твој заволех“ (Пс. 118, 163). Затим, као учитеља страха, она треба да прихвати претњу вечним судом и казном, те да позна да је време покајања време суза, као што учи Давид у (6.) псалму. Непобитно се уверивши у очишћење грехова крвљу Христовом, ради великог милосрђа и мноштва шчедрости Бога који је рекао: „Ако греси ваши буду као скерлет, постаће бели као снег и ако буду црвени као пурпур, постаће као вуна“ (Ис. 1, 18), душа стиче способност и снагу да угађа Богу (погл. Пс. 29,6; 12–13)." (Крат. 10.).
„Како се може доћи до мржње према гресима? Непријатни и неугодни завршетак дела увек побуђује мржњу према његовим виновницима. Према томе, онај ко се са сигурношћу увери у то да су греси узроци многих и великих зала, добровољно и по унутрашњем убеђењу ће осетити мржњу према њима, као што је показао онај ко је рекао да омрзе и да се згади на неправду (погл. Пс. 118,163)" (Крат. 11.).
„Каквим плачем треба да плачемо да бисмо се удостојили блаженства (погл. Мт. 5,4)? Такав плач имамо када плачемо због грехова или због увреде Бога (будући да човек преступањем закона вређа Бога /погл. Рим. 2, 23/), или због опасног положаја оних који пребивају у греху (с обзиром да је речено да ће погинути душа која згреши/погл. Јез. 18,4/)" (Крат. 194.).
„Коме онај ко жели да исповеди своје грехе треба да се исповеди: свима, било коме, или само некима? Циљ Божијег човекољубља према грешницима је очевидан, као што је написано (погл. Јез. 33, 11). Начин обраћења треба да одговара греху или плодови треба да су достојни покајања, као што је и речено (погл. Лк. 3,8), како услед недостатка плодова, не би била остварена претња која је придодата, тј. да свако дрво које не рађа плода треба спалити у огњу (погл. 9. стих). Зато грехе треба исповедати пред оним коме је поверен домострој тајни Божијих. Ми налазимо да су се и у древности покајници исповедали пред светитељима. Јер, у Јеванђељу је написано да су људи Јовану Крститељу исповедали своје грехе (погл. Мт. 3, 6), и у Делима апостолским, да су се исповедали апостолима. који су све крстили (погл. Дела ап. 19,18)" (Крат. 288.).
„Како се треба одвраћати од грехова? Најпре, жељом да се стекне расположење Давида, који је рекао да је безакоње своје познао (погл. Пс. 31,5). Он затим на различите начине објашњава пут ка томе у шестом и у другим псалмима. И код апостола се томе учимо из онога што је Коринћанима сведочио о туђем греху, рекавши: „Јер, жалост која је по Богу доноси покајање“ (погл. 2. Кор. 7,10; 11). Из тога је очевидно да не треба само избегавати грех и туговати због оних који греше, него се уклањати и од самих грешника. И то је јасно казао Давид рекавши да одступе од њега сви који чине безакоње (погл. Пс. 6,9), а такође и апостол који заповеда да се са таквима и не једе (погл. 1. Кор. 5,11)" (Крат. 297.).
„Да ли онај ко је раније живео у греху треба да избегава општење са неправославнима, или да се уклања и од општења са онима који рђаво живе? Апостол је рекао: „Да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ (2. Сол. 3,6). Стога је уопште свако општење, било умом, било речју, било делом, са било чиме забрањеним за сваког штетно и опасно. Утолико пре, пак, тога треба да се чувају они који су раније живели у греху. Наиме, душа, која је навикла на грех, већим делом задржава склоност ка њему. При старању о онима који су болесни телом строго се пази да им је недоступно оно шта им није корисно. Болеснима душом потребно је још више опрезности и брижљивости. Говорећи на сличну тему, апостол изображава колика је штета од општења са онима који су се препустили греху: „Мало квасца све тесто укисели“ (1. Кор. 5, 6). И ако је толика штета од општења са онима који греше наравствено, шта да се каже о онима који злочастиво мисле о Богу. Њима бешчасне страсти, у које су једном пали због зловерја, не допуштају да буду исправни ни у осталом, што се види из многих места, и из онога што је рекао апостол (погл. Рим. 1,28–32)" (Крат. 20.).
„Како ће се душа осведочити да је чиста од грехова? Душа ће се у то осведочити уколико у себи опази расположење Давида који је рекао: „Омрзех и згадих се на неправду“ (Пс. 118. 163), или уколико примети да се на њој испунило оно што апостол заповеда (погл. Кол. 3,5–6), како би се могло рећи: „Срце покварено се не прилепи за мене и не познадох како се лукави удаљи од мене“ (Пс. 100,4). Човек ће познати да се налази у таквом расположењу, уколико и према грешницима буде, слично светима, осећао трептаво саосећање. Тако је и Давид говорио: „Видех неразумне, и изједох се, јер не чувају речи твоје“ (Пс. 118, 158). И апостол каже: „Ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим“ (2. Кор. 11, 29)... Колико је тек христољупцу и братољупцу својствено да осећа оно што је речено у односу на грешнике, видећи душу оних који греше као да је израњављена и изједена зверима и као да је прекривена гнојем и трулежношћу (погл. Пс. 37, 5–7 и 1. Кор. 15, 56). Због тога, онај ко осети да његова душа ради сопствених или туђих грехова, као што је речено на почетку, доспева у такво расположење, може бити уверен да је чист од грехова“ (Крат. 296.).
„Који су плодови достојни покајања (Лк. 3,8)? То су дела правде, супротна греху, која треба да рађа онај ко се каје, испуњавајући оно што је речено: „Да будете плодни у сваком добром делу“ (Кол. 1.10)" (Крат. 287.).
„Шта треба да ради онај ко се покајао због греха и поново упао у исти грех? Онај ко се једном покајао због греха, па поново учини исти грех, свакако се није очисто од његовог узрока. Тако из њега, као из некаквог корена, опет нужно израста слично. И ко пожели да подсече гране биљке, оставивши корен, чини да из преосталог корена опет израста исто грање. Исто тако, неки грехови немају почетак у самима себи, него се рађају из других грехова. Онај, дакле, ко жели да се очисти од њих, неминовно мора да ишчупа из себе прве узроке тих грехова. На пример, свађа и завист не настају сами од себе, него израстају из корена славољубља. Онај ко иште славу од људи, свађа се са оним ко има велику славу или завиди ономе ко се прославља више од њега. Зато, онај ко једном себе осуди због зависти или свађе, па поново падне у исте грехе, треба да зна да је у дубини болестан од првог њиховог узрока, тј. славољубивости. Он страст славољубља треба да лечи оним што је супротно, тј. да се вежба у смиреноумљу. Вежбање у смиреноумљу јесте бављење понижавајућим пословима. На тај начин, стичући расположење смиреноумља, он више неће падати у наведене облике славољубља. Исто важи и за сваки грех“ (Крат. 289.).
„Због чега је душа понекад скрушена и без икаквог старања и туга као да је обузима сама од себе, а понекад је неосетљива тако да ни уз напор не може постати скрушена? Таква скрушеност је дар Божји. Он се даје или ради побуђивања жеље, тј. да би душа, окусивши сласт туге, настојала да је заволи, или као показатељ да душа, уз марљиво старање, може пребивати у свагдашњем скрушењу. Због тога они који су га одбацили из немарности и остају без икаквог оправдања. Онај ко ни уз напрезање не може да постигне скрушеност, треба да зна да трпи последице своје раније немарности (будући да без размишљања, без многог и непрекидног упражњавања, није могуће било чему одједном приступати и одмах постићи успех). Осим тога, он треба да зна да му је душа обузета другим страстима, по начелу које спомиње апостол (погл. Рим. 7,14–17). Уосталом, Бог ради нашег добра, попушта тако нешто да би душа, трпећи и невољно, схватила ко њоме влада, те да би се, сазнавши да невољно служи греху, ослободила из ђаволских мрежа, стичући милосрђе Божије, које је спремно да прихвати оне који се истински кају“ (Крат. 16.).
У 26. опширном правилу свети Василије Велики напомињући да настојатељу треба откривати све, чак и тајне срца, каже и ово: „Уколико жели да покаже значајан успех и да свој живот доведе у стање сагласно заповестима Господа нашег, нико од потчињених не треба да скрива ни један душевни покрет, нити да и једну реч остави без проверавања. Тајне свог срца он треба да обнажује пред онима из братије којима је поверено да се састрадално брину за немоћне. На тај начин ће се утврдити оно што је са похвалу, док оно што не ваља неће остати без потребног лечења. При таквом узајамном упражњавању, кроз постепено напредовање, биће достигнуто савршенство“.

Хришћанска љубав у делима владике Николаја

Aрхимандрит Милутин Кнежевић,
Манастир Каона, Србија
Царски закон, или закон љубави, састоји се из једне речи, а она гласи: ЉУБАВ. Бог је љубав. Господ Исус Христос саопштио је овај закон. Он је веома кратак, па ипак, у њему је садржан сав закон и пророци. Света свесавршена Љубав је изговорила:

"Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом
својом, и свом мисли својом, и свом снагом својом"
и
"Љуби ближњега свога као себе самога" 
(Мт. 22, 37-40).

  У својим делима Владика Николај осврће се на закон дат у Старом завету и на ове нове заповести, које назива Царским законом. Оба су Христова. Први је дат посредно, преко Мојсеја, а други од самог Христа.

  Велика је разлика између ова два закона. Појављују се у различитим временима. Нови превазилази стари као што небо превазилази земљу. Људи који су живели пре првог закона, а Бога веома поштоваху, носили су закон у себи. Он је био печаћен удуше њихове пре писаног закона савешћу, чуваром закона и регулатором у животу људи од Авеља до Мојсеја. По речима преподобног Серафима Саровског, то беше детиње доба.

  Када је савест код људи ослабила и избрисала се у њиховом памћењу, Господ је написао на каменим плочама спољашњи закон који је имао за циљ да пробуди успавану савест код људи и да је оживи. Овај закон је трајао хиљадама година, све до појаве Господа Исуса Христа на земљи. Преподобни Серафим Саровски назива овај период рода људског младићким добом.

  Када је и савест отанчала и грех се веома умножио, био је неопходан трећи лек - закон. Њега лично доноси Господ Исус Хрисос. Јеванђеље је последњи закон и овим законом - и св. Серафим Саровски то потврђује - почели су последњи дани. Господ Исус Христос овим чином не укида стари закон, нити савест, него их испуњава.

  Владика Николај говори да је Христос савест наша, закон наш и живот наш. Он закон страха замењује законом љубави која је атмосфера Новога завета.

  Владика Николај, човек послат од Бога роду српском, својим охристовљеним умом досежао је до великих тајни Божијих. живећи по Царском закону горео је љубављу према Богу и ближњима. Све што је радио и писао - све је прожето рајном љубави. Живећи у тој и таквој љубави, и другима је саопштавао ту чудесну тајну коју је Христос донео Собом на овај свет. Кроз сва дела његова она провејава и као огањ осваја читаоца. То потврђујева и његова поука, да будемо велики у љубави јер је она огањ којим гори свет. Писао је о сва три закона, али највише о последњем, Царском закону љубави. Својим светим, охристовљеним умом је размишљао, руком писао, а устима говорио о хришћанској љубави.

  Права љубав је небеска љубав, а земаљска је само бледа слика те љубави. Љубав је неостварена и она је једно од имена Божјих. Бог је љубав. Главна догма вере хришћанске јесте вера у Свету Тројицу, која је Сва Љубав. Ту љубав у Светој Тројици тешко можемо да замислимо. Отац је сав у Сину, Син у Оцу, а Дух Свети у Оцу и Сину. Особина љубави је да једно љубеће лице жели да утоне у љубљено лице - несливено. Хришћанска вера јесте вера љубави. Љубав је сисла с неба и није изникла на земљи.

  Само свесавршена љубав покренула је Бога да створи свет и човека у њему. Када ја палом човеку требало избављење, Бог је послао Јединородног Сина Свога да спасе човека. Само је љубав могла подстаћи Господа на врховно жртвовање, на крст.

  Бог је извор љубави који се дајући не смањује и примајући не богати се. Љубав је радост, а цена љубави је жртва. Љубав је живот, цена љубави је смрт. Хришћани не смеју љубити земаљско богатство јер ће онда гонити друге људе да служе тој њиховој бесловесној љубави и ум ће им потамнети.

  Цовек, хришћанин, мора знати да друга заповест Христова истиче и зависи од прве заповести. Прва заповест је дата људима зато сто људи заборављају природну љубав човека према Богу. Она је природнија од љубави детета према мајци. Када човеку срце одебља и вид се помрачи грехом, он тада не осећа љубав Божју према себи.

  Љубити Бога природно је јер је Бог љубио нас и пре нашег постанка. Они Свети који су живели у тој љубави и том љубављу, сведочили су да нема правог живота без љубави према Богу и ближњима. Сам апостол Павле сведочи: "Ко ће нас раставити од љубави Божје? Невоља ли или туга? Или гоњење? Или глад? Или голотиња? Или страх? Или мач? Знам јамачно да ни смрт, ни живот, ни англеи ни поглаварства ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга какава ствар може нас раздвојити од љубави Божије, која је у Христу Господу нашем" (Рим. 8, 35-39).

  Хрисцани морају знати, по рецима Владике Николаја, да Христово дело и Његово страдање за род људски премасују својом велицином и блеском све остале доказе Бозје љубави. Стога заповест Његова да љубимо Бога, треба сто пре да постане неодољиво природно осецање у насим срцима, слицно осецању љубави детета према мајци и много, много јаце. Бог је вецан и зато се љубав према Њему вецно награђује. Љубав је прва и првонацална. Љубав према Богу је неупородиво јаца од смрти код светих муценика када су, страдајуци за Господа Христа, исли у смрт са радосцу.

  Хришћанин, љубећи Бога, види дела Божја у свету, прати промисао Божју и види да Бог бди над свима. Он се радује љубављу Божјом и ту радост не може да помути зло око њега. Хришћанин осећа да га штити Божја промисао. Хришћанин мора знати да без ове љубави није хришћанин, а без знања и осећања о Промислу Божјем, човек је склон на освету.

  Заповест да љубимо Господа дата нам је од Господа, благог родитеља, који нам жели миран и срећан живот. Она је дата ради нашег добра. За хришћанина љубав према Богу није дужност него дар. У "Молитвама на језеру" казе Владика Николај: "Кад сам спојен с Тобом љубављу, онда не постоји небо и земља - постоји само Бог. Нити постоји онда ја и ти, постоји само Бог".

  Љубити ближњега свога, заповест је вазна као и прва. Без богољубља нема правог човекољубља. Иако је ова заповест позната још у Старом завету, она је сасвим нова када ју је Христос изговорио. Сам Он каже да нову заповест даје. Она више није ограничена, не важи само за јеврејски народ. Она је упућена целом свету и простире се и на непријатеље. А на питање ко је нас ближњи, Христос је одговорио у причи о милостивом Самарјанцу. По рецима Владике Николаја, наси ближњи су видљиво поље, на коме ми показујемо љубав своју према невидљивом Богу. Наси ближњи су школа за нас у којој се ми вежбамо у најсавршенијој љубави - љубави према Богу. Само Богу познат је број свих светих који су имали у највећој мери љубав према Богу и ближњима. Они су показали, својим животом и безбројним примерима, у чему се састоји љубав према ближњима. Врхунац љубави према ближњима, по речима Спаситељевим, јесте: "Да ко живот свој положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13).
***


Љубити ближњега свога јесте жртва, благовести Владика Николај. Када га помажемо у добру и тражимо његову помоћ за добро, онда га истински љубимо. Кад пријатељ пријатеља поправља у злу, а у добру подржава, он га истински љуби, а ако ласка његовим слабостима и оправдава погрешке, онда је пријатељство у питању. Хришћанин мора да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице.да зна да је пријатељство много важније због душе него због тела. Рец Владике Николаја о љубави међу пријатељима гласи: "У жалости помисао на пријатеља довејава ведрину на лице. који нас диже кад паднемо и надахњава кад онемоћамо".

  Ако хришћани не умеју и неће љубити ближњега свога, онако као треба, онда се поставља питање како ће испунити Христову наредбу о љубави према непријатељима? Праве љубави неће бити према ближњима док међу људима не буде узајамног познања, поштовања и жртвовања.

  Хришћани су дужни, по заповести Господњој, да љубе и непријатеље своје. Сваки човек треба да чини другоме оно сто жели да њему други чини. За нас, хришћане, ово је највиша висина на коју Господ Христос хоће да нас уздигне. Оваква наука није била позната пре Господа Исуса Христа. Љубав према непријатељима тако је ретка у свету, па и међу онима који се називају хришћанима, да је многи сматрају неприродном. За људе сиромашне у љубави она јесте неприродна, али за свете и горњи свет она је логична и велика, јер Бог никога не подозрева. Он све љуби. Хришћанин треба да зна да нас понекада окружују непријатељи по Божјем допуштењу, а ради нашега добра. Често наши непријатељи су наши прави пријатељи, а бива и обратно. Ја као хришћанин не смем да будем никоме непријатељ, но свима пријатељ. Ако будемо имали овакву љубав, назваћемо се, по речи Господњој, "синовима Највишега".

  Бог љубави дао нам је Владику Николаја. Дотакао се Владика љубави Божје и љубав Божја се дотакла њега. Зато никада, и нигде, није био без ње, горећи њом светлео је другима. Зато је и могао написати читаве химне љубави и приближити је нама. Све што је радио у животу, остављајући нама у наслеђе, сав подвиг његов и живот под тешким крстом кога је носио, сведоче нам о великом Божјем угоднику. Угоднику који је најпре живео љубављу, светлео љубављу, и као такав открио нам многе тајне и разрешио многа питања о чудесној сили која се зове љубав.

  На крају једне своје књижице која говори о љубави, каже он следеће:

"Читаоче, хришћанине, брате, сестро, дете моје, кад прочиташ ову књижицу, разгледај свој живот и види какав си. Ако си на истом путу којим су ходили свети Оци твоје цркве и твог народа, удвој храброст и иди тим путем. Јер, тај пут води Рају и вечном животу. Ако ли си се упутио другим и другачијим путем, враћај се брзо на свети и истински пут Отаца својих. Јер пут којим ходиш, води у вечни мрак и вечну муку."

  Сећај се гроба, који је прогутао многе пре тебе и који и тебе цека.

  Сећај се душе своје, коју једино можес спасти од гроба.

  Сећај се Створитеља свога, живог, вечног, величанственог, свемоћног и свеблагог Цара и Господа.

  Сећај се Суда Божјег, Суда Страшног, када ће се делити праведни од грешних као што се светлост од таме дели.

"Па слободно пођи путем којим су ишли сви они који су Христа љубили, Њим се спасли и Њим се прославили".

ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

(Преузето из књиге:'' Енциклопедија православног духовног живота,
Свети Игњатије Брјанчанинов)
Из учења отаца знамо да постоје две врсте љубави према ближњем: љубав природна и љубав јеванђелска, или у Христу. Природна је у нама засађена приликом стварања, те стога постоји у сваком човеку. Она је, као и друга добра својства, повређена падом, или прародитељским грехом; зато је у сваком човеку подвргнута већим или мањим, краткотрајним или дуготрајним променама. Христос, Који је на чудесан начин исцелио све наше недуге, исцељује и повређену љубав: Он заповеда да у људима љубимо Њега - Господа. Тиме љубав узводи на највиши степен ревности, дарује јој чистоту, духовност, светост- и пламеном љубави у Христу гаси хаотични и димни пламен телесне љубави водило је перо светог Јована Лествичника када је написао:'' Љубав према Богу гаси љубав према родитељима и другима блиским по телу; онај ко каже да има и једну и другу љубав, обмањује себе''.
Он је такође рекао:'' Ватра се ватром гаси, то јест телесна љубав Божанском љубављу''.

Када пажљиво погледамо себе, с Божијом помоћу увидећемо да у најбољем случају имамо прородну љубав, а јеванђелску тек треба да стекнемо. 6. 153

Указуј поштовање ближњем као образу Божијем - поштовање у души, невидљиво за друге , које је очигледно само твојој свести. Нека твоје деловање тајанствено одговара твоме душевном расположењу.
Указиј поштовање ближњем не правећи разлику према узрасту, полу, сталежу - и у твоме срцу постепено ће почети да се јавља света љубав.
Узрок те свете љубави је - не тело и крв, не чулна привлачност, него - Бог.......
... Укажи поштовање Христу у хришћанину, Христу који нам је за поуку рекао и опет ће рећи приликом решавања наше вечне судбине: Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте( Мт.25,40).
Обраћајући се своме ближњем, имај на уму ову изреку Јеванђеља и постаћеш миљеник љубави према ближњем.
- Миљеник љубави према ближњем улази њоме у љубав према Богу.
Али ако мислиш да Љубиш Бога, а у твом срцу живи непријатељско расположење макар и према једном човеку, онда се налазиш у жалосној самообмани.

Ако ко рече: Љубим Бога - вели свети Јован Богослов - а мрзи брата свога лажа је... И ову заповест имамо од Њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога (1. Јн.4,20-21).1.125-126
- За понижавањем ближњег следи губљење љубави. Гибљење љубави је обележје примања демонских помисли, као што је обележје примања семена благодати - умножење љубави према ближњем.6.225

- Преподобни авва Доротеј, говорећи о љубави према ближњем, пореди подвижнике Христове са линијама које иду од обода круга према његовом центру... што су ближе центру, то су ближе једна другој. И подвижници Христови, што се више приближавају Богу, то су ближе један другоме у истинској љубави. 6. 429-430

-... Разумем само ону љубав, која делује по свештеним заповестима Јеванђеља, у његовој светлости, љубав која је и сама - светлост. Другу љубав и не знам и не признајем. Љубав коју уздиже свет, коју људи сматрају за своју, запечаћена је падом и није достојна да се назове љубављу: она је изопачење љубави.

- Истинска, света љубав према Богу и ближњем јасно је представљена у јеванђелским заповестима. Њено исправно и непорочно деловање показује се кроз испуњавање јеванђелских заповести.
Ко мене љуби - рекао је Господ - заповести моје држи.

У таквој љубави не може бити ни маштања, ни телесног жара, јер почетници извршавају Христове заповести уз присилу над собом, уз такву присилу да се она назива распећем, а они који су узнапредовали и осетили осењеност благодаћу, извршавају их уз снажан осећај мира Христовог. Мир Христов је некакав фини духовни хлад; када се разлије по души, душа, пребива у узвишеном ћутању, у свештеном мировању.
- Но, исто то Јеванђеље заповеда да будемо опрезни са непријатељима својим и да им не верујемо.

Ето, ја вас шаљем - рекао је Господ Својим ученицима - као овце међу вукове. Будите, дакле, мудри као змије и безазлени као голубови!
А чувајте се од људи; јер ће вас предати судовима и по синагогама својим тућиће вас... И сви ће вас мрзити због имена Мога ( Мт. 10,34-36)
Дакле, само Јеванђеље препоручује опрезност у односу према непријатећима и, по могућству, мудро опхођење са њима.
Непријатељство производи дух света; оно често долази на место телесне љубави. Али и сама телесна љубав веома је налик на непријатељство. ...
... Видите како нам Јеванђеље прописује љубав према непријатељима - не слепу, не неразумну, него освећену духовним расуђивањем.
Љубав је - светлост; слепа љубав - није љубав.

Слично треба рећи и о љувави према пријатељима Exclamation
Јеванђеље заповеда да то буде љубав у Христу, како би Христос био љубљен у ближњем, а ближњи љубљен као створење Божје!
Јеванђеље заповеда да то буде љубав у Христу, како би Христос био љубљен у ближњем, а ближњи љубљен као створење Божије. Услед те љубави у Богу и ради Бога, свети угодници Божији имали су љубав једнаку према свима, а љубили су нарочито оне који су живели благочестивим животом, као као што је рекао пророк Давид: Веома сам поштовао пријатеље Твоје, Господе. ... Таква љубав, која одаје дужно поштовање људима према степену њихове побожности, уједно је и према свима једнака, јер је у Христу и у свима љуби Христа. Један сасуд прима више тог духовног блага, а други - мање. Али благо је - једно! 6. 449-453

Љубав хришћанина према Богу је љубав према Христу (1 Јн. 2,23),а љубав према ближњем је љубав према Христу у ближњем: заволевши ближњег, заволевши га у Господу, то јест по заповестима Господњим, ми стичемо љубав према Христу, а љубав према Христу је љубав према Богу.

Савез љубави Божије са љубављу према ближњем најбоље је представљен у посланицама светог апостола и јеванђелисте Јована Богослова.

-Према његовом учењу, немогуће је заволети Бога, а да се предходно не заволи брат Exclamation Љубав према брату састоји се у испуњавању заповести Господњих у односу на њега ( 2. Јн. 1,6 ).
Исто учење објављује и свети наставник монаштва, преподобни Антоније Велики, који је говорио:'' Од ближњег зависе и живот и смрт (душе). Добијајући брата, добијамо Бога; саблажњавајући брата, грешимо против Христа ''.
преподобни Јован Колов, један од највећих отацаегипатских Скита, рекао је :'' Не може се подићи дом ако се почне одоздо, него градњу треба започети од темеља и подизати увис''.
Упитали су га :'' Шта значи темељ ''. Одговорио је : '' Темељ је наш ближњи: треба да га задобијемо и почнемо од њега. На њему почивајусве заповести Христове''.
- Преподобни Марко Подвижник: '' Немогуће је спасити се другачије, него кроз ближеег''.
Слично расуђују и уче сви Свети Оци; то је опште хришћанско учење, учење Цркве, учење Христово.


Обрати пажњу на задобијање љубави према ближњем, ко на основ твога живота... Заволи ближњег према упутству јеванђелских заповести - никако не према страсти твога срца.

Љубав коју је Бог засадио у нашу природу повређена је падом и не може исправно да делује. Никако јој не допуштај да делује Exclamation Њено деловање лишено је непорочности и мрско Богу, као оскврњена жртва!
Плодови њеног деловања су погубни и убиствени за душу .
Ближњег заволи на следећи начин: не гневи се на њега и не злопамти; не дозвољавај себи да говориш ближњем било какве прекорне, увредљиве, подсмешљиве или заједљиве речи; чувај мир са њим колико год можеш; смиравај се пред њим;
не свети му се ни директно ни индиректно; у свему у чему можеш да му попустиш - попусти му; одучи се од противречења и спорења, одбаци их као обележја гордости и самољубља; говори добро о онима који те оговарају; за зло плати добрим; моли се за оне који ти приређују различите патње, увреде, искушења и гоњења(Мт.5,21-4Cool...

... Према ближњима поступај онако како би желео да поступају према теби(Мт. 7,1-12)
Из дубина срца отпуштај и праштај људима њихова сагрешења против тебе, како би и Отац Небески теби опростио твоја безбројна сагрешења, твој страшни греховни дуг, који може заувек да те гурне и затвори у адске тамнице( Мт. 18,23-35)

Немој да се везујеш, нарочито не блудном страшћу, за твога ближњег; под ближњим се подразумева не само мушки, него и женски пол.
Ако пак устрељен ђавољом стрелом ипак неочекивано будеш заражен, немој да клонеш духом, знајући да ми у себи носимо способност да се заразимо свакојаким страстима, што се догађало и великим светитељима; из све снаге потруди се да се излечиш.

На крају: не повређуј свога брата многоречитошћу, празнословљем, блискошћу и слободним опхођењем с њим.
Тако се држи у односу према ближњем, па ћеш наћи и задобити Богом заповеђену и Богу угодну љубав према њему ;њоме ћеш себи отворити улаз у љубав Божију.5. 87-89(в.БЛИЖЊИ, ПРОМИСЛИ)

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ БЕСЕДЕ

1. Затрубите, каже се, у новомесечје трубом, у благознаменити дан празника вашег (Пс.80,4). Ето пророчке заповести. Међутим, гласније од сваке трубе и разговетније од сваке музичке справе, нама на долазећи дан празника указује оно што читамо.Наиме, за благодат постова ми смо дознали од Исаије, који је одбацио јудејски начин поста и показао нам истински пост: Не постите у суђењима и свађи... него разрешите све окове неправде (уп.Ис.58,4; 6). И Господ каже: [А кад постите] не будите суморни...Него намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,1617). Владајмо се,дакле, као што смо научени. Немојмо се показивати суморни удане [Великог поста] који долазе. Напротив, сусретнимо их светлог лица, како и доликује светима. Нико малодушан није задобио венце и нико није победио јадикујући. Немој бити суморан кад те исцељују. Неумесно је не радовати се душевном здрављу или туговати због промене исхране, показујући да смо наклоњенији наслађивању стомака, неголи бризи о души. Преједањем се једино стомак наслађује, док пост користи души. Радуј се што ти је Исцелитељ подарио лек који уништава грех. Црви који се зачињу у дечијој утроби нестају применом оштрих лекова. Исто тако и пост, који је уистину достојан да се назове [леком], ступивши у душу, умртвљује грех који се притајио у њеној дубини.
2. Намажи главу своју и лице своје умиј (Мт.6,17). Наведена изрека те позива тајинствима. Онај ко се маже, у ствари се миропомазује, а ко се умива - упражњава очишћење. Примени исти закон и на унутрашње удове и опери душу од греха. Помажи главу светим помазањем како би постао причесник Христов. На тај начин приступи посту. Немој помрачивати лице своје као лицемер. Лице се помрачује када се унутрашње расположење засењује притворном спољашњом маском, прикривајући се лажима као завесом. Лицемер [тј. глумац] је онај ко у позоришту показује туђе лице: будући слуга, он много пута показује лице господара и будући обичан грађанин - често се представља као цар. Слично је и у овом животу: многи на сцени сопственог живота глуме као у позоришту, једно носећи у срцу, а друго јавно показујући људима. Дакле, немој правити тужан израз лица. Показуј се онаквим какав си. Немој се претварати да тугујеш, ловећи себи славу, тј. показујући се уздржљивим. Нема никакве користи од доброчинства које се оглашује трубом. Нема користи ни од поста који је јаван. Оно што се показује не доноси плодове који ће се очувати до будућег века, већ пропада услед људске похвале. Дакле, радосно притекни дару поста. Пост је древни дар. Он не стари и не застарева, него се увек обнавља и бива у пуном процвату.
3. Мислиш ли да ја сматрам да његова древност потиче из времена појаве Закона? Пост је старији чак и од Закона. Ако мало сачекаш, уверићеш се у истинитост реченога. Немој мислити да дан очишћења, прописан Израиљу у десети дан седмога месеца (уп. Лев.16,29), означава почетак поста. Удуби се у историју и трагај за древношћу његовог порекла. Пост није новотарија, већ драгоценост отаца. Све што је древно достојно је поштовања. Уважавај старину поста, с обзиром да је стар колико и човечанство. Пост је озакоњен у рају. Он представља прву заповест коју је добио Адам: С дрвета познања добра и зла немојте јести (Пост.2,17). Немојте јести представља озакоњење поста и уздржања. Даје Ева постила од плода поменутог дрвета, ми данас не бисмо имали потребу за [наступајућим Великим] постом, будући да нужду за лекаром немају здрави, него болесни (уп. Мт.9,12). Ми страдамо због греха. Исцелимо се покајањем. Међутим, покајање без поста није делатно. Нека је проклета земља... Трње и чичак ће ти расти(Пост.3,17-18). Заповеђено ти је да подносиш страдања, а не да живиш у наслађивању. Постом се оправдај пред Богом. И сам начин живота у рају имађаше образ поста, не само стога што је човек био сатрапезник анђелски, уподобљавајући им се у умерености,него и стога што они који су храњени у рају уопште нису размишљали о ономе што је касније изумео људски разум: нити о пијењу вина, нити о жртвовању [тј. клању] животиња, нити о свему ономе што замагљује људски ум.
4. Ми смо избачени из раја стога што нисмо постили. Постимо, дакле, да бисмо се поново вратили у њега. Зар не видиш даје Лазар помоћу поста ушао у рај (Лк.16,20-31)? Немој подражавати Евину непослушност, немој опет за саветника прихватати змију која ти предлаже да једеш, бринући се о телу. Немој се изговарати болешћу и слабошћу тела, будући да оправдања не изговараш мени, него Свезнајућем. Кажи ми да ли можда ниси у стању постиш. Међутим, ти можеш читавог живота да се преједаш и да бременом онога што си појео уништаваш тело. Врло добро знам да лекари болесницима не налажу разнолику храну, него избегавање јела и гладовање. Ако можеш једно, како се изговараш дане можеш друго? Шта је лакше за утробу: да проведе ноћ после умереног јела или да лежи обремењена обиљем хране (боље речено, не да лежи, него да се преврће, с обзиром да је преоптерећена и узнемирена)? Зар ћеш рећи да је кормиларима лакше да спасу лађу када је натоварена товаром, неголи када је добро опремљена и лагана? Лађу која је преоптерећена преплавиће и мали таласи. Међутим, уколико је на њој одговарајућа тежина товара, она се лако креће по таласима и ништа је не спречава да се одржи високо изнад воде. И људска тела, обремењена непрестаним преједањем, лако бивају савладана болестима. Међутим, ако се користи једноставна и лака храна, зло које се очекује од болести избегава се као подизање непогоде, док се већ присутне тегобе одбијају као налет буре. Тврдећи да болесницима више приличи наслађивање, неголи умерена храна, ти се држиш мишљења да је мировање теже од бежања и да је спокојство теже од борбе. Сила која устројава живот лако прерађује оно што је умерено и скромно, чинећи да га усваја онај ко се храни. Међутим, не будући у стању до краја свари скупоцена и разнолика јела, она их претвара у разнолике болести.
5. Нека наша беседа закорачи кроз историју и нека размотри древност поста, нека покаже да су га сви свети чували као неку врсту отачког наслеђа, које се од оца преноси на сина и задобија прејемством. На тај начин је иметак путем наслеђивања дошао и до нас. У рају није постојало нити вино, нити клање животиња, нити једење меса. Вино се појавило тек након потопа. Јер, после потопа је речено: Једите све... као биље травно (Пост.9, 3). Наслађивање је допуштено тек кад је била изгубљена свака нада у савршенство. Као доказ да је вино било непознато служи Ноје, који није знао за његову употребу. Оно тада још не беше ступило у људски живот, нити је људима било познато његово коришћење. Не видевши како дејствује на друге и не испитавши га ни на себи, Ноје се неопрезно опио вином. Ноје посади виноград и испи од његовог плода, и напи се (Пост.9,20-21) не стога што је био пијанац, него што није знао у којој мери да га пије. Тако је откриће пијења вина далеко млађе од раја. Напротив, достојанство поста је древно. Такође знамо да се и Мојсије уз пост попео на гору. Да се није наоружао оружјем поста, не би смео да се приближи врху који се димио, нити би се одважио да ступи у примрак. Након поста примио је заповест која је прстом Божијим урезана на камене таблице. На врху планине пост је био узрочник законодавства, док је у њеном подножју стомакоугађање помахнитало у идолопоклонству. Јер, људи једоше и пише, и потом усташе да играју (Изл.32,6). Једно опијање учинило је бескорисним четрдесетодневну усрдност слуге Божијег у молитви и посту. Таблице, исписане прстом Божијим, задобио је пост, а разбило их је пијанство: према пророковом расуђивању, пијани народ није био достојан Божијег законодавства. Народ, који је највећим чудима био научен богопознању, у једном тренутку стомакоугађањем беше враћен у безумље египатског идолопоклонства. Упореди једно са другим: као што пост приводи Богу, тако наслађивање изневерава спасење. Спусти се путем који води ка доле изложеном.
6. Шта је оскрнавило Исава и учинило га слугом његовог брата? Зар он није само због хране препустио право свог првенаштва? Зар Самуила мајци није даровала молитва сједињена с постом? Шта је великог борца Сампсона учинило непобедивим? Зар не пост, након кога је зачет у мајчиној утроби? Пост га је родио, пост га је дојио, пост га је учинио јунаком, наиме пост који је анђео одредио његовој мајци: Нека не једе ништа што потиче од винове лозе. Вино и опојно пиће нека не пије (Суд. 13,14). Пост рађа пророке, крепи снажне и умудрује законодавце. Пост је чувар душе, поуздан сажитељ телу, оружје одважних, вежбалиште бораца. Он одбија искушења и помазује за побожност. Он је сажитељ трезвоумља и творац целомудрености. И биткама он извршава храбра дела и у време мира учи безмолвију. Пост освећује назореја, а јереја чини савршеним, с обзиром да се без поста нико не може одважити на свештенодејствовање, не само у садашњем тајинственом и истинском служењу, него ни у образном, које је било под Законом. Пост је учинио Илију сагледатељем великог виђења. Очистивши душу четрдесетодневним постом, он се у Хоривској пећини удостојио да по мери човека угледа Господа. Постећи, Илија је удовици вратио сина, с обзиром да се кроз пост показао јачим од смрти. Из уста испосника изашао је глас који је безаконом народу затворио небо на три године и шест месеци. Да би омекшао непокорно срце јогунастих, Илија је одлучио да и себе, заједно с њима, осуди на злопаћење. Због тога је и рекао: Тако да је жив Господ... ових година неће бити росе ни кише док ја не кажем (1.Цар.17,1). Кад је настала глад, он је позвао читав народ да пости да би се поправио од зла које је проистекло из наслађивања и разузданог живота. Какав је, пак, Јелисејев живот? Како је пророк уживао гостопримство Сунамићанке и како је сам примао пророке? Зар није указао гостопримство помоћу дивљег зеља и нешто мало брашна? Будући да су са зељем биле помешане и дивље бобице, претила је опасност да се они који га окусе отрују, да молитва посника није уништила отров (4.Цар.4,39-41). Једном речју, открићеш да је пост све свете руководио у животу по Богу. Постоји једно вештаство које називају амијант и које ватра не може да уништи. Кад се стави у пламен оно као да се угљенише. Међутим, када се извади из ватре, оно постаје још чистије и изгледа као да је опрано у води. Слична су била тела тројице младића у пећи вавилонској, која су постом задобила [својства] амијанта. У великом пламену пећи показало се да су они силнији од огња: он није могао да им нашкоди будући да им је природа била као код злата. У ствари, показало се да су силнији и од злата. Ништа се тада није могло одржати пред пламеном распаљеним нафтом, смолом и суварцима: он се разливао на четрдесет девет лаката, прождирући све унаоколо и погубивши многе Халдејце (Дан.3,4649). Па ипак, младићи су га погазили, будући да су у њега ступили након поста. У силовитом пламену, они су удисали свеж и орошен ваздух. Пламен није смео да им се дотакне ни косе, с обзиром да је израсла у посту.
7. Жељени муж, Данило три седмице не јеђаше хлеб и не пијаше воду (Дан.10,23). Стога је, сишавши у јаму, и лавове научио да посте. Лавови нису могли да зарију зубе у њега, будући да беше као од камена, бакра или неког другог чврстог вештаства. Каљење крепи гвожђе. И пост је укрепио његово тело, учинивши га нерањивим пред лавовима, који нису отварали чељуст на светитеља. Пост је угасио силу огњену и затворио уста лавовима [уп. Јев.11,33-34]. Пост уздиже молитву на небо: он за њу постаје нека врста крила док се креће горе. Пост је процват домова, мајка здравља, васпитач младости, украс стараца, добри сапутник путницима, поуздани сажитељ супружницима. Муж не сумња у брачну издају када види да се жена саживела с постом. Жену не мучи љубомора када види да је муж прихватио пост. Ко је оштетио дом свој постом? Израчунај шта је у њему сада и израчунај и након поста. Због поста неће пропасти ништа од онога што је у кући. Ниједна животиња не испушта крик смрти, нигде нема крви, нигде неумољива утроба не изриче пресуду животињама. Месарски нож мирује и трпеза се задовољава оним чему није неопходно припремање. Јеврејима је била дата субота да би се одморио и магарац [њихов] и слуга [њихов] (Пон.5,14). Нека слугама које те служе током читаве године [Велики] пост буде починак од непрестаног труда. Нека се одмори твој кувар и нека предахне трапезник. Заустави руку пехарника и нека се једном одмори и онај ко припрема разнолике посластице. Нека и кућа отпочине од хиљада пометњи, од дима и мириса паљевине, од оних који трче горе-доле служећи утроби као немилосрдној господарици. У сваком случају, и порезници понекад допуштају мало слободе онима који су у њиховим рукама. Нека та утроба (која стално захтева и никад се не зауставља, која данас добија а сутра заборавља) да предах устима и нека с њима закључи петодневно[1] примирје. Када је напуњена, она мудрује о уздржању, а чим се испразни - заборавља [сва] правила.
8. Пост не зна за позајмљивање. Трпеза оног ко пости не одише дуговима. Сиромаштво испосниковог сина не гуше очеви дугови, који иначе обавијају као змије. С друге стране, пост служи и као повод за радост. Жеђ даје сладост пићу и претходно гладовање трпезу чини укусном. И пост наслађивање јелом чини угодним. Када се пост нађе између две насладе и пресече њихову непрекидност, узимање хране (које ти се чини далеким) поново ће ти изгледати пожељно. Према томе, ако желиш да трпезу учиниш пожељном, прихвати да буде замењена постом. Будући исувише окружен насладама, ти неприметно постајеш помрачен, сластољубљем уништавајући сладост. И најжељенију [ствар] непрекидност наслађивања чини достојном презира. Уколико је ствар ређа, утолико снажније желиш да се њоме наслађујеш. Речено је уредио наш Творац како би због разноликости у животу унама пребивао благодатни дар који нам је дао. Зар не примећујеш да је сунце блиставије након ноћи, да је бдење угодније после сна и да нам је здравље драгоценије након што искусимо супротно? Стога је и храна угоднија након поста, како богатима чија је трпеза обилна, тако и сиромасима чија је храна на брзину припремљена.
9. Нека те уплаши богаташев пример. Њега је живот у наслађивању предао [вечном] огњу. Он се мучио у огњеној пећи иако није био оптужен због неправедносги, него због живота у наслађивању. Према томе, да бисмо погасили наведени огањ неопходна је вода. Пост није користан само због будућег [живота]: он и телу користи. И најкрепкије здравље је подложно променама и превратима уколико природа малаксава и не може да поднесе бреме гојазности. Уколико осећаш одвратност према води, постарај седа касније не преклињеш за једну њену кап, као што се десило богаташу [уп. Лк. 16,24]. Водом се нико није опио. Никога, наиме,није болела глава стога што се оптеретио водом. Нико од оних који су се навикли да пију воду није имао неопходност за туђим ногама. Никоме од оних који су се напили воде се нису одузеле ноге, нити клонуле руке. Поремећај у варењу хране, који неминовно прати сластољупце, изазива страшне болести у телу. Оном ко пости је и боја лица достојна поштовања: оно је украшено целомудреним бледилом и неће се бесрамно заруменети. Његов поглед је кротак, корак достојанствен, а лице замишљено, [будући да избегава] унакаженост од неумереног смеха. Његове речи су одмерене, а срце чисто. Сети се светих свих векова, којих свет не беше достојан: они се потуцаше у кожусима и козјим кожама, у оскудици, у невољама, у патњама (Јев.11,3738). Подражавај њихов начин живота, уколико уистину тражиш њихов удео. Шта је Лазара упокојило у наручју Авраамовом? Зар није пост? Јованов живот беше дуготрајни пост. Он није имао ни постељу, ни сто, ни обрадиву земљу, ни вола за обрађивање, ни хлеб, ни пекара, нити било шта што прати живот. Због тога се међу рођенима од жена није појавио већи од Јована Крститеља (Мт.11,11). Павла је на треће небо, између осталог, узнео и пост, којим се он хвали помињући своја страдања. Међутим, од свега реченог важнија је [чињеница] да је и Господ наш, постом укрепивши тело које је ради нас узео (уп. Мт.4,2), постом на себе примао и нападе ђаволске како да би нас научио да се постом припремимо за подвиге у искушењима. Исто тако, Он је [само]лишавањем омогућио противнику да му приступи. Наиме, Он би по узвишености свог Божанства био неприступачан за противника, али се [само]осиромашењем спустио до људског. Узносећи се на небеса, Он је окусио храну (Лк.24,43) како би потврдио природу васкрслог тела. Ти, међутим, не престајеш да се гојиш и да се облажеш телом, нимало се не бринући што исцрпљујеш свој ум, будући да га не храниш спасоносним и животворним учењима. Зар ти није познато да у боју помоћ једном доводи до поражавања другога? И онај ко пређе на страну тела, надвладава дух, док онај ко прелази на страну духа побеђује тело. Јер, они се противе једно другоме (Гал.5,17). Према томе, уколико хоћеш да укрепиш ум, тело обуздај постом. И апостол говори да се наш спољашњи човек распада уколико се унутрашњи обнавља (2.Кор.4,16). Он још [говори]: Када сам слаб, онда сам силан (2.Кор.12,10). Зар нећеш презрети пропадљива јела? Зар нећеш пожелети трпезу у Царству коју ће, несумњиво, приготовити овдашњи пост? Или не знаш да неумереношћу у јелу припремаш себи угојеног мучитеља - црва? Ко је икада уз обиље хране и уз непрестано наслађивање задобио било какво учествовање у духовним даровима? Да би примио друго законодавство, Мојсију је било неопходно да и по други пут пости. Ниневљани не би избегли претећу пропаст да са њима нису постиле и бесловесне животиње. Чије кости остадоше у пустињи (Јев.3,17)? Оних који су желели да једу месо [уп. Бр.11,33]? Док су се задовољавали маном и водом из камена, они су побеђивали Египћане, корачали по мору и не беше у племенима њиховим болник (Пс.104,37). А када су се сетили лонаца с месом и кад су се са својим жељама вратили у Египат, они више нису угледали обећану земљу (уп. Изл.16,3). Зар те не плаши наведени пример? Зар се не бојиш да преједање и тебе не одвоји од добара којима се надаш? Ни мудри Данило не би имао виђења да своју душу није просветио постом. Из масне хране, као из неког густог облака, излазе димна испарења и преграђују пут озарењима Светог Духа, која иначе обасјавају ум. Уколико анђели имају неку храну, свакако ће се радити о хлебу, као што каже пророк: Хлеб анђелски једе човек (Пс.15,25), а не о месу, вину или ономе што воле робови утробе. Пост је оружје којим се наоружавамо против демона. Јер, тај се род не изгони осим молитвом и постом (Мт. 17,21). Колико само добара происходе из поста! Засићење је почетак велике штете. Уз наслађивање, пијанство и лакомост сваке врсте истовремено се појављују и сви видови животињског неуздржања. Чим се жалац наслађивања нађе у души, људи постају као товни коњи (Јер.5,8). Код пијанаца се чак и природа развраћује, услед чега у човеку траже жену, а у жени човека. Пост, међутим, указује на меру и у супружничким стварима, кажњавајући за неумереност чак и у ономе што је законом допуштено. Он [супружнике учи] да се по договору одвајају привремено да би се предали... молитви (1.Кор.7,5).
10. Уосталом, доброту поста немој ограничавати само на уздржавање од јела. Јер, истински пост јесте удаљавање од зла. Раздреши сваку свезу неправде (Ис.58,6). Опрости ближњем увреду и опрости му његове дугове. Немојте постити у суђењима и свађама (Ис.58,4). Ти не једеш месо, али изједаш брата. Ти се уздржаваш од вина, али се не уздржаваш од вређања. Ти дочекујеш вече да би окусио храну, али губиш дан у судницама. Тешко пијанима и без вина (уп. Ис.28,1). Раздражљивост је пијанство душе, које је избезумљује као и вино. И туговање је пијанство, с обзиром да потапа разум. И страх је пијанство, уколико се појави где не би требало, с обзиром да је речено: Од страха непријатеља избави душу моју (Пс.63,2). И уопште, пијанством се с правом може назвати свака страст од које разум бива ван себе. Замисли разјареног човека који је опијен страшћу. Он није свој господар, не зна за себе, не зна за присутне: он као у ноћној бици свакога дотиче и свакога напада, не знајући шта говори. Он је необуздан, руга се, бије, прети, проклиње, виче, кида се. Бежи од тог пијанства, али се немој привезивати ни за опијање вином. Немој да пијење вина предухитрује пијење воде. Немој да те пијанство приведе посту. У пост се не може ући путем пијанства, као што се ни путем лакомости не ступа у праведност, нити неуздржањем у целомудреност. Кратко речено, кроз порок се не [ступа] у врлину. У пост се улази кроз друга врата. Пијанство уводи у неуздржање, а уздржање у пост. Борилац се најпре загрева, а онај ко пости се најпре предуздржава. Немој се светити тим данима и немој обмањивати Законодавца: немој се препуштати разузданости пијанства пред наступањем пет дана. Иначе ћеш се узалудно трудити: исцрпљиваћеш тело, а нећеш бити утешен због лишавања. [Утроба] је непоуздана остава: вино, наиме, наливаш у пробушено буре. Вино ће истећи и брзо отићи својим путем, а грех ће остати. Слуга бежи од господара који га бије, док ти не напушташ вино које те свакодневно удара у главу. Најбоља мера за коришћење вина јесте телесна потреба (уп. 1.Тим.5,23). Уколико пређеш границе, сутрадан ће ти глава бити тешка: патићеш од зевања и вртоглавице и ширићеш задах вина. Чиниће ти се да све кружи и да се потреса. Пијанство изазива сан који је брат смрти, као и буђење које личи на сновиђење.
11. Знаш ли ко је Онај кога очекујеш да примиш? Онај ко је обећао: Ја и Отац њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14,23). Због чега најпре прибегаваш пијанству и затвараш улаз Владици? Због чега унапред допушташ непријатељу да заузме твоју тврђаву? Пијанство не дочекује Господа. Пијанство удаљује Духа Светога. Дим растерује пчеле, а неумерено пијење вина духовне дарове. Пост је приличност градова, добро устројство тржница, мир домова, спасавање имовине. Хоћеш ли да видиш његово достојанство? Упореди данашње вече са сутрашњим. Видећеш град који је из буке и пометње прешао у дубоку тишину. Желео бих да и ово вече својом честитошћу буде слично сутрашњем и да сутрашње по своме сјају нимало не заостане за данашњим. Господ нас је увео у овај временски период као своје борце, који у претходним подвизима [треба да] покажу чврстину и силу трпљења. Нека нам Он помогне да достигнемо и најзначајнији дан добијања венаца. Сада је дан за подсећање на спасоносно страдање, а у будућем веку је дан награде за оно што смо извршили пред Праведним судом самога Христа. Њему нека је слава у векове векова. Амин.

О БОГУ – СВЕТИ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ

    Господе! Твоје име – Љубав: не одбаци мене, заблуделог човека. Твоје је име – Моћ: оснажи мене, изнемоглог и палог. Твоје је име – Светлост: просветли душу моју, помрачену житејским страстима. Твоје име је – Мир: умири метежну душу моју. Твоје име је – Милост: немој престати да ми прашташ.

    Господе! Нека се за тебе јединог привеже моје срце, нека се не везује за било шта земно: јер је у привезаности за земно патња, тескоба и невоље; нека ништа што је земно не буде драгоцено срцу, већ јединог Господа да поштујем више од свега, и све небеско, и душу створену по обличју Његовом – душу бесмртну, разумну, словесну, слободни дах уста Божијих. Нека за срце не постоје земни идоли: новац, јело, одећа, чинови, одликовања. Треба користити само једноставну, безукусну храну, како не би привукла срце, па ни тада је не треба узимати много, већ само колико је потребно за окрепљење.

    Постоји у мени Учитељ који ми је даровао живот: свака Његова реч јесте реч живота, па значи и сама истина. Ја Њему све верујем, а свему што се противи речи Његовој, у мојим мислима или у срцу, или што долази од других људи, не верујем и сматрам за лаж, сматрам смрћу за душу.

    Говори и чини сваку правду, без сумљичавости, смело, чврсто и одлучно. Избегавај сумњу, бојажљивост, тромост и неодлучност. «Јер нам Бог не даде духа страха, него силе, љубави и чистоте»(2Тим.1,7). Господ је наш – Господ силе.

    Да ти је Господ близу, уверићеш се  када осетиш да, молећи се Богу, ти Њега не дотичеш само мишљу и срцем, већ и уснама. «Близу ти је реч у устима твојим и у срцу твоме» (Рим.10,8),тј. Бог.

    На све начине чувај безазленост срца, једноставност вере, наде, љубвави, кротости, смирења, незлобивости. Свако добро је од Бога и Бог је свако добро за нас: ето, у томе је једноставност вере, наде и љубави.

    «Да дође царство Твоје», тј. да се Ти потпуно зацариш у нашим срцима.
Зар Ја за тебе нисам све, и Отац, и Син, и Свети Дух – Бог твој и Живот твој, смирење твоје, радост и блаженство твоје? И твоје богатство, и твоје јело и пиће, твоја одећа и твоје све? За шта ћеш се привезати? Зар за прашину? Зашто си се на мене сажалио (кад сам дошао) у лику ближњега? Зар због прашине?Зар на Мене, који сам све створио, зар на Мене, који земљу и камен могу у хлебове претворити и учинити да вода потече из камена? Буди увек са Мном и у Мени, и увек ћеш бити смирен и радостан. Да ли је икад пропало твоје уздање у Мене? Нисам ли те увек смиривао и оживотворавао?

    Господ ме је створио, из небића превео у биће, палог ме обновио кроз Своја страдања и смрт; грешног ме очистио и усинио, обећао наслеђивање вечитих добара; просветлио ме светлошћу Светог Јеванђеља: очински ме кажњава и прашта, сунцем обасјава, храну и пиће свакодневно дарује, а пре свега храну Своју, најслађу и најживотворнију – Тело и Крв ми Своју предаје; здрављем ме опасује. А шта му дајем за узврат? Чиме му могу узвратити? Ничим, осим да Му, колико је у мојој моћи, останем веран кроз испуњење Његових заповести и кроз постојано, одлучно супротстављање греху и ђаволу.

    Господе, као што је Прволику својствено да привлачи и присваја ликове, да се у њих усељује и живи у њима, тако би и онима, који су створени по лику Твоме, морало бити својствено да свом љубављу и свом усрдношћу стреме Прволику, да би се приљубили уз Њега. Међутим, плот наша, жудна и сластољубива, угојена и трома, одваја нас од Тебе: нама су нужни пост и уздржање, а ми смо страствени према јелу. Укрепи нас у уздржању.
Морам увек имати на уму свој однос према Богу, као (однос) твари према Творцу, као лика према Прволику, као чеда према Оцу, као спасенога према Спаситељу, као облагодаћеног према Благодатном, као потчињенога закону према Законодавцу, као заручника или као невесте према Женику, као члана, као становника Вишњег града према Старешини његовом, као онога који чека живот будућег века према Оцу тог века, као потчињеног суду према Судији.

    Као што понекад хулимо на Бога нечистим, мрачним и злобним расположењем своје душе, тако добрим расположењем душе прослављамо Оца, Сина и Светог Духа – Утешитеља.

      Као што је мати за младенце све – и ум, и воља, и вид, и слух, и укус, и мирис, и додир, и храна, и пиће, и одећа – тако је и Господ за мене све онда када му се  потпуно предам. Али, авај мени! – када отпаднем од Господа, тада се у мени настањује ђаво и ако погледе срца свога не бих обратио к Господу, ако у тескоби демонској не бих позвао Господа у помоћ, онда би ђаво био, као што понекад и бива, свако зло за мене: и злоба, и чамотиња, и потпуна слабост за свако добро, и очајање, и мржња, и завист, и тврдичлук, и хулне, и подмукле и нечисте помисли, и презир према свему. Уздај се , дакле, у Господа: Он је Истинит и Бесконачан у светости, моћи, доброти, милости, дарежљивости, премудрости.
Помисли увак на то да си без Бога проклет, несрећан, ништаван, душевно слеп и наг, и да је Бог за тебе – све: Он је твоја правда, освећење, богатство, одећа, твој живот, твоје дисање – све.

    Господ је – моје биће; Господ је- избављење од вечне смрти; Господ је – вечни живот мој; Господ је – очишћење и избављење од мноштва прегрешења и освећење моје; Господ је  - моћ у немоћи мојој, пространство у тескоби мојој, нада у малодушности и чамотињи мојој; Господ је животворни пламен у хладноћи мојој; Господ је – светлост у тами мојој, смирење у пометњи мојој; Господ је – одбрана у искушењима мојим; Он је – мисао моја, жеља моја, делање моје; Он је – светлост душе и тела, храна, пиће, одећа, штит мој, оружје моје. Све је за мене Господ. Душо моја, непрестано љуби и благодари Господу! «Благосиља душа моја Господа и све што је у мени свето име Његово! Благосиљај, душо моја, Господа, и не заборављај ни једнога добра које ти је учинио; Он ти прашта све грехе твоје и исцељује болести, венчава те добротом и милошћу, испуњава добрим жеље твоје...» (Пс.103,1-5).

    Ви, земнородни, у којима нема чистоте, славите што је вама недостижну чистоту душе и тела савршено и преобилно достигла Пречиста Дјева Марија, Мајка Господа нашег Исуса Христа; славите и молите, како би вас и чеда ваша поучила да у чистоти проводите живот у овом отровном веку, препуном саблазни. Због Њене чистоте, смирења и свих Њених врлина, због тога што се удостојила да буде Мајка Бога –Логоса, узносимо благодарност Оцу Небеском, приносећи бескрвну жртву и говоримо: «особито за Пресвету...Богородицу», тј. приносимо јој словесну службу, славу и благодарење.

    Откуда сумњичавост тамо где је не би требало бити, на пример, при читању и слушању речи Божије, при читању богослужбених текстова и појању, приликом молитве и слично? Бог је истина, и то је довољно. «Црква је стуб и тврђава истине» (1Тим.3,15); ђаво је – лаж, клеветник, противник, и то је довољно. Знај једино за Бога и Његову истину, а нека ти је туђ ђаво и његова лаж, његове обмане и бесмислице.

    Због чега је природа и све у природи мудро и тече задивљујућим редом? Због тога што њој наређује и њом управља сам Творац. Због чега је у природи човека, као круне стварања, толико нереда? Због чега у његовом животу постоји толико несређености и наказности? Зато што је наумио да наређује самом себи, мимо воље и ума свог Творца. Човек је – грешник! Читавог себе и читав свој живот предај Господу Богу свом и читав твој живот тећи ће мудрим, величанственим и животворним редом, читав ће постати прелеп, као живот светих Божијих људи, који су себе потпуно предали Христу Богу и које нам Црква свакодневно даје као пример за подражавање.
О, каква узвишена срећа и блаженство, каква величина, какво достојанство – призивати вечног Оца! Стално и предано поштуј ту најузвишенију срећу, то блаженство које ти је пружила бесконачна доброта Бога твога, и немој се заборављати у време молитве своје. Слуша те Господ твој, слушају те Ангели и свети Божији људи – 26. фебруар 1864. године. Расплакао сам се пишући ове редове.

    Ми нисмо прихватили Господа и Творца начег! Он није прихваћен ни у нашим домовима, ни у нашим разговорима; када говоре, највећим делом пресипају из шупљег у празно, а нема ни речи о Богу – заједничком Оцу, о будућем животу, о будућој плати. Зашто? Стиде се да поведу реч о Богу, стиде се јер ће некоме досађивати. Или, ево, човек чита свету књигу или молитве наглас, зашто онда понекад изгледа као да чита нерадо и против своје воље, да му језик запиње. Свакако не од преобиља срца, већ од тескобе, од празнине, његова уста једва изговарају речи. А откуда то? Од немара према духовном штиву или према молитви и од лажног стида, који му је ђаво посејао у срце. Несрећни смо, несрећни, ми људи! Стидимо се онога чему би требало указати највећу част! Какве муке заслужујемо због таквог понашања!

    Ако Божија благодат напусти моје срце и ум, постаћу као прашина коју носи ветар, без икакве моралне чврстине и склон сваком могућем злу; мој ум и срце постаће празни, ништавни, мрачни, немоћни.
«По својим ће жељама окупити себи учитеље, да их чешу по ушима» (2Тим.4,3). Зар управо то и не чине мирјани, па чак и многи духовници? Зар нису многи сами себи изабрали учитеље који ласкају њиховим ушима? Они не уче од јединог Учитеља и Његовог Јеванђеља, нити у Његовој Цркви, већ од светских новинара, фељтониста, романописаца, песника, глумаца и кажу: «Ах, како је све то занимљиво и морално поучно!» И ако не речима, а оно делима својим говоре: нама није потребно Јеванђеље, ни Црква са њеним богослужењима, Светим Тајнама и проповедањем речи Божије. – Господе Исусе! Шта смо дочекали! «Речи Твоје бацају иза леђа»(Пс.50,17).

    Ми само називамо Господа Богом, док у ствари имамо своје богове, јер вољу Божију не творимо, већ вољу свога тела и својих замисли, вољу свога срца и својих страсти: наши богови – то су наше тело, сласти, одећа, новац и друго.

    Страхуј, у највећој мери страхуј да не посумњаш у истину, или да се покајеш због добре речи или дела! То је – дело сатанино, дело завидљивца, клеветника истине и правде. Тешко онима који сумњају: тешко сваком слуги сатанином.

    Бог се налази у светима и у самом имену њиховом, као и у њиховим иконама; потребно је  само са вером  приступити тим иконама и свети ће чинити чуда.

    Када у време усмене молитве ђаво буде подривао твоје речи кишом најлукавијих мисли, ти кажи: Спаситељ влада сваком речју и сваким звуком.

    Реч Божија исто је што и сам Бог. Зато без икакве сумње веруј свакој речи Божијој; реч је Божија – дело; тако и твоја реч мора постати дело, и када даш реч, неизоставно је испуни; зато и речи наше молитве  морају бити дело и истина, а не лаж, неискреност и ласкање.

    Радујмо се томе што често на уму и срцу треба имати, а уснама изговарати име Божије, име Владичице наше Богородице, светих Ангела и светих угодника Божијих. Јер, име Божије, када Га поменемо искрено и од срца, освећује нас, оживљава и теши. Добро је бити у јединству  с Богом и житељима небеским.

    Кад те покрије тама проклетога – сумња, чамотиња, очајање и пометња, тада само од свег срца призови најслађе име Исуса Христа и у  њему ћеш пронаћи све: и светлост, и ссигурност, и спокој; у њему ћеш наћи благост, милост и дарежљивост, и открићеш да све то, као у некој богатој ризници, налази у том једном имену.

    Свака реч Светог Писма, свака реч Божанствене Литургије, јутрења и вечерња, свака реч свештенотајинских молитава и молитвословља, има себи одговарајућу, у њој садржану силу, слићну знамењу часног и животворног крста. Таква благодат својствена је свакој речи црквеној, јер у Цркви обитава ипостасна, оваплоћена Реч Божија, Која је Глава Цркве. Зато и свака истински добра реч има одговарајућу моћ ради свеиспуњујуће, једноставне Речи Божије... Са сваком пажњом и побожношћу потребно је изговарати сваку реч, и са каквом вером! Јер Реч је Сам Бог Створитељ и Речју је све из небића преведено у биће.

    Научи се да име Божије увек изговараш са великом вером, побожношћу, љубављу и благодарног срца. Никада га немој изговарати непромишљено.

    Какав је однос између речи и дела? Реч Божија је читав свет, и видљиви и невидљиви, из небића призвала у биће; реш је у устима Бога-речи била дело. Зато реч и дело међусобно морају бити неразлучиви, као што су у свом бићу неразлучиви душа и тело. Ко чува и твори реч Христову, одано и постојано, чија је реч дело, тај и сада чини велика и задивљујућа дела, и његовој се речи све покорава – покоравају се демони, болести се исцељују, врлине се бадграђују.

    Када запретиш ђаволу именом Господа нашег Исуса Христа, онда то име, најслађе за нас, а за демона страшно и горко као мач са две оштрице, само од себе даје моћ. Свеједно је да ли за нешто молиш Оца Небеског, или нешто чиниш у име Господа нашег Исуса Христа: ако извшаваш заповести Његове, Отац Небески ће ти кроз Свете Тајне, у име Свог љубљеног Сина, дати све у Духу Светоме, без обзира на твоју недостојност. Где се са вером прризове име Божије, оно даје моћ: јер је моћ и само име Божије.

    Власници рудника злата не обраћају пажњу на мноштво песка и муља који се налазе у златоносној руди, већ се заустављају на златним зрнцима и, мада их је врло мало, високо цене та малобројна зрна, испирајући их из мноштва неупотребљивог песка. Тако и Бог поступа са нама, дуготрпељиво нас очишћујући.

    Дела руку Господњих – свет видљиви и невидљиви – сведоче о постојању Божијем, о Његовој премудрости, доброти и свемоћи. Зато и Црква пева тако често: «Благословите Господа сва дела Господња» (Пс.103,22). Како неки (могу да) поричу Господа, не видећи Га у делима Његовим?

    Сва видљива природа, сви њени делови, велики, мали и најмањи, сваког тренутка нам говоре да све потиче од Господа, да Њиме постоји и креће се. Њиме све постаје и долази у биће, и у сваком тренутку Њему се све покорава.

    Све што дише – удише ваздух и не може живети без ваздуха; сва разумно-слободна бића живе Духом Светим као ваздухом, и без Њега не могу да живе. «Свака душа живи Духом Светим» (Антифон,гл.4). Спознајте да се Дух Свети према вашој души односи као ваздух према вашем  телу.

    Ако нека мисао значи живот за срце, онда је она истина, а ако је мучење и смрт срца – онда је лаж. Господ наш јесте Мир и Живот – и миром и животом обитава у срцима нашим.

    Свемогућа сила Божија, која постоји и дела у читавом свету, усредсређује се – слично као што се и сунчеви зраци сабирају у фокусу или у стаклу – на светим иконама. Усредсређеност силе Божије нарочито се показује у разумном обличју Божијем – у човеку, заправо, у срцу његовом, као у фокусу испуњеном вером, надом и љубављу. У њему се својом светлошћу одражава Сунце правде, троипостасни Бог наш са обиљем дарова Својих, свакоме по мери вере његове, загревајући и освештавајући свачију душу.

    Шта је благодат? То је блага сила Божија, која се дарује човеку верујућем и крштеном у име Исуса Христа – сила очишћења, освећења, просветљења, која помаже у чињењу добра и удаљавању од зла, која теши и крепи у искушењима, патњама и болестима, која нам јемчи задобијање вечних добара. Ако је неко био горд, самољубив, зао и завидљив, али је затим постао кротак и смирен, самопожртвован ради славе Божије и добра његовог ближњег – постао је такав силом благодати. Ако је неко био неверник, па постао верник и ревносни извршитељ онога што вера прописује – он је постао такав силом благодати. Ако је неко био испуњен мржњом, злопамтљив и осветољубив, па постао испуњен љубављу – чак и према својим непријатељима – постао је такав препорађајућом, преображујућом и обнављајућом силом благодати.

    Хоћу ли те заборавити, невидљиви, недостижни Господе, Који  увек испуњаваш моје срце животом, светлошћу, миром, радошћу, силом, трпљењем, Тебе, који си свако добро у животу и једини сачињаваш мој живот? О, не дозволи ми да Те икада заборавим!

Које опасности вребају већ уцрковљеног човека? - Архимандрит Рафаил Карелин

Које су, по Вашем мишљењу, највеће опасности које у духовном животу вребају већ уцрковљеног човека? Како их избећи?

 Хришћанин, посебно на почетку свог оцркoвљења невољно идентификује Цркву са њеним свештенослужитељима. Зато лош пример свештеника, његови недостојни поступци па чак и гласине о његовим пороцима могу постати узрок неповерења и разочараности не само у односу на конкретну личност, већ и на саму Цркву. Свештенослужитељ увек мора да се чува да не саблазни речју или поступком своју паству. Он учи не само помоћу проповеди, већ и примером свог живота: ако је лош пример, никаква проповед неће помоћи.

Други узрок хлађења је осећање своје усамљености и непотребности у Цркви, када свештеника не интересује духовни живот његових парохијана, када су они удаљени један од другог и парохија не представља духовну породицу.

Постоји још један узрок посебно опасан за интелигенцију - жеља да се одмах стекну сви духовни дарови. Гордост, самоувереност, убеђеност у снагу свог разума, елитизам као изабраност, могу да уместо хришћанске мистике, засноване на смирењу и послушности, породе лажни, извитоперени мистицизам. Зато је у духовном животу неопходно руковођење; ако наставника нема, онда се макар треба саветовати са старијима и искуснијима. Човек треба да отпочне свој духовни живот од покајања и очишћења од грехова. Човек који мисли да ће без тога добити дар љубави Божије - о којој многи говоре, али је мало ко има - налик је на човека који покушава да изгради свој дом почевши од крова. У духовном животу су апсолутно неопходни постепеност и поступност, ту су опасна лична нагађања и "изуми" , који изгледају као неко духовно озарење.

Извор : Манастир Глоговац

POKROV PRESVETE BOGORODICE

U IME OCA I SINA
I SVETOGA DUHA

Kao sto nekada sv. Jovan Bogoslov vide na nebu veliko znamenje, "zenu obucenu u sunce" (Otkr. 12, 1) koja je bila praslika Pokroviteljke nase Presvete Bogorodice, tako i sv. Andrej Jurodivi u Vlahernskoj crkvi, slicnoj nebu, za vreme svenocnog bdenija, na danasnji dan 1. oktobra 911. godine, ugleda Nevestu Nenevestnu, odevenu u suncanu porfiru. Naroda je bila puna crkva. U pozadini crkve stajao je sv. Andrej Jurodivi sa svojim ucenikom Epifanijem. U cetvrti sat noci pojavi se Presveta Bogorodica iznad naroda sa rasprostrtim omoforom na rukama, kao da tom odecom pokriva narod. Bese obucena u zlatokrasnu porfiru i sva blistase u neiskazanom sjaju, okruzena apostolima, svetiteljima, mucenicima i devicama. Preklonivsi kolena, Ona se dugo molila, zalivajuci suzama svoje bogoliko i precisto lice. Sveti Andrej videci to javljenje pokaza rukom Epifaniju blazenom, i upita ga: "Vidis li, cedo, Gospodju i Caricu sveta, kako se moli za sav svet?" Odgovori Epifanije: "Vidim, sveti oce, i uzasavam se!"

Ovo je, braco i sestre, kratka istorija danasnjeg praznika koji mi na ovom svetom mestu molitveno proslavljamo. Ovaj dogadjaj je vremenom postao samo srce shvatanja Djeve Marije kao Majke, Kojoj je pod Krstom usinovljeno citavo covecanstvo, Koja kao Majka prima u svoje srce sve nase zalosti, sva nasa stradanja, sav bol naseg zemaljskog bitisanja.

Vekovima su verni ljudi osecali i duhovnim vidom gledali taj svetli Bogorodicin Pokrov nad svetom, radovali mu se i u njemu nalazili pomoc i utehu. I mi danas praznujemo blagodareci Pokroviteljki nasoj za takvo veliko milosrdje Njeno, javljeno rodu hriscanskom, i usrdno je moleci da i sada i svagda milostivo zakriljuje nas koji istemo Njeno pokroviteljstvo. To cinimo, jer bez Njenog pokrova i zastupnistva nemoguce je ziveti nama koji stalno gresima razgnevljujemo Boga. Greseci mnogo, mi padamo u mnoge kazne, po reci psalmopevca: "Mnoge muke ima gresnik" (Ps. 31, 10) i zasigurno bismo propali zbog bezakonja nasih da nas ne zakriljuje Premilostiva Vladicica zauzumanjem pred Prestolom Sina Svoga.

Mi gresni smo, po rasudjivanju sv. Jovana Zlatousta, zbog svoje necovecnosti - zverovi: ugadjamo stomaku kao medvedi, utovljujemo telo kao mazge, zlopamtljivi smo kao kamile, otimamo kao vuci, ljutimo se kao zmije, ujedamo kao skorpije, lukavi smo kao lisice, otrov zlobe nosimo u sebi kao aspida. Takve zverove kakvi smo mi sustizu razni lovci: sustize nas pravedni gnev Bozji, kaznjavajuci nas za rdjava dela nasa, po reci Svetog Pisma: "Bog je Gospod osvete" (Ps. 93, 1). Postizu nas i bezakonja nasa, te svaki od nas moze reci: "Sustigose me bezakonja moja, i ne mogoh gledati" (Ps. 39, 13). Sustize nas i nevidljivi vrag: "Posta mi kao medved u zasedi, kao lav u potaji" (Plac Jerem. 3, 10). Sustize nas i vidljivi vrag. On govori: "Teracu, stignucu, ubicu macem svojim, ruka ce moja gospodariti" (2. Moj. 15, 9).

Ali, ne bojmo se, braco i sestre, mi imamo molitvenu zastupnicu koja nas pokriva - imamo Presvetu Djevu Mariju. U Nju se mi uzdajmo, k Njoj pribegavajmo; pod Pokrovom Njenim smo sigurni, samo s umiljenjem zavapimo k njoj: pokrij nas Pokrovom Tvojim, Pokroviteljko nasa, Presveta Djevo: "U zlo doba zakrili nas" (Ps. 26, 5). Njen pokrov se i danas prostire nad citavim rodom ljudskim, nad citavim svetom, i nad nama gresnima. I danas sija Njen spasonosni Pokrov kojim nas Ona zakriljuje, iako nase oci nisu dostojne da vide taj Pokrov, iako nase oci ne vide taj Pokrov. Majka Bozja i danas posreduje izmedju neba i zemlje. Ona je posrednica sveta koji prinosi svoje molitve k Prestolu Slave Bozje. Ona je ljubav i milosrdje nase, milost i sazaljenje nase, prastanje i zastupljenje nase pred Bogom. Ona ne sudi, nego je milostiva svima. Ona nije pravda i sud pravde, vec materinsko zauzimanje. I na Strasnom sudu Sina Svoga Ona ce moliti Pravednoga Sudiju za oprostaj.

Greh i jad sveta ranjavaju srce One koja voli citav svet, a Ona na zlobu i greh odgovara ljubavlju i suzama.

"A i tebi samoj probosce mac dusu da se otkriju pomisli mnogih" (Lk. 2, 35). Ovo su reci koje je pravedni starac Simeon uputio Djevi Mariji u dan kada je Ona donela Dete Hrista u hram da bi ga posvetila Bogu i te su se reci urezale duboko i zauvek u duse hriscana. Majka Isusova - Ona Koja je, stojeci pod Krstom Sina Svoga, iskusila sav strasan bol ljudskog stradanja i zalosti - postala je svojevrsni Bozji dar svim ljudima, dar materinske ljubavi, materinskog sazaljenja, materinskog sastradanja.

Njoj i danas mac probada dusu. Majka Bozja place nad svetom. Kakva je to tajna? Sam svet place nad samim sobom Njenim suzama. Stradanje i jad sveta jesu Njena tuga, suze sveta su i Njene suze. Svet nije ostavljen u svome jadu, covek nije usamljen u svojoj tuzi. Ranjavano biva i razdirano materinsko srce Njeno i zajedno sa nama place i Majka Bozja. I uvek treba da budemo svesni toga cije srce ranjavamo svojim gresima, cije suze umivaju nase padove. Ona je - nasa Majka! Ona je - nase srce! O, kad bi ljudske oci videle svetlost Majke Bozje u svetu ljudi bi znali kakvo se tajanstveno preobrazenje odigrava u svetu. Kad bi ljudi samo videli Njene suze, prenula bi se i raskravila njihova okamenjena srca. Jer nema srca koje bi bilo toliko okamenjeno da se ne bi raskravilo od Njene ljubavi i Njenog milosrdja. Na zlobu Ona odgovara ljubavlju, na greh - suzama, na hulu - oprastanjem, na mrznju - blagoslovom.

Svi dani zivota naseg jadni su, kao sto nekada rece patrijarh Jakov: "Malo je dana zivota moga i zli su bili" (1. Moj. 47, 9). Narocito su jadni oni nasi dani u koje vidimo zlo, i oni u koje sami cinimo mnogo zla, sabiruci sebi gnev na dan gneva (Rim. 26, 5)

Zato se potrudimo, braco i sestre, i ispravimo zivot svoj, izbacimo iz naseg zivota lose navike, gresna dela, mrznju, zlobu, tvrdicluk, gnev i druge strasti koje nas udaljuju od Boga i koje rastuzuju nasu zastupnicu Presvetu Bogorodicu. Dodajmo i mi sa svoje strane koju suzu pokajanja, koje delo milosrdja, raspalimo oganj Bozje ljubavi u srcima svojim i prenesimo ga u nase medjusobne odnose. Svi ste culi za onu narodnu poslovicu: "Zlo dobra doneti ne moze", pa pokusajmo da je ispunimo u nasim medjusobnim odnosima. Ne moze se na nesreci drugoga graditi svoja sreca kao sto se ne moze ni kuca podici bez cvrstoga temelja.

Neka nas Presveta Bogorodica zakrili Svojim Pokrovom i dade nam snage da unesemo svete jevandjelske vrline u svoj zivot, da bismo na taj nacin ispunili volju Bozju u ovome svetu i proslavljali Boga trojedinog Oca i Sina i Svetoga Duha vavek.

AMIN.

Беседа преподобног оца Јустина Ћелијског на Успење Пресвете Богородице

Ево, данас празнујемо први Празник, браћо и сестре, празнујемо други Ускрс. О првом Ускрсу васкрсао је Христос. А данас је други Ускрс, ускрс Пресвете Богомајке, Која је са телом узнесена на Небо.

Данас се Она упокојила, као што се људи упокојавају. Али, када су Је сви Апостоли испратили и сахранили, на погребу Пресвете Богомајке није био, по промислу Божијем, Свети Апостол Тома. Кад је после три дана дошао, он изјави жељу да хоће да целива гроб и свете мошти Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели да тела Пресвете Богомајке нема. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свима Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса.

Тако је, Прва после Господа Христа, Богомајка и Богородица, доживела ту највећу радост да се узнесе са телом и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути на дан Страшнога Суда. Још један доказ тога јесте и данашњи велики Празник, када је тело Пресвете Богомајке узнесено изнад свих Небеса. То је пут наш, то је пут свакога човека.

Оно што је Господ Христос доживљавао у овоме свету, и чинио, Он је то све ради нас чинио, да бисмо и ми чинили за Њим. Он је дошао у овај свет да би нас сјединио са Собом, да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну, да нам да Љубав Вечну, да нам да Небеско Еванђеље. Јер исто Еванђеље важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Истина Божија, вечна и бесмртна, важи и за Анђеле на Небу и за људе на Земљи. Тако, Правда Божија иста је Анђелима, и њу је донео Господ Христос на земљу. Добро Божије,

Љубав Божија, све што је Божије, Господ Христос је донео пошто је постао човек. А Он је постао човек благодарећи Пречистој Богомајци, Која Га је родила на спасење свих нас. И постала тиме највећа Заступница свију нас. И рода људског Заступница и Помоћница. Јер, шта Она показује? Показује да је Господ Христос, Бог Истинити и Човек Истинити, дошао у овај свет да нам да Живот Вечни, да нам да Истину Вечну, да нам да Правду Вечну. Зато је Он најнеопходнији и најпотребнији људскоме бићу.

Чули сте данас Свето Еванђеље Пресвете Богородице. Кад је Господ дошао у дом својих пријатеља, Лазара и његових сестара (Лк. 10,38-42), Господ је као и увек учио присутне Божанским истинама. Тада је млађа сестра Марија села код ногу Исусових и слушала беседу Његову. А Марта домаћица, старија сестра, трудила се да боље дочека Спаситеља, да боље припреми нешто за ручак. И Марта журећи …(Неколико речи нејасно на траци. – Прим. Препис.) рече: “Господе, реци мојој сестри да ми помогне. Ето, ја сам у великом послу. А Он јој рече: Марта, Марта, бринеш за много, али је само једно потребно. Само је једно потребно” (Лк. 10, 38 – 42). То је – шта? Бити у вери Господа Исуса Христа и слушати заповести Његове и слушати поуке Његове. “Марија је добри део изабрала”, рече Спаситељ (Лк. 10,42), то што је једино Потребно човечијем бићу у свима световима. Да верује у Јединог Истинитог Бога и да живи по Његовим заповестима, то јеЈедино Потребно свакоме људском бићу. То нам показује данашње Свето Еванђеље Пресвете Богомајке.

Јер, и нама треба васкрснути на дан Страшнога Суда. И нама треба изаћи са телом које је данас са нама, да се и оно очисти и васкрсне у Живот Вечни. То ће се несумњиво збити, доказ је ето то што је Господ васкрсао телом, и живи са телом на Небу, и изнад свих Небеса. И да се то исто десило са Пресветом Богомајком, и Она живи на Небу, и изнад свих Небеса. Јер, Она је прва испунила Еванђеље Господа Христа. Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи (Лк. 3,51; 10,28) и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа.

Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом.

И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ.

Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету (2 Петр. 1,23), и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.

1974. године у манастиру Ћелије