"Господе, просвети таму моју" (Сабране беседе) - Свети Григорије Палама

О томе да је непрекидно обраћање Богу путем молитве и псалмопојања темељ и залог сваког добра и удаљавање и избављење од сваког зла и сваке тешкоће

1. Размишљајући и расуђујући о мноштву и величини Божијих дарова, као и о томе да нико не поседује ништа чиме би му могао достојно узвратити, Давид каже: Шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао (Пс. 115; 2). Очигледно је, међутим, да се обраћа непажљивима, јер пророк на овом месту не спомиње оне дарове који су постојали до човековог рођења него дарове који су човеку од Бога даровани после рођења. Какви су то дарови који су постојали и пре рођења, односно пре човековог стварања? Небо, земља, сав чувствени свет па и све надземаљско устројено је ради нас. Све оно што је постојало пре рођења сваког човека, што је ради нас створено из небића, било је човекољубиво приуготовљено. Због тога се непосредно даје сваком човеку који дође у овај свет, ради његовог опстанка и наслађивања, при чему то није награда или плата, него се уистину даје као дар умешног и штедрог Дародавца који даје савршене дарове. Шта ли имаш што ниси примио, каже Павле (1. Кор. 4; 7). Ко њему (Бо1у) претходно даде, да му буде враћено (Рим. 11; 35). Остављајући по страни све томе слично и тако велико, односно свет и све земаљско и надземаљско, (јер нисмо у стању да за све то узвратимо нашем Творцу) пророк (Давид) има у виду само оне дарове које смо од Бога добили након рођења и бива у недоумици како бисмо на то могли да узвратимо.

2. Какви су то дарови које смо добили након свог рођења и на које, како каже пророк, морамо да узвратимо? Када човек позна Онога Који га је привео у биће и све због њега створио, прославља Бога и узноси се према Њему својом вером и делима, а то и јесте нека врста узвраћања и давања Богу. Као непресушни и неисцрпни извор благодати, Бог вишеструко прославља оне који Њега прослављају и умножава првобитна доброчинства за оне који их примају са доличном захвалношћу, што представља (узвратни) дар човеку. Они који то примају са своје стране узвраћају доличном захвалношћу, израженом речима и делима. На тај начин много пута долази до узајамних узвраћања људима од стране Бога, а Богу од стране људи који Му угађају. Тако се Авраам, по творевини познавши Творца и одавши Богу поштовање и славу, удостојио да чује божански глас и обећање: Иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти Ја показати. И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов.Благосиљаћу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу, и у теби ће бити благословена сва племена на земљи (1. Мојс. 12; 1-3).

3. Те речи и то обећање били су дакле, награда којом је Бог узвратио Аврааму за прослављање које Авраам подарио Богу. Он је опет Богу узвратио послушањем на делу, због чега је поново од Њега чуо: Угађај Ми и буди непорочан, и учинићу завет између Себе и тебе и семена твога и врло ћу те умножити (1. Мојс. 17; 1-2, по Септуагинти). Која би реч сажето могла да обухвати узајамна давања каква су затим уследила, Авраамова узвраћања Богу кроз веру, речи и дела и Божија јављања Авраму, Његова обећања и доброчинства? Овде пршадају и она велика чудесна дела, и закон, и пророци, и царски род, па и Сам Христос, Цар над царевима и Господар над господарима. Они што то разматрају могли би приметити да се то не односи само на Авраама него на све оне који су угодили Богу, иако се остварује посредством других дела и сагласно времену и животу богоугодника.

4. Испитујући своје награде, Давид је сагледао оно што је било пре њега (јер је и то било због њега) и познао да су превагнула огромна доброчинства Божија као и да су Божија доброчинства према нама потпуна, док оно што ми дајемо Богу није ништа што би се са тим могли упоредити, због чега је ускликнуо: Шта ћу узвратити Господу за све што мије дао (Пс.115;2)? Не нашавши ништа друго да принесе Богу осим признања да је претходно од Њега примио милости и молбе да их прима и убудуће, он додаје следеће: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу (Пс. 115; 4). То, међутим, није награда, уколико он задобија и моли да задобије, мада сам ништа не даје јер је од цара добио дар и ничице пао пред Њега, а затим моли и за други дар. Тиме он, међутим, не узвраћа цару за примљени дар. "Чашом спасења" он назива изливање благодарности Богу за своје спасење. Будући да је био пророк и да је предсказивао у Духу, да је предвиђао будућност и био близак ономе што је својствено благодати, за самога себе везује оно што се односи на нас, сматрајући се нашим праоцем по вери и каже: Чашу спасења примићу и име Господње призваћу. Тиме предсказује нашу божанствену причасност тајинственој чаши и заједницу са њом чиме задобијамо одважност пред Богом, а њеним посредством и спасење.

5. Ако за доброчинства Божија немамо чиме другим да узвратимо осим да поново призовемо Бога, чиме ћемо онда надокнадити када сагрешимо у односу на Њега и постанемо криви пред Њим? Ми, наравно, немамо ништа. Ако и учинимо нешто добро, што смо били дужни да чинимо и пре сагрешења, не преостаје нам ништа што би било довољно за враћање дуга. Тако нам ни за исцељење грехова који су у нама не преостаје ништа друго осим да прослављамо Његову неупоредиву дуготрпељивост и да призивамо Његово божанско милосрђе.

6. Због чега вам сада говорим о томе? Иако немамо ништа да принесемо Богу ни за она добра која нам је учинио, ни за оно чиме смо Га ражалостили, немарни смо и да Га славословимо и да Му се молимо. Сада видим цркву пуну сабраног народа, па се и сам испуњавам радошћу. Сећам се, међутим, протеклог времена, када је било доба сабирања лозе (то вам не говорим зато да бих вас прекоревао него зато да бих вас уразумио). Било је, кажем, доба сабирања лозе и црква Божија је у великој мери оскудевала у сабранима на приношење усрдног мољења и славословља Богу. Многи су тада преспавали читаве ноћи па и саме дане Господње овог периода (тј. недеље, грч. ???????, дан Господњи), која је због тога и названа по Господу да бисмо се у те дане, уздржавајући се од уживања, избегавајући житејске послове и не бавећи се ничим житејским, посветили молитвама Богу и славословљима. Како то да нам сваке године рађају плодови? Зар то није од Бога?

7. Када је пак наступило време сабирања и наслађивања, доликовало је да умножимо наша славословљења Бога. Ми смо их пак, поступајући рђаво и неправедно, умањили и запоставили. Због чега вам сада говорим о томе? Због тога што се многи и пре и после сабирања лозе буде за недељна јутарња богослужења, али међу онима што су се овде окупили, постоји и неколицина оних који, може се рећи, већи део времена посвећују међусобним разговорима него молитвама и славословљењу Бога. Многи већу пажњу поклањају трговини него (свештеним) речима, купопродаји него учењу богонадахнутог Писма и на тај начин храм постаје тржница а не "дом молитве", односно "дом Божији" постаје "дом трговине" (Јн. 2; 16) и ти људи, као што видите, брује око нас као неки трутови, сами не слушајући, а не допуштајући ни другима да слушају.

8. Услед чега они тако страдају? Отуда што сматрају да од молитви Богу, славословља, слушања божанског Писма и поуке (проповеди) немају никакве користи. Неки (кажем "неки" јер се то не односи на све и што би било неправедно), сматрају беспосличењем када не раде и мисле да су изгубили оно време које ће посветити молитви и славословљењу Бога. Као доказ да време нерада сматрају изгубљеним, служи чињеница да нас они напуштају чим наступе поменути радови који изгледају неодложни, као што је жетва, сабирање грожђа или нешто друго што нам се чини неопходним.

9. То, међутим, наноси толико штете и самој побожности, и животу по Христу и свему што је у вези са нашим телесним животом да се то не може ни исказати, јер они што сматрају да је време посвећено молитвама Богу изгубљено, који занемарују молитве и у потпуности се предају телесним делима не верују Ономе што је рекао: Без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15; 5) и не знају да Господ живота и смрти такође има власт и над нашим здрављем и болестима, и као што нас је створио, тако се брине и о томе да нам обезбеди све што нам је потребно да бисмо живели, радили и уопште постојали. Како ће они што не верују у ствари које се тичу овога века поверовати у оне које се тичу века будућег? Ако немају чврсту веру у будућа и загробна обећања или претње, хоће ли показати ревност према врлини? Одговорите ми на то, јер свака врлина, која се не задобија ради Бога и ради будућих и посмртних обећања и претњи није врлина. Видите ли да није могуће задобити ни чврсту веру ни истинску врлину, уколико се васцелом душом не предамо славословљењу и молитвама Богу? И зашто се ограничавам на веру и врлину, када ни житејска дела не можемо ваљано да обављамо уколико усрдном молитвом не учествујемо у садејству Божијем?

10. Рећи ћете да је много оних који, иако не долазе често у цркву нити се посвећују њеним богослужењима и молитвама, не само да напредују у житејским стварима него чак и увећавају богатство и славу и уживају у добром здрављу. Будимо опрезни, јер то не доноси никакву корист нашем животу него, напротив, отуда проистичу пометње и препреке. Не призивајући Бога приликом сваког дела и немајући Његово садејство, ми дајемо приступ лукавом. Његово приступање не само да скрнави наше понашање него исто тако доводи и до злосрећног завршетка. Због безначајних разлога и изговора он разјарује људе једне против других, тако да су неки постали жртве братоубилачког мача, а неки живе од крви својих саплеменика упрљавши вољу, душу па чак и саму руку која је пролила крв. Ум, који је отпао од Бога уподобљује се или зверском или демонском, а такође отпада и од закона природе, желећи оно што јој је туђе и не знајући за засићење у свом користољубљу. Он се у потпуности предаје телесним жудњама и не зна за меру у насладама. Хоће да га сви поштују, а самога себе обешчашћује својим делима, хоће да му ласкају, да се са њим саглашавају и садејствују његовој вољи, а ако то не постигне (како би то и могло да буде), испуњава се неукротивом јарошћу. Тај гнев и јарост према саплеменицима чине га сличним змији и човек постаје човекоубица, тако да се човекоубици - сатани уподобљује онај који је створен по образу и подобију Божијем.

11. Све ово зло има само један узрок, а то је удаљавање ума од страха Божијег и сећања на Бога, као и допуштање приступа садејству нашег непријатеља, који је зачетник зла. Ако пре свакога дела укрепимо душу славословљењем Бога и молитвама, у нама неће бити места за противника. Заједно са њим биће протеран и сав чопор зла који га окружује и своје душе украсићемо складом, целомудреношћу, праведношћу, кротошћу и смирењем и, међусобно повезани љубављу, живећемо мирним и непомућеним животом, имајући посред нас, услед непрестаног сабеседовања са Њим, Цара мира Христа.

12. Због тога нас свакога јутра, пре сваког дела, Божија Црква привлачи к себи ударањем свештених звона, јер свакодневно сабеседовање са Богом путем молитве и псламопојања умирује и мења све нападе (страсти), телесне нагоне обуздава, слаби наклоност ка користољубљу, лишава надмености, удаљује завист, обуздава гнев, искорењује злопамћење, уклања сваку горчину и свађу међу људима, доносећи сваки мир, законитост и благостање градовима и домовима, душама и телима, онима што су у браку и онима што су изабрали монаштво и уопште, оно је основа и укрепљење свих добара које удаљује и избавља од свакога зла и сваке тешкоће.

13. Шта је Јону, када се налазио у морском бездану и када га је прогутао кит, поново оживело и избацило на земљу? Зар то није учинила његова молитва? Послушај како он о томе уверава: Завапих у невољи својој ка Господу и услиши ме, из утробе гробне повиках и Ти чу глас мој (Јона 2; 3). Шта је Језекију од врата смрти вратило у живот, ако то опет није учинила његова молитва? О овоме сведочи Исаија који му објављује: Чуо сам молитву твоју и видео сам сузе твоје, ево додаћу ти веку петнаест година (Иса. 38; 5). Шта је Данила спасло из лавље јаме? Зар није осуђен да буде бачен у лављу јаму јер није прихватио да прекине своју непрестану молитву Богу (в. Дан. 6; 10-23)? Шта је тројицу младића у пећи сачувало у животу? Послушај шта они тамо кажу: Учини нама по кроткости Својој и по мноштву милости Своје, и избави нас по чудесима Својим, и дај славу имену Твоме, Господе (Дан. 3; 42-43, в. Псалтир са девет библијских песама).

14. Напустивши ове древне људе, погледајмо оне који су се, по еванђељу благодати, избавили од великих невоља каквима су били обузети. Шта је кћер Јаира, старешине синагоге, као што смо данас слушали у Лукином благовештењу, поново вратило у живот (Лк. 8; 49-56)? Зар то није учинила његова молитва Господу? Шта је очистило губавце (Мт. 8; 2)? Зар то није опет била молитва? Шта је двојици слепих подарило светлост (Мт. 9;27)? Зар двојици од њих народ није заповедио да ћуте а они су то, међутим, још више разгласили и зато и добили оно за шта су молили (Мт. 20; 30-34)? Шта је подарило здравље кћери Хананејке, која је према Закону била одбачена? Зар то није учинила њена упорна прозба Господу (Мт. 15; 22-28)? Оставимо по страни све друго и опоменимо се наших саплеменика, увенчаних на небесима, које побожно поштујемо: шта је чудеснога међу мученицима, Нестора, и пре светог мучеништва показало као другог Давида у борби против другог Голијата, Лија, када је он, јавно се помоливши ступио у борбу са Лијем и надвладао га, поразивши тако и гордост тиранина Херкулија? Зар то дело није говорила његова молитва великом светитељу Димитрију, а кроз њега, пре мучеништва, и молитва упућена Богу?

15. Ако, дакле, молитва ослобађа болести и очишћује губаве, ако даје вид (досл. светлост) слепима, ослобађа из лављих чељусти како на копну тако и на мору, спасава живот у огњу, од врата смртних узводи у живот и васкрсава мртве, показујући их увенчане на небесима, ако удаљује непријатеље, видљиве и невидљиве, дајући блиставе трофеје онима који су јој од срца притекли, зар онда није очигледно да ће нас, услед нашег запостављања молитве и немара према њој, надвладати велике невоље? Иштите, каже, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 7-8) и: Када дакле ви, говори Он, зли будући, умете даре добре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7; 11). Може се, међутим, рећи да нема разумног, нити онога који тражи Бога (в. Пс. 13; 2), јер, када бисмо уистину познали ко је створио човека, ко нас је почаствовао Својим образом, ко нас је настанио у непропадљивом месту наслађивања, ко нас је, престареле, обешчашћене грехом и лишене места наслађивања, поново, кроз Самога Себе обновио, васпоставио и призвао пређашњој слави и вечном наслађивању, не бисмо васцели свој ум предавали вештаственом и привременом, него бисмо одмах пожурили и затражили оно што се не распада и не расипа.

16. Ми, међутим, сипамо воду у разбијени сасуд и сабирамо своје благо у поцепане вреће. Ти, дакле, немаш богатство? Не поседујеш благо? Ти га, међутим, желиш, а то је довољно да тобом овлада свако зло, јер који хоће да се богате упадају у искушење и (ђаволску) замку (1. Тим. 6; 9), како каже велики Павле. Ми ћемо, браћо, ватрено желети небеско (горње), и тражити небеско (горње), како бисмо и у садашњем веку нешкодљиво добили земаљско (доње) и наслађивали се њиме, и да у будућем веку не бисмо пропустили будуће и небеско, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа,

17. Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

РАЗМИШЉАЊЕ О БРОЈАНИЦАМА – Архимандрит Рафаил Карелин

Бројанице су – уџбеник небеске философије; све библиотеке овог света за осам хиљада година могу да се сакупе у осам речи Исусове молитве. Бројанице видљиво чине невидљивим, а невидљиво видљивим. Бројанице су лествица која води на доле и увис: на доле – у дубину срца где се душа сусреће сама са собом, а увис – ка небу, где се дух, не излазећи из срца, сусреће са Богом. Бројанице представљају меру љубави човека према Богу. 
Бројанице су црна ружа на усамљеном гробу: оне шапућу срцу о неизбежној смрти и указује где воде и где се завршавају сви путеви овог света. Бројанице ујутро говоре души – спасавај се, у подне – труди се, увече – кај се, ноћу – буди бодар. Чворићи бројанице су латице цвета које се отварају једна за другом од додира палца. Бројанице су бич у руци укротитеља тигрова са којим он улази у срце као у кавез звери и укроћава страсти душе. Бројанице су фрула чије звукове слушају анђели на небесима и мртви у гробовима. Бројанице су сунђер који је у себе упио сузе преподобних и крв мученика. 
У бројаницама се чују звуци снежне сибирске тајге и степа Казахстана опаљених сунцем. Бројанице представљају одбацивање света ради Онога Који је изнад света. Бројанице су глас из гробница: „Не заборављај нас! Ми смо убоги, молимо за хлеб пред вратима живих“. Бројанице су подвизи невидљивих праведника ради којих још увек постоји свет. Бројанице дишу тишином Свете Горе и мирисом цветова Назарета. Бројанице су перо којим су писани Отачници у усамљеним келијама и пећинама.
Бројанице су радост сусрета са друговима који су већ отишли из живота и мир са непријатељима. Бројанице су зрак у чијој светлости човек види пакао сопствене душе. Бројанице су врећица за штедњу која се открива у часу смрти. Бројанице слепима дају вид, а горде чине слепима. Бројанице су око срца и слух душе. Бројанице су клешта која држе ужарени угаљ – име Исуса Христа. У бројаницама су безгласни громови Синаја и дување ветра са горе Кармил. Бројанице су подобије четрдесетогодишњег путовања Израиља из Египта кроз пустињу у обећану земљу. Бројанице су мрак остављања овог света у који је ушао Мојсије да би видео божанску светлост. Бројанице су синајска купина која гори, а не изгара; из те купине Господ је пророку открио Своје тајанствено име. 
Бројанице су духовна со која не даје ранама душе да загноје. Бројанице су нит која изводи ум из лавиринта противречности и сумњи. Бројанице представљају наставника када су умрли последњи наставници, учитељ када у близини нема учитеља, књига када су изгубљене или одузете књиге. Бројанице су проводник у тами у беспућима овог света.
Господ је рекао: „нисам дошао да донесем мир него мач“; овај мач је раздељеност по духу. Ако брат почне да гледа на тебе као на непријатеља, сестра се окрене од тебе са презиром као од изрода, пређашњи другови нестану као прах који разнесе ветар, рођаци ти залупе врата својих домова, отац каже: „Боље је да те видим мртвог, него да верујеш у Бога“ и мајка ускликне: „Зар сам носила овог безумника у утроби“ – нећеш бити остављен и усамљен – бројанице ће бити твој сапутник и водич. Ако те пошаљу на крај света и тамо ће ти бројанице пронаћи нову браћу и блиске по духу. 
Ако будеш умирао на хладном поду тамнице, бројанице ће примити твој последњи уздах и сјединити га са именом Божијим.

текст преузет са презентације
Официальный сайт архимандрита Рафаила Карелин

ОЧИНСКЕ ПОУКЕ - старац Јефрем (Филотејски и Аризонски)

1. Молитва је једна од најважнијих и најмоћнијих снага, и она чини да онај ко се моли бива препорођен, дарујући му телесно и духовно благостање.

2. Молитва представља очи и крила душе. Она нам даје одважност и снагу да гледамо Бога.

3. Брате мој, моли се устима све дотле док те благодат Божија не просветли да се молиш и срцем. У теби he се тада на чудесан начин појавити празник и славље, и више се нећеш молити устима, него пажњом која дела у срцу.

4. Ако уистину чезнеш да удаљиш сваку антихришћанску помисао и да очистиш свој ум, то ћеш постићи посредством молитве, јер ништа није у тој мери кадро да устроји наше помисли као молитва.

5. Буди опрезан, јер ако си лењ и непажљив у молитви, нећеш узнапредовати нити у својој тежњи да будеш предан Богу, нити у задобијању мира у помислима, нити у спасењу.

6. Име Исуса Христа које призивамо у молитви садржи у себи самобитну и самоделатну силу васпостављања. Не брини, дакле, због несавршенства и сувоће твоје молитве, него упорно очекуј плодове учесталог понављања Имена Божијег.

7. Када су руковођене молитвом, моралне силе које су у нама постају јаче од свих искушења и побеђују их.

8. Учесталост молитве ствара навику молитве која убрзо постаје друга природа и често доводи ум и срце до вишег духовног нивоа.

Учесталост молитве је једини начин да се досегне висина истинске и чисте молитве. Она је најбољи начин делатне припреме за молитву и најсигурнији пут којим ће човек доспети до крајњег одредишта молитве и спасења.

9. Свако од нас је способан да задобије унутрашњу молитву, односно, да је учини начином свог општења са Богом. То нас не кошта ништа изузев напора да се погрузимо у безмолвије и у дубине свог срца, и да се побринемо да, што је чешће могуће, призивамо Име нашег најслађег Исуса Христа, које човека испуњава неизрецивом радошћу.

Погружавање у себе и истраживање света наше душе даје нам прилику да спознамо какво је тајинство човек, да осетимо сладост самопознања и да излијемо горке сузе покајања због наших падова и слабости наше воље.

10. Нека се васцела твоја душа с љубављу привеже за смисао молитве, тако да твој ум (нус), твој унутрашњи глас и твоја воља, три саставна елемента твоје душе, постану једно и да једно постане ово троје. На тај начин ће човек, који је образ Пресвете Тројице, ступити у везу и сјединити се с прототипом (праобразом). Као велики посленик и учитељ умне молитве, Григорије Палама Солунски је рекао: "Када једнота ума постане трострука а ипак остане једнота, тад се сједињује са божанским Тројединством и затвара врата за сваку врсту прелести и устаје против плоти, света и кнеза овога света.

11. Где год дејствује молитва, тамо је Христос са Оцем и Светим Духом, Пресвета Тројица, једносуштна и нераздељива. Где год је Христос, Светлост света, тамо је и вечна светлост другог света, тамо је мир и радост, тамо су ангели и светитељи, тамо је величанственост Царства. Блажени су они који су се још у овом животу обукли у Светлост света, односно у Христа, јер они већ носе одежду непропадљивости.

12. Будући да је Христос Светлост света, они који Га не виде и који у Њега не верују морају бити слепи. Напротив, они који стреме да оживотворе заповести Христове, корачају у светлости. Они исповедају Христа, поштују Га и клањају Му се као Богу. Свакога ко исповеда Христа и сматра Га за Господа и Бога, сила призивања Његовог Имена крепи да твори Његову вољу. Међутим, ако га та сила не крепи, онда је очигледно да Христа исповеда само устима, док је његово срце далеко од Христа.

13. Као што је немогуће да се не спотакне онај ко корача ноћу, тако је немогуће и да не сагреши онај ко још увек није угледао божанску светлост.

14. Циљ умне молитве је да човека сједини са Богом, да уведе Христа у човеково срце, да одатле протера ђавола и да разори сва дела која је овај посредством греха тамо извршио. Као што каже љубљени ученик, ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља (1. Јн. 3,8). Једино је ђаволу позната неизрецива сила коју поседују речи молитве Исусове, и он се управо због тога с јаросним гневом бори против ње. Безброј пута су демони кроз уста ђавоиманих људи исповедили да их сажиже дејство ове молитве.

15. Уколико нас молитва више сједињује са Христом, утолико нас више раздваја од ђавола. И не само од ђавола, него и од духа овога света, који узрокује и подржава страсти.

16. Сатана (тј. противник) молитве је немар. Сатанин сатана (тј. противник) јесте чежња за молитвом и пламен срца. Будите духом ватрени, Господу служите, каже апостол (Рим.12;11). Тај пламен привлачи и задржава благодат на ономе ко се моли, и она за њега постаје светлост, радост и неописива утеха. Међутим, за демоне је она огањ, горчина и прогон. Кад дође ова благодат, она сабира ум од расејаности и наслађује га размишљањем о Богу, исцељујући га од сваког зла и нечистих помисли.

17. Да ли је молитва на твојим уснама? Онда је тамо и благодат. Међутим, она са уста мора прећи у ум и спустити се у срце, а то захтева много времена и труда. Језик се мора много помучити да би се искупио за свако празнословље и за све своје падове, и мора стећи навику молитве. Навика се не може створити без труда и делања. Да би дошла благодат, мора се пројавити и смирење. Након тога, пут ће бити чист. Молитва ће се прилепити за наше дисање, а ум ће се пробудити и следиће је. Временом, страсти се утишавају, помисли се повлаче, а срце постаје мирно.

18. Немој се заморити од враћања свог ума сваки пут кад одлута. Бог ће видети твоју ревност и твој труд, и послаће Своју благодат да га сабере. Кад је присутна благодат, све се чини с радошћу и без напора.

19. Молитвом прелазимо из једне радости у другу; без молитве, прелазимо из једног пада у други, из патње у патњу, и осећамо тешку грижу савести. Укратко, уз мало труда и бола у молитви, задобићемо много радосне жалости (плача по Богу, плача који доноси радост), умилења и суза, заједно са сладошћу присуства Божијег и пренепорочног страха Његовог, који чисти и очишћује ум и срце.

20. Срце се мора очистити да би и ум био просветљен чистим помислима које ће се одозго одражавати у њему.

21. Они који су ушли у Царство Божије нису непокајани, него грешници који су се преобразили покајањем и сузама. Ништа човеку толико не помаже да се бори и да победи страсти колико непрестана умна молитва.

22. У време кад те искушава немар који умртвљује ум, језик и прсте на бројаници, молим те да се не предајеш. Уложи мали напор, како би Бог видео твоју решеност и укрепио те. Постоји нешто више што Бог жели од тебе, и Он допушта ово време искушења да би ти то могао и да даш. Он зна, као што и ти знаш, да можеш да даш више.

Према томе, присили се што више можеш у време које ти је одређено за молитву, и изврши своју дужност да би Бога учинио својим дужником. Ако не примиш благодат, припремићеш се да је примиш следећи пут или убрзо након тога. У сваком случају, пре или касније примићеш благодат. Немогуће је да се то не догоди. У ствари, уобичајено је да Бог више даје онда када одлаже давање.

23. Њива срца биће онолико плодоносна колико добро буде узорана молитвом, наводњена сузама и оплевљена од корова помисли.

24. Повремено се дешава да се благодат повуче, а да то уопште није наша грешка. То је као да ти Бог каже: "Сва твоја дела су добра, али немој мислити да све зависи од тебе. Ја ћу доћи и отићи кад будем сматрао да је то потребно, да бих те научио да у потпуности одсечеш самовољу и да будеш трпељив, да би добро научио лекцију смирења."

25. Они који су узнапредовали у молитви имају непоколебиво уверење да је, упркос свим човековим напорима, молитва дело благодати.

26. Свети Симеон Нови Богослов јасно каже да нико није у стању да сам од себе прославља Бога, него да је то благодат Христова, која се настанила у њему, која прославља и славослови Бога и моли се у човеку.

27. Када се човек моли са страхом и страхопоштовањем, стојећи мирно и обраћајући пажњу на оно за шта се моли, онда је то знак да је благодат Божија посетила његово срце.

28. Пажња мора бити нераскидиво повезана с молитвом, на исти начин на који је и тело нераскидиво повезано с душом. Другим речима, у време молитве ум мора стражарити над срцем и кружити над њим, и одатле, из дубина срца, узносиће молитве ка Богу, непрестано изговарајући: "Господе Исусе Христе, помилуј ме." Кад једном у срцу окуси и искуси да је Господ добар и да је сладак, ум више неће желети да напусти место срца него ће заједно са апостолом Петром рећи: Добро нам је овде бити (Мт. 17,4). Он жели да кружи унаоколо, удаљујући и протерујући, да тако кажемо, све оне идеје које је тамо засејао ђаво, не допуштајући ниједној овоземаљској помисли да тамо остане и постајући на тај начин сиромашан (нишчи) духом, односно лишен сваке овоземаљске помисли.

Овакав задатак изгледа веома тежак и мучан онима који ништа не знају о њему. Међутим, они који су окусили његову сладост и у дубини срца осетили његову насладу, ускликнуће заједно са божанским Павлом: Ко ћe нас раставити од љубави Христове (Рим. 8;35)?

29. Пажљиво слушајући Господа који је рекао да нечисте помисли, које скрнаве човека, долазе из срца, као и да чашу и зделу најпре морамо очистити изнутра како би и споља биле чисте (в. Мт. 15:19-20 и Мт. 23; 26), наши свети Оци напуштали су свако друго духовно делање и посвећивали се једино овом делу, односно стражарењу над срцем, будући сигурни да ће на тај начин лако стећи и сваку другу врлину.

30. Богоносни Симеон Нови Богослов каже: "Очистимо своја срца, да бисмо у себи могли пронаћи свудаприсутног Господа. Очистимо своја срца огњем Његове благодати, да бисмо у самима себи видели светлост и славу Његовог божанства."

31. Срећни су они који су приступили божанској светлости и ступили у њу, који су се сјединили са њом и тако и сами у целини постали светлост. Они су са себе у потпуности свукли упрљану одежду својих грехова и више не изливају горке сузе. Срећни су они који су још у овом животу спознали светлост Господњу као Самог Господа јер ће у будућем животу одважно стајати пред Њим. Блажени су они који су примили Христа, јер је дошао као светлост онима који су претходно били у тами, а сада су постали синови светлости и незалазног дана.

32. Свети Григорије Палама каже да молитва, која се сједињује с удисањем и издисањем, временом узрокује да слатки дах благодати, миомирис духовног благоухања, излази из ноздрва човека који се моли, мирис живота за живот (2. Кор. 2;12), према речима великог Павла. И заиста, не постоји ништа слично даху молитве, непрестане умне молитве. Молитва не излива благодат само на онога ко се моли, него преплављује благодаћу и осталу творевину, која се посредством њега расипа и шири и на њу. Док удише, човек се очишћује, оживотворава и освештава. Када пак издише, он очишћује, оживотворава и освештава творевину, али то не чини он, него божанска благодат.

33. У овим последњим данима, када је дах антихриста загадио земљу, море и све што дише, Бог у крилу и срцу Цркве развејава дејствовање умне молитве као освежавајућу росу благодати, као ветар који је осетио пророк Илија (в. 1.Цар. 19;12), као противотров за здравље и спасење душе и тела у данима у којима живимо, као и у онима који ће тек доћи.

34. Познајем хиљаде душа у свету, боље речено широм целог света, које се присиљавају на молитву и у томе постижу задивљујуће резултате. Молитва их крепи у њиховој духовној борби, просветљује их изнутра, и они се исповедају отворено и искрено. Мучени помислима и искушењима које демони подстичу против оних који изговарају молитву, они чежњиво притичу пренепорочним Тајинствима. Затим се поново упуштају у борбу са помислима и страстима, и поново се враћају Тајинствима, јер више не могу да живе без молитве.

35. Молитва је дисање. Кад човек дише он је и жив, и о томе се брине читавог живота. Ко год започне да изговара молитву, он започиње и да поправља васцели свој живот, имајући духовног оца као руководитеља. Као што излазеће сунце буди, обасјава и оживотворава творевину, тако и Христос, Сунце Правде, пројавивши Се посредством молитве у човековом уму и срцу, буди човека да твори дела светлости и незалазног дана.

36. Према томе, браћо, "непрестано удишите Христа", као што је имао обичај да каже свети Антоније Велики, зачетник подвижништва. Апостол незнабожаца саветује, опомиње и заповеда хришћанима на сваком месту и у сваком времену: Молите се без престанка (1. Сол. 5;17). Свети Оци објашњавају да "без престанка" значи да молитва нема нити крај нити меру.

У време мира не будите немарни него се молите. Поправљајте се и припремајте се за рат. Будите храбри. Не страхујте од искушења. Сви су искусили промене; међутим борба захтева стрпљење и истрајност. Чак и ако падне хиљаду пута на дан, праведник ће се усправити и то ће му се рачунати као победа. Молитва управо то и значи: непрестано покајање и неуморно призивање божанске милости.

Христу Богу нашем, који даје молитву молитељима (1. Цар. 2;9) (1), нека је слава и благодарност у векове. Амин.

O молитвеном животу деце - Архимандрит Рафаил Карелин

Сусретао сам децу са изразом лица који није дечији, буквално искривљен грчевима злобе. Она су са неком мржњом гледали на родитеље, као да су желели да им се освете за своје рођење. Видео сам како се мало дете на очевим рукама гребало, попут звери и какo је тукло оца по лицу. Отац је говорио, буквално се оправдавајући: "Мој син је живчан од самог рођења". Таква деца су агресивна; ломе своје играчке, узимају ствари у туђем дому и бацају на под; са неком дрскошћу гледају на људе који их окружују; у храму вриште, беже у време службе, намерно ометају људе да се моле; понекад њихов поглед бива толико суров и мрачан, да се чини да су то очи демона, а не детета. Једном приликом сам питао схиархимандрита Серафима(1), како треба поступати са таквом децом, да ли треба над њима служити чин изгнања злих духова.

Одговорио је: "Нека од њих за заиста поседнута демонима или се већ рађају болесна, посебно код пијаница и наркомана, али већина њих није болесна, већ развраћена неправилним васпитањем. Сада родитељи сматрају, да је децу немогуће кажњавати, а грех живи чак и у малом детету. Ако га не сечемо, онда ће се грех разрастати. Неки родитељи се труде да испуне све жеље и каприце своје деце, и деца почињу да траже да се отац и мајка потчињавају свакој њиховој речи. Тако одрастају мали хамови(2), чије прве жртве постају њихови родитељи. Дете треба разумно кажњавати, иначе ће он одрасти као несрећан и незахвалан човек."

Питао сам: "А како је могуће казнити дете, ако има свега годину или две?"

Отац Серафим је одговорио: "Треба му припретити прстом и строго рећи "не", и дете ће разумети. Дете више схвата тон гласа којим му се говори, него саме речи."

Опет сам питао, да ли је могуће физички казнити дете; да ли ће од тога дете постати плачљиво и живчано. Одговорио ми је: "Понекад је неопходно казнити дете, само то треба учинити без злобе. Већу штету нервима детета наносе родитељи, који га кажњавају и истог тренутка му ласкају, као да се извињавају због казне. Корисније је физички казнити дете, него га сатима гњавити речима". Старац је сматрао да су раније, у стара времена, родитељи умели боље да васпитају децу; умерена бол од каиша или прута уопште неће повредити дете, а уразумиће га.

Једном је познати амерички психолог Роџерс гостовао у Тбилиси. Од својих колега сазнао је да у Тбилисију постоји незванична група младих, који су изучавали психолошке проблеме, посебно проблеме узајамних односа и општења. Он се заинтересовао за њихов рад и изразио жељу да се упозна са руководиоцем те групе, Виктором Криворотовим. Након разговора са њим, Роџерс је рекао: Ви желите да на основу хришћанске концепције решавате питања психологије, например, детету пружате спреман морални програм, а у стварности треба створити услове за слободни развој природног, моралног потенцијала, постављеног у самом детету, без спољашњег деловања и принуде". На то је Криворотов одговорио: "Ако у својој башти ви створите могућност за слободни раст и размножавање свих биљака без разлике а уклоните деловање баштована, онда ће коров да угуши цвеће." Роџерс није могао да одговори и само је ауторитетним тоном изјавио: "То се неће догодити", скоро буквално поновивши израз Чеховљевог хероја: "То не може бити, зато што то не може бити".(3) Присутни су се тихо осмехнули, и то овлаш, да не би увредили престарелог хуманисту који им је био гост.

*
* * *
*

Неколико година сам био старешина храма Свето-Георгијевске цркве у целу Илори. Тај храм је увек био поштован у Западној Грузији. У храму су се чувале две иконе, исковане у сребру, које је цркви даровао кнез Леван Дадијани. Иконе су се сматрале чудотворним. Заклетва пред иконом Светог Георгија сматрала се светом и ненарушивом. У народу су ишла предања како је за неиспуњење заклетве, изречене пред Великомучеником Георгијем, клетвопреступника стизала сурова казна. Казна га је пратила као сенка. Постојали су случајеви када су се несрећама подвргавале, па чак и потпуном нестајању, читаве породице у којима се један од предака лажно заклињао или газио реч, коју је дао у илорском храму. Слава о чудесима од икона Светог Георгија, може се рећи, облетела је читаву Западну Грузију. Није било села, где нису знали за силу Великомученика Георгија, невидљиво присутног у илорском храму. Ту су многи добијали исцељења, посебно од душевних болести и оног стања, које се назива демонском поседнутошћу.

У време прогона, када је храм Светог Георгија био затворен, ходочасници нису престајали да долазе до његових зидина, а житељи тог места су са ризиком по себе, чували иконе Великомученика, и када је храм поново био отворен, донели их у цркву.

Мноштво ходочасника из Мегрелије долазило је на поклоњење Светом Георгију, посебно у периоду од Пасхе до Педесетнице.

Једном је у Илори стигла жена из Ткварчелија са молбом да пођем, да причестим њено дете. Узео сам Свете Дарове и отишли смо у град, који се налазио у планинама. Пут је био као петља, која је обавијала планине. Сва околина се утапала у зеленилу. Први пут сам био у Ткварчелију; он се налази на неколико заравни, широких планинских ливада, које се уздижу једна над другом. Некада је овде било мало насеље, али су ту пронашли залихе угља, и село је постало радничка варош, а затим брзо порасла у град. Говорили су да је река Гализга, која протиче поред Ткварчелија, раније била провидна и чиста, попут сузе. Старији су говорили: "У Гализги је пола воде, а пола рибе." Сада се она претворила у црни, мртви поток, где испирају угаљ. Тамо нема живота, као у Мртвом Мору у Палестини.

Многоспратни домови у Ткварчелију, изграђени су по моделу, налик једни на друге, попут близанаца или одраза у огледалу једно и истог лица. Попели смо се на трећи спрат и ушли у собу. Мушкарац, супруг моје сапутнице брзо се поздравио са нама и изашао. Не кревету је седело дете, наслоњено на душеке. Када сам га погледао, срце ми је задрхтало, сетио сам се иконе "детињство Јована Крститеља": строги, чак величанствени лик био је присутна у том десетогодишњем дечаку, као да није болестан, прикован за постељу неизлечивом болешћу, већ да је царевић, који прима госте. Дете је било слепо. Мајка, и сама медицинска сестра, рекла ми је да су му након три године открили воду у мозгу; лекари су рекли да неће још дуго живети. "У дому смо, говорила је она, имали икону Казанске Мајке Божије, благослов од родитеља. У соби, где је лежао мој син, пала сам на колена и представила себи ад стојим пред иконом Мајке Божије. Почела сам ватрено да се молим да мој син не умре, да ми Господ пошаље други крст, само не смрт сина. И чудо се догодило. Мој син је остао да живи, али је осуђен да цео живот проводи у постељи: ослепео је и одузеле су му се ноге. Идем за њим, као за бебом. Питао сам, вероватно неумесно и грубо: "А да сте знали да ће ваш син бити овакав страдалник, да ли би се молили за његов живот?"

Она ме погледала као са прекором и рекла: "Он је моја срећа, љубим га више од свега на свету, ми се молимо заједно. Када сам на послу, онда размишљам: како би што пре прошло то време, да побегнем своме сину. Са мужем се мењам поред постеље детета; он такође љуби сина, али не верује, и за њега је дететова болест још већа жалост, него мени. Мој син понекада говори мужу: "Зашто се не молим са тобом, као са мамом'" Он одговара: "Ти се моли, а ја ћу те слушати." Он не верује, али је уман човек, и не жели да отрује свог сина отровом неверја."

У свом животу сам видео велике подвижнике и старце, али усуђујем се да кажем да сам осетио сличну благодат у том десетогодишњем слепом детету. Његова мати ми је рекла да се он непрестано моли: други живот он нема.

Исповедио сам и причестио дете. Говорио сам му о Исусовој молитви, о књизи која се зове: "Казивања боготражитеља свом духовном оцу".(4) Пажљиво ме је слушао. На лицу му је била радост, тиха и дубока радост од Причешћа. Мене је поразио и тон његовог гласа. Обично деца говоре емоционално, као да журе да поделе оно што мисле, што су видела; а он је говорио са спокојством и чврстином, како обично говоре људи који су прошли дуг животни пут. То је било дете - Мученик и у то исто време изабраник Божији, мислим, најсрећнији од својих вршњака.

Видео сам у свом животу благодатну децу, буквално обележену посебним знаком. Неку од њих Господ узима Себи у детињству, да се не би испрљали у блату овог света. Видео сам једно умируће дете: упао је у лонац са кључалом водом и добио смртоносне опекотине. Дете је имало три или четири године. До тада мајка га је често доводила у цркву ради Причешћа. Он је умирао у тешким мукама, али није вриштао, није плакао. Када сам му пришао, задао ми је неочекивано за мене питање: "Зашто добра деца умиру рано?". Одговорио сам: "Зато што их Анђели чекају да би их узели себи". Затворио је очи и учинило ми се да се тихо осмехнуо на моје речи.

Читао сам код једног Светитеља, да Господ прима обраћање човека у свако време, али да је најбољу узраст за духовни живот - детињство, када је душа мека, као врућ восак. Зато је најбољи узраст за Исусову молитву - рано детињство: што се раније дете научи њој тим боље. Већ над новорођеним дететом треба читати ту свештену молитву. Дете је ближе духовном свету од нас. Оно што ми покушавамо да схватимо разумом, дете непосредно осећа и као да упија у себе. Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри, да би га учили хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује способност посебног духовног знања и духовне проницљивости, касније она губи тај дар и постаје налик на младо нежно стабло, које постепено задобија грубу кору.

Постоји предање да је Сократу дошла мајка са дететом и питала га, како треба васпитати дете. "Ког је узраста?", питао је мудрац. "Има само две године", одговорила је мајка. "Касно је; њега већ не треба васпитавати, већ преваспитавати", одговорио је Сократ.

*
* * *
*

Једном приликом су ме звали у Зугдиди на сахрану. Сахране у Мегрелији се сматрају једним од најважнијих догађаја. Да се опросте се са покојником и изразе саучешће породици долазе рођаци и познаници, до неколико стотина људи из различитих градова и села. У Мегрелији постоји сложени ритуал - оплакивање покојника и његов погреб са веома израженим и, не лишеним неке свечаности, трагизмом. Та традиција има свој почетак још од античких времена, што је дало повод древним историчарима да пишу о "култу мртвих" у Колхиди (Западна Грузија).

Трпеза након погреба, као и обично, завршила се касно и мене је позвала једна верујућа породица да ноћим код њих, која до тада није долазила са другим богомољцима у Илори. Отац породице је скроман, лак и стидљив човек, који је у младости на за мене несхватљив начин, доспео у тамницу у Сибиру и тамо с упознао са својом будућом супругом. Имали су двоје деце, од пет и седам година. У соби на нижем спрату, горела је пећ, нико није желео да спава, ми смо дуго разговарали. У то време није било духовних школа и скоро да није било духовне литературе. Људи су се хришћанској вери учили преко прича једних другима, хватајући речи у лету. Разговор је кренуо о сухомским подвижницима. Домаћини су ме питали, зашто је људима неопходно да одлазе у планине, шта они раде тамо. Као одговор, почео сам да им говорим о непрестаној Исусовој молитви, којом се у безмолвију баве пустињаци. Моји радосни домаћини су ме молили да им детаљније објасним шта је Исусова молитва. Беседа се продужила до поноћи. Чинило ми се да деца већ спавају, али су се она, притајивши се, слушала. Други дан ,пред одлазак, домаћица ми је рекла: "Мој син ми је јутрос рекао, да је, чувши наш разговор, почео да изговара Исусову молитву и понављао је дуго, док није заспао. Он ми је са дивљењем говорио: "Како ми је лепо било те ноћи и ујутро, када сам се пробудио, и до сада на срцу осећам радост". Растали смо се, као рођени. Одвезли су ме натраг у Илори, где сам затекао изненађење: у ауто су ставили пуну кесу прилога са сахране. У Мегрелији се не спрема месо за трпезу након сахране, тако да смо имали монашку трпезу.

Рекао сам оцу Георгију (Булискерији) ту малу причу о Исусовој молитви, а он ми је одговорио: "Веома добро, дете ће често понављати ту молитву".

Причали су ми и овај случај. Једна девојка је путовала у Загорск,(5) где су је старци научили Исусовој молитви, и онда се од тада увек трудила да има молитву у срцу и на уснама. Кроз неколико година се удала, али и усред световних брига и обавеза, није остављала Исусову молитву. Када се спремала да остане мајка, читала је молитву наглас да би је чуло њено, још нерођено дете, да би се дете у утроби молило заједно са њом. Након порођаја, када је успављивала бебу, изговарала је над њом Исусову молитву; тада је дете престајало да плаче и умиривало се на њеним рукама. У њеној соби било је неколико икона у светом углу, а на супротном зиду висиле су фотографије и слике. Она је почела да примећује да дете често усмерава свој поглед на једну страну - ка икони Христа, Који седи на престолу; дуго и пажљиво је гледало на тај образ, као да је распознавало давно познато и рођено. Понекад је израз дететовог лица био такав као да види некога у соби, да жели да говори о томе, али не може.

Мајка треба да над главом своје бебе чита Јеванђеље и молитве, посебно Исусову молитву: то је тај небески балзам који она излива на његову душу. Када дете почне да говори, нека прве речи, које родитељи неопходно треба да га науче, буду име Исуса Христа и Исусова молитва.

Преподобни Јован Лествичник пише да када се човек пробуди ујутро, прва његова мисао треба да буде о Богу - тиме ће он осветити цео дан (принеће почетак својих дела Богу).[6] А детињство је - јутро живота.

У детињству се полаже темељ духовне основе човека. Један од Светих је рекао: "Прва боја којом се боји одећа, не испира се."


НАПОМЕНЕ:
1. Реч је о схиархимандриту Серафиму Романцову.
2. Хам је био син праведног Ноја, који је открио голотињу свог оца. Хам је синоним за непослушног и незахвалног сина. (1. Мојс. 9, 18-25 - прим. прев.)
3. Фраза из приче А. П. Чехова "Писмо ученом суседу".
4. Књига о умном делању непознатог аутора из друге половине XIX века "Казивања боготражитеља свом духовном оцу"; први пут у Русији штампана 1884. године у Москви, а 1911 издано додатак њој.
5. Сада Сергијев Посад.
6. Види: Преподобни Јован, игуман Синајске горе. Лествица. Поука 26. О расуђивању помисли, страсти и врлина, 104. стр. 368

Додајте натпис