четвртак, 28. фебруар 2013.

Молитва као насушна потреба човекова - Његова Светост Пат ријарх српски Г. Павле






Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца.


Молитва је побожно управљање душе човекове Богу, или беседа срца са Богом, кроз коју, представљајући невидљиво Бога пред собом, човек излива пред Њим осећања своје душе. Она је уздизање ума и срца Богу; њоме човек узлеће у хорове анђела и постаје учесник њиховог блаженства. Молитва је тамјан најпријатнији Богу, најсигурнији мост за прелаз преко искушења таласа живота, необорива стена свих који верују, мирно пристаниште, Божанска одећа која облачи душу великом добротом и лепотом. Молитва је мати свих добрих дела, чуварка чистоте тела (невиности), печат девојаштва, сигурна ограда против свих лукавстава вечитог непријатеља нашег - ђавола. Гони непријатеље именом Христовим, јер јачег од овог средства нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђење света, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште које таласи не могу обурвати, просвећење ума, секира очајању, разбијање туге, рађање наде, ублажавање гнева, заступница свих којима се суди, радост оних који су у тамници, спасење онима који гину. Она је кита учинила да постане дом Јонин, Језекију је вратила од врата смртних животу, вавилонским младићима пламен је претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо, те не паде киша на земљу за три године и шест месеци (Јак. 5,17). Кад ни сами апостоли нису могли изагнати нечисте духове, Господ им је рекао: „Овај се род изгони само молитвом и постом“ (Мт.17,21).
Нема ничег драгоценијег од молитве у животу човечјем. Она и немогуће чини могућим, тешко чини лаким, неугодно претвара у угодно. Молитва је толико потребна човековој души, колико и ваздух дисању. Ко се не моли, тај је лишен разговора са Богом, сличан је неплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мт. 7,19).
„Када управљаш ум и мисли ка небу“, вели свети Макарије Велики, „и хоћеш да се сјединиш са Господом, тада велико мноштво злих духова као црни облак надноси се над тобом да би ти спречили пут небу. Но, као што су стари зидови Јерихона пали од силе Божје, тако ће и сада стене зла, које спречавају ум твој, бити оборене силом Божјом. Кад си на молитви, сети се пред ким стојиш. Буди глув и нем за све што те окружује, призивај Господа у помоћ и Он ће ти помоћи. Потребно је из корена ишчупати свако осећање гнева и потпуно очистити убиствено осећање телесне жеље, ма чему она била управљена.“
  • Смирење и скрушеност
Учитељи Цркве и свети оци саветују да за време молитве сваки има смирење и скрушеност у срцу због својих грехова. Јер, ако човек у срцу не осећа да је грешник, Бог неће услишити његову молитву. То се види и из молитве фарисеја и цариника. Молитва орошена сузама смирења и покајања, одмах бива услишана. Изливајући се из смирене душе она, по речима премудрог Соломона, пробија облаке и не задржава се док не дође до Господа.
Када је време молитви, не бави се никаквим послом, јер се ђаволи о томе и старају да нас у време молитве забаве каквим било послом. Ако се каквим речима молитве услади твоја душа, продужуј молитву, јер се тада твој анђео хранитељ моли заједно с тобом. Свети Нифонт виде једанпут једног монаха како идући чита молитву. Његова молитва, као пламен огњени, излазећи из уста, дохватала је небо. Монах је ишао, но и анђео Божји ишао је, спроводећи монаха са огњеним копљем у руци, којим је ђаволе одгонио од монаха.
„Непрестано молите се“ рекао је свети апостол, „да не паднете у напаст.“ Непрестана молитва састоји се у томе, не само да се ми свагда молимо, већ стално Бога да се сећамо и осећамо Га увек пред собом како гледа на сва дела, намере и помисли наше. Према томе, дивна је навика обраћати се Господу од срца и кратким молитвама у свакој прилици и послу, у почетку са нпр: Боже, помози! Господе, благослови! На крају: Слава Ти, Господе! Благодарим Ти, Боже! У изненадним неприликама, каквом било искушењу: Господе, спаси! Боже, милостив буди мени грешнику! Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, грешног! Пресвета Богородице, спаси нас!
Потребно је молити се не само тада, када се осећамо расположени за молитву, него молити се и тада, када немамо тежње ни наклоности за молитву, када нас леност, сан, заборав и остало, удаљују од молитве. Ако, не гледајући на све ово тамно збориште препрека, принуђавамо себе и боримо се са собом у молитви, таква молитва узлеће на небо да би стала пред престо Господњи. Ноћ је врло подесна за усамљену молитву. Тада се све стишава, умирује, а молитва која се узноси Богу у ноћној тишини из дубине срца, бива услишена и на душу се спушта двострука благодат Божја. За време такве молитве свезлобни враг са нарочито великом силом устаје и удара у богомољце многим искушавањем, страхом и напастима, но тада се и благодат Божја умножава ради духовне помоћи.
По општем мишљењу светих отаца, молитва, као кћи испуњавања заповести Светог Јеванђеља, у исто време је и мати свију врлина.
Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, свети оци поручују да се ум - разум што више везује за речи молитве. Отуда, боље је да се молитве читају из молитвеника, а не да се говоре напамет. Ово нарочито важи за почетнике и слабе. Зато у Православној цркви све што се чита или пева обично, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи лако не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи светих отаца, онда треба тихо читати на глас колико да сам себе чујеш. Нарочито оваква молитва вреди кад се молиш насамо.
У молитви не треба много напрезати своје живце, нити сувише дубоко уздисати, увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се тихо молити, с дубоким, али нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено, а с времена на време бацити поглед на свете иконе, као они који се стварно осећају грешни пред Богом.
У друштву наша молитва треба да буде нечујна, да ничију молитву не би реметила.
Ако би у молитви твој ум ишао на разне стране, а не небу и Богу, ипак не падај духом, него га увек враћај и везуј за речи молитвене. Ипак, таква молитва неће остати без плода, ма да и није сва чиста.
За човека у тузи нема бољег утешитеља од молитве. Мучи ли се ко међу вама, нека се моли Богу (Јак. 5,13).
Болести и остале несреће наше, последица су греха. Зато смо дужни молити Господа да нам опрости грехе, да би заједно с тим исцелио нас и од телесних болести и несрећа земаљских. Када Бог пусти глад, рат, кише у невреме, суше, град, земљотрес и осало, то долази од греха народа. Зато узрок свих зала лежи у нама самима. Отуда опет, јавља се потреба да се молимо Богу за опроштај греха, да би, ослободивши се овога корена свих несрећа, били избављени и од свих природних зала, која на нас долазе у виду страшних природних појава.
Ако и бива да понеки проси од Бога штогод, а не добије, то може значити: да Бог услишава ту молитву, но по увиђавности својој испитује богомољца у трпљењу, па кад овај издржи трпљење до краја, онда у већој мери добива од Бога оно што је тражио; или значи да богомољац није добио оно за што се молио због тога, што би му то послужило на зло.
Но молећи се Богу појединачно, насамо, по наредби Господњој (Мат. 6,6), не треба сматрати да је то довољно. У разним приликама и потребама живота: рођењу, смрти, женидби, градњи дома, сетви, поласку на дужи пут, болести итд., поред личне молитве, треба се обраћати благодатној и молитвеној помоћи цркве и свештеника, јер Свето Писмо и на то упућује (Јак. 5,14). Уз то не заборављати редовно учествовање на заједничкој молитви у светом храму, што су вршили апостоли и сви свети (Д.ап. 1,14, 12,12), јер је и то воља Божја (Мт. 18,20).
  • Крсно знамење
Не можемо да пропустимо без пажње ни то, да се при молитви треба ограђивати крсним знамењем. Прекрстити се треба правилно, а не као они који, као да се стиде крста Господњега, па мотају пред лицем и грудима, ни прсте правилно не сложивши, ни метнувши их где је одређено. Немарно стављање Крста на себе ожалошћава Господа, и богомољцу се узима за грех. Такав Крст не само да нема никакве силе, но још радује ђаволе, јер тада није најстрашније оружје против њих. Грешник се не плаши толико места казне, колико ђаво дрхће од Крста и у страху бежи, не смејући ни да погледа на његову силу (јер је сила Крста сам Господ Исус Христос) који га пече као огањ. Наоружавши се светим Крстом мученици су ишли без страха на најужасније муке. Светитељи су силом Крста Христовога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, без опасности испијали отров, пролазили кроз огањ и воду.
Један од старих Хришћанских писаца, из првих векова Хришћанске цркве, сведочи да су ондашњи Хришћани, следујући апостолској уредби и предању, при сваком раду или покрету ограђивали себе крсним знаком. То су чинили при поласку, облачећи хаљине, обувајући обућу, при умивању, пред јелом и после јела, ложећи ватру, лежући у постељу, седајући после пута, једном речју: при сваком послу, покрету и догађају. А садашњи Хришћани обузети некаквим стидом, долазећи пријатељу на Славу и седајући за обед, чак и не мисле да се прекрсте, као да не знају шта је рекао Господ: Јер ко се постиди мене и мојих речи у овом роду прељуботворном и грешном, и Син Човечји постидеће се њега кад дође у слави Оца својега са светим анђелима! (Мк. 8,38).           

Трагични век Архимандрит Рафаил Карелин



Наш век је посебан, трагичан. Осећај је такав као да присуствујемо последњем чину светске трагедије. Човечанство је током своје историје увек представљало болестан организам који грех разједа као чир. Међутим, сад изгледа да је болест достигла свој последњи стадијум и да прелази уагонију. Нашу планету непрекидно потресају ратови, природне непогоде и катаклизме, стиле се утисак да се земља уморила од људи и жели да их забци као инсекте са свог тела. Не само Хришћани, већ и људи других религија, па и неверујући осећају знаке краја који се ближи.
Чини нам се да је главни знак апокалипсе оскудица љубави и духовна дегенерација човечанства. Грех је увек постојао. Први син првог човека је из зависти убио свог брата (в. 1 Мојс. 4:1-8). Од тада крвава киша пада на земљу седам хиљада година.
Љубав је она тајанствена сила која човеку омогућава да доживљава другог човека као себе самог, као да живи у другом човеку, да се радује његовим радостима, да тугује због његове туге, да болује због његове боли. Данас је човек унутрашње изолован од других. Душа као да му се скаменила, срце се сузило и не може да прихвати другог човека. Штавише, човек види у другом исто тако туђе и према њему равнодушно биће. Грех је постојао увек, али је поред греха постојало и добро; грех је остао какав је био, само је попримио бестидније форме и престао да се крије. Он постаје све циничнији, а добро катастрофално нестаје.
Човек не само што је изгубио ближњег, већ је уједно изгубио и себе самог. Он је угасио свој дух, оскрнавио је своју душу, поистоветио се с парчетом меса. Потчинио је самог себе ниским страстима и постао је жртва страшне самообмане. Данашњи људи, без обзира да ли су сиромашни или богати, подједнако су несрећни. Само можда богаташ има више времена и средстава да разврати и унакази самог себе, да се наруга образу Божијем који му је дат. Живот без љубави постаје монотон и незанимљив.
Штавише, данас човек често чак ни не схвата шта значи реч „љубав“, изједначавајући у својој свести ово осећање са страшћу, са заљубљеношћу, с крвном везаношћу, с оним што га повезује с најнижим и слепим жељама. А љубав као духовно јединство, као осећање самилости према ближњем, као умеће да се види лепота образа Божијег у другом човеку, као пожртвованост је изгубљена.
На смену страсти долази осећај губитка и празнине, а често и одвратности; зато је страст својеврсна ђавоља карикатура љубави. Страст не даје срећу, то је мехур од сапунице, који светлуца на сунцу, али се након неколико тренутака претвара у мокру флеку. Управо због одсуства љубави живот постаје умртвљен и туробан, као да је офарбан у сиву боју.
 Дан се смењује за даном, један следи за другим, као прамени магле који се ковитлају по земљи, а душа говори: „То није оно што бих ја желела“. Човек можда не схвата шта жели, али ипак осећа у свом срцу да је то лажни живот. Он жели да побегне од њега. Неко свим силама тежи ка стицању новца, сматрајући да ће, када прикупи довољно средстава, за њега почети прави живот.
Други траже заборав у раду. Може бити да он никоме није потребан, али погружавајући се у свој мрављи рад људи као да се искључују из овог живота.
Трећи траже заборав у алкохолу и наркотицима, у рок-музици, у додиру с демонским светом, надајући се да ће се на тај начин удаљити од сивила своје свакодневице, заборавити своје духовно сиромаштво.
Многи проводе живот у разврату, као да желе да дају анестезију сопственој савести, односно да је учине апсолутно безосећајном. И премда им разврат не пружа срећу, они траже исти заборав у овој прљавој мочвари, некакву насладу у скрнављењу себе самих.
Ако се погледа човек који се препушта разврату, угледаћемо у њему не човека, већ демона, који на све начине покушава да оскрнави ону нерукотворену икону коју је Господ дао људском духу – честицу Свог сјаја, зрак Своје светлости. Чини се да је овај човек употребио све силе своје уобразиље како би се претворио у грумен смрдљивог блата.
Грех у мистичкој равни представља спајање са сатаном. Грех је жеља да се човек уподоби стани, чак и ако то не схвата разумом. Грех је жеља да искуси осећање чета кроз пад у бездан. Посредством греха у човековој души се урезује лик демона, ствара се тајни савез између човека и палог анђела. И премда на почетку савест говори човеку да се предаје у руке свом убици, овај глас постаје све тиши и човек с некаквом злобом гуши чак и њен шапат. Он жели да је разапне својим грехом, како би што пре умукла заувек. Сатана му, као пријатељ, пружа руку и он се хвата за њу без размишљања.
Међутим, демон не може да пружи човеку оно што сам не поседује: он нема мира, и грешник је увек немиран; сатана не осећа радост и грешник је увек погружен у некакав мрак. Његов живот пролази у сталном метежу – између кратке опијености и унутрашње чамотиње, које често покушава да сакрије иза глумљења веселости.
Сатане је дух таме, и код грешника нема светлости у души: тама се одражава чак и у његовим очима и отиснута је као печат на његовом лицу; сатана је дух гордости, и човек је у свом палом стању горд и самољубив; сатана је човекоубица, и грешник се све време налази у стању раздражености, зло које је стекао лако се претвара у јарост и гнев. Сатана је већ осуђен на вечне муке, и живот грешника овде, на земљи, ако се завири у дубину његове душе, види се, није ништа друго до мучење; тако се мучи безумник који лиже сечиво бритве намазано медом, тако се мучи сужањ који у тамници ишчекује своју смрт.
Грешник Бога, чак и ако верује у Њега, не осећа: грех га је лишио Божанске благодати, и он не може да воли Бога. У неким тренуцима обузима га предосећај вечне погибли, вечне самоће, вечне напуштености, али он најчешће опет тражи заборав у греху. За човека који  је изгубио Бога земаљски живот постаје мучна трагикомедија, својеврсно предворје пакла.
А шта рећи за оне које овај свет назива „пристојним људима“? У суштини, реч „пристојност“ означава поштовање одређених закона. Ако би макар само на неколико сати могло да се осветли, да се начини очигледним за све, оно што се дешава у души ових „пристојних људи“, кад би се могле показати, као на екрану, мисли, речи и представе који настају у њиховом срцу и пролазе кроз њихову свест, видели бисмо исте оне духовне звери и змије, исте оне хоботнице које су обавиле њихова срца.  Пристојност људи без вере у Бога је исти онај леш, само обучен у другу одећу; ако у њиховом срцу нема вере и љубави, онда је и тамо живот пун лажи, грехова и унутрашњих разочарења.
Међутим, зар је могуће да је живот бесциљан? Најбољи пагани нису могли да схвате зашто човек живи, као што не може да изађе из лавиринта онај ко у рукама нема нит – путовођу.
Најдубљи и морално најосетљивији од њих – Сенека – сматрао је да је велика срећа за човека да живот заврши самоубиством.
Највећи источњачки песник Омар Хајам писао је да нико од мудраца није нашао пут из ове мрачне ноћи. Само је Христос открио свету вечну Божанску светлост, указао пут ка преображају, уништио смрт Својим Васкрсењем.
Само се за Хришћанина открила могућност да врато оно што је најстрашније изгубити – љубав према Богу и према људима. Само је Хришћанима дата Божанска сила за борбу са грехом и уједно љубав према људима. Само су Хришћанима дати права радост и спокој душе у мукама и невољама.
Човек је створен као боголико биће, али је по сопственом хтењу, по сопственој вољи, он постао сличан демонима. Хришћанство је могућност повратка човеку образа и подобија Божијег. Међутим, овај повратак се достиже кроз борбу са сопственим страстима, са злом у самом себи, и зато је земаљски живот борба.
Да би победио у рату, војник мора да буде спреман да умре, а Хришћанин мора сваког часа да умире за своје страсти и грех, за везаност за пролазни живот, да умире за привидан живот, како би добио живот истински, како би већ овде, у помрчини земље видео вечну светлост.


Шта је срећа? Архиепископ Натанаил Лвов



Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину например, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?
Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.
Чак и ако оставимо по страни, моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре.
Интересантно је да се реч „срећа“, - „tikhi“, на древном грчком, појављује врло ретко у Светом Писму, а ни једном у Новом Завету. Појам је преширок и непрецизан. Сам по себи нема смисла. Уместо њега, Свето Писмо користи јаснији и одређенији термин, „радост“ (“khara”, на древном грчком), која је једна од саставних делова среће.
Христос говори следеће о срећи: „... да радост Моја остане у вама, и радост ваша се испуни.“ Он такође наговештава одакле долази ова радост: „Ако заповести моје уздржите остаћете у љубави мојој, као што Ја одржах заповести Оца Свог и остајем у љубави Његовој.“(Јован 15:10-11)
Овде имамо одговор на вековима старо питање. Права срећа, права радост је љубав Божија, бити са Њим. Ово је у потпуности потврђено Светим Апостолом Павлом када говори: „Јер Царство Божије није јело и пиће, него правда и мир и радост у Духу“ (Рим. 14:17). Јован додаје ово: „... и вашу радост нико неће узети од вас“ (Јован 16:22).
Ово значи нико и ништа – ни патње, ни лишавања, ни прогони, чак ни сама смрт.
Ово је добро схваћено од оних који су за себе решили вековима стар проблем људског рода и који су нашли срећу: од Хришћанских Светитеља и оних који су угодили Богу, прошлих и садашњих. Ипак њихово понашање је збуњивало друге. Древни Римљани нису могли да схвате зашто су Хришћани били толико радосни. Савремени пагани, од којих већина номинално мисли о себи као Хришћанима, поставља исто питање.
Постоји широко распрострањено, романтично, Западноевропско мишљење, које се често нуди као одговор на ово питање, а које гласи отприлике овако: то је зато јер су људи древног света имали мало разумевања о томе шта се дешава после смрти, људи су се бојали смрти, а Хришћани су се залагали за умирујућу идеју да ће људи живети после смрти, да је Христос спасио све и свима обећао вечни живот и небеско блаженство, и то је разлог зашто су Хришћани толико радосни. Ово мишљење у једном или другом облику је врло уобичајено, али је потпуно нетачно.
Уствари, Христос уопште није обећао небеска блаженства. Често Христос даје застрашујућа упозорења: „онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Мат. 24:51); „... идите од Мене проклети у огањ вечни приправљен ђаволу и анђелима његовим.“ (Мат. 25:41); „и ови ће отићи у муку вечну...“ (Мат. 25:46). Даље, Свети Апостол Петар говорећи о ужасној опасности вечних патњи која виси над нама, подсећа нас, да се чак и праведни једва спасавају а да се неверни и грешни скоро никад (1. Пет. 4:18).
Још једно мишљење рођено у Протестантизму, које је поприлично уобичајено међу слободно настројеним Хришћанима, је да је то суморно начело посмртног живота и тешкоћа спасења производ каснијих раздобља, „суморних, тужних подвижника/монаха“; и да је у древном Хришћанству преовладавало „светло расположење и схватање да нечије спасење, потиче само од нечије вере у Христа.“ Они који верују ово измишљају сопствену верзију Хришћанства, без икаквих основа или потврда у Јеванђељима, Посланицама или древној Хришћанској историји.
Например, читајући Јерму, писца првог века и видећете како су захтевни били рани Хришћани по питању спасења и како су јасно схватали да и најмањи наговештај неморалности поставља човека у опасност вечне смрти. Ова књига је писана уз застрашујуће речи црквене песме – „патње грешних су безграничне.“ Ово је било још више изражено у питањима чистоте вере и оданости Цркви.
Према томе, Хришћански поглед може да изгледа много мање веселији од паганског. Пагани имају посмртни живот „царства сенки“, нејасно одређен, од кога неко може развити најразличитије идеје. На једној граници неко има „Јелисејска Поља“, царства среће, у које је врло лако ући. На суморном крају спектрума, неко има појам ништавила, потпуног уништења након смрти. Да наведемо Сократа, „Пошто нисам патио пре појављивања на овој земљи, следи да нећу патити када је напустим.“
 Ако упоредите ово, са ужасном сликом вечних патњи и пакла, видећете да је површни поглед о разлозима радовања првих Хришћана, у суштини погрешан. А поред свега тога, та Хришћанска радост је постојала и постоји. Јасно сија у сваком реду Житија Мученика и Подвижника и сија и даље у животима монаха и у Хришћанским породицама. Уствари то само заслужује тај термин.  И што је особа више духовна, јаснија је и савршенија њена радост. Ова радост, овај светли поглед на свет, никада није напуштао ране Хришћане, чак и током патњи и на вратима смрти.
Шта је онда разлог ове радости? Одговор је наравно, Вера. Али не на начин на који је Протестанти схватају. То није формална, беживотна вера, без икаквог херојско духовног напора (подвига) – (након свега, чак и „демони верују и дрхте“) пре је то животворна, активна вера која живи у чистом срцу и која је загрејана милошћу Божијом, вери која гори љубављу према Богу и јача наду на Њега. Као што је један савремени Хришћански писац написао врло добро, „Није довољно веровати у Бога, неко мора такође и да Му верује.“
Молитве са служби: „Сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“, на прави начин описују праву Хришћанску веру. То је пуно поверења, дечије предавање себе у Руке Божије. Ово је оно, што је као и увек, отварало врата истинској радости, истинској срећи.
Ако Хришћанин верује Богу, онда је он припремљен да прихвати све од Њега: Рај или пакао, патњу или блаженство, јер зна да је Бог бесконачно добар. Када нас Он кажњава, то је за наше добро. Он нас толико воли, да ће покренути небо и земљу да нас спаси. Он нас неће издати, чак ни из најбољих разлога и сигурно ће нас спасити, ако има и најмање шансе. Као што и Свети Августин каже, „Једини бег од гнева Божијег, је Милост Божија.“
Са овим разумевањем, радост и лакоћа чврсто се усељавају у срца Хришћана и ту нема  места за туробност. Свет, бесконачни свемир припада мом Богу. Ни један догађај, од најмањег до највећег, не може да се догоди без воље Божије, а Он ме бесконачно воли. Чак и овде на земљи, Он ми дозвољава да уђем у Његово Царство, Његову Свету Цркву. Он ме никада неће изгнати из Његовог Царства, док год сам Му веран. Штавише, ако паднем, Он ће ме подићи чим схватим свој грех и понудим сузе покајања. Зато ја поверавам своје спасење и спасење не само мојих ближњих, већ и целог света у Божије Руке.
Смрт није застрашујућа, она је побеђена Христом. Пакао и вечне патње чекају оне, који се свесно и својом слободном вољом, окрећу од Бога, који више воле суморност греха, од светлости Његове љубави.
Радост и вечна блаженства чекају верне. „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе.“ (1.Кор. 2:9)
Нека нам увек-милостиви Бог помогне да задобијемо пуно поверење у Њега.

Господе, спаси нас, који Ти се молимо.



Пророчанства светог Серафима Вирицког (1866-1949)



Старац је говорио да ће доћи време (већ долази!) када ће разврат и морални пад младих достићи крајње границе. Буквално нико неће остати неупрљан. Видећи своју некажњеност млади ће сматрати да им је све дозвољено за задовољење својих хирова и похота. Почеће да се окупљају у групе и банде пљачкајући и развраћајући се.
Али доћи ће време када ће се чути глас Божији, када ће млади схватити да није могуће наставити живот на такав начин. Доћи ће до вере на различите начине, вучени још снажније према аскетском животу. Они, који су пре били грешници и пијанице, испуниће цркве и имаће велику жеђ ка духовном животу. Многи од њих ће постати монаси. Манастири ће се отварати, цркве ће бити испуњене вернима. Тада ће омладина ићи на ходочашћа.
Биће то славно време! Покајање оних који греше сада биће све ватреније...

Олуја ће проћи Руском земљом
Господ ће опростити Руском народу његове грехе
И у Божанској и Светој лепоти,
Крст ће сијати јасно изнад Цркве Божије још једном.
Звоњава звона пробудиће
Читаву нашу Свету Русију за спасење из окова греха.
Свети Манастири ће се опет отворити,
И вера у Бога сјединиће све.

Спасење света је из Русије. Петроград ће постати духовни центар земље. Биће још великих догађаја у Русији – отварање и прослављање светих Моштију у Петрограду – велике радости за читав свет. Далеки исток ће бити крштен у Русији. Читав небески свет се моли за просветљење Оријента.
Доћи ће време када ће бити духовног цветања у Русији. Многе цркве и манастири ће се отворити, чак они из других вера ће долазити код нас бродовима, да би били крштени. Али ово неће трајати дуго – неких петнаест година, а тада ће доћи Антихрист...
Доћи ће време када неће бити прогона, већ ће новац и привлачности овог света одвлачити људе од Бога и много више душа ће тада погинути,  него у периоду отвореног милитантног атеизма. Са једне стране, подизаће крстове и позлаћене куполе, а са друге стране, доћи ће царство лажи и зла. Истинска Црква ће увек бити прогоњена. Спасење ће бити могуће само кроз жалости и болести, прогони ће добити врло префињени и неочекивани карактер. Биће ужасно живети у та времена.
Доћи ће време када ће Русија бити раскомадана. Прво ће је поделити, а онда ће почети да разносе њено богатство. Запад ће на сваки начин покушавати да потпомогне уништење Русије и предају њеног источног дела Кини. Далеки Исток ће пасти у руке Јапанцима. Сибир ће доспети у руке Кинезима, који ће почети да се насељавају у Русији, женити Рускиње и коначно, кроз лукавост и ветину, окупирати сав Сибир до Урала. Када Кина буде покушала да крене даље, Запад ће се супротставити.
Многе земље ће кренути на Русију, али ће она преживети кроз велики губитак њених територија. Тај рат, проречен Светим Писмо, донеће јединство човечанства. Људи ће схватити да ће бити немогуће да се настави, јер ће другачије погинути свака жива твар. Изабраће једну владу – она ће бити увод за владавину Антихриста. Тада ће прогони Хришћана почети...

Међу ученицима Светог Серафима биле су две старице, Пулхерија и Александра. Обе су имале дар виђења (прозорљивости – дар да се провиде догађаји у будућности) и исти дар пророштва као и њихов духовни отац. О будућем, рекле су следеће:

Много крви ће бити проливено у нашој земљи, током рата са народима Кавказа. Доћи ће време када ће оденти црвене заставе... владавина Дома Романових неће доћи одједном, постојаће прелазни период... Тада че Русија бити неукротива, постојаће борба за моћ у Русији. У тешко време у Русији, неко, ко је био чудесно спасен из Дома Романових, доћи ће на власт...



[1] Желимо само да упозоримо да пророчанства Светих људи Божијих могу да остану и неиспуњена. Господ увек има у виду слободну вољу човека, која је за Њега неприкосновена. Подсетили би и на библијски догађај са Ниневљанима и Пророком Јоном. Уколико буде покајања, биће и спасења. (примедба уредништва Одговора).