ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ

Ђурђеви Ступови у Старом Расу, један од најстаријих манастира у некадашњем престоном подручју средњевековне Србије, који је подигао Стефан Немања у првим годинама после ступања на престо великог жупана, својом силуетом доминира долинама Рашке и Дежеве. Манастир је подигнут на самом врху истакнутог узвишења, а особена архитектура цркве Светог Ђорђа са две куле звоника - стлпа - одредила је каснији назив и цркви и манастиру - Ђурђеви Ступови.

Према казивању његовог биографа и сина, потоњег српског краља Стефана Првовенчаног, Немања се за време свога заточеништва у једној пећини заветовао да ће изградити храм и посветити га Светом Ђорђу, коме се током живота молитвеним речима више пута усрдно обраћао за помоћ. Пошто је преузео врховну власт у српским земљама (1166.), Немања је отпочео градњу манастира. Црква је завршена 1171. године, како сведочи ктиторски натпис на западном порталу храма. Нешто касније, око 1175. године, црква је и осликана, а манастир је одмах стекао велики углед као прва владарска задужбина династије Немањића.

Иако је Стефан Немања још као обласни владар градио цркве и манастире, манастир Светог Ђорђа у Расу представља прекретницу у владарској идеологији Немањића. На изузетном положају, недалеко од катедралног храма рашке епископије, на старим духовним темељима, овај манастир заснива хришћанску мисао о српској државности - мисао о потпуном складу вере и државе коју је уградио Стефан Немања у темељне вредности српског друштва. Под његовим сводовима стицао је и млади Растко Немањић своја прва духовна искуства. 

За време своје владавине, а затим до краја живота, о унапређењу манастирске заједнице старао се краљ Драгутин, који је доградио манастирску цркву и осликао њену припрату. Улазну кулу манастирског комплекса претворио је у капелу и наменио јој функцију гробне цркве.

После несрећног пада с коња недалеко од града Јелача, краљ Драгутин се одрекао престола у корист свог брата Стефана Милутина. На чувеном сабору у Дежеви (1282.), под окриљем манастира Светог Ђорђа, извршена је примопредаја власти у присуству највиших представника цркве и властеле. Тај важан историјски тренутак, по жељи самог краља Драгутина, овековечен је у капели манастира Светог Ђорђа, у склопу јединственог циклуса државних сабора Србије. Идеја о држави и највишој власти у земљи, о престолу и вери предака, уметничком руком сликара још једном је нашла свој израз кроз приказ четири сабора - сабора Стефана Немање, сабора којим је устоличен краљ Стефан Урош I, сабора на коме је сам краљ Драгутин преузео власт и најзад, сабора у Дежеви. Мисао о наследној монархији и династији уткана је и у ктиторску композицију првих Немањића (тзв. хоризонтално стабло династије), на челу са Стефаном Немањом, Св. Симеоном. У капели је приказан и краљ Драгутин са моделом цркве у руци. По изричитиј жељи овог владара, који је пред смрт примио монашки чин и име Теоктист, он је из "сремске земље" у којој је живео, пренет у манастир Светог Ђорђа и ту сахрањен (1316.). Сећање на овог владара и његов допринос процвату манастира остали су у успомени потоњих нараштаја.

После средњег века, у историји цркве и манастира могу се издвојити три главна периода:

1. време турске власти и очувања континуитета живота у манастиру до краја XVII века
2. време напуштања манастира крајем XVII века и његовог рушења закључно са XX веком
3. време истраживања, заштите и обнове манастира

После свих разарања и рушења од манастирског комплекса Ђурђевих Ступова преостали су само поједини делови цркве, у великом степену у рушевинама, са незнатним делом куполе и остацима фресака на сачуваним зидовима; капела краља Драгутина је једина грађевина над којом је постојао и кров, док од осталих манастирских зграда - трпезарија, цистерни и конака - није било видних остатака. Њихове рушевине биле су прекривене земљом и цео простор је био пошумљен непосредно после ослобођења.

Обимни истраживачки радови, а затим и радови на систематској заштити започети су 1960. године. Резултати истраживања били су веома значајни, будући да је под наносом земље и рушевина откривена целокупна основа манастира са остацима грађевина из различитих епоха, као и бројни фрагменти архитектуре, међу којима су најзначајнији делови три поратала на цркви, а посебно ктиторског натписа са годином грађења цркве. После првих конзерваторских радова на цркви, један део фресака је скинут ради заштите и пренет у Народни музеј у Београду. Основна концепција заштите манастира, остварена према конзерваторским начелима важећим за споменике културе највећег значаја, састојала се у конзервацији и презентацији манастирског комплекса, са делимичном обновом цркве и других грађевина у обиму и границама очувања њихове аутентичности и документарности. О томе како је могла изгледати првобитна архитектура цркве данас се може добити представа у омањем липидаријуму - музејској згради, саграђеној на прилазу манастиру. Ту се налази макета цркве израђена у камену, као и најзначајнији делови архитектуре пронађени за време истраживања.

Такав концепт заштите овог комплекса као целине, представљао је завршну фазу заштите Ђурђевих Ступова као споменика културе изузетног значаја који је уписан у листу Светске културне баштине у оквиру просторне целине под називом Стари Рас са Сопоћанима.

Последње године XX века обележене су активностима везаним за обнављање манастира које је иницирала Рашко-призренска епархија. Те активности су се односиле првенствено на истраживање најповољнијих могућности изградње новог манастирског конака, као и просторија друге намене, неопходних за основну функцију манастира. Изградња конака чије је зидање започето 2000. године обележава практично и почетак новог раздобља у историји Ђурђевих Ступова обнављањем манастирског живота после нешто више од три стотине година.

ОБНОВИМО СЕБЕ - ПОДИГНИМО СТУПОВЕ

Подигнимо Ступове децо моја драга, наследници будите Небескога блага. Нека Срби чистом вером Христа Бога славе, подигнимо Ступове, чеда Светог Саве. По молитву сви да дате, Немања вас зове, обновимо себе, подигнимо Ступове. Са свих страна и земаља да се српски народ збира, подигнимо Ступове, децо Божјег мира. Подигнимо Ступове, имаћемо хлеба, праву веру, добра дела, то нам свима треба. Не може се град сакрити кад на гори стоји, подигнимо Ступове, соколови моји. Нек Србија цела наша тамјаном мирише, подигнимо Ступове, све више и више. Свештеник Радослав Јанковић

Мисионарска и приложничка акција под називом "Обновимо себе, подигнимо Ступове", у којој учествују бројне државне, културне и научне институције, спортисти, музичари, уметници и многи други, представља заједничко име за све активности које се предузимају у циљу како обнове манастира Ђурђеви Ступови у Расу, тако и духовног просветљења српског народа.

___________________________

1. "Ђурђеви Ступови у старом Расу " - група аутора, издавач Манастир Ђурђеви Ступови, 2010. год.

Живети и служити љубави – Свети праведни Алексеј Мечов

http://youtu.be/0NEQ3Ybkn_I



Баћушка отац Алексеј Мечов родио се у Москви 17. марта 1859. године, на
дан светог Алексија човека Божијег. Његов отац Алексеј Иванович био је диригент митрополитског Чудовског хора и уживао је посебну љубав и покровитељство митрополита московског Филарета.

Мали Љоња, како су у породици звали баћушку оца Алексеја, одликовао се тихим мирољубивим карактером, није волео никакве препирке и свађе. Сва деца су живела веома сложно. А он се посебно издвајао међу браћом и сестрама мекотом срца. Растао је као једноставан и отворен дечак; желео је да свима буде добро; све је умео да измири ако би дошло до размирица, волео је да развесели, утеши, нашали се, чак би и старије понекад умео да насмеје; али све је то код њега испадало некако благочастиво. До старости је сачувао простоту душе, јасан, светао поглед; просте душе су му увек биле посебно сродне. Претпоследње године свога живота у разговору о једној својој духовној кћери, баћушка је приметио: “Када сам био дечак, исти сам такав био – што на ум, то на друм.”

Након свршене богословије Алексеј Мечов је требало да начини избор између духовног звања и универзитета. До тада се код њега већ била формирала чврста намера да се посвети служењу људима. Са многим друговима из разреда смерао је да се упише на универзитет и постане лекар. Али његова мајка се одлучно успротивила тој синовљевој одлуци, желећи да у њему има свог молитвеника. “Ти си тако мали, откуд је за тебе да будеш доктор, боље буди свештеник”, изјавила је одлучно. Горко и тешко беше Алексеју да остави свој сан, посао лекара му се чинио најплодотворнијим у служењу људима. Јако се жалостио и због тога што је морао да се растаје од другова из разреда, чак је и плакао опраштајући се од њих, али да иде против речи мајке коју је толико поштовао и волео, није могао. Тек је касније схватио да је заиста његово истинско призвање било призвање свештеника, и тек тада је увидео прави значај мајчине жеље. “Дубоко сам јој захвалан што је тада остајала при својој речи.”

Око 1884. године Алексеј Мечов се оженио. Ану Петровну, његову будућу супругу, просили су многи, а она их је одбијала, али чим се упознала са Алексејем Мечовом, одмах је одлучно рекла мајци удовици: “Ево, за овог малог ћу поћи.”

Убрзо након женидбе Алексеј Мечов бива рукоположен за ђакона.

Око четири године Мечовљеви нису имали деце, да би се потом родиле старије кћерке Александра (1888) и Ана (1890). Трећи се родио син Алексеј, који је умро у раном детињству. Године 1892. родио се други син Сергеј
[img]http://[url]http://radiosvetigora.files.wordpress.com/2010/06/aleksej-mecov.jpg?w=200&h=296[/url][/img]

Године 1892. отац Алексеј постаје свештеник и бива одређен за старешину веоме мале парохије храма светог Николе у Кленицима. Добивши парохију у престоници, упркос својој жељи да иде у сеоску забит, отац Алексеј се потпуно предао вољи Божјој која дејствује у животним околностима, и чврсто је решио да стрпљиво иде ка своме циљу на оном месту које му је указао Промисао Божји.

Човека који би прилазио да се исповеди отац Алексеј је дочекивао дубоко усредсређеним, пажљивим погледом у коме се могла прочитати, с једне стране, озбиљност са којом је он прилазио Светој Тајни, са друге стране, жеља да схвати и помогне. Његова једноставност и очинска доброта откривали су му људска срца. Редак је онај ко, провевши неко време код њега, не би постајао његов духовни син. За такве он више није био отац Алексеј, већ Баћушка. Али Баћушка није тражио формално покајање, већ дубоко, искрено, смирено, покајање са сузама, способно да обнови човека: управо њему је желео да приведе и то је постизао не дугим објашњењима или светоотачким примерима, већ кратком, једноставном, али прецизном речју која је продирала у душу и терала човека да се прене и замисли.

Будући да је био непријатељ сваког насиља, он никог од своје духовне деце није присиљавао на било какве спољашње подвиге, није им налагао посебна молитвена правила или постове, чак је и учесталост посећивања храма његових парохијана ћутке и тактично остављао на располагање и према могућностима сваког, узимајући у обзир то да при општој распуштености и отуђености од Цркве други захтеви могу опет само да одгурну слабог и духовно неочврслог човека од онога ка чему је почео да иде. Био је убеђен да за онога у коме почне да ври у њега положен квасац покајне самосвести и душа се пробуди од духовног сна, да за таквог неће бити потребна никаква принуђивања и захтеви.

У то време у Баћушкином породичном животу десила се тешка несрећа. Дана 29. августа (по старом календару) 1902. године преминула је Ана Петровна. Ма како дуготрајна и безнадезна била њена болест која је припремала судбоносни расплет, њена смрт је потресла баћушку оца Алексеја. Горко је оплакивао свој растанак од ње. У прво време након њене сахране жалост баћушке оца Алексеја била је безизлазна. Једном је у разговору о значају туге испричао о себи: “Господ посећује наше срце тугама како би нам отворио срца других људи. Тако је било у мом животу. Десила ми се велика несрећа: остао сам без животног друга након многих срећних година заједничког зивота. Господ ју је узео и за мене је умро цео свет. Затворио сам се у своју собу, нисам хтео да излазим пред људе, изливао сам свој бол пред Господом.”

У то време једна породица која је припадала парохији цркве светог Николе-Кленици, позвала је код себе у стан оца Јована Кронштатског који беше стигао у Москву. Ту је дошло до сусрета баћушке оца Алексеја са оцем Јованом. “Дошли сте да поделите са мном моју жалост”, рекао је отац Алексеј када је ушао отац Јован. “Нисам дошао да поделим твоју жалост, већ радост”, одговори отац Јован, “тебе поћецује Господ; остави своју келију и изађи људима. Тек од сада ћеш почети да живиш. Жалиш се на свој бол и мислиш: нема на свету туге веће од твоје – толико ти је тешка. А ти буди с народом, осети туђи јад, узми га на себе и тада ћеш видети да је твоја несрећа мала, незнатна у поређењу са општом тугом, и биће ти лакше.” Одмах је отац Јован указао на молитву као на прво најмоћније средство у понуђеном подвигу.

Додир са личношћу Кронштатског пастира је препородио баћушку оца Алексеја. Благодат Божја која је обилно почивала на оцу Јовану на нов начин је обасјала читав животни пут оца Алескеја.

“Послушао сам речи Јованове – и људи око мене су постали другачији. Видео сам боли у срцима њиховим и похрлило је ка њима моје сопствено жалосно срце; у њиховој тузи потонула је моја лична туга. Поново сам пожелео да живим како би их утешио, грејао, волео. Од тог тренутка постао сам други човек: заиста сам оживео. На почетку сам мислио да чиним много тога и да сам то већ учцинио; али након што сам имао прилику да се видим са оцем Јованом Кронштатским, осетио сам да још ништа нисам урадио.”

Крајем 10-их – почетком 20-их година Баћушка је говорио да је настало време када сви пештерници и схимници треба да изађу из пештера и затвора и да иду у народ. Учио је да је за хришћанина неопходно да испуњава све заповести које је Црква дала. Али је сматрао да се ради љубави, која мноштво грехова савладава, нешто може и прекршити ако је штетно по душу. “То је тако тежак злочин”, говорио је, “када неко својим формалним односом другога саблазни или охлади нечији однос према Светој Цркви.”

Прекоревао је оне који нису посећивали цркву из разних свагдањих разлога, али је и кудио оне који ради храма запуштају кућу и, поготово, препуштају децу себи самима. Дешавало се да такве мајке чак и тера из цркве.

Баћушка није одобравао то што људи дају завете да ће пешице отићи у Кијев или какву другу обитељ, говорећи да се молити може и код куће и чак их није пуштао на пут, већ је ходочасништво замењивао кућним правилом и мисленим покајањем. По њему својственој необичној осетљивости и такту, Баћушка је својим изгледом показивао да не примећује сагрешења изузетно стидљивих људи. Никада их није корио, већ је као случајно заподевао причу о сличним поступцима и њиховим последицама, и трудио се да иха тако приведе покајању.

Када би од Баћушке тражили савет, одговарао је непосредно на питање. Али већином је причао случај из сопственог искуства који је одговарао на питање. Своју вољу није наметао чак ни својој духовној деци. А када би од њега тражили благослов за нешто, обично је говорио своје мишљење. И ако би тај остајао при своме, наводећи доказе који, наводно, оповргавају Баћушкин савет, он би се и сложио, и благословио, али своје мишљење које је увек било једино исправно, исказивао је само једном.

Отац Константин Ровински је причао како се Баћушка смирено уздржавао од откривања својих духовних достигнућа. Након рукополагања оца Константина за свештеника, Патријарх му је предлагао да иде у боље московске парохије. А он је решио да најпре пита Баћушку за благослов и када му се обратио, овај је директно рекао: “За тебе ми је речено: иди у Иверску заједницу.” Говорећи о томе, Баћушка ни сам није знао за постојање те заједнице.

Један човек, верујући, али, по Баћушкином изразу, интелектуално, није бранио својој жени да долази код њега и тражи утеху у својој великој мајчинској жалости – смрти детета. Али се чудио што она ипак иде код Баћушке. Једном је стајао са тим мислима у цркви, мотрећи како овај благосиља народ. Неочекивано за њега Баћушка се окренуо и благословио га са речима: “Само веруј, и спашћеш се!”

Кћер једне жене просила су два младића. Један је узимао жену код себе кући, други је хтео да уђе у њену кућу. Мајка, не знајући за шта да се одлучи, допутовала је код Баћушке по савет. Он јој је, пажљиво је саслушавши, мирно одговорио: “Свеједно је.” А жена, мислећи да Баћушка није схватио суштину ствари, поново му прича све по реду и опет чује кратак одговор: “Свеједно је.” Увређена, жалећи што су је људи преварили када су говорили о Баћушкиној прозорљивости, враћа се куцћи и даје кћи за једног од момака. Пролази месец дана и млада жена умире. И заиста беше свеједно за кога ће се удати.

Једна жена, звала се Вера, добије дозволу да се види са већ болесним Баћушком. Путем је све мислила: “Шта да радим, та на мојим плећима су две сестре неспособне за рад. Сада их ја издржавам, а шта ће с њима бити кад ја умрем?” Чим је прешла праг Баћушкиног собичка, још ни речц није стигла да изусти, кад ће јој он рећи: “Ах, ти Вера, а без вере! А још и мараму носиш, црквена си сестра. Зашто све на себе узимаш и не желишс да предаш Господу? Али ево шта ћеш, остави све те сумње код мене за прагом и веруј да ће Бог боље од тебе сачувати твоје сестре.”

Запањивао је његов дар суза. Када је на Литургији изговарао за већину уобичајене речи: “Ово је Тело Моје”, или “Ово је Крв Моја”, чуло се како плаче, а када је читао Велики канон Андреја Критског, изрицао је молитве грешника за помиловање не језиком, већ душом својом у име свих који стоје и моле се. Сузе су се осећале у гласу оца Алексеја и текле су низ његово лице. А колико пута се могло видети како плаче за време беседа и проповеди час тихо лијући сузе, час плачући, при чему би плач прелазио у суздржано ридање. Посебно је било дирљиво слушати га када је говорио о милосрђу Божјем, о љубави Оца Небеског према немоћном и кајућем се грешнику.

Ко је био иоле осетљивог срца, ко је тражио Бога и желео да у први план свога живота постави духовна интересовања, уз пажљиви утицај и вођење овог благодатног човека Божјег, духовно се препорађао и преображавао.

Колико благости, топлоте и чудесне радости и још празничног васкршњег расположења беше у оца Алексеја! Ниси могао гледати оца Алексеја а да ти се и самом душа не просветљује. Он је имао чудесан дар да сваком свом сабеседнику пренесе ону радост којом је и сам сијао и благоухао. Сваког ко би му се обратио дочекивао је са осмехом на лицу, са нежношћу у добрим проницљивим очима и обавезно је саговорнику говорио штогод весело, бодреће и грејуће за његову душу.

Баћушку је немогуће било замислити без људи, без гомиле која га је окруживала и брујала, а то су посебно била деца која су хрлила к њему и грлила га. При изласку из храма, када се његова рука умарала од благосиљања, морали су га пратити кроз гомилу да га народ не би заморио својим милоштама.

Био је старац и подвижник. Али многи нису видели ни његово старчество, ни подвижниство. Саблажњавали су се о њега: какав може бити подвижник у вечитој причи, вреви, буци? Какво може бити старчество у самом центру града уз брујање аутомобила, у условима породичног живота?

Подвижниство је удаљавање од света, живот у ненарушивој тишини, са дугим службама, непрекидном молитвом. Са тихим радостима безмолвија и послушања и непрестаним пребивањем са Богом.

Али отац Алексеј није имао манастирских зидина иза којих би могао да се сакрије од света. Спољашња страна његовог живота је била иста као и код свих нас. Чак никакву келију није имао, само малени собичак са електричном светиљком и безначајним стварчицама, са искривљеним неудобним столицицама и столом из другоразредне московске продавнице намеатаја. Није било ту чак ни стално упаљеног кандила која не само у келијама, већ и у обичним руским породицама увек горе. Код њега је оно понекад горело, а чешћце није горело.

Јео је отац Алексеј увек на брзину, уз телефонске позиве. А најчешће због мноштва народа који га је чекао он уопште и не би стизао да једе.

Из дана у дан – обична свакодневица са сузама и болима, смехом и дечјом грајом, нуждама и потребама породице, клира, парохијана и хиљада људи који су долазили код њега по савете и помоћ.

Значи ли све то да живот Баћушкин није подвиг, а да сам он није подвижник? Зар није лакше молити се и пазити на себе када је наоколо тихо, напољу шуме брезе, а у трпезарији се за време ручка читају житија светих и нико те не одвлачи од молитве? И поред свих животних неприлика које су притискале оца Алексеја, његов невидљиви духовни подвиг је текао непрестано, он је узносио молитву Богу. Љубав је продуховљавала сваки покрет његове душе и радост је сијала на његовом лицу.

Господ је свом смиреном и покорном слузи оцу Алексеју дао управо оно због чега света Црква блаженим назива Московског чудотворца блаженог Василија, Христа ради јуродивог: “У граду, као у пустињи си живео и ничим се ниси смућивао, него си венац примио ради трудова својих.” Али овај град није била православна Москва XVI века, вец огромни, многољудни, град XX века, пун немира.

Нису се узалуд Баћушкином подвигу пребивања „во градје, јако в пустињи“ одушевљавали прави житељи иночке пустиње, његови духовни пријатељи, приснопамјатни оптински старци Теодосије и Анатолије, који су поштовали смиреног Баћушку као правог старца. А старац отац Нектарије би прекорно говорио онима који су му долазили из престонице: “Зашто долазите код нас кад имате оца Алексеја?”

И Баћушкин однос према њима је био у истој мери љубаван и дирљив. Посебно је гајио страхопоштовање према старцу оцу Анатолију. Лице му је постајало некако светло, нежно би сијало када би он или други у његовом присуству помињали име тог подвижника. “Он и ја смо истог духа”, тако говораше Баћушка више пута. Заиста, они су били истог духа љубави добротне, свепраштајуће и свеисцељујуће. Веза баћушке оца Алексеја са тим старцем била је нераскидива, дубока, премда је код оца Анатолија био само једном, а отац Анатолије је, по сопственим речима, једном пролазио поред цркве Светог Николе, хтео да сврати, али га је народ чекао на другом месту – није могао. Међу њима се одржавало међусобно општење које су блиски у шали називали „бежичним телеграфом“, постојала је благодатна блискост, свето јединство старчествовања.

Пустињу је баћушка Алексеј пренео у Москву, сместио у своју многољубиву душу и многострадално срце. И дарежљиво је раздавао онима који су му долазили неоскудне миомирисне дарове пустиње: смирење, радост, милост утехе и дар над даровима – љубав.

Преминуо је отац Алексеј 9. јуна, по старом календару (22. по новом), 1923. године. Опело је служио настојатељ Даниловог манастира епископ Теодор уз саслуживање 30 свештеника и шест ђакона. Укупно је на опело изашло око 80 свештенослужитеља. Нешто пре тога ослобођен, на гробље је стигао Свјатјејши Патријарх Тихон и својом молитвом је пратио одлазак великог праведника у вечни покој.

Баћушка Алексеј је канонизован на Сабору Руске Православне Цркве одржаном 2000. године.

Са руског превела Снежана Јелесијевић 

[1] Хор је свој назив добио по Чудовом манастиру, који се налазио у Кремљу, а био је подигнут у спомен исцељења од слепила Тајдуле, жене татарског кана, по молитви светог Алексија, митрополита руског. Храм је био освећен 1336. године у част чуда Архистратига Михаила у Хони (прим. прев.)

[2] Сергеј ће постати свештеник и пострадаће мученички у Совјетској Русији те се тако убројати међу бројне свештеномученике. Стрељан је 1941. године после четири месеца саслушања и мучења (прим.прев.)

[3] Црква је добила име по кленовима који су расли око ње (прим. прев.)


Извор: Радио Светигора
http://radiosvetigora.wordpress.com/

Житије светог Јована Шангајског

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Јован је на крштењу добио име Михаило, док му је Јован касније монашко име. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.
Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.
Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.


Михаило Максимович

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.
У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске заграничне цркве, произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић.


Јеромонах Јован (Максимович)

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.


Владика Јован, Шангај 1934.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао.
Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресвета Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године.


Архиепископ Јован, Њу Јорк 1964.

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет.


Нетљене мошти светитеља Јована

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом

календару) служио је Литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту се упокојио. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја – Коренаја“).Пред њом се и упокојио.
О себи је написао следеће:
„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.“
За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске заграничне православне цркве у Сан Франциску, Калифорнија.

Извор: Радио Светигора 

Свети Илија Мињати Беседа на Васкрс

Ученици се обрадоваше видевши Господа.

(Јн. 20,20)

Радујем се и ја са вама, божанствени ученици васкрслог Владике. Са вама ће се радовати и сви христоносни народи који су коначно видели незалазну светлост светоносног дана Васкрсења. Горе се радују триблажени зборови, и анђели мира поју победну песму око престола Цара Сила. Радује се доле и сам ад, сав сијајући од светле појаве Сунца славе – Онога Који је несрећним прародитељима донео незалазни дан живота. Радује се светло одевена невеста Христова, Црква, и са радошћу поздравља Женика који је изашао из гроба као из палате. И сама Голгота не изгледа исто: била је грозно место жалости, а постала славно место свеопште радости. Крст, копље, трнов венац, страшна оруђа за мучење, боголепно украшавају славље Божанског Победника. Гроб, некад жалосно место труљења, сада је живоносни двор нетрулежности. Ране које су доносиле смрт, постале су извори вечног живота. Ученици се обрадоваше видевши Господа. Обрадујмо се и ми који славимо, и похвалимо богодану благодат славног васкрсења Христовог.

Када су била закључана врата раја, из кога је човек изгнан, отворила су се врата ада, кроз која је у свет ушла смрт, заједно са проклетством и труљењем. Она је као тиранин завладала над несрећним људским родом који је са напором и уз страдање носио тешки јарам и стално је сопственим животом отплаћивао тај тешки дуг. Но, као што је Адам сагрешио први међу људима, тако је он први морао и да умре. Ипак, пре самог Адама умро је праведни и невини Авељ, кога је убио завидљиви брат Каин. Зар не би било праведно да пошто је од Адама почео грех, од њега крене и умирање, а не од Авеља? Браћо, свако је царство стабилно само онда, ако је засновано на праведности. Ако царује праведност, и темељ царства је тврд, оно ће трајати вечно. Напротив, царство је нестабилно ако је неправедно, ако му је темељ климав и ако се одржава насиљем. Онда је његов крај близу. Наравно, оно што је неправедно то је и нестабилно, и што је насилно то је непостојано. А сада погледајте узвишено дело човекољубивог промисла Божијег. Бог је допустио да не умре најпре Адам, који је први сагрешио, што би било праведно, него невини Авељ. Дакле, царство смрти је отпочело неправдом, зато му је и темељ колебљив. Авељ не само да је први умро, него уз то и неприродном смрћу – њега је убио брат. Царство смрти, које је отпочело неправдом, привукло себи у помоћ још и насиље, па се зато тако приближило крају. Према томе, у свету се зацарила смрт, али њено царство било je неправедно и насилно, па стога и слабо и краткотрајно. Ево мисли Атанасија Великог: "Да је Адам умро први, смрт би имала тврд темељ, јер би прво однела онога који је сагрешио. Но, пошто је прво примила онога које је био неправедно убијен, њено царство је нестабилно и слабо". Од самог почетка се показало да смрт, иако је тиранин, ипак нема слободну царску власт над људским родом. Из њених је руку исклизнуо Енох, који је као жив узет у рај. Избегао јој је и Илија, који се на огњеним колима узнео у небо. Илија је избавио од власти смрти сина удовице из Сарепте, а његов ученик Јелисеј сина сунамке. А у последње дане дошао је оваплоћени Син Божији, Господ живих и мртвих, страшни истребитељ смрти, и показао јој је колико је слаба. Он јој је једном речју одузео кћер Јаирову, која је већ била умрла, и као из сна васкрсао ју је у живот. Одузео јој је сина удовице, када су га носили на одру ка гробу, и пробудио га само додиром руке. Одузео је смрти и Лазара, кога је ад већ четири дана држао у својим оковима, и само једним позивом избавио га је од труљења. Отео јој је многа тела упокојених светих које је ад држао толико времена и који су из гробова изведени у живот. На крају, Господ је оборио тиранина, умртвио је смрт и разорио њено царство када је трећега дана славно васкрсао из мртвих. Сви ми Адамови потомци били смо као птице уловљени у ту несрећну замку коју је смрт посвуда раширила. У исту ту замку предао је Себе и Богочовек Исус примивши добровољну смрт. Али он је Себе предао са Својом Божанственом силом, покидао је замку и после Свог славног Васкрсења први се винуо на небо, те је тако и нас избавио од власти смрти. Замка се сакруши, и ми се избависмо. Помоћ је наша у Име Господа (Пс. 123,7-8). Спасени смо, више нисмо заробљеници смрти. Гледамо је и више се не плашимо њеног суровог изгледа. До васкрсења Христовог смрт је била страшна за човека. После Христовог васкрсења човек је постао страшан за смрт. Од тренутка када је васкрсли Исус победио смрт, ученици Христови смело је презиру. Међу мученицима јој се подсмевају чак су и мала деца и девојке. То је дар васкрслог Владике и добитак од славног Васкрсења. Христос васкрсе и смрт умртви. Христос васкрсе и уклони пропадљивост. Христос васкрсе и засија бесмртност. Христос васкрсе и врата раја опет се отворише. Где ти, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? (1. Кор. 15,55) Као смртници ми падамо, али као бесмртни васкрсавамо. Затварамо се у тамницу мрачног гроба, али и ту продире блажена светлост Владичиног васкрсења и оживотворава нас. Чекамо смрт, али унапред видимо бесмртни живот, чији нам је залог дало Спаситељево васкрсење. Христос воскресе!

Вишњи победитељу смрти, вечни Жениче душа наших, Најбожанственији Исусе, Теби се обраћа језик мој, Теби се овога јутра у молитви обраћа мој дух, ка Теби усмеравам и душе оних који ме слушају. Овде, где сам посејао семе јеванђелске Твоје истине пошаљи изобилну кишу Твоје Божанствене благодати, како би израстао плод спасења. Прими, божанствени Логосе, моје речи, као мисаону жртву која се приноси у славу Твог светог имена, за спасење моје грешне душе и читавог овог сабрања. Јави се духовно и обрадуј нас светлошћу Твог славног Васкрсења. Ако чак и наиђеш на закључане двери нашег срца, ипак прођи унутра, као што си кроз закључане двери прошао до својих ученика, и удахни нам благодат Твог Светог Духа и и Твог божанственог мира. Реци нам још једном: Примите Дух Свети... мир вам (Јн. 20,22,19). 

Беседе изговорене 1714. године
у славном граду Навплију
у саборној цркви најсветије Митрополије

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СПОКОЈСТВО

Спокојство се даје смирености и кротости
Ако хоћеш да добијеш истинско душевно спокојство, послушај Господа који Који нам је заповедио: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29). Видиш чему, према заповести Господњој, понајвише треба да се научимо: смирењу и кротости, јер једино они могу да нам донесу спокојство; али то није наука која се савладава одједном, нити за дан, нити за годину, него је потребно много времена, самоприморавања и помоћи Божије.

...Када се смириш, добићеш спокојство...

Мислиш да ћеш, ако одеш у други манастир, пронаћи спокојство? Спокојство се проналази у смирењу; тако нас је научио Господ (Мт. 11,29). Не гледај на туђе слабости, него пази на себе и противи се страстима, па ће Господ да те уразуми и утврди на путу истине.

...Немогуће је да немамо никакве невоље и да одједном задобијемо смирење. Када победимо све страсти, уништимо гордост и задобијемо смирење – тек тада проналазимо и спокојство. Јер и Господ је заповедио да се од Њега учимо кротости и смирењу, како бисмо пронашли спокојство.

Осуђујући друге, ми за себе мислимо да смо нешто, и тако се лишавамо спокојства; вама су познате Господње речи: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29); дакле, ако немамо душевно спокојство, значи да немамо смирење и кротост.


Спокојство се проналази у смирењу и кротости
...По заповести Самог Спаситеља, спокојство се проналази у смирењу и кротости... (Мт. 11,29); ако га не достижемо, за то треба да кривимо, или да сматрамо за узрок, не било кога другог, него себе. Раније сте знали шта је узрок вашег неспокојства – одласци по туђим келијама и слушање оговарања; сада сте су својој келији и оговарања нема, па откуд онда неспокојство? У «Старчеству» пише: «ако и ново небо и нову земљу направимо, ни тако нећемо пронаћи спокојство, ако немамо трпљења и смирења». Спокојство се задобија после борбе са страстима, уз напоре око тога. Олако стечено спокојство је сумњиво и непоуздано. Многи који су и уз напоре дошли до спокојства, тражили су од стараца да се помоле за њих како би им оно било одузето и послате борбе, јер су осећали да им оне доносе корист. У Царство Божије не води спокојство, него крст: ако тражимо спокојство, оно бежи од нас; а када сматрамо да смо га недостојни, онда га на непознат добијамо. Наша љубав према Богу и вера искушавају се управо онда када без пренемагања, одважно трпимо и носимо унутрашњи или спољашњи крста, за који је Господ угодно да нам га пошаље на нашу корист; зна се само да они који мирно подносе спољашње невоље, прекоре, муке, понижења, лишавања и друго, имају више духовних утеха.

Спокојство је од смирења, а смирење од напора, подвига и трпљења невоља
Ви желите спокојство и душевни мир, али никако не можете да дођете до тога. Реч је о великом дару Божијем, за који нам је Сам Господ показао где да га тражимо... (Мт. 11,29). За његово достизање неопходна су искушења и невоље – баш као што је и Сам Господ, пре Своје крсне смрти, много пострадао и претрпео: био је прекореван, мучен, вређан, и оставио нам је узор који треба да следимо. Прочитајте у књизи светог Исака 78. и 79. слово, па ћете видети да су и искушења нужна, и због чега се она допуштају, и чиме се од њих ослобађа. Тамо се говори више о унутрашњим, духовним искушењима – примените прочитано. Ако код себе пронађете нешто од тога, немојте се узнемирити, будите спокојни. Још ћу вам рећи: мир и спокојство представљају велику награду; али као што војници бивају награђени због због подвига и проливања крви, тако и ми – духовни војници – треба најпре да претрпимо многа искушења и невоље, са смирењем, окривљујући себе, а не друге (чиме бисмо умањили своја страдања). А када однесемо победу пре свега над гордошћу и умишљеношћу, гневом и другим, онда ћемо се удостојити тога дара – душевног спокојства.

Што се пак тиче унутрашњег или душевног мира – то није у вашој власти, него, према стању појединог човека, Сам Бог с времена на време или награђује њиме, или га одузима, уређујући наше спасење Својим премудрим Промислом... Уосталом, само ћу вас подсетити на једну истину коју нам је Сам Спаситељ изрекао у вези са тражењем спокојства: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29), и: у смирењу нашем увек ће нас споменути Господ (Пс. 135,23); но, задобијању овог драгоценог бисера претходи много напора и подвига, не толико телесног колико душевног...

Из ваша два писма видим да се налазите у стању малодушности, окружени невољама... шта да чините? Где да се сакријете од њих? «И ново небо и новљу земљу кад бисмо могли да направимо, ни онда спокојство не бисмо могли да задобијемо». Оно се, по речима Господњим, проналази у смирењу и кротости (Мт. 11,29).

Одбаци ту мисао, да је спокојство намењено другима, а само теби не. Какво спокојство? И на небо да доспеш, без смирења нећеш пронаћи спокојство, јер ти ни тамо страсти неће дати мира. Веруј у то и труди се да их овде истргнеш...

Спокојство треба тражити у крсту
...Ми тражимо спокојство, али оно нам није на корист. Спокојство се проналази на крсту и у предавању себе вољи Божијој. А док нас нападају страсти и док смо неспремни за борбу против њих, спокојство нећемо задобити.

Пре очишћења срца од страсти, спокојство је бескорисно
...Душевно спокојство нам није од користи пре очишћења од страсти, поготово од сујете и умишљености. О томе учи свети Исак Сиријац у 78. слову: «када на своме путу пронаћеш непоколебљиви мир, треба да се уплашиш» даље.

Пишеш да си се ово време бавила књигама и тако даље, «заборавивши да постоје људи». Али немој да мислиш да је та твоја тишина поуздана, јер она је претходница правој бури. Па и море у време тишине најављује буру и таласе. А твоја није ни могла да буде постојана, кад су у теби биле скривене непобеђене страсти.

Пишеш да си сада потпуно спокојна, и питаш се да ли ће бити користи од тога? Не уздај се у своје спокојство, биће још борбе како би спознала своје слабости и увидела страсти; али не бој се, Бог ово шаље по мери наших сила, да бисмо могли поднети, ради обучавања у борби и постизања смирења. А истинско спокојство рађа се из истинског смирења, од кога си ти још далеко.

Спокојство је – у удаљавању од страсти
...Описујете своју узнемиреност и хоћете да нађете спокојство тамо где вас нико неће познавати, или да се удаљите тако да никога не видите, осим светлости Божије, као што чине схимници. Морам да вам кажем да је ваше мишљење погрешно; куда год да одете, где год да се скријете, нигде нећете пронаћи спокојство уз ваше садашње расположење. Не узнемиравају вас места, нити људи, него сами себе узнемиравате својим начином размишљања. Ви ћете свуда бити сами са собом, и неће побећи од невоља све док се не смирите и не оставите се мишљења да сви гледају вас и мисле о вама. То је ђавоље искушење, које силно делује на вас, услед ваше духовне гордости; ви сте раније можда имали подвиге и трудили се, сматрајући да тиме угађате Богу, али се нисте смиравали, нити себе сматрали за последњу од свих, како је и Господ заповедио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10)... Преваривши се, уместо доброг, мирног и спокојног расположења, добили сте немир и нелагодност... Сада читав ваш труд и подвиг треба да буде усмерен на смирење, и када оно буде нераздвојно са вама, онда ћете бити потпуно спокојни. Шта вас узнемирава? Чини вам се да о вама мисле лоше; шта вас се тиче? Ви за себе сматрајте да сте најгори од свих, па ће вас такво мишљење умирити. Уместо тога, ви се узнемиравате због самољубља чак и онда када нико ништа не мисли о вама; свак има на шта ће да мисли – на спасење. Ви имате једно средство да будете спокојни: самоукоревање и смирење. А усамљеност не само да не може да вам помогне, него ће вас још више повредити, како учи свети Јован Лествичник – таквима као што сте ви не допушта се да виде «чак ни траг безмолвија». Кад ни са људима не можете да се доведете у ред према заповестима Божијим, како ћете се у усамљености борити против невидљивих непријатеља?

Ми мислимо да пронађемо спокојство удаљавајући се од свега онога што нас вређа; али напротив, оно се налази у нашем удаљавању од света и страсти: славољубља, сластољубља и среброљубља, од којих се рађају и друге страсти које нас нападају. Треба да им се супротстављамо и да трпимо невоље. А пошто им се ни мало не супротстављамо, него увек делујемо пре свега из страсти, уместо да се смиримо, наше самољубље и гордост се још више умножавају; и у нашим умишљеним невољама, уместо да кривимо себе, ми окривљујемо ближње; и мислећи да ратујемо против њих, ратујемо против себе. А пошто не подносимо добровољно никакве невоље, него их одбацујемо, Бог нам шаље невоље друге врсте – тугу и духовну тескобу, како бисмо се смирили и затражили помоћ од Њега. Прочитај код светог Исака Сиријца 79. слово. Тамо ћеш видети како Господ допушта таква искушења: тескобу и униније, и нуди лек против њих . смиреномудреност срца; потрудите се да тим леком исцелите своје душевне ране.

Т. је рекла да без спољашњег спокојства не може бити ни унутрашњег. То је погрешно. Ми видимо многе како уживају у свакојаком спољашњем спокојству, али су унутрашње узнемирени. Спокојство се добија кроз смирење.

Место живота не може да пружи спокојство
Питате ме за савет где да се настаните када продате имање: у М. или у К., и кажете да вам је потребно спокојство. Као одговор на то, морам да вам кажем како се унутрашње спокојство, које ви тражите, не задобија местом живота, него испуњавањем заповести Божијих са смирењем: научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29) – рекао је наш Спаситељ. У контакту са ближњима ми лакше спознајемо своје слабости него у усамљености; а кроз упознавање својих слабости долазимо до смирења; али увек и у свему треба да тражимо помоћ од Свемогућег Бога – Он је наш мир, по речи Апостола (Еф. 2,14), и само Његова благодат у стању је да нам дарује душевно спокојство.

...Где год да отпутујете, макар и у далеке земље – док се не смирите нећете моћи да пронађете спокојство... Ви мислите да ћете по пресељењу у друго место, где вас не познају, бити самим тим и спокојни; напротив, то ће потрајати две недеље или месец; а онда ћете тамо имати иста искушења, и само ћете се селити са места на место...

Код страствених људи спокојство може да буде и лажно
...Спомињеш своје расположење и спокојство; али не саветујем ти да се на то ослањаш и да се завараваш, него боље гледај прошло време твога живота и кај се; откуд знаш да умишљено спокојство није ђавоља замка, како би се осећала сигурном јер си тобоже спасена?..

Не лишавају нас греси спокојства, него гордост
Слава Богу удостојила си се да будеш причасница Светих Тајни и добила си духовно спокојство. Кажеш да ти се оно ретко даје због твојих грехова; греси су греси, али за њих постоји лек – покајање; спокојство се пак даје и грешницима, али онима који су смирени и кају се. А постоји нешто друго што нас лишава спокојства – то је гордост, за коју ни сама не поричеш да је имаш, односно, да она има тебе; на њу, дакле, обрати сву своју пажњу: одбацуј њену власт у сваком тренутку и у свакој ситуацији, помоћу самосвести и самоукоревања.

...Ти мислиш да пронађеш спокојство, но оно се дарује онда, када се смиримо и укротимо страсти. Треба се припремити за невоље и очекивати их сваки дан; јер наш пут је трновит, а не широк; уосталом, Господ је у стању да га олакша и неће ти послати ништа преко твоје мере, јер јарам је Господњи благ, и бреме Његово лако је (Мт. 11,29-30). А горди само отежавају своје невоље. Зато нам је увек и свуда потребно смирење; оно се стиче лако – одсецањем сопствене воље и разума, затим тиме што се никако нема поверења у себе, и што се ништа не ради по својој вољи...

Када тражимо спокојство, оно бежи од нас, а када се добровољно предајемо на сваку муку, онда невидљиво проналазимо успокојење...

Услед самооправдавања, зависти и осуђивања других лишавамо се мира и спокојства

...Сети се свог стања – гордог и страсног – и у свакој прилици се смири: јер једино смирење може да ти пружи спокојство и мир. Твоја самоувереност била је узрок свега. Ниси могла да уочиш страсти које су ти се поткрале, ни то да оне представљају последицу твоје пометености; и сада су још остали трагови зависти која те је узнемиравала... А када би у мислима себе ставила као последњу од свих, онда би сигурно пронашла спокојство. Сад гледај и добро се чувај ђавољих замки. Када видиш да Н. хвале и указују јој више поштовања него теби, потруди се да се још више смириш, знајући колико си раније пострадала у таквим ситуацијама и како си била заслепљена када ниси видела ово погубно дејство у себи. А какве си плодове пожњела? Смушеност, тугу, лишавање мира и друго...

Ви се, матушка, жалите да код вас, међу сестрама, нема слоге: све је то, изгледа, одатле, што испуштамо из вида свој циљ: тражити спасење, које се задобија трпљењем, смирењем и љубављу; потребни су наравно пост, молитва и други подвизи, али без горе поменутих врлина, од њих ће бити мало користи. Ђавоља борба против нас је велика, а наше силе су слабе; но, где је смирење, тамо и сва моћ његова бива поражена. Ми, несрећни, тражимо свако своје, а не оно што је од користи ближњем; и не престајемо да говоримо о труну у оку ближњега... зато немамо успеха и помажемо ђаволу.

Спокојство ћете добити онда када се прихватите читања отачких књига, размишљања о томе колико сте лоши, и како све овдашње брзо пролази, док је будуће вечно...

Спокојство се шаље ономе ко га заслужује
Види се да сте запамтили отачка учења и примере: кад бисмо били достојни спокојства, Бог би и сараценском срцу заповедио да нас умири. Још се присетите оног пустињака чији је брат био игуман у манастиру: оставивши наду на Бога, он се понадао да ће му брат пружити спокојство, па је пошао к њему у манастир; овај га је са радошћу примио и дао му је келију, али је заборавио на њега. Пустињак је чекао неколико дана, али нико га није посетио, нити су му донели хране; видећи то, затворио је келију и дошао код брата, који је упитао: «када је он стигао у манастир?». Сазнавши да се брат надао спокојству код њега, поучио га је да се нада на Бога, а не на човека, јер Бог и човеку објављује о нама...

...Спокојство, колико год да је драгоцено приликом болести, не зависи од наше воље – његово задобијање представља дар Божији, који се шаље смиренима. Онај ко није окусио други начин живота, не треба да полази само од мисаоне претпоставке: имамо у виду примере оних који су се држали своје келије и избегавали друштво, али нису пронашли спокојство. Једино кроз општење са људима можемо само да извршавамо заповести и учимо се смирењу.

Радост и спокојству имају само они који су умртвили себе за свет и смирили се
...Треба да знаш следеће: макар живела и подвижничким духовним животом, немој тражити радост и спокојство; то имају само они који су умртвили себе за свет и смирили се; без смирења добијање духовних дарова је веома опасно, јер може да заведе повреди. Ако си у почетку имала духовну радост и спокојство, то ти је дала благодат Божија, као детету коме је још потребно млеко; а одрасломе је потребна тврда храна; одузимање благодати служи ти на смирење.

«...Монах, ако се смири, на сваком месту проналази спокојство...»

...Спокојство се не задобија толико од дела, колико од смирења (тиме не одбацујемо дела, јер су и она потребна), као што нас и Господ учи: научите се од Мене; јер Ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29).

О лажи „свеспасења“ Архимандрит Рафаил Карелин

Апокатастазис Оригена - учење о томе, да сва творевина Божија, међу њима и најтежи грешници и пали ангели (демони) се на крају крајева враћају Богу – блиско је античкој философији која је сматрала историју света, као круг последичних и затворених кругова. Овде се крај слива са почетком – ушће реке се временом поклапа са њеним извором. Сваки циклус историје је стварао велики круг, попут неке космичке кружнице, где се линија затварала у тачки њеног почетка.

На тај начин, свет, који је произишао од Бога, мора да се врати Богу – у своје првобитно стање. Тај пагански апокатастазис, који спасење чини неопходношћу, у суштини је брисао разлику између добра и зла у погледу вечности. Он је одређивао саму вољу човека и чинио је добро и зло, ефемерним стањима, то јест, скоро фантазијама. По Оригену, човек је осуђен на спасење, а само спасење је уствари поновно враћање.

Овде смо се дотакли философске стране апокатастазиса. Али, постоји још једна, скривенија – морална страна. Човек престаје да се боји Бога, а по Библији, страх Божији је почетак премудрости. Заиста страх Божији отрежњује човека, укроћује његов грех, и очишћује ум од страсти. Без страха Божијег, ум се налази у стању опијености и чини се робом осећања, жеља и стремљења ка насладама. Страсти дошаптавају идеје уму, а разум их развија. Страх, чувајући човека од грубих грехова, даје место у души за благодат, која рађа наду, а нада рађа љубав. Где нема страха – тамо нема наде, већ само змијска песма страсти, које оправдавају грех.

Чудно дело: грешник себе теши љубављу Божијом, у којој се нада да ће наћи опроштај без покајања и исправљења. Та лажна нада, то хватање за љубав Божију дешава се управо зато што код грешника нема љубави према Богу. Међутим, грешник често себе убеђује да ће му Бог, као потпуна Љубав, дати време покајања пред саму смрт; а сада је време за земаљске радости, то јест, време за насладе, а не за сузе.

Говорљиви наступи савремених хуманиста о љубави Божијој – то је  у стварности, грех против љубави Божије, зато што они желе да љубав Божију претворе у гарант свог спасења без покајања и исправљања живота, то јест, овде је присутна злоупотреба љубави и милосрђа Божијег. Ти људи не схватају, да се истинска љубав према Богу рађа у тешкој борби са самим собом; да они предавањем страстима, не љубе Бога, да чинећи грех, они доносе страдања Христу.

Реч о љубави без подвига јесте оправдање греха. Такви људи су спремни да распну Бога и да блудниче под сенком Крста, тешећи себе да је Бог Љубав.

Савременој хуманистичкој свести је неприхватљиво учење Христа о вечним мукама, које се налази у Јеванђељу и јесте један од крајеугаоних догмата сотериологије и есхатологије.

Оригеново учење је било осуђено, оно је било прогнано из Цркве,, али није из углова људског срца, где су греси, попут змија, свили своја гнезда. Током историје, видимо рецидиве (поновне појаве) оригенизма у јересима и сектама, међу њима и окултним сектама, које учи о поновном успостављању палих ангела у њихов чин и помирењу сатане са Богом. Карактеристично је да је у демонским сектама блуд постао ритуални симбол љубави.

Сами Ориген је био подвижник, али, нажалост, код њега је аскетизам задобио фанатичан облик – самоушкопљење (уштројење). Он је читао Јеванђеље у подрхтавајућој светлости Платонових „Дијалога“. Лажни спиритуализам Оригена као платоничара и обећање свима коначног спасења чинио је оригенизам привлачним за древне, средњевековне и савремене хуманисте. Сада се све чешће чују позиви за рехабилитацију Оригена и признавања анатема Цркве неважећим, као да је у питању неки неспоразум.

Савремени реформатори би са великим задовољством предали анатеми Светог цара Јустинијана Великог, који је сабрао Пети Васељенски Сабор, на коме је Ориген био осуђен, а самог Оригена би објавили „васељенским учитељем“.

преузето са:

http://karelin-r.ru/pravoslavie/150/1.html

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ ТЕРАПИЈА ДУШЕ

Светоотачко учење о лечењу речју, психотерапији и духовном лечењу

О божанском пореклу и исцељујућој снази речи, мишљења Светих Отаца се подударају.

"Шта је тврђе, непроменљивије и моћније од речи? Речју је створен свет и стоји, носећи све својом силом; а међутим, ми грешници се опходимо према речи тако лакомислено и нехајно. Шта се код нас мање поштује од речи? О, бедни ми људи! С каквом драгоценошћу ми поступамо непажљиво! Не сећамо се да речју која потиче од верног и љубећег срца, можемо да чинимо чудеса живота ради душе своје и ради душа других (ce. Јован Кронштатски).

"Дар речи несумњиво спада у велике дарове. Њиме се човек уподобљава Богу који има Своју Реч" (ce. Игнатије Брјанчанинов).

"Не будите према овоме непажљиви или равнодушни, поштујући достојанство речи, ревнујте за њу, надахњујте и наоружавајте вашу реч истином и правдом... и, дејствујући њоме сигурно и чврсто, не дозвољавајте да се разлива потоп речи" (77c. 51:6 - митрополит Московски Филарет).

Могу се навести примери многих мишљења која се тичу речи и код других Светих Отаца и подвижника светости. Сви су се они одликовали не само обазривошћу, него су били прожети духом страхопоштовања пред речју. Неопрезан и лакомислен однос према речи доводи до несклада у самом животу, доводи до дисхармоније нашег бића. Када нема усклађености између речи и искрености онога који говори, то слушаоци брзо увиђају: "На узајамном осећању или разумевању наших душа заснива се моћ и немоћ проповедникових речи: ако проповедник не говори од срца, већ лицемерно, слушаоци унутарњим чулом схватају да се проповедникове речи не слажу са његовим срцем, са његовим животом, те реч нема ону снагу коју би могла имати у случају када би је проповедник изговорио из срца, нарочито када би сам испуњавао своју реч на делу. Између душа људских налази се сувише тесна унутарња веза и однос" (св. Јован Кронштатски). Због тога је данас и избила криза неповерења народа у политичаре, зато што су њихове речи страшно далеке од искрености њиховог срца и њихове духовне чистоте. Духовно празне речи постају брбљање, јер губе смисао, дубину и истински садржај.

Реч је нераскидиво повезана са мишљу. Понекад она као да је истоветна мисли, а понекад је и настала из мисли. Генијална размишљања о суштини мисаоног процеса садрже се у духовном дневнику св. Јована Кронштатског. Њихова дубина је доиста бескрајна и нема карактер апстрактног мудровања, те је заиста, како тврди и сам Светитељ у предговору "ништа друго до благодатно обасјање душе... свепросвећујућим Духом Божијим".

"Као што можемо мислити зато што постоји бескрајна Мисао, исто тако можемо дисати зато што постоји бескрај ваздушног простора. Ето зашто се називају надахнућем светле мисли о неком предмету. Наша мисао непрестано протиче управо под условом постојања бескрајног мислећег Духа... Уопште, свуда у свету видимо царство мисли, како у целокупној грађи видљивог света, тако посебно у кретању н животу земљине лопте..."

Даље, отац Јован набраја мудро и целисходно устројство у свим стихијама, организмима, животињском и биљном свету, у способностима, обичајима, навикама, "свугде видимо царство мисли, чак и у бездушном камену и зрнцу песка" - завршава он.

У нашем животу реч је незаменљиво средство међуљудског општења: "Да би стекла способност општења, реч задобија облик звука или слова. Тада невештаствена реч као да постаје вештаствена, остајући у својој суштини непроменљива" (св. Игнатије Брјанчанинов). Свети Оци су неоспорно дубоко били свесни процеса материјализације речи у појаве, догађаје, ствари, предмете, обичаје н тако даље, процеса који су скривени нашој спољашњој свести. Према православном учењу и Реч (Слово) Божија се очовечила, тј. обукла се у човечанску плот (материјализовала се) да би ступила у општење с људима.

Како већ рекосмо, карактеристична одлика свих подвижника светости и благочашћа (побожности) био је крајње брижљиви однос према свакој речи, свакој мисли и помисли. "Боље је камен бацити насумице, него реч" - писао је преп. Нил Синајски. "А на језику буди шкрт, зато што је веома способан да шкоди, и што су му бржи покрети, то мање доноси користи" - налазимо код другог древног подвижника светости, Григорија Богослова. Нису узалуд Свети Оци тако ценили ћутање и одвраћали од многословља. Један од светих је чак изразио неком свом ученику жељу да овај говори само онда када је боље нешто рећи него прећутати. Ето, таква је велика одговорност за оно што изговарају наша уста... Није без разлога у Светом Писму речено: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен" (Мт. 12:37).

Хришћани верују у то да ће сваки човек дати одговор не само за сваки свој поступак, него и за сваку своју изговорену реч.

Добро је познато да реч поседује велику моћ. Она може да делује на човека како погубно, тако и благотворно; како да убије (у правом смислу речи, физички!), тако и да исцели, и то од, рекло би се, неизлечивих обољења. Има огромно мноштво примера за то. "Опште познат је моћни утицај психе болесника на ток болести. Стање духа болесника, његово поверење или неповерење у лекара, дубина његове наде у исцелење, или напротив, психичка депресија изазвана неопрезним разговорима лекара у присуству болесника о озбиљности његове болести, дубоко одређују исход болести" - писао је лекар и свештенослужитељ Војно-Јасењецки (архиепископ Лука). Узгред, какав прекрасан спој: лекар и свештеник. По предању и сам aп. Лука је био лекар. Вештина лечења тела, смелост лечења бесмртне душе, и предавање, наравствено поучавање, спасавање, надахнуће. Лекари-свештеници, како вас је још увек мало, а како је велика потреба за изабранима на том божанском пољу!

Архиепископу Луки (Војно-Јасењецком) припадају и следеће речи које се односе на психотерапију: "Психотерапија која се састоји у словесном, тачније духовном дејству лекара на болесника је опште признати метод лечења многих болести, метод који често даје изврсне резултате". Овде треба издвојити веома важан акценат: суштина психотерапије се састоји заиста далеко више у словесном (језичком) него у духовном дејству. Јер неодухотворена животворном силом духа реч је празна форма и љуштура. Зато нема никаквог смисла говорити о духовном лечењу ако нема љубави у срцу лекара. ако нема потпуне вере, божанске горљивости и праведности не само на устима, него много више на делима и у реалном животу. Значај духовног лечења бескрајно је велики и још није у одговарајућој мери оцењен од стране савременог човечанства. (Древни исцелитељи су стављали духовно лечење на највише место, дајући му предност у односу на све друге начине и лекарска средства.) Чудесна исцелења болести и васкрсавања из мртвих нису бајке или књижевне измишљотине, већ реалне чињенице које је потврдило мноштво сведочанстава. У својој првој књизи, посвећеној чудесним исцелењима, изабрао сам много фактичког материјала о том питању. Али ако бих себи поставио задатак да сакупим и опишем сва чудесна исцелења позната човечанству, за то не би биле довољне никакве књиге у целом свету. (Наравно, не могу се убрајати у чудесна исцелења псеудоисцелења многих савремених "чудотвораца" који пре свега имају користољубиве циљеве из комерцијалних побуда или из жеље да се прославе. Њихови исцелитељски ефекти се објашњавају сасвим другим узроцима, о чему је подробно испричано у поменутој књизи). Духовно дејство се остварује посредством дејствовања на духовну структуру болесника (а преко ње и на сав организам).

Истинско духовно лечење могуће је само посредством благодати Светога Духа, а не кроз тварне енергије или вољне напоре. Дар исцелења је дар благодати, а не резултат специјалног учен.а. тренирања, или коришћења неког система исцелења. Онај који је добио спољашње исцелење телесне болести од лажног исцелитеља (а тако нешто је могуће, на пример, на рачун прерасподеле енергије) у стварности се не исцељује потпуно од болести, јер се не уништавају узрочно-последичне везе које су довеле до обољења. Осим тога, само благодат ствара истинска чудеса. Приликом лажног лечења, напротив. греховне страсти се чак укорењују (гордост, мржња, таштина и друге), а такође се неретко допуњују негативним утицајем споља, јер се у процесу лечења као резултат међусобног утицаја душа могу, кроз ослабљену психолошку баријеру. прихватати енергије опасне по духовну структуру, енергије којима манипулише лажни исцелитељ.

Према духовној врсти лечења данас се треба односити крајње опрезно. Судећи по пророчанствима Светих Отаца и мишљењима подвижника светости последњих времена, истински исцелитељски подвизи су појава веома мало својствена "последњим временима", данима када у људима има тако мало љубави, вере, светости и праведности. Зато изазивају озбиљне сумње саопштења о покушајима масовних исцелења и егзорцизама, чак и оних који покушавају да то чине некористољубиво и помоћу молитава и вере у Христа. Понављам, ово мишљење је засновано на пророчанствима и ауторитетним мишљењима, а не изражава само личну тачку гледишта.

Тематске мисли

1. Божански циљ речи код писаца, код свих учених људи, а највише код пастира је поучавање и спасење људи (св. Игнатије Брјанчанинов).

2. Какво благо расина човек, какав високи дар одбацује и гази, какву моћну п благотворну силу чини неделотворном и мртвом, или напротив, злотворном, када не употребљава реч ради истине, правде н доброте, већ ради празнословља, срамословља, за лаж, обману, за клевету, за злоупотребу заклетве ради ширења злог мудријаштва (митрополит Московски Филарет).

3. Лекару душа! Посеци духовним мачем отекле и упаљене ране гордости, омиј их водом учења од нечистоте страсти, исцели ране, нанесене душама људским грехом (св. Јован Златоуст).

4. Као што се телима дају различити лекови и храна - једна је прикладна здравоме, а друга болесноме - тако се и душе лече на различите начине. Сведоци таквог лечења су сами болесници. Једне поучава реч, а други се исправљају примером. За једне је потребан бич, а за друге узда; једни су лени и слабо покретни и такве треба подстицати ударцима речи; други су прекомерно ватрени духом и необуздани у својим тежњама, попут младих, јаких коња који трче даље од циља, те се такви могу исправити речју која обуздава и задржава. Једнима је корисна похвала, другима прекор, али и једно и друго - на време; напротив, без времена и без повода они су штетни. Једне исправља саветовање, друге укор, при чему укор јавни или тајни...

Неке треба лечити кроткошћу, с.мирењем и суделовањем у њиховим најбољим надама о себи. Једне је корисно побеђивати, од других је често корисније бити сам побеђен. Треба и хвалити и осуђивати... Мада, колико год ко употребљавао усрдност и ум, немогуће је све приказати и обухватити мишљењем у свакој појединости да би се укратко видео сав ток лечења, међутим, у самом искуству на делу то постаје познато и лекарској науци, и лекару(св. Григорије Богослов).