недеља, 6. новембар 2011.

ПОУКЕ СВЕТИХ ОТАЦА О БРАКУ И ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ


Неопходно је позвати свештенике и молитвама и благословима утврдити супружнике у заједничком животу, да би љубав женикова ојачала и целомудреност невестина оснажила, да би све потпомогло настањивању врлина у њиховом дому, да би се лукавства ђаволска одагнала, а супружници провели живот у радости, уједињени помоћу Божјом.
Свети Јован Златоуст (38,539)

А они који се жене и удају, дужни су да у ту заједницу ступају уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не због похоте. Нека све буде у славу Божју.
Свештеномученик Игњатије Богоносац (113,598)

Ако већ сам брак мора бити освештан окриљем и благословом свештеничким, како онда може бити брака тамо где нема сагласности вере?
Свети Амвросије Медиолански (113,598)

Ви, на које је у овом животу частан брак ставио своје окове, размислите о томе, како бисте унели што више плодова у житнице небеске.
Свети Григорије Богослов (14,362)

Поучавај жену страху Божјем па ће све, као са извора, потећи према теби и дом твој испуниће се многим добрима. (42,182)  Муж мора мислити о томе да делима и речима усади побожност у дом; нека жена надзире кућу, али осим те обавезе мора имати и насушну бригу о томе да се читава породица стара за Царство Небеско.
Свети Јован Златоуст (41,782)

Чинећи једно тело, (супружници) имају и једну душу и узајамном љубављу подстичу једно друго на ревност у побожности. Јер, супружништво не удаљује од Бога, већ, напротив, још јаче везује, будући да тада има још више разлога за обраћање к Њему. Мала лађа се при слабом ветру лако креће напред... велику пак лађу неће померити лагани дашак ветра... тако је и онима, неоптерећеним житејским бригама, мање потребна помоћ великог Бога, док онај, који има обавезу да се брине о драгој супрузи, имовини и деци, дубље залази у море живота и неопходна му је већа помоћ Божја, због чега и он сам више воли Бога. 
Свети Григорије Богослов (15,60)

Ти, који си изабрао заједнички живот са женом, немој бити безбрижан, мислећи да сада можеш да будеш спокојан. За твоје спасење потребно је много више труда и опреза, јер си одабрао да обитаваш усред замки и власти отпадничких сила (демона). Теби је пред очима подстицај на грехове и сва твоја чула су даноноћно спремна да их пожеле. Зато  знај да нећеш избећи борбу са отпадником и да га нећеш победити без великог труда на очувању јеванђелских догмата.
Свети Василије Велики (8,39)

Брак, мада добар, у најбољем случају једино што не скрнави онога који у њему живи. Али, сам по себи, он није у стању да обезбеди светост.
Свети Јован Златоусти (35,320)

Вријеме је прекраћено, да ће и они који имају жене бити као они који немају (1.Кор.7,29) писао је Апостол, али не са жељом да одврати од законитог супружништва, већ од разузданог сладострашћа. Он је указао и на брзо окончање времена: ако, каже он, живот брзо пролази, не треба се страствено везивати за њега као да је непролазан.
Преподобни Исидор Пелусиот (50,233)

Божанствена твар појавила се на земљи, а у земним долинама вечно расцветалог раја човек. Међутим, човек још није имао помоћника сличног себи. Тада је премудра Реч извршила велико чудо  оног који је створен да буде надзорник света  то јест, мој корен и моје семе разноликог живота  разделила је на два дела и силином и животворном руком извадила из његовог бока ребро да би створила жену, а онда их је, уливши обома љубав у груди, подстакла да теже једно другом.
Свети Григорије Богослов (15,53)

Истинско је богатство и велика срећа када муж и жена живе у слози, сједињени једно са другим као једно тело... Такви супружници, макар живели у сиромаштву и били сасвим скромни, могу бити срећнији од свих, јер се наслађују истинском срећом и увек живе спокојно. (38,418) Оне, који живе у таквој супружничкој заједници ништа не може исувише ражалостити нити нарушити њихову тиху срећу.

Ако између мужа и жене постоји једнодушје, мир и заједница љубави, њима притиче свако добро. Ни злобне клевете нису опасне за супружнике који су, као моћним бедемом, ограђени једнодушјем у Богу... То умножава њихово богатство и свако обиље; то к њима привлачи и велику Божју благонаклоност. (38,422)

Жене, које блистају лепотом душевном, временом све више испољавају своју племенитост,тако да приврженост и љубав њихових мужева постају све снажније.
Свети Јован Златоуст (37,232)

Повезани оковима супружништва, ми смо једни другима и руке и ноге и слух. Супружништво и слабога чини двоструко јачим... Заједничке бриге супружника олакшавају им жалост, заједничке радости усхићују обоје. Једнодушним супружницима је и богатство угодније, а у немаштини им је једнодушје угодније од богатства. Њима супружнички окови служе као извор целомудрености и жеља, као печат преко потребне привржености.
Свети Григорије Богослов (15,59)

Лепота телесна, несједињена са врлином душевном, може привлачити супружнике двадесетак  тридесетак дана, да би потом изгубила сву своју моћ и, показавши рђаве особине супружника, уништила љубав. (37,232)

Ако је потребно ишта учинити да би удовољили једно другом, онда треба украшавати душу, уместо што би се украшавало и уништавало тело. Никада оно (спољашње)... неће толико учинити да се супружници воле, колико ће то учинити целомудреност, (доброта), наклоност и спремност да умру једно за друго.
Свети Јован Златоуст (42,441)

Муж да чини жени дужну љубав; тако и жена мужу (1.Кор.7,3). Брак је достојан части и супружничка веза је Богом благословена. Благословена, да, али с тим да очува силу Творчеву кроз рађање сличних себи и кроз продужавање рода људског, да би супружници постали родитељи и били као плодне засаде малинове. Блажен је онај ко са том светом  намером ступи у супружничку везу, јер не одабира супругу по страсти, већ гледајући на њене врлине... Такав избор, будући да је заснован на разборитости, чини брак благословеним, а спружнике срећним. Њихов живот биће ублажен љубављу и ништа неће довести у искушење њихове врлине, јер врлина, а не страст, управља њиховом душом. Плод њихове утробе биће непорочан: чедо ће се играти у њиховом наручју и тешити их својим светим пољупцима. Њихова прва брига биће да га васпитају у смерности и то им уопште неће бити тешко: будући да су и сами испуњени врлинама и да увек дају добар пример, неће младенцу дати ниједну прилику да види било какву саблазан. Дете ће на лицу носити њихов лик, али ће тај лик сачувати и у нарави својој. Такво чедо биће родитељима радост, а друге ће навести да им завиде.

Када се родитељи обогате таквим драгоценостима, самим тим ће и њихов дом бити уређен на најбољи начин; он ће бити као чаша испуњена миомирисним вином  јер ће жена испуњена врлинама бити и разборита домаћица. Колико је та веза света и нераскидива, сведочи и апостол Павле: Жена није господар од својег тијела, него муж; тако и муж није господар од својега тијела, него жена (1.Кор.7,4).

На другом месту, он јој придаје још већу важност: Тајна је ово велика; аја вам говорим за Христа и Цркву (Еф.5,32). Црква се нераскидиво сједињује са Христом као тело са главом, тако да ни Христос не може бити без Цркве, ни Црква без Христа. Уистину је велика тајна супружништва, када оно треба да буде велико знамење вечног јединства Христа и Цркве. 
Платон, Митрополит Московски (106,194-197)

Рађање деце постало је највећа утеха за људе онда када су постали смртни. Због тога је човекољубиви Бог, да би истог часа ублажио казну прародитељску и умањио им страх од смрти, даровао рађање деце, показујући тиме... праобраз Васкрсења. (38,162)

И када бисмо читав живот провели у срећи, опет бисмо били строго кажњени ако се не бисмо постарали за дечије спасење. Деца нису случајан добитак и ми смо одговорни за њихово спасење.
Свети Јован Златоуст (46,112)

Ко хоће да добро васпита децу, он их васпитава у строгости и раду, да би, истичући се знањем и владањем, временом могли убрати плодове свога труда. (49,139)

У сваком узрасту, око деце има разних брига и страховања, има много труда.
Преподобни Нил Синајски (35,42)

Блажен је онај који богоугодно васпитава децу.
Преподобни Јефрем Сирин (26,146)

Док је душа још у стању да се обликује, док је мека и нежна тако да, слично воску, лако прихвата оно што се у њу утисне, потребно је неодложно и од самог почетка подстицати је на добро. Када се испољи разум и разбор почне да делује, већ ће бити положени основни темељи и пренети примери побожности. Тада ће разум налагати само оно што је корисно, а навика ће олакшати успех.
Свети Василије Велики (8,112)

Небрига о деци  највећи је од свих грехова и он доводи до крајњег безбожништва. (35,82)

Младе људе не треба застрашивати онда кад већ одрасту; њих треба васпитавати и усмеравати још од детињства. На тај начин ни касније неће бити потребе за претњама. (35,117)

Бога не можемо обманути. Онај Који испитује срца све разоткрива и ставља пред нас одговорност за дечије спасење. (35,124)

Добро васпитање не састоји се у томе да најпре дозволимо пороцима да се развију па да се онда трудимо да их уклонимо. Потребно је предузети све мере да би се наша природа учинила неприступачном за пороке. (35,118)

Ако си ти добро васпитао свог сина, а он свог, а овај опет свог, онда је то као неки низ ваљаних живота који свој почетак и корен имају у теби и доносе ти плодове твог старања за потомство. (37,340)

Учићемо нашу децу тако... да врлину претпостављају свему осталом и да изобиље богатства сматрају ништавним. (38,718)

Родитељи неће бити кажњени само за своје грехе већ и за погубан утицај на децу, зависно од тога хоће ли их, или неће, довести до пропасти. (35,111)

То што се не старамо о сопственој деци, уноси расуло у читаву васељену; бринемо се о њиховом иметку, а душу њихову занемарујемо, што се показује као крајње безумље. (37,336)

За нас нема оправдања ако су наша деца развратна... (35,87)

Када би очеви темељно васпитавали своју децу, не би било ни судова ни казни. (37,340)

Нећемо се старати да стекнемо богатство и оставимо га деци; поучаваћемо их врлинама и тражити за њих благослов Божји, јер је управо то највеће, неизрециво благо и непропадљиво богатство које сваким даном доноси све више дарова. (38,712)

Рађање неће никог начинити оцем; то могу једино добре поуке; ношење у утроби не чини мајком, већ добро васпитање. (38,781)

Ако деца коју си породио добију од тебе потребне поуке и твојим старањем буду одгајена у врлини, онда ће то бити темељ и почетак твог спасења, тако да ћеш, осим награде за сопствена добра дела, добити и велику награду за њихово васпитавање. (38,783)

У нежном (дечијем) узрасту  детенце брзо прихвата оно што му се говори и, као печат у восак, у душе дечије утискује се оно што слушају. Самим тим, њихов живот се већ тада почиње усмеривати или ка пороку или ка врлини. Услед тога, ако их још од самог почетка и, да тако кажемо, на самом прагу, удаљимо од порока и усмеримо на прави пут, то ће им у будућности постати навика и део њихове природе, тако да се неће лако и по својој вољи приклањати рђавом, јер ће их навика привлачити добрим делима. (35,22)

Желиш ли да син твој буде послушан? Онда га од детињства васпитавај строго. Немој мислити да ће му читање Божанског Писма бити сувишно. (45,185)

Настој да научиш (сина) да презире славу садашњег живота, јер ће тако задобити већу славу и постати узвишенији. (42,186)

Они очеви, који се не старају о врлинама и скромности своје деце, гори су од детоубица, јер погубљују душе њихове. (46,721)

Као што нико не може рачунати на оправдање и попустљивост због сопствених грехова, исто тако ни родитељи неће имати оправдања за грехове своје деце. (46,720)

Коров је лакше ишчупати пре него што ојача, па се тако треба старати да и страсти, на које се не обраћа пажња, не ојачају и не постану неискорењиве.
Свети Јован Златоуст (46,719)

Ако родитељи не показују дужно старање о деци, не поучавају их разумно и не указују на добра правила, онда ће се душе дечије тражити из њихових руку.
Преподобни Симеон Нови Богослов (60,93)

субота, 29. октобар 2011.

КАНОН РАСПЕЋУ ГОСПОДЊЕМ (Плач Пресвете Богородице) - глас 6.



Песма 1. Прешавши воду као суво и египатско избегавши зло, Израиљац клицаше: Певајмо Избавитељу и Богу нашему!

Припев: Слава Теби Боже наш, слава Теби.
(У даљем тексту где стоји напомена Припев, понавља се овај горе наведен)
Видевши на крсту распетог Сина и Господа, Дјева пречиста ридаше горко - и са другим женама за Сином својим нарицаше.
Припев
Видим те љубљено и мило чедо моје, видим те распета на крсту. О тешко мени Сине мој, тешко болном срцу моме!
- Утеши ме Сине и Боже мој!
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. (У даљем тексту Слава...)
Својом вољом Сине и Творче мој ти смрт љуту поднесе на крсту. Авај мени мајци твојој жалосној авај мени крај крста неутешној!
- Погледај на мене и на љубљеног ученика својега!
И сада и увек и у све векове, амин. (У даљем тексту И сада...)
Кроз плач проговори Пречиста: Лишена сам наде моје, радости и весеља! Лишена сам Сина мог и Господа!
- Тешко мени срца болна и рањена!
Песма 3. Нема светога као што си ти, Господе Боже наш, који си укрепио верне твоје, Добри, и утврдио нас на камену исповедања Твога.
Припев
Страха ради јудејска Петар се скри и тебе, Христе остави; и сви други ученици твоји побегоше и тебе страдалника оставише.
- Исусе Сине мој распети!
Припев
О чудесног ли рождества твог Сине мој! О, страшне ли тајне богорождества твога Господе! Какве сам се милости удостојила када сам те родила!
И рождеством твојим над свима узвисила!
- А сад се на крсту утроба моја с тобом распела!
Слава...
Као да те гледам чедо моје, к'о младенца на рукама својим, којим сам те одњихала! - А гле сада мене жалосне и уцвељене!
И сада...
Светлост моја слатка и сва нада моја и живот мој угаси се данас:
Бог мој умире на крсту!
- Срце моје свиснуће од бола Сине мој!
Песма 4. Христос је моја сила, Бог и Господ, чесна Црква богодолично пева кличући, од чистога разума у Господу празнујући.
Припев
О, незалазно и неугасиво сунце моје! О, превечни Боже и Творче свих твари, Господе!
- Зар Ти смрт окуси и смрт крсну претрпи?!
Припев
Дјева неискусобрачна завапи честитом Јосифу: Похитај к Пилату и измоли од њега - Са крста тело Учитеља твојега!
Слава...
Збуни се Јосиф праведни видевши Пречисту како сузе лије горке и плачући приступи Пилату и завапи гласом
- Дај ми тело Бога мојега!
И сада...
Материнско срце моје кида се од бола када тебе, чедо, видим распета.
- На крсту те ранише и обнажише и славу божанску смрћу засенише.
Песма 5. Озари божанском светлошћу својом, душе оних који ти се с љубављу моле, Благи, молим ти се, да би знали тебе, Реч Божију, Истинитог Бога који избавља од мрака греховнога.
Припев
Тело твоје пречисто Јосиф и Никодим с крста скидоше, и сузним те очима целиваше и миром помазаше - И као Бога опојаше.
Припев
Примивши тело твоје у наручје своје материнско, Дјева пречиста заплака горко: Љубљени Сине мој што ме остави у претешком болу и жалости?
- И кроз сузе горке она те љубљаше.
Слава...
Једина нада моја и живот мој једини ти јеси, Сине и Боже мој!
Једина светлост очију мојих Владико! Шта ће робиња твоја Господе?
Шта ће мајка без тебе? - Сине мој, чедо моје љубљено!
И сада...
Срце моје жалосно и болесно уздише за тобом, поругано, измучено чедо моје! О, обнажено и рањаво тело моје! О, усамљени Исусе!
- Ево лежиш мирисима помазан, мртви Сине мој!

Песма 6. Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, тихоме пристаништу твоме притекох и вапијем ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви.
Припев
Ти који мртве васкрсаваш, Исусе Сине мој, сам лежиш мртав, човекољупче!
Ти који све држиш моћном руком својом, сада лежиш без даха крај гроба!
Ох, бар да умрем с тобом! - Да не гледа тебе мајка мртвога!
Припев
О, преблаги Боже, и премилостиви Господе! Где зађе сунце славе твоје?
Где ишчезе красота лица твојега? Тешко мени мајци твојој!
- Зар да тебе таквог гледам Сине и Боже мој?!
Слава...
Зар ни једну реч нећеш казати слушкињи својој, Слове Божији!
Зар се нећеш смиловати мајци рођеној? Погледај на ме, Сине мој!
Реч утехе даруј владико! - Зар да тебе мајка несрећна мртвог целива?!
И сада...
Глас твој слатки и осмех твој благи нећу више чути и видети!
Нећу више дивно лице твоје гледати! - Зашло си ми сунце моје заувек,
Сине мој!
Кондак глас 8. Прославимо Исуса, распетога нас ради, као што га Мајка Божија прослави! Видевши га на крсту, Дјева завапи: иако распеће подносиш, Исусе, ти јеси Син и Бог мој!
Песма 7. Анђео учини те пећ даде росу светим младићима, а заповест Божија палећи Халдејце убеди мучитеља да узвикне: благословен си, Боже отаца наших.
Припев
Архангел Гаврил, благовесник Божији, назва тебе Сином, Царем и Богом
и укрепи надом срце моје. А шта видим сада, светлости моја слатка, Исусе?
- Тебе, Сине, нага и мртвога!
Припев
О, Сине и Слове Божији, чуј вапај мој и глас мој: не остављај мајку жалосну, мене сироту! Поведи и мене да увек будем с тобом, Владико!
- Не могу без тебе живети, Сине мој!
Слава...
С мироносицама покрај гроба твога Дјева тихо плакаше док тебе, Христе, у гроб не спустише. А када те у гроб хладни полжише, тада мајка за тобом нарицаше:
- Куда идеш, Сине мој, а мене остављаш?!
И Сада...
Болом сломљења и измучена мајка твоја ридаше и жене мироносице призиваше: ходите да оплачемо Сина мог!
Ходите и мени немоћној помозите!
- Јер гле светлост слатка моја и Учитељ ваш - гробу се предаје.


Песма 8. Хвалимо, Благословимо, поклањајмо се Господу, певајући и превозносећи у све векове.
Светима си из пламена росу извео, и жртву праведникову водом спалио, јер све што хоћеш, Христе, чиниш. Тебе величамо кроз векове.
Припев
Видевши Дјеву скрхану болом над телом јединца свог, Јосиф горко заплака и зарида:
О, како ћу те сахранити Боже мој? Како ћу те у гроб положити?
- А каквом ли плаштаницом пречисто тело твоје обвити?!
Припев
Божански лик твој чудесни превазиђе ум наш, Господе! Јер ти одржаваш сву твар, Исусе!
Зато теби са страхом Јосиф и Никодим приступише и тебе на рукама својим понесоше и у гроб положише
- И тебе, Бога, сахранише!
Благословимо Оца и Сина и Светога Духа Бога.
Тебе који мртве заповешћу подижеш Господе, тебе у гроб хладни полажу, Сине! О, зар може гроб овај ништавни држати тебе Сведржитеља, Господа и Бога мојега? - Не могу тајну ову разумети!
И сада...
Од гроба твога, Сине, не устаје мајка твоја, и плач мој до смрти не престаје!
Јер не може мајка твоја без тебе! Ко ће ме разделити од Сина мог?
Ко ли од Бога мог одвојити? - Ево идем и ја за тобом Владико!
Песма 9. Људима је немогуће Бога видети, на њега не смеју ни чинови анђелски гледати; но кроз тебе, свечиста, јави се људима Слово оваплоћено. Њега величајући, са небеским војскама тебе блаженом зовемо.
Припев
Радост више неће коснути срце моје, Сине мој! Јер ти у гроб зађе, радости моја! Ах, неће тебе мајка самога оставити! Неће се од тебе одвојити!
- Него ћу крај тебе умрети и с тобом се сахранити!
Припев
Исцели ране моје, Господе! Ублажи бол мој и тугу, чедо моје! Зна мајка твоја да све можеш учинити, Владико! О, свемоћни Сине Божији! Ти за нас пострада вољно и у гроб леже, Исусе!
- Васкрсни из мртвих Боже мој!
Слава...
О како се скри од тебе, мајко моја, бездна милости!
О, како љуто страдаш због мене! Чуј глас мој тајни у срцу свом:
Нећу те оставити жалосну, Богородице!
За спас рода Адамова ја пострадах данас, - али ћу к'о Бог васкрснути
и тебе узвеличати!
И сада...
Појем милосрђе твоје, о човекољупче!
И клањам се Богатству милости твоје, Владико!
Ти смрт крсну поднесе за нас да род наш од смрти избавиш.
- Васкрсни у слави, Спасе наш, и помилуј нас!

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=LUAqA4XgeD4#t=376s

понедељак, 24. октобар 2011.

PUTOVANJE PREMA BOGORODIČINOM VRTU





Hodeći svetogorskim stazama i darivajući atonske manastire, ocu i sinu Svetom Simeonu i Svetom Savi, po Božjoj promisli, kako predanje kazuje, javi se neki čovek i reče im:

    "Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše, već da stvorite pribežište svom otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći istim putem".

    I tačno pre osam burnih vekova iz ruku vizantijskog cara Alekseja III Anđela, otac i sin, Sveti Simeon i Sveti Sava dobijaju hrisovulju (akt) kojom im se dodeljuje Hilandar i Mileja (oblast oko manastira) "Da Srbima bude na večni poklon".

    Taj poklon je upravo početak našeg horizontalnog i vertikalnog trajanja.

    Istorijski i duhovni.

    Kolevka duše, i riznica srpskog pamćenja.

    Večno kandilo Nebeske i kantar ovozemne Srbije. Mistična galerija tajni u čijim su svetim odajama pronašle spokoj sve srpske pobede i porazi. U Milutinovoj crkvi progledale su Stevanove oči i Vožd je celivao radovanjsku sekiru.

    Tu su jedino svi Srbi pomireni, skladno kao u raju, uspavano a živo, motre i opominju.

    Hilandar je jedina ovozemna stanica moćne Srbije. U njemu je i tuga nasmejana, a smrt uzvišena i lepršava.

    Nebeska stanica na zemlji, stanište ka neprolaznom, kolevka naše svesti. Prva učionica. Prvi srpski univerzitet. Vekovima je svom otačestvu nedrio pisce, duhovnike, slikare, filosofe...

    Hilandar najveći procvat doživljava u vreme Nemanjića. Broj monaha se stalno povećavao. Na Gori Antonskoj, u tom svetom vremenu, hiljade monaha sticalo je i prenosilo znanje, živeći u podvizima i osvetljavajući nepregledna prostranstva duše, za vaskoliku Vaseljenu. Skoro svi naši pisci srednjeg veka, od Svetog Save do Konstantina Filosofa, izašli su iz hilandarske škole i sve što su nam ostavili u nasleće, nosi neprocenjivi pečat tog nebeskog prostora.

    Mnogi srpski srednjovekovni vladari uklesali su dušu u svete zidove hilandarske. Kralj Milutin, oko 1300. godine, na mestu stare tesne crkve, podiže novu sabornu crkvu, ukrašavajući je freskama i posvećujući Vavedeniju Bogorodice. Ona i danas, autentično, poput mnogih srpskih srednjovekovnih svetinja, svedoči o moći srpske srednjovekovne države. Osim crkve, kralj Milutin je podigao trpezariju sa mermernim stolovima, dogradio pirg Svetog Save, izgradio Hrusijski pirg sa pristaništem i nedaleko od obale, na putu za Hilandar, snažan pirg za odbranu do pirata s mora. Milutinov primer sledi i car Dušan, izgrađujući i utvrđujući manastir. Osamdesetak godina četrnaestog veka, najsvetiji srpski knez — Lazar dograđuje još jednu pripratu ispred saborne crkve.

    Minulih vekova u manastiru je izgrađeno još 12 crkvica — paraklisa. Konaci su građeni i dograđivani, prepravljena je trpezarija, nicale cisterne za vodu, podizana kuhinja, ulaz u manastir...

    Današnji oblik Hilandar dobija početkom devetnaestog veka, kada je u severnom delu, na mestu starog ekonomskog dvorišta, izgrađeno novo zdanje, a porta formirana kao jedinstveni prostor okružen konacima.

    Danas Hilandar doživljava svoje veliko umivanje, radovi na sređivanju drevnog mu ruha, zahvaljujući otadžbinskim institucijama i dijaspori, teku velikom brzinom.

    Ova izložba i katalog koji je prati, samo je mali pokušaj da naš nekada duhovni i kulturni centar, približimo najširim slojevima. Da ponovo Hilandar usečemo u srpske domove. Ovaj jubilej nije samo Hilandarski.

    Ovo je veliki praznik naše duše i jedina tapija večnosti. Put, u ovom sluđenom i besprizornom vremenu.
   
Priredio: Mišo Vujović
Fotografije: Slavomir Matejić
Izdavač: 
Manastir Hilandar
SVETA GORA SA ATOSA
    MOLITVENI POGLED SA VRHA ATOSA(Atos, 2033 m/nv)


   
SRBIJA I HILANDAR

    Ovde jeste srpski Rod i Kuća
    tamo kući zače se Ognjište
    Ovde jeste plamen žive Vatre
    tamo Dah je što žišku ožive
    Ovde jeste Sveća na trpezi
    tamo Ruka što sveću prinese
    Ovde jeste Videlo na putu
    tamo zraka i svetli Istočnik
    Ovde jeste u bašti Bosiljak
    tamo neven-bosiljku Žilište
    Ovde jeste Hleb i hlebno zrno
    tamo kolač i slavsko Koljivo
    Ovce jeste Vino za zdravicu
    tamo vinom Pričesnik se celi
    Ovde jeste Zvono kapa hrama
    tamo zvono svetogorsko Nebo
    Ovde jeste Ljuljka nasred kuće
    tamo ljuljka Jasle vitlejemske
    Ovde jeste Čedo krstonosno
    tamo Sin je s krstom i vaskrso
    Ovde jeste čovečica - Majka
    tamo večna Deva trojeručna
    Ovde jeste Narod pravoslavni
    tamo temelj od svete Srbije
    Ako svene Srbija na zemlji
    njoj Hilandar spomen je i seme

    Raša Perić, 1938.
 
Sveti Sava Srpski i sveti Simeon Srpski, oltar crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, sredina XVII veka
 
    PAKOST MANASTIRIMA SVETE GORE

    Avaj meni, grehova mojih radi.
    U to leto
    prestavi se veliki daskal hilandarski Pahomije,
    večna mu pamet...
    I u to leto meseca dekemvrija,
    u sedamnaesti dan,
    uzvisiše se valovi morski
    i mnogu pakost učiniše manastirima Svete Gore:
    ovom lađe razbiše,
    drugome čunove,
    inima pristaništa rasturiše.
    Avaj meni,
    i dva patrijarha srpsku zemlju držahu.

    Nepoznati Svetogorac (XVI vek)
 
Ikona Isus Hristos — prestona ikona
 
    BOGORODICA TROJERUČICA

    Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice,
    Da bi mi odsečenu šaku zamirila,
    Niti da te nosim kući, Svemoćnice,
    Da bi zavađenu braću izmirila...

    Iščupane su mi ruke iz ramena,
    Kuća raskućena, a braća poklana,
    Pa siđoh do svog najdonjeg kamena
    Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.

    Jedino ovde, Carice Nebesa,
    Na mom jeziku se moli bez zastanka,
    I ne laže ništa, i ne jede mesa,
    I osam vekova posti bez prestanka.

    I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
    Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
    Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,
    A dok tebe ima da i ja postojim.

    Matija Bećković, 1976.
 
Ikona Bogorodica Trojeručica
 
    IKOS HILANDARSKI

    A hram bi otkriven prevelik i čudan
    Podigoše se pod njim ostrva i gore
    Leteće svečanosti sluha
    Stadoše na slobodnu nogu
    I troruka devica metohe mu zaseja.
    Spalismo vino i očešljasmo senke
    I kada presta rika na Egejevom moru
    Malo daleke tišine s pučine dođe u vetru
    I drveće stade pod njom presvlačiti koru
    A zvona odbrajati nam sate.
    No ja ne poznah koja je noć u meni
    Od noći mojih
    Ni indiktion koji ni sat koji je.

    A hram bi otkriven prevelik i čudan
    Jednoga vaseljenstva i pupak i ključ
    Nasledni vepar kome na leđima niču trave
    I carsko vreme u maglama stoji.
    No zemlja sebe u njemu otvrzla jest
    I ribe po ulicama njegovim izvrgla u žuč
    A ja srebrnu tišinu
    Ostavih u dimu kandila i sveća
    Otoke morske protrčah čun strave
    I prestadoh motriti na snove tuđe u svojim
    Od krugova nebeskih noći
    Vihorni primajuć vetar.
    No ne poznah koja je noć u meni
    Od noći mojih
    Ni indiktion koji ni čas koji je.

    Hram je otkriven prevelik i čudan
    I davno udov i prislužen pod zvezde
    Knjigama svetim nahranjeni su hrti
    A hrisovulje razgrnute pod kamenim daždom
    I pod mirisima što kaplju ko suze.
    Razbaštiniše nas horugvonosce
    Što u preizobilnoj tišini
    Praznovasmo na konjma gospu nam ognjenih skuta
    I gospu preseljenih smrti.
    Njenoga rasutog hrama nosimo imena u zdeli
    I gradimo im hramove duž puta
    A ja poznah koja je noć u meni
    Od noći mojih
    I indiktion koji i čas koji je.

    Milorad Pavić (1929)
 
Ikona Bogorodica Odigritija
 
    DESET OBRAĆANJA BOGORODICI
    TROJERUČICI HILANDARSKOJ

    Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
    neka naše čamce u blage luke
    iz gustih oluja s pučine dovedu
    ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

    Trojeručice, katance, brave i vrata,
    braću u kazanu olova koje ključa,
    sve što su bezbrojne ruke zaključale,
    neka nam Tvoja treća ruka otključa!

    Trojeručice, dok nas love i mere
    metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
    Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
    izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

    Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
    riba i vrana kreću na nas, u lov,
    beskućnima u vejavici, Trojeručice,
    Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

    Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
    pred smradom naših grehova i rana,
    Trojeručice, nek nam se otvori crkva na
    Tvojoj trećoj ruci sazidana!

    Gole, mlaćene motkama, sekirama,
    oborene pod noge, i dotučene
    u podnožju brda uz koje smo se peli,
    trećom nas rukom, Trojeručice, isceli!

    I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
    sve one koji su, stotinama ruku,
    stotinama godina, iz žetvenih slama,
    bacani na dno kazana i jama!

    U ovom svetu neslanih mora i jela,
    dok nam se broje poslednji trenuci,
    nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice,
    so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

    Trojeručice, luko i uteho,
    majko čokotu kog raspinju i tuku,
    smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
    duše naše u Tvoju treću ruku!

    Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
    u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
    nek nas iz ove crne zemlje u oblak
    ponese hrast, zasađen trećom rukom!

    Ljubomir Simović (1935)
Mozaička ikona Bogorodica iz 1260.

Sveti jevanđelist Marko, treća četvrtina XIV veka

    VIZANTIJA VIII ILI HILANDAR

    Jedini put vodi kroz rascvetane masline,
    Starije od ponekog grada ili istine;
    U retkom sedom lišću more je udaljeno
    I plavo kao oko kamere:
    Ako je snimak uspeo, na njemu je ostala
    I moja sumnja u čudo, pomerena u osmeh,
    Neoštra, skoro sablasna —

    Jer čudo se zaista događa iza sledeće okuke,
    Čudo je grad sa jednom jedinom kapijom
    Gde lozinku treba prećutati bez pogreške,
    Ući u dobar čas, i pun ljubavi
    Za vidljivo:
    za kamen, ćerpič, olovo,
    Kule, doksate, kubeta,
    Foliju srebra popodnevnog sunca
    Na tankom staklu prozora, za senku što se penje
    Uspravno, kao ulje uz fitilj, uz kiparis
    U dvorištu, kamenom popločanom
    I divljim slezom —

    Jer u vidljivom je granica radosti
    Sa druge strane; razmer zadanoga,
    Jedina mogućnost da se preračuna
    Nedohvat, i da se slike razvenčane
    Sretnu: zato se čuda potvrđuju
    U neumitnom prostoru vidljivog, gde stoji
    Purpurni plač na slovima, i vetar rastura
    Igle lastavica po naborima vazduha
    Nad Savinim pirgom

    I mahovina jede munju, zaraslu
    U severni zid Hilandara, gde u sobi,
    Uveče, staklo moje petrolejke ima oblik srca
    I uz taj plamen pišem —

    A pišem o ruži i breskvi u dvorištu,
    O milosrdnim očima u zlatu,
    I mislim o Protomajstoru ljubavi, nagnutom
    Nad savršeni crtež čuda.

    Ivan V. Lalić (1931—1996)
 
Ikona Sv. Luka

Hilandar, severni deo manastira


      U SKITU HILANDARSKOM ZVANOM SPASOVA VODA
    (Odlomak iz "Poslanice mitropolitu Mihailu Kratovcu")

    U Svetoj Gori Atonskoj,
    u skitu hilandarskom zvanom Spasova Voda,
    smerno metanisanje s ljubavlju i puhovnim pozdravom
    časnom tvom liku i svetinji tvojoj,
    skupivši ruke i kolena priklonivši,
    poklonjenje tvorimo do lica zemlje,
    ali, i ako i grešni jesmo
    da imamo tvoje pominjanje u sveštenom služenju našem,
    da nam zdravstvuješ u obojem,
    u mnogom veselju i blag u savršenoj ljubavi.
    Posle ovog
    ako imaš želju znati o našoj grešnosti, —
    tako Bog hoće, —
    u molitvama onoj koja ga je rodila,
    nalazimo se još među živima,
    provodeći bedni, malovremeni, plačeviti život,
    dok pe vratimo dug iskušenja i huljenja
    za znamenje časnoga krsta svakoga dana
    neprestano,
    kao što i sam dobro znaš, a uvek volja Gospodnja da je.

    Damaskin Hilandarac (XVII vek)

Hilandar, carske dveri
 
    HILANDAR

    Crna majko Trojeručice
    Pruži mi jedan dlan
    Da se u čarobnom moru okupam
    Pruži mi drugi dlan
    Da se slatkog najedem kamenja

    I treći dlan mi pruži
    Da u gnezdu stihova prenoćim

    Prispeo sam s puta
    Prašnjav i gladan
    I željan drugačijeg sveta

    Pruži mi tri male nežnosti
    Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
    I glavu ne izgubim

    I dok tebi sve tri ruke ne odseku
    Crna majko Trojeručice

    Vasko Popa (1922—1991)
 
Hilandar, igumanski presto sa Bogorodicom Trojeručicom

Hilandar, freska "Sv. Simeon dođe u Vatoped"
 
    HILANDARSKA MOLITVA ZA SRPSKI NAROD
    (Odlomak iz drame "Nemanja")

    O istočniče ljepote i blaga sviju,
    O duše, care iz čije visoke krune
    Istina jasnih bezbroj rubina griju
    I sjajem slave vrelo života pune,
    Jedini, moćni, veliki i sobomdani,
    Pod šatorima svjetlosti blagodatne
    Što njiviš stabla, cvijet i biljke zlatne,
    I čije djelo plodima zemlju hrani!

    O ti što umu našem pokaza mete,
    Neiskazani, besmrtni oče i spase,
    Pred kojim služe sva sunca i planete,
    Molitve moje tople usliši glase!
    U svakom času s narodom mojim brodi,
    Po pučinama svjetiljke jasne mu pusti!
    Ti moćnu ruku na kormilo mu spusti
    I mirnoj luci njegove brodove vodi!

    Oživi njega i krepke daruj mu sile.
    Ko zdravo stablo zamahom jakih grana
    Neka se i on burama kobnih dana
    Odupre tako zamahom sloge mile!
    Ko što rijeke širokom moru skore,
    Neka sve duše naroda moga lete
    Jednome cilju zavjetne misli svete —
    Jedinstvu srpskom, rođenju zore!

    Aleksa Šantić (1864—1924)
 
Hilandar, freska Tajna večera

Hilandar, trem ispred trpezarije
 
    NAŠ SVETI MANASTIR
    (Odlomak iz "Hilandarskog tipika")

    Ovaj naš sveti manastir,
    kao što znate,
    opustelo beše mesto od razbojnika.
    A kada je k meni došao
    otac naš Simeon monah,
    triblaženi nastavnik,
    zbog težnje prema vrlini,
    i nju tražiše vatreno,
    hoteći da primi naš monaški lik.
    Pun vrele ljubavi prema ovom,
    i božanstvenim pokrenut duhom,
    čuvši preslatki glas koji govori:
    "Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide
    nije mene dostojan",
    carstvo svoga otačestva ostavivši
    i sve što je na zemlji
    i pobegavši od sveta koji zarobljava dušu,
    dođe u ovu pustinju meseca novembra
    i drugi dan u godini 6706 (1197).
    I htede on blaženi,
    da kao što tamo opravda svoje carstvo,
    tako i ovde.
    Zaželevši da nađe mesto spasenja,
    izmoli u cara ovo pusto mesto,
    i uze mene grešnoga iz Vatopeda,
    i nastanivši se na ovom mestu
    i ostavši neko malo vreme sa mnom,
    a veliki i natprirodni podvig prešavši,
    8 meseci u tome,
    pređe u večno blaženstvo.

    Sava Nemanjić (1175—1235)

Hilandar, odmor monaha

    U DOMU PRESVETE BOGORODICE HILANDARSKE
    (Odlomak iz "Života Svetoga Save")

    U domu presvete Bogorodice Hilandarske
    počeše prebivati dva svetilnika Božja,
    Sveti Sava i Sveti Simeon,
    tvoreći svu silu svoju u molitvama,
    dnevnim i noćnim,
    i sa velikom ljubavlju
    i sa premnogim suzama neprestano
    dogledajući konačni dan,
    omrzoše greh do kraja
    i istinito zavoleše Hrista
    I radi te ljubavi
    Sin Božji siđe s nebesa k nama
    i sva dobra dade onima koji ga ljube,
    i smrt bi zgažena,
    i ad bi plenjen,
    i radi ljubavi postade stado anđela i ljudi,
    i raj bi otvoren,
    i carstvo nebesko bi spremljeno onima
    koji istinom ljube Boga.
    Ova ljubav je umudrila ribare
    i mučenike je ukrepila,
    i ova je pokazala pustinje kao stanove,
    i ova je ispunila gore i pećine pojanjem,
    i ova nauči sve one koji ljube Boga
    da idu tesnim i skrbnim putem.

    Domentijan (Oko 1210 — posle 1264)

Hilandar, Monah Pavle

Hilandar, kosturnica

Zvona hilandarska

Karejski tipik sa pečatom Sv. Save (detalj)

Povelja kneza Lazara 1379/80.

Krst sa česticama Časnog krsta

Plan manastira Hilandara

Sveta Gora na geografskoj karti


Gravira iz 1757.


Stara karta Svete Gore

 

SVETA GORA - HILANDAR















Sveta Gora, Atos je poluostrvo ali se u nju dolazi isključivo brodovima. Kopneni put se koristi samo uz posebnu dozvolu i to u vanrednim slučajevima.

Manastiri su povezani neasfaltiranim vijugavim putevima, a do najvećeg broja monaških naseobina može se doći isključivo stazama prohodnim i neprohodnim (ponekad krajnje strmim ili zaraslim u rastinje). Mnoge staze prohodne su samo tokom letnjeg prioda jer se njima slivaju potoci od topljenja snega sa Atosa.

Jedno od bitnih pravila je da nikada ne eksperimentišete sa stazama koje nemaju putokaz jer možete veoma brzo da zalutate.

Ovde donosimo tabelu razdaljina sa približnim trajanjem pešačenja.

U IX veku carskom poveljom darovano je monasima pravo samostalne uprave na Atonsu, a njihov broj se tada značajno povećava. Javlja se i slovensko monaštvo, rusko, srpsko i bugarsko. 1453 godine, sa propašću Vizantije, nastupa period turske vladavine, ali je Sveta Gora očuvala slobodu pravoslavne vere i samoupravu uz plaćanje danka. Carska Rusija u to vreme značajno pomaže Svetogorce.

Danas se na Svetoj Gori nalazi 20 velikih manastira, 12 takozvanih skitova, mnoštvo kelija i drugih monaških naseobina, a na njenim liticama podvizavaju se pustinjaci.

17 manastira su grčke monaške zajednice: Velika Lavra, Iviron, Dionisijat, Grigorijat, Sveti Pavle, Ksiropotam, Ksenofont, Kutlumuš, Pantokrator, Filotej, Karakala, Dohijar, Esfigmen, Simonopetra, Stavronikita i Konstamonit.

Tu su i naš Hilandar kao i ruski manastir Pantelejmon i bugarski Zograf. Rumuni imaju svoj skit: Časnog Preteče na samoj litici poluostrva.

Kareja je srednjovekovni gradić u samom centru Svete Gore. U ovoj svojevrsnoj svetogorskoj prestonici nalazi se sedište Sveštene opštine, koju predvodi Svetogorski prot. Tu su i konaci poslanstva svih svetogorskih manastira. Za Srbe je posebno značajna Isposnica Svetog Save u kojoj se čuva čudotvona ikona Bogorodice Mlekopitateljnice, a od skora i žezlo Svetog Save. U njoj svakodnevno u molitvi i velikom podvigu danas revnuje monah Nikodim sabrat Hilandarski.
Hilandar je srpski manastir koje se nalazi na severnom delu Svete Gore - monaške republike sa 20 velikih manastira, smeštenoj na trećem kraku poluostrva Halkidiki u severnoj Grčkoj. Manastir je nekoliko kilometara udaljen od mora. Manastir Hilandar je, spolja gledan, sličan velikom srednjovekovnom utvrdjenju. Opasan je debelim zidovima visokim i do 30 metara, dok je čitav kompleks zidina dug oko 140 metara, a širok skoro 75 metara. Na južnoj i istočnoj strani manastirskog kompleksa uzdižu se dve velike kule – pirgovi.


Panorama Hilandara Detalj

Krajem XII veka vizantijski car Aleksije III Andjeo dao je pravo velikom županu Stefanu Nemanji (u monaštvu Simeon) i njegovom sinu monahu Savi (budućem Svetom Savi), da na ruševinama nekadašnjeg vizantijskog manastira Helandariona, podignu srpski manastir u rangu carske lavre. Vizantijskii car je 1198. izdao povelju Simeonu i Savi kojim se manastir Hilandar i svetilište u Milejama daruju ‘’da Srbima budu na večni poklon.’’ Simeon i Sava su podigli, uz finansijsku podršku župana Stefana, budućeg kralja Stefana Prvovenčanog, crkvu posvećenu Vavedenju Bogorodice, oko koje je obrazovan čitav kompleks gradjevina: bedemski zidovi, konaci, pirgovi – kule (pirg Svetog Georgija i pirg Svetog Save). Sava je 1200. sastavio Hilandarski tipik kojim je odredjen način života monaha u manastiru.Srpski kralj Uroš I je 1262, da bi zaštitio manastir sa kopnene strane, podigao veliki pirg – kulu Preobraženja iznad manastira. U tom pirgu će 1264. hilandarski monah Domentijan sastaviti Žitije Sv. Simeona, pošto je dve decenije ranije, u Kareji (1243) sastavio Žitije Sv. Save Srpskog.

Kralj Milutin je 1303. na temeljima stare, sazidao novu crkvu Vavedenja Bogorodice koja je sačuvana do danas, utvrdio je bedemske zidove, i podigao nove konake u kompleksu. U vreme Milutina podižu se novi pirgovi - kule, jedna na putu od Hilandara ka morskoj obali, tzv. ''Milutinov pirg'', druga na obali mora ''Hrusija'' sa crkvom Sv. Vasilija, zadužbinom Stefana Dečanskog. Glavni hram je živopisan 1321, a u isto vreme oslikane su trpezarija i grobljanska crkva.

U vreme cara Stefana Dušana (1331-1355) Sveta Gora došla je pod njegovu vlast, pa su Hilandar, ali i drugi svetogorski manastiri, bili obasuti bogatim darovima. Car Dušan se u Hilandar sklonio 1347-1348, od kuge koja je besnela na Balkanu. Hilandar je, zahvaljujući darovima srpskih vladara, raspolagao velikim imanjem – metosima u Pomoravlju, u Hvosnu i oko Peći (današnja Metohija), u dolini reke Strume, u okolini Soluna i na samom poluostrvu Halkidiku. Samo na Svetoj Gori, posed manastira Hilandara zahvatao je petinu njene ukupne teritorije. Sledeći primere vladara, srpska vlastela je takodje bogato darivala manastir novim imanjima (sevastokreator Vlatko, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan) ili bogato ukrašenim bogoslužbenim knjigama i drugim dragocenim predmetima.

Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor prostrane spoljne priprate koja je oko 1380. sazidana uz zapadnu stranu crkve Vavedenja Bogorodice, čime je glavni manastirski hram iz doba kralja Milutina dobio svoj konačni izgled.

U kompleksu manastira Hilandara, i oko njega, zidali su, uz Nemanjiće, i drugi srednjevekovni vladari, bogati feudalci, crkveni poglavari i mnogi priložnici. Despot Jovan Uglješa je pred pogibiju u bici na Marici 1371, manastiru poklonio nova imanja, a smatra se da je Toma Preljubović platio oko 1375, oslikavanje crkve Sv. Arhandjela. U Hilandar su se, uzmičući pred Turcima, sklonili mnogi svetovni i crkveni velikodostojnici. Posle privremenog gubitka samostalnosti (1387-1403), Hilandar je je, zajedno sa Svetom Gorom od 1430. do 1912. bio pod osmanskom vlašću. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali i ruski carevi i moldavski kneževi u XVI veku, a srpski patrijarsi iz Peći (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon u XVII veku. Hilandarski monasi su u XVIII veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni, dok su Bugari takodje značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722 i 1776. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije napisao čuvenu Istoriju slavjano-bolgarsku (1762). U Hilandaru je u zimu 1765-1766 boravio Dositej Obradović, koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom. Od kraja XVIII veka, manastirom prestaje da upravlja iguman, već se igumanijom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice. (Iguman se ponovo bira tek od 1991).

Hilandar je, posle obnove Srbije, povremeno pomagao i knez Miloš Obrenović (1820. i 1835), premda je većina monaha u manastiru bila bugarske narodnosti. Spor oko uprave manastirom rešen je posle posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru 1896. Kraljevina Srbija je platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva. Početkom XX veka, manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je, takodje, u pratnji premijera Nikole Pašića, posetio i kralj Petar I Karađorđević.

U manastirskom kompleksu nalaze se gradjevine sačuvane od osnivanja manastira, zatim gradjevine koje su obnavljane posle raznih požara i najzad one koje su podignute u novije vreme, uglavnom u XIX veku. Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije u Carigradu (današnjem Istanbulu), a staranjem manastirskog bratstva, naše i grčke države dobro se čuva, održava i obnavlja.