АКАТИСТ ЧАСНОМ И ЖИВОТВОРНОМ КРСТУ ХРИСТОВОМ

празнује се 05.(18.) јануара - Крстовдан, 07. (20.) маја - Појава Часног Крста у Јерусалиму
и 14. (27.) септембра - Возвиждење Часног Крста - Крстовдан 

Кондак 1.

Христоимени људи, дођите да саставимо хвалу Часном Крсту, на коме је Цар Славе својевољно раширио руке и увео нас на прво блаженство из кога смо испали ђаволском преваром. А Ти, о пресвети Крсте, имајући у себи својствену силу распетога Христа, спасавај и чувај од свију беда оне, који Ти с љубавлуу кличу:

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Икос 1.

Анђелски ликови, Божије слуге, опколивши Крст, прослављају вољно страдање Христа Животодавца, а ми, избављајући се од смрти Његовим страдањем, подражавамо горњим Силама и радосно кличемо:

Радуј се, Крсте, јер на Теби Христос, Бог наш, својевољно рашири руке Своје и изврши наше спасење!

Радуј се, јер распетим на Теби Христом уништи преступ Адама и Еве, који беху пружили руке према забрањеном дрвету!

Радуј се, јер се издизањем на Теби Законодавца као преступника, уништи стара клетва бачена на нас!

Радуј се, јер се страховитим тајанственим догађајем на Теби, род човечански ослободи од бездана смрти!

Радуј се, јер се помоћу Страдалног на Теби, скруши смртна жалост!

Радуј се, јер се због тога Страдалац - Бог примири са људима!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 2.

Господе, видевши пале људе, Ти си се очовечио, крст и смрт си вољно у телу претрпео за род наш. Избави нас од вечне смрти, јер исповедамо Тебе Сина Божијег и певамо Ти: Алилуја!

Икос 2.

Христе, разум човечији изнеможе у постигнућу велике тајне Твога ваплоћења, и за нас вољног страдања. Ти си, Боже безстрадални, као човек претрпео крсно страдање и ово оружије смрти Твоје учинио извором живота и спасења свију, који у Тебе драговољно верују и хвалебно певају:

Радуј се, Крсте, на коме се сврши тајна предодређена од векова!

Радуј се, јер се на Теби изврши наше искупљење многообразно, у лицу и сенци предјављено!

Радуј се, јер умрли на Теби Животодавац, крв и воду просу, чиме се смивају греси наши!

Радуј се, јер се капљама најсветије крви Његове, очишћују грешне красте душе наше!

Радуј се, Крсте, као животно дрво које је усред Раја Божјег, за којим хришћани жуде!

Радуј се, јер нас храниш плодовима умне бесмртности и бодриш нашу малодушност надом живота вечног!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 3.

Христе, Твој Крст је у суштини дрво, али оденуто божанственом силом и свету чулно јављено, које чини чудним спасење нас, који се трудимо да Ти певамо: Алилуја!

Икос 3.

Имајући пред очима нашим Крст пресвети, светитељским поклоњењем поштујемо га, ради распетога на њему Христа Спаситеља, и љубећи га, кличемо:

Радуј се, Крсте, прослављени послушношћу и страдањем Христовим!

Радуј се, увеличани уздизањем на Теби Сина Божијег, Који подиже сав свет од пада Адамовог!

Радуј се, јер се од тајанственог догађаја на Теби, земља ужасну и устрепта да би прогутала законопреступнике!

Радуј се, јер се због закланог на Теби Јагњета Божјег, завеса на храму раздели и жртва пијачна уништи!

Радуј се, јер распаднутим под Тобом камењем, каменосрдни родови јеврејски отпадоше од Бога и лишише се благодати савршенства и Царства!

Радуј се, јер помрачењем сунца за време страдања Христовог, прође ноћ многобоштва и народима засија светлост вере!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 4.

Дишући злобом и покренути завишћу, првосвештеници јудејски сакрише у земљу крст Твој, Христе Боже, да не буде обличење њиховог безумља, али Он, као ризница скупоцена из земаљских недара засија, пронађен трудом благочестиве Јелене и јави се свету на радост свима вернима, с боголепном песмом: Алилуја!

Икос 4.

Видећи онда проналазак Часног Крста, хришћани прослављаху на њему распетог Христа Бога, вичући: Господи помилуј! И ми сада подражавајући њима, прослављамо Крст Твој Свети овим хвалама:

Радуј се, Крсте сакривени у земљу, јер си осветио природу земаљску оскрнављену греховима нашим!

Радуј се, јер си јављањем Твојим из недара земаљских, посрамио хулитеље ваплоћења и рођења Христова!

Радуј се, јер телом Пострадали на Теби, доби сваку власт на Небу и на земљи да све и сва Богу приведе!

Радуј се, јер Умрли на Теби као човек, силом Божанства Свога сруши резе адске и отуда изведе душе праведника!

Радуј се, Крсте, јер разбојник благоразумни, распет с Христом, Кога је за Господа признао, помоћу Тебе, као лествицама изиђе на Небо!

Радуј се, јер пресецањем страдања оних који са Христом беху распети, узводиш их све у Царство Небеско!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 5.

Господе, као Мојсију, Пророцима увек си облик Крста Твога јављао, побеђујући непријатеље Твоје, а сад имајући Твој Крст, ми молимо помоћ: Укрепи Цркву Твоју и дај благоверним царевима православним, као Константину, победу над непријатељима, да би се разбегли сви непријатељи Твоји, који Ти не певају: Алилуја!

Икос 5.

Христе, изобразив моћ Часног Крста, Мојсије је победио непријатеља Амалика у пустињи Синајској; људи ојачаваху када ширећи руке чињаше знак крста, а сада се код нас испуни догађај: данас се Крст уздиже и демони беже; данас се сва твар од амбиса ослободи, јер нам сви дарови засијаше Крста ради, коме радујући се певамо:

Радуј се, Крсте, страшно оружије Христово од кога демони стрепе!

Радуј се, јер силом распетога Христа на Теби бесовски пукови далеко се прогоне!

Радуј се, јер се Божанском благодаћу која у Теби дејствује дају победе над неправославним војскама!

Радуј се, јер се због Тебе ратови неверних под ноге правоверних царева покоравају!

Радуј се, јер од Тебе - извора рајског, произвиру сва блага!

Радуј се, јер нам од Тебе, као високорасног и многоплодовитог дрвета, рађају плодови живота и спасења због Христова страдања на Теби!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 6.

Животворно Крсно дрво јави се увек као проповедник силе и Божанства Христова, када је дотицајем својим мртвога васкрсло и у живот га увело, што видећи многи од јудеја и народа, познадоше велику тајну благочешћа, јер се ради човечијег спасења Бог у телу јавио и крсно страдање претрпео да спасе оне који Му певају: Алилуја!

Икос 6.

Као превелико рајско дрво, уздиже се на Голготи Часни Крст Христа, одакле посла по свој васељени умне проповеднике благодати и силе Распетога на њему. Под његовом сенком нађоше хлад они, који су опаљени знојем части и који хоће благочесно да живе у Исусу Христу. И ми учесници његове благодати, весело му кличемо:

Радуј се, Свети Крсте, преображен у Дрво живота, које је засађено у Едему ради Адама!

Радуј се, јер се на Теби рукама раширен јавио свету нови Адам!

Радуј се, јер под сен Твоје благодатне заштите сви верни прибегавају!

Радуј се, јер милосрђем Онога Који нам је дао Тебе, грешници се кају и избегавају огањ пакла!

Радуј се, Крсте, утехо наша у жалости и у невољи!

Радуј се, оживљавајућа Утехо и Помоћи изнемоглим у борби наклоњеним страстима света и ђавола!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 7.

Господе, хтео си да објавиш роду човечанском неиспитану пучину благости и милосрђа Твога, даровао си нам Крст Твој - чврстог чувара и прогонитеља демона; с њиме и ми сви, који у Тебе верујемо, прослављамо величину страдања Твога, певајући Ти благодарно: Алилуја!

Икос 7.

Господе, дивна си дела јавио Крстом Твојим Часним. Тобом пак распетим на крсту сва твар се измени: сунце сакри зраке своје, темељи земаљски пољуљаше се, ад се сруши државом власти Твоје и издаде осуђенике, које је од века држао, због овога увезујемо га овим песничким цвећем:

Радуј се, Крсте, јер сва твар састрадаваше Пострадалом на Теби, Творцу и Владици!

Радуј се, јер Његову силу и Божанство посведочише сунце помарчењем и земља тресењем!

Радуј се, јер Умрли на Теби не остаде међу мртвима, већ разрушив државу смрти васкрсе у трећи дан!

Радуј се, јер преко Њега васкрслог, од Апостола започета проповед Јеванђељска зађе у све крајеве земље!

Радуј се, Крсте, јер се Тобом уништи идолопоклонство народа!

Радуј се, јер се ради Тебе права вера у Једнога Бога, у Тројици слављена, утврди по свој земљи!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 8.

Видевши Бога очовеченог и Који на крсту беше распет, мислима својим удаљимо се од сујетног света и ум на Небо пренесимо, јер због тога је Бог сишао на земљу и узишао на крст да преко њега, као лествицама узведе на Небо оне, који Му певају: Алилуја!

Икос 8.

Данас се веселе Адам и Ева видећи пред собом положен Крст, Којим би поражен противник, који их је давно у Рају, једењем забрањеног плода преварио и учинио својим робовима. Томе и ми, радујући се с Пророцима за избављење од ропства нашег душевног, са страхопоштовањем запевајмо:

Радуј се, Крсте, јер на Теби Пастир Добри душу Своју положи за овце Своје и сиђе до ада, тражећи изгубљене!

Радуј се, јер Он не презре дело руку Својих, Адама и Еву, већ их с другим праведницима оте из ада, као из чељусти јаке звери и у Рај их усели!

Радуј се, јер пламено оружје даје леђа прикованом Христу и Херувим, који чуваше Едем, одступи од Дрвета живота!

Радуј се, јер смо сада крштењем препорођени у Христу, поставши нови људи и слободно се причешћујемо рајском храном!

Радуј се, Крсте, сасуде силе Христове, послани од Сиона, којим пасемо на пашњацима Јеванђељских учења!

Радуј се, јер се Тобом чувамо неповређени од вукова душегубних, као ричућих лавова и оних који желе да нас прогутају!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 9.

Крсте преблажени, избави нас сваких беда и сплетки вражијих, примивши благодат и силу од прикованог на Теби Христа, чије вољно и спасоносно страдање за сав свет прослављајући опевамо: Алилуја!

Икос 9.

Господе, беседништво свако земаљско није довољно да прослави Крст Твој, на коме си извршио спасење наше. С њим заједно, не знајући достојно да га похвалимо, узвикујемо овако:

Радуј се, Крсте, јер вазнесени на Теби Спаситељ света, призва многе људе да Га познају и досад призива!

Радуј се, јер Засијалим на Теби, као на светиљци - Светлост Истине озарава све крајеве земље светлошћу богопознања!

Радуј се, јер сав исток и запад прослављају Пострадалог на Теби!

Радуј се, јер и Тебе као подножје Христово, узвишујући прослављају сви верни!

Радуј се, јер од Тебе као непресушног извора, христоимени људи црпе обиље вечних блага!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 10.

Пресвети Крсте, буди помоћник нама који желимо да се спасемо и прибегавамо под Твоју заштиту, сачувај нас од свих зала силом на Теби распетога Христа, Коме као Богу и Избавитељу нашем благодарствено и хвалебно певамо: Алилуја!

Икос 10.

Свечасни Крсте, Ти си зид који нас ограђује од сваких беда и напасти, и стуб чврсти противу непријатеља, коме невидиви борци не смеју приступити, јер се боје да погледају на силу Твоју; зато се у вери ограђујемо светим Твојим знамењем и весело певамо:

Радуј се, Пречасни Крсте Христов, заштитниче наш од злих духова!

Радуј се, јер нас чуваш неповређеним од распаљених стрела њихових!

Радуј се, јер од знамења Твога, које са вером благочесно чинимо, све силе адске исчезавају као дим од ветра!

Радуј се, јер се од Тебе топи сва моћ њихова као восак од огња!

Радуј се, Крсте, јер свети Мученици, ограђујући се знамењем Твојим и призивајући име Христово, јуначки претрпеше свакојаке муке!

Радуј се, јер преподобни Оци, помоћу Божанске силе, која је урођена знамењу Твоме, победише бесовска страховања и буђење страсти!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 11.

Свечасни Крсте, приносимо Ти свеумилну песму и смирено молимо се на Теби распетоме Христу, Богу нашему, Који нам дарова Тебе на радост и утеху у тузи и жалости, да нас страдањем Својим избави од страдања душевних и научи, да му благодарно певамо: Алилуја!

Икос 11.

Крсте пресвети, просвети наша душевна чула светлошћу благодати Божије која је тајно с Тобом, да се озарени њоме и научени не спотакнемо о камен какве саблазни, но да узмогнемо ићи право путем заповести Божијих целога живота нашег, певајући овако:

Радуј се, Крсте, светилниче Божанске светлости!

Радуј се, Весниче непрестаних чудеса Христових, и Проповедниче милосрђа према роду човечанском!

Радуј се, Крсте, Обновљење рода људског и печате и потврдо Новога завета Христова!

Радуј се, Прославо вере православне и добронадежна Котво наде наше!

Радуј се, Украсе светих храмова Христових и Оградо благочестивих домова!

Радуј се, Благослове поља и вртова и Освећење свију елемената!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак12

Господе, подај нам Твоју свемоћну благодат, да узевши крст свој следујемо Теби, Владици нашем, не приковани ексерима, као Ти, но сараспињући се с Тобом, трудом, уздржањем и смирењем, - не би ли тако били учасници страдања Твојих, од којих извиру потоци живота вечног, који напајају све правоверне, који Ти благочесно певају: Алилуја!

Икос 12.

Свечасни Крсте, појући величину Твоју, хвалимо Те сви као победоносни сасуд Цара Небеског и сверадосно знамење нашег спасења, па Ти и певамо:

Радуј се, Крсте, Државо православних царева - неразрушива Оградо царства њихових!

Радуј се, Украсе светитеља и свих подвижника вере, и благочешћа Сило и Поткрепљење!

Радуј се, Крсте, који нас ограђујеш од колевке до гроба, на свим путевима живота, и по смрти на ваздушним митарствима штитиш од духова злобе!

Радуј се, Крсте, јер си појавом својом на Небу претекао славни Други долазак Христов!

Радуј се, јер ће Те тада видети они који су Христа разапели и сви неверни, и заридаће горко; а који љубе Господа, видеће Те и врло ће се обрадовати!

Радуј се, Часни Крсте, сверадосно знамење нашег искупљења!

Кондак 13.

О, Пречасни и Животворни Крсте Господњи, Утехо православна, видећи Те положена пред нама, узводимо се мислима к распетом на Теби Христу, Коме се смирено молимо: да нас грешне помилује ради Тебе и удостоји нас рајског насеља, да му вечно певамо: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Пут Христов Протојереј Николај Депутатов

Учење Господа Исуса Христа – истинитиа светлост живота, залог савршеног живота, радостан и слободан. Спаситељ је дошао да пробуди духовне силе човека, да човек не би закопавао таланте у земљу, да не би био плашљиви и уплашени роб, већ да би са слободом сина радио на њиви и у винограду Оца своа.

Бог жели слободну љубав човека, најдубље, искрено општење са Њим. Он је наш Пут, Истина и Живот, хришћанин живи љубављу Његовом, храни се благодаћу Његовом, у светлости Његовој види живот свој. Њему приноси своје туге и радости, узнемирености и сумње, своје наде и страх...

Христов Пут никада не може бити лак и удобан, као што су други путеви, који воде у погибао. Пут Христов остаје узак, попут уских и неприметних врата, која воде у Царство Христово. Хришћанин мора да одбаци себе, да остави све иза себе, и не окрећући се да изврши своје дело на њиви Господњој. Смисао живота хришћанина је у  сатрудништву Богу, у служењу дела изградње Царства Божијег.

Живети у овом свету по правди Божијој, речју и делом бити његов весник, мушки се борити са саблазнима живота, своје туге и бриге полагати на Бога, своје немоћи и грехе чистити светошћу Његовом, љубављу Његовом...

Христос – „није од овог света“. Зато Га свет мрзи, а заједно са Њим – и Његове ученике (Јован 15:18-19). Господ је Својим ученицима предсказао прогоне, страдања и мученичку смрт – све се тако и испунило. „Сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени. А зли људи варалице напредоваће на горе“ (2.Тим. 3:12-13).

Горд и самољубив човек није у стању да прими учење Христово. Само она ко се смири и умањи, способан је да га смести. „Умањити се“ – значи учинити се кротким, незлобивим, туђим сваком виду насиља и гордости. „Свет“ ће на сваки начин носити и гонити ово добровољно дете.

Христос је свету принео животи радост, а непријатељ – страдања и несреће. Док у свету постоје муке и страдања, они ће бити удео и сваког нелицемерног слуге Христовог. Хришћанин не може бити у потпуности радостан у овом свету, јер сваки недостатак у љубљеном човеку, постаје извор жалости за њега.

У сва времена су се сретали људи, који су се још за живота, а неретко и после смрти признавали за праведнике. А када се обратиш ка срдачној исповести тих носилаца светлости Христове, онда биваш поражен њиховим искреним, дубоким сазнањем своје греховности, немоћи и сиромаштва.

Ако су Свети јасно схватали своју немоћ и сиромаштво и тако одлазили Богу, то је и нама за духовни раст неопходно, уклоњење од сваког вида зла, чињење добра, пост, молитва и сазнање своје ништавности.

Самозадовољство и самоувереност говоре не о светости и савршенству, већ о гордости, ускоумљу и духовној ограничености.

Почетак смирења, по речи Спаситеља, које верујућег чини сличним свом Учитељу – јесте неисцрпни источник за сазнање повезаности са свим грешним и страдајућим у овом свету.

У свом духовном животу Хришћанин мора бити попут детета, које се не брине о свом расту, сличан љиљану, који не мисли о својој лепоти, или птици, која не брине о сутрашњем дану.

Верујући се увек смирује, зато што никога не сматра горим од себе, увек се каје, јер јасно види лепоту Божијег пута и схвата своју удаљеност од њега.

Увек плаче, јер сазнаје своју немоћ. И при познању своје немоћи, постојано се очишћује и усавршава...

Хришћанин такође не може да мрзи, јер мржња удаљује човека од свемилостивог и кротког Спаситеља.

О сведочанству душе Тертулијан

1. Ономе, ко жели да из најраширенијих изрека философа, песника или неких других наставника паганске учености и мудрости, позајми сведочанства Хришћанске Истине, да би обличио њене непријатеље и гонитеље уз помоћ њихових дела, како у њиховим сопственим грешкама, тако и у њиховој неправедности према нама – добиће за то велику радозналост и још веће сећање. Неки, међутим, који су сачували и темељну љубопитљивост и поуздано памћење у односу на претходну литературу, заиста су нас снабдели малим делима за овај задатак. Они посебно напомињу и доносе сведочанства у односу на смисао, происхођење, наслеђе и доказе тих расуђивања, из којих се може закључити, да ми нисмо унели ништа ново и необично, у чему не би могли добити одобрења у најраширенијим и најупотребљиванијим делима, иако би и одбацили неке грешке и увели одређену правилност.

Међутим, непојмљива тврдоглавост људска отказује поверење чак и тим својим наставницима, који се сматрају најбољим и изузетним у тим стварима, само ако код њих нађу разлоге за заштиту Хришћана. Песници су онда празни, када приписују бооговима људске страсти и разговоре. Философи су онда глупи, када ударају у врата истине. Неко ће се сматрати мудрим и благоразумним, само до оног тренутка, док не каже нешто хришћанско: јер ако он стекне неку мудрост и разумност, одбацујући обреде и осуђујући овај век, њега ће сматрати Хришћанином.

Зато код нас неће бити ништа заједничког са делима и учењем о променљивој срећи, где верује пре измишљању, него истини. Неко би, можда, могао да проповеда о Јединственом и Једином Богу. Али у сваком случају, (нама) није саопштено ишта такво, што би Хришћанин сматрао немогућим за порицати; оно исто, што је саопштено, не знају сви, а они, који знају, не верују свом знању – веома удаљени од знања наших дела, и ка њима се обраћа само онај, ко је већ постао Хришћанин.

Прибегавам новом сведочанству, које је, међутим, познатије од свих дела, делотворније  од било ког учења, доступније од било ког учења; оно је веће, од целог човека – иако оно и саставља целокупног човека.

Откриј нам се душо! Ако си божанствена и вечна, како сматра већина философа, ти нас тим више не лажеш. Ако ниси божанствена у сили своје смртности (како се једном представило Епикуру), ти нас тим више нећеш лагати – да ли си сишла са неба или си изникла из земље, да ли си се саставила из делова или атома, почињеш ли заједно са телом, или улазиш у њега потом – на који си начин ти начинила човека, природом разумном, више од свих способном за осећање и знање.

Ја позивам ка теби – али не оне, који изригују мудрост, васпитавши се у школама, одгајивши се у библиотекама, наситивши се у академијама и атичким стубиштима. Ја се обраћам теби – простој, необразованој, грубој и неваспитаној, каква си ти у људима, који само тебе једну и имају, код оних, код којих си ти на улицама, на трговима и ткачким радионицама. Мени је потребно твоје неискуство, јер твом ништавном знању нико не верује. Молим те за то, шта ти уносиш у човека, што си се научила да осећаш, или од себе саме, или помоћу Творца твога, какав год да је.

Ти, колико знам, ниси хришћанка: заиста, душа обично постаје хришћанка, а не рађа се као таква. Али сада је Хришћанима потребно сведочанство од тебе, странца, против твојих – да би се они постидели иако ти, пошто те они мрзе и исмевају нас ради тога, у знању чега те, они сада хватају.

2. Нама је зато неугодно, што свима у слушање називамо тим јединственим Именом Јединственог Бога, од Кога је све и Коме је све потчињено. Посведочи, душо, ако знаш то. Заиста  си ти, како слушамо, откривена и са свом слободом, која пева код нас, објављујеш овако: „Шта Бог да“ и „Ако Бог буде хтео“.

Тим речима ти указујеш, да постоји Онај, чију власт ти признајеш и на чију вољу ти обраћаш свој поглед. При томе ти тврдиш, да не постоји других богова, које мењаш по именима: Сатурн, Јупитер, Марс, Минерва.

Ти заиста утврђујеш да постоји само Један Бог, и само Њега, ти називаш Богом; зато када ти и њих називаш боговима, јасно је да се ти користиш туђим и као именом узетим под дуг. Није сакривена од тебе и природа тог Бога, Кога ми проповедамо. „Бог је благ“, „Бог чини добро“, то је твој глас. И ти наравно, објављујеш: „А човек је зао“ – указујући тим противставом, индиректно и сликовито, да је човек зао, управо зато, што се одвојио од Доброг Бога.

И стојиш тако, са вољом, како то приличи Хришћанину, објављујеш да је Бог добра и благости, источник сваког благослова (то се код нас сматра највишом тајном учења и општења): „Бог те благословио“. Али ако ти благослов Божији претвараш у проклетство, онда, како и следује, заједно са нама, признајеш власт Његову над нама.

Има и таквих, који, не одбацујући Бога, не признају Га за Свевидећег, Оног Који управља, и за Судију, за шта нас највише и поричу, јер ми примамо то учење из страха пред објављеним Судом. Поштујући Бога на тај начин, они Га ослобађају од тежине надзирања и кажњавања, не признајући Му чак ни гнев. „Јер – говоре они – ако се Бог гневи, Он је подвргнут нечистоћи и страсти; а то, онда, страда и прља се, може чак и погинути – за Бога је то недопустиво“.

Саглашавајући се при томе, да је душа божанствена и да је изашла од Бога, они упадају, по сведочанству саме душе, у противречност са тим (својим) мишљењем, које је наведено горе. Ако је душа божанствена или дарована од Бога, то је она, без сумње, познала Дародавца свога, а ако је познала, онда се, наравно и боји Њега – тако великог Творца.

Како да се не боји Оног, Кога би желела да види милостивим, а не гневним? Одакле у том случају, природни страх душе пред Богом, ако Бог не зна за гнев? Како изазива страх Онај, Који не зна за увреде? А чега се бојати, ако не гнева? А одакле гнев, ако не из жеље да се казни? Одакле жеља да се казни, ако не из праведног суда? Одакле сам суд, ако не из свемогућства? А ко је Свемогућ, осим Јединог Бога?

Заиста зато ти, душо, постајеш са свом искреношћу, без икаквог ругања и колебања, објављујеш и за себе и за све који слушају: „Бог све види“, „Предајем Богу“, „даће Бог“, „Бог ће да суди међу нама“. Одакле то теби – ти заиста ниси хришћанка? Заиста често, чак увенчавши се главном повеском Цркве, у њиховим храмовима ти са сузама позиваш ка Богу – Судији.

Ти стојиш пред Ескулапом, украшаваш Јунону, облачиш Минерви шлем са сликовитим цртежима – и ниједног од тих богова не призиваш. На својим форумима ти позиваш ка Јединоме Судији, у храмовима твојим ти трпиш другог бога. О сведочанство Истине – оно те претвара у сведока Хришћанина пред лицем самих демона!

3. И у стварности, неки следбеник Хрисипа ће се насмејати над нама, јер ми, признавајући постојање демона, не доказујемо то – иако их само ми и изгонимо из тела! Да заиста твоја проклињања душо, говоре да постоје демони и да изазивају одвратност. Ти демоном називаш човека, који је пун нечистоте, злобе, надмености и неким другим пороком, које приписујемо демонима – и то је несносно, јер неизбежно изазива мржњу. Ти схваташ сатану сваки пут када страдаш, доживљаваш омразу или проклињеш.

А ми га сматрамо весником зла, творцем сваке заблуде, изопачитељем сваког света. Од самог почетка, он је тако оштетио човека, да је овај нарушио заповест Божију и зато био предан смрти, а самим тим био подвргнут том проклетству и сав род људски, произишао из тог семена. Значи, ти осећаш свог убицу – иако га знају само Хришћани, некаква секта – али заиста и ти си га познала, омрзнувши га једном.

4. Добро, а сада, шта је до суђења, које је теби ближе, јер се односи ка твом сопственом положају, то ми тврдимо: ти пребиваш и после краја живота у очекивању Судњег Дана, када ћеш у складу са заслугама бити одређена или на муку или на успокојење навек.

Ради тога да би то испитала, ти, наравно, мораш да добијеш заузврат своју претходну супстанцу – материју, и сећање тог истог човека – јер ти не можеш осећати ни зла, ни добра ван способности тела за осећање, да и суд нема икаквог смисла, ако није представљен тај исти, ко је заслужио приговор суда.

И иако је ово мишљење Хришћана много више за поштовање од питагорејаца, јер те не пресељавају у звери; иако је оно потпуније од платоновог учења, јер ти враћа твоје тело, твоје достојанство; иако је озбиљније од Епикура, који те штити од погибељи – све то, за једно име своје, сматра се празним, глупим и како се говори, предрасудом.

Али се ми не стидимо, ако ти будеш поткрепила ту наше предрасуду. Јер, прво, помињући неког упокојеног, ти га називаш „несрећним“, не зато, разуме се, што се он лишио животних добара, већ зато, што се већ подвргао суду и кажњавању. Осим тога, ти називаш мртве „покојним“, признајући тиме, да је живот тежина, а смрт благотворна. Међутим ти говориш о њиховом покоју и тада, када излазиш ван капија, са јелима и напицима ка гробовима, да би принела жртве пре свега, себи самој, или се враћаш са њих, тетурајући се.

А мени је потребно твоје трезвено мишљење. Ти мртве називаш несрећнима, када говориш о себи самој, будући далеко од њих. Међутим на пиру, где они буквално присуствују, лежећи заједно са тобом, ти не можеш да жалиш због њиховог удела. Ти мораш да ласкаш онима, захваљујући којима живиш веселије. Ти значи, називаш несрећним онога, ко не осећа ништа?

Али шта бива у стварности, када ти хулиш над њим, буквално над осећајућим, помињући га некаквим заједљивим речима? Ти молиш за њега тешку земљу, а пепелу – мучење у паклу. А коме си обавезна захвалношћу за добро јело, костима и пепелу његовом ти молиш покоја и хоћеш, да би се у паклу он „упокојио са миром“.

Ако за тебе нема страдања после смрти, ако се не чува никакво осећање, ако се на крају, ти и сама претвараш у ништа, напустивши тело, зашто онда ти обмањујеш себе, тврдећи да си и после смрти, ти способна да осећаш? Штавише, зашто се бојиш смрти, ако немаш чега да се бојиш после смрти, ако после ње нема страдања?

Могуће је наравно, рећи: смрти се треба бојати не зато, што она прети нечим у другим свету, већ зато, што односи животна добра; али како једновремено ти остављаш и много веће тегобе живота, то страх пред горим уделом, ти удаљујеш тиме, што себи стичеш више. да и уопште није нужно бојати се доброг удела, која надомештава другим добром – успокојењем од тегоба. Није неопходно бојати се онога, што нас ослобађа од сваког страха.

Ако се ти бојиш изаћи из живота, јер га сматраш највећим благом, онда тим више следује да се не бојиш смрти – јер заиста не знаш, да ли је она зло. А ако се бојиш – према томе, знаш да је она зло. Али ти је не би сматрала злом и не би је се бојала, ако не би знала: да после смрти бива нешто тако, што је чини злом, кога се ти бојиш. Нећемо почети да говоримо о природном страху од смрти: нико се не треба плашити онога, што не може да се избегне.

Прилазим другом делу – односно, ка нади на боље после смрти. У стварности, скоро свима је урођена жеља за посмртном славом. Дуго ће се говорити о Курцијама и Регулама или о грчким мужевима, који се непрестано презиром према смрти ради посмртне славе. Да, и данас ко не стреми да о себи ојача сећање, чувајући своје име литерарним радовима, или просто похвалама свог морала, или лепотом гробнице? Зашто душа и данас стреми ка томе што жели после смрти, и тако усрдно спрема то, чиме ће се користити после изласка из тела?

Разуме се, она ништа не би заборавила о будућности, ако не би знала ништа о томе. Али, може бити, о осећању после смрт ти знаш боље,него о Васкрсењу, које ће некад наступити – за које нас и окривљују за предрасуде. Али заиста, и о томе душа проповеда. Јер, ако о човеку, давно умрлом ,говоре као о живом, најобичније је рећи: „Он је већ отишао, али се мора вратити“.

5. Та сведочанства душе су истинита, тим простија, што су простија, тим доступнија, што су доступнија, тим сигурнија, тим природнија, што су природнија, тим божанствена. Не мислим, да бе некоме они могли показати апсурдним или смешним, ако поразмисле о величини природе – по њој се мора и судити о достојанству душе. Колико дајеш наставници, толико и ученицима. Природа – наставница, душа – ученица. Све, чему је научила прва и чему се научила друга – саопштено је Богом, а Он је – Руководитељ саме наставнице.

А што душа може себи створити представе о Врховном Наставнику, о томе је могуће судити по тој души, која је у теби. Удуби се у њу, која ти је дала способност да осећаш. Познај пророчицу у пророштвима, тумача у знамењима, видиоца у догађајима. Зар није за дивљење, што је душа, дана човеку од Бога, способна за прорицање? Зар није за дивљење што зна Онога, од Кога је дана? Чак стешњена непријатељем, она мисли о свом Творцу, о Његовој благости и заповести, о свом крају, па чак и о свом непријатељу. Зар није за дивљење, што она, дана од Бога, објављује оно што је Бог дао за знати својим?

Онај међутим, ко не разматра слична пројављивања душе поучењем природе или молитвеним "посланицама урођене савести – тај ће брзо, угледати у тој обичној, па чак и „порочној“ способности, вођење беседе уз помоћ свуда објављених књига. Несумњиво, душа је старија од речи, реч од књига, а осећање старије од стила, а сам човек – старији од философа и песника. Али можда је зато неопходно мислити, да су до појављивања литературе и њеног ширења, људи били неми без таквих речи? Зар нико није говорио о Богу, и Његовој доброти, о смрти, о паклу?

Реч је, чини ми се, била бедна; али ње уопште није и могло бити у одсуству онога, без чега она и сада не може постати боља, изобилнија и разумнија – ако није постојало још оно, што је сада тако лако, обично и тако блиско, што се рађа већ на самим уснама, т.ј. писма није било у свету, пре него се, како мислим, није родио Меркурије. А откуда је, питам ја, у самим тим делима упало и раширило се у речи то, што ни један ум никада није представио, ни један језик није произнео, ни једно ухо није слушало?

Да, заиста, Божанска Писма, која имамо ми и Јудеји, дивљој маслини којој смо и ми привијени, много су старија од паганских дела, у већини не много давних, како смо показали у свом месту за утврђивање његове аутентичности. И ако је душа позајмила своје речи из дела, то онда треба узимати несумњиво, из наших, а не ваших, јер ће древна дела боље научити душу, од познијих, која се и сама ослањају на подршку првих. Јер ако и допустимо, да је душа добила поуку из ваших дела, све то учење води ка почетном узроку, а он у целини припада нама, као и све што је могло да се позајми из наших дела и да се преда другима. Али колико је то заиста тако, то није много важно, да ли је свест душе створена Самим Богом или Божанским делима. Зашто ти хоћеш, човече, да је све то ушло у обични свакодневни обичај из твојих људских дела?

6. И тако, верујући својим делима, тим више – како смо разјаснили – заиста Божанским, али посебно – по одлуци саме душе - поверење природи. Изабери из тих сестри истине ону, коју сматраш најистинитијом. Ако у својим делима ти сумњаш, то те ни Бог, ни природа неће обманути. А да би поверовала природи и Богу, веруј души – и тада ће се показати, да ти и себи верујеш. Душу цениш у мери онога, шта је од тебе створила, њој ти припадаш целокупно, она је за тебе – све, без ње ти не можеш ни живети, ни умрети, ради ње пренебрегаваш и Бога. А пошто се бојиш да постанеш хришћанин – питај је: зашто, поштујући друге, она слави Име Божије? Зашто грдећи духове, обраћа се демонима? Зашто заклиње небо и проклиње земљу? Зашто служи у једном месту, а заштитника себи тражи у другом? Зашто суди о мртвима? Зашто су јој на уснама речи хришћана, које не жели ни да слуша, ни да види? Зашто се она научила тим речима или је пренела код нас? Зашто је она или учила или се учила?

При таквом нескладу живота, склад учења је за подозрење.  Ти си неразуман, ако тај склад почнеш да приписујеш само нашем или грчком језику (који су у сродству међусобно) – до тог степена, да пренебрегнеш универзалност природе.

Душа је сишла са небеса не само за Латине или Грке. Човек је исти у свим народима, различита су само имена; душа је једна – различити гласови; дух је један – различити су звуци; сваки народ има свој језик, али је материја језика - универзална.

Свуда је Бог и свуда је Доброта Његова; свуда су демони и демонска проклетства, свуда призиви ка Суду Божијем; свуда смрт и свест о смрти и свуда сведочанство о томе. Свака душа по свом праву објављује оно, о чему не смемо ни да говоримо.

Изгледа, да се свака душа појављује заслужено и виновницом и сведоком – и колико је виновница заблуда, толико и виновница истине, и у Судњи Дан ће предстати пред судовима Божијима, немајући шта да каже.

Ти си проповедала Бога, али Га ниси тражила, одвраћала си се од демона и поштовала их, призивала ка Суду Божијем и нии веровала у њега, представљала себи паклене муке и али се ниси бринула да их избегнеш, разумела си Хришћанско име и то име си прогонила.

Да нам Христос буде мера свега Архимандрит Софроније (Сахаров)

    Очајање је – губитак свести да Бог жели да нам дарује вечни живот. Свет живи у очајању. Људи су сами себе осудили на смрт. Треба се прса у прса борити са «акидијом», духовним немаром, одсуством бриге за спасење. Људи су постали равнодушни према своме спасењу. Они не траже божански живот. Ограничавају се на форме живота у плоти, на свакидашње потребе, на страсти овога света и дела из навике. Бог нас је, пак, створио из небића, према образу и подобију (слици и сличности) Своме. Ако је то откривење истинито, одсуство бриге за спасење за човека није ништа друго него смрт.

Живот овога света организује се око извесних људских страсти, а духовни живот истиснут је на маргине. Ми бисмо морали да променимо то стање ствари, да духовни живот ставимо у само срце свога живота. Мудрост овога света не може да спасе свет. Парламенти, владе, сложене организације савремених Држава, које су највише узнапредовале – сви су ту немоћни. Човечанство страда без краја. Једини излаз јесте да у себи пронађемо мудрост, решеност да не живимо више према замислимаовога света, него да следимо Христа.

Како да изнађемо свој пут? Сходно Јеванђељу, Христос је наш пут. Значајно је да имамо свест о Христу као Богу. Онај који Га љуби, вечно ће бити поред Њега, тамо где је Он.

Једино што нас привлачи јесте Христос, Његова Личност. И ми бисмо морали да доживљавамо Христа као меру сваке ствари, божанске и људске. У Христу ми имамо Бога, Створитеља Свога.

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.

Понекад, када нас додирне љубав Христова, осећамо вечност. То не треба схватати чисто разумски. Бог делује на начин који је Њему својствен, који измиче разуму. У нашем хришћанском животу не треба бити одвећ логичан. «Спољњи» знак који нам омогућава да измеримо на којој се удаљености од Бога налазимо јесте то да ли следимо еванђелску реч, јесмо ли достигли савршенство, што ће рећи – љубав према читавом свету, не разликујући пријатеље и непријатеље.

Ја не познајем Христа грчког, руског, енглеског, арапског... Христос је за мене – Све, Биће надкосмичко. У Светоме Писму се често каже да је Христос умро за читав свет, за грехе целога света. Зато, када ограничимо личност Христову, када је унижавамо до плана националности, ми све губимо и падамо у таму. Тада је отворен пут за мржњу међу нацијама, за непријатељство међу социјалним групама...

Читајте Светога Силуана. За њега, свако у свету има своју улогу: један је краљ, други патријарх, неко професор, неко радник. То нема значаја. Бити краљ или радник – то је за Светога Старца свеједно. Јер, онај који љуби Христа, који у себе усваја и у себи носи "осећања која су била у Христу Господу", доживљава свет као Адама, моли се за целог Адама. То је право Хришћанство. Морали бисмо бити крајње осетљиви на потребе ближњих. Тако ћемо бити једно са њима и благослов Божији биће вазда са нама. Изобилно. Сваки од нас ближњем дугује љубав мајке. Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити до краја.

Христос нас је толико љубио да се предао најстрашнијој смрти. Светитељи такође. Рај и пакао увек имају ту цену. Молитва за читав свет плод је страдања најдубљег и најпродорнијег.

Ништа није болније од тог притежавања Христове љубави у себи у једном оваквом свету. То је борба космичких димензија. Како се ходи ка Богу? Када се човек устреми ка томе једином циљу, све остало постаје извор страдања, болова. Али, носимо тај крст у тишини.

Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: "Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања?" И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо ? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.

Христос је дао Свој божански живот онима који су створени по Његовом образу, али је у одговор добио само мржњу. Данас, после две хиљаде година Хришћанства, шта видимо? Савремени свет све више и више губи Христа и живот вечни. Дубока тама греховних страсти, мржња, доминација, ратови сваке врсте, чине наш земаљски живот. У тој ситуацији Христос је дао свима који одлуче да иду за Њим ову заповест: "Волите своје непријатеље."

Зашто се свет плаши таквога Бога?

Може ли се наћи боље начело од тога – "благосиљајте оне који вас куну, љубите своје непријатеље?"

Теологија (Богословље) је – стање духа под утицајем Божије благодати. У томе и јесте разлика између теологије и философије, између истинске теологије и теологије интелектуалне. Ако се једно такво надахнуће такне Вашега срца, неће имати краја на земљи. Оно је неисцрпно, јер се у њој налази почетак живота вечног. Чак и када се ваш телесни састав растаче, то надахнуће снено ће живети у Вама.

Бог може да дирне човеково срце и да му пода, на непосредан начин, богопознање. Постоји велика разлика између таквог знања и онога које које се стиче на теолошким школама. Може за човека бити чак веома опасно да се бави теологијом, не имајући егзистенцијално искуство живота у духу Христовом. Постоји, јамачно, ризик да се теологија студира нарочито у њеним апофатичким формама, као што би се студирале и философија или књижевност. Постоји опасност да се заузме погрешан став и да човек поверује за себе да је супериоран и то је довољно да се и изгуби. Надахнуће треба тражити у животу у Христу.

Теолошка наука која се предаје у школама и која је постала интелектуална специјалност, отворена свима, не пружа човеку богопознање. Познање Бога долази од живота у Богу, које се рађа у најдубљим дубинама срца. Може се десити да постанемо жртве духовног застрањења и да почнемо да ценимо оно што доноси теолошко знање више од светости живота.

Можете бити и велики научник, имати академске дипломе а да апсолутно ништа не знате о путу спасења. Да бисмо разумели науку живота у Христу, није потребно да прочитамо десетине и стотине књига. Мој духовни отац ми је саветовао да не читам више од неколико страна дневно. Четврт сата, пола часа само, али тражећи и настојећи да у животу применим оно што сам прочитао. Свети апостол Петар каже о царском свештенству да може да се савршава нашим учествовањем у божанственој Литургији. Бојте се тога да на Литургију долазите по навици. Трудите се да сваки пут дубоко проживљавате оно што је проживљавао Христос на последњој Вечери, када је установио то велико тајанство које је Света Тајна Евхаристије. Тако ће Литургија постати спасоносна не само за вас, но и за све оне који у њој узму учешћа.

Не припада само свештеницима да проживљавају у своме срцу страдање Бога за светом који је у канџама греха и смрти. Академска теологија није довољна за спасење. Читајте нарочито Oце подвижнике. Ту ћете упознати истинску теологију, потребно држање разума и срца када се ради о Богу. Посао, социјални положај не треба да имају никакав значај у односима међу личностима. Предност није у спољашњем, него у унутрашњем. Онај ко највише воли Бога, онај ко се највише моли, онај ко се највише упиње да држи заповести биће најближи Господу. То је врло значајно. Ослободите свој дух сваке мисли о каријери. Нема каријере у духовном животу.

Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија.

Демонизам греха – тајна вечних мука Архимандрит Рафаил Карелин

Шта је то грех? То је тајанствена реалија нашег живота, невидљива радијација, која га прониче у потпуности; то је несхватљива сила, која приморава нашу земљу више од седам хиљада година да рањава нашу земљу (духовно срце космоса) у болним грчевима. Историја људског рода у многоме подсећа на историју хроничне болести.

Наши савременици, попут древних хуманиста, покушавали су да упросте тај проблем, да објасне грех моралним несавршенством, човека, уклањањем од неког моралног стандарда, несклада између ума и осећања, пројављивањем егоизма у друштвеном животу, а понекад случајношћу и грешком – неправилно изабраним решењем.

Они виде разлог греха у недостацима васпитања, недовољном васпитању, лошим примерима, социјалној неправди, и сматрају, да душа, чиста од рођења, по утицајем спољашњих фактора, се подвргава корозији попут метала и постепено бива прекривена слојем рђе. И зато су хуманисти стремили да исправе моралност кроз друштвене реформе, то јест психологију, кроз социологију.

Сви слични покушаји су се показивали утопијом. Ентузијазам борбе се завршавао разочарењем, револуционарна насиља су рађала, не моралне грехе, већ тиране и робове: у време револуције и перестројке видимо посебно јаке налете зла, слично избацивању усијане лаве из њедара земље на површину.

Савремени либерализам хоће да реши питање о греху радикалним средством, односно – да уништи само схватање греха. За то је потребно уништити схватање моралности, објавити је за предрасуду и сујеверицу, и изложити је свеопштем подсмеху.

Философски системи, почињући од антике, покушавали су да докажу, да је грех само оскудевање у добру. Савремени либерали – циници покушавају да људима убаце, да је грех само лажно схватање, измишљено ради држања човека у страху, свезивања и ограничавања његове слободе, његовог лишавања радости у животу.

Уопште, грех је тамни призрак, који мора бити расејан и уништен светлошћу људског ума. Грех је страшило за дете, и древна сујеверица, која може изазвати само нервозу и фобије.

Либерали хоће да сведу моралност на миниму, например, на праведно дељење супе из заједничког казана, и тиме да успокоје остатак људске савести. Али ми осећамо грех као реалну силу. Ми се свуда сусрећемо са том увекпостојећом, невидљивом и, пре свега, у нашој души.

Постоји дубина греха, као његова онтологија, скривена од очију – то је мржња према Богу. У временима ратова и револуција, када се руше основи државе, као низови зграда приликом земљотреса, посебно јасно се појављује сатанизам греха, и чини се, да се сама повшрина земље претвара у дно пакла.

 Може ли се само оскудевањем у добру објаснити садизам и ново-измишљена мучења, којима су подвргавали људе, када је сама смрт изгледала као милост? Да ли је оскудевањем у добру, могуће објаснити поток секса и разврата, који се на нас обрушио са телевизијских екрана и новинских страница. Да ли је могуће објаснити последицом нечијег незнања, апологију хомосексуализма? Како објаснити то нарастајуће појаву муља? Изгледа да је нови окрет у религији сатане култ највећег разврата, као што је декаденс у уметности наметнуо култ тела које се распада.

Раније се патолошки секс сматрао срамном појавом, био је повезан са облашћу судске медицине, а сада не само да га трпе, већ га и рекламирају, као нове боје у палети људских осећања. Чини се да ће се Содом ускоро подигнути са дна Мртвог Мора, испливавши из њега као неки тритон и постати престоница „елите“.

Грех је немогуће објаснити масовном психозом или безумљем. Човек сишао са ума је неодговоран, а овде, људи знају на шта иду. Наведимо пример. Човек који као да не показује никакве психичке девијације, коректан у друштву, ефикасна у служби, одговоран комшија, брижан породични човек, био је ухваћен јер је обманом пљачкао људе, пре свега девојке и децу, везивао их, обливао бензином и спаљивао. Раније је устројио план отимања својих жртви тако пажљиво, попут режисера који разматра поставку представе. Када су га на суду питали, зашто је он извршио такве злочине, одговорио је, да је осећао насладу несравњиву са било чиме, слушајући вапаје својих жртава.

Људи на екрану са великим интересом гледају на слике насиља и ругања над људским телом, као да су хипнотисани том мрачном фантазмагоријом. У сатанистичким сектама садизам и разврат се јављају ритуалима ноћних оргија. Сада хоће да претворе сабат вештица у очаравајући спектакл.

Грех је окултна појава, то је изазов Богу, у име илузорне слободе, то је жеља човека да оскврни и уништи образ Божији у својој души. Грех је бесмислен и безобразан, али је он привлачан управо својом бестидношћу. Зашто се таквим захтевом траже најциничније књиге и развратне слике? Управо зато што су они сазвучни страстима и сликама, које се крију у дубинама људске подсвести.

Сваки грех је у роду са првородним грехом, који се предаје са колена на колено, и тече, не оскудева, попут реке, кроз сву историју света – од зоре до заласка. Сваки грех, савршен човеком, сједињен је са првородним грехом, чије име је „богоборство“, као лишће са граном дрвета.

Свети говоре да спасење почиње са виђењем својих грехова. Прво дејство благодати јесте зрак, који је усмерен у дубину душе, у коме човек види себе, покривеног крастама греха, као прокажени са чировима. Пред њим се откривају страсти, као чудовиште које обитава у срцу. Ако се душа не бори са грехом, и покорава му се, онда она сама постаје демоноподобна и демоно-образна. Угризи савести нам говоре о томе, али се само после смрти открива сав демонизам греха, и душа задрхти од ужаса, што остаје у вечности са грехом, као са неизбрисивим печатом одбацивања.

Сетимо се банчења сатанизма у двадесетим годинама прошлог века, са његовим крвавим злочинима и ново-измишљеним богохулствима. То је млаз греха из тамних дубина људске душе, као из дубине пакла. Из утробе земног живота, душа се рађа у вечност, или са ликом Христа, или са ликом сатане; а после васкрсења из мртвих, не само душа, већ и тело, примају образ онога, чему је човек служио. У томе је тајна раја и пакла, вечног блаженства и вечних мука.

Грех има своје апологете; са сваким веком њихов број се увећава, а са сваком деценијом њихов карактер постаје све наглијим и циничнијим. Либерали хоће да трагедију грехопада претворе у очаравајући роман са добрим крајем.

Савремени оригенисти сачињавају нове теорије да би успокојили грешника. Приклањајући се његовом узглављу, они му, као Шехерезада Ал Рашиду, говоре бајке, само не из „Хиљаду и једне ноћи“, већ из Оригеновог и Карпократовог предања. Њихов главни догмат – коначно свеспасење.

Али Господ је на земљу донео не мир са грехом и сатаном, већ огњени мач благодати, који ће заувек да раздели добро и зло. Оптичка варка ће се завршити и наступиће горко буђење.