четвртак, 05. април 2012.

«Светлост Христова просвећује све»


Преосвећена литургија је, драги моји, једна посебна литургија наше свете Цркве. Главна њена карактеристика, као што нам приказују покрови Свете трпезе, одежде свештеника, је скрушеност и жалост. Жалимо због мука Господа нашег Исуса Христа, због наших страшних страсти, због грехова свештенства и народа и тражимо милост Божију. Замолићу вас да обратите пажњу на један део ове литургије. То је део где свештеник држећи упаљену свећу и кадионицу излази из Царских двери док су светла угашена, благосиљајући крстоносно све присутне вернике и говори: «Светло Христово види се свуда». Овај возглас у себи садржи важне поуке. О светлу ће бити речи. Постоји светло материјално и светло духовно.


* * *
Материјално светло, драги моји, створио је Бог. Он је рекао: «Нека буде Светлост. И би Светлост.» (Прва књига. Мојс. 1,3).Одредио је као изворе светлости сунце за дан, а месец за ноћ. Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са петролејском лампом, свећом или са једним фитиљем. Без светла не можемо живети, ако се некада задеси неки квар тражимо да се поправи што је пре могуће. А када у кућу дође светлост, сви смо радосни. Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти, не може радити, не може наћи шта тражи. Имамо и примере када су војници у мраку, уместо да погоде непријатеља, често погађали своју сабраћу. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се шири около. Можемо ми осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није материјални на путевима и у кућама, велики мрак, браћо моја, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму. Ово мало нас разуме. Један од већих светитеља Цркве, чије свете мошти се налазе у Солуну, свети Григорије Палама је говорио: «Господе Исусе Христе, осветли мој мрак». Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и света Касијана у њеном лепом тропару: « ,Авај мени!’ говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха!’ ». Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и срасти. Која сила на свету, која филозофија може да распрши тај мрак? Може неко у свом уму да има енциклопедијски лексикон и да опет не зна најважније животне ствари. Упитајте философе који живе далеко од Христа нпр: шта је Бог и која је наша веза с Њим? Нико вам неће на ово одговорити са мало речи Христових: «Бог је дух, и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.» (Јован. 4,24). Упитајте их шта је човек? Философија не решава мистерије. Христос каже да човек има божанско порекло, да је бесмртан, али некада је пао и сада у дубини његовог срца се крију понор, страст, злоћа, мане, има потребу промене из корена, промене у срцу, да се поново роди и да постане нови човек, ново биће, нова твар. Упиташ ли философе о души, они се утапају у идејама и теоријама. А Христос одговара са мало бесмртних речи: «Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?» (Марк. 8,36). Упитај философе где је срећа, они ће ти рећи: у моћи, у новцу, у слави, у знању… Христос нам говори да је кључ среће у врлини, у светости. Питаш – Који је на крају крајева наш циљ?, и не можеш чути неку праву реч о томе. Христос показује небо и говори нам: «Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет, а души својој науди?» (Марк. 8,36). Одеш ли на гробље и упиташ ли о тајни смрти, шта се тамо дешава? Мудраци ћуте, а Христос одговара са речима и делима. Сестрама Лазаровим је рекао: «Ја сам васкрсење и живот» (Јов. 11,25). А пред гробом наређује: «Лазаре, изађи напоље!» (Јов. 11,43) и Лазар васкрсава. Исте те ноћи васкрсења уништава челичне капије Ада и чује се следеће: «Данас се све и сва испуни светлошћу: и небо, и земља, и подземни свет». (Васкршњи канон). «Светлост Христова просвећује све». Христос је Светло. На Велики Петак увече ћемо чути: «Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор» (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу и нас који смо у мраку да учини децом светлости, «синовима светлости» и «синовима дана» (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). Апостол Павле је писао нашим прецима: «Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу: владајте се као деца светлости» (Ефес. 5,8).


* * *
Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз веру. Да, ко верује заиста, примиће светлост. То је рекао Господ : «Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота» и «Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; а ко иде по тами не зна куда иде» (Јов . 8.12 и 12,35). Свако може постати светло кроз веру. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нам каже: нашу веру морамо показати са делима (в. Јак. 2,18), са примерним и доследним животом. И пророк Исаија нам узвикује: Не само сува побожност и типични пост и понека милостиња, а после тога гордост и бусање у прса, као да говоримо: Видиш ли Боже да сам учинио то и то, а сада ме исплати! Ако мислите да ћете се тако спасити, варате се. «Желиш ли«, каже Исаија, «да се распрши мрак у твојој души, отпусти потлачене, дај свој хлеб гладноме, покажи своју љубав на делу и тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процветати, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража» (Исаиј. 58,8). Није довољно, браћо моја, само у храму да чујемо и говоримо на Преосвећеној литургији да је Христос светло које «просветљава све». Сам Христос у Беседи на гори тражи од своје деце: «Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима» (Мат. 5,16). Жели свако од нас да буде повод да се прославља небески Отац од оних који ће видети наша добра дела, наш доследан и врлински живот.


Унаточ толиким светлећим рекламама свуда влада мрак: у кућама, на путевима, у канцеларијама, у индустријама, у школама, у војсци, у судовима, у болницама, у министарствима, у влади, у дворовима владарским. Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца ноћи – ноћне птице. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, који шири око себе светло Христово. И само онда на његовом лицу : «Светлост Христова просвећује све». Нека свет пали толико вештачког светла. Ја бирам да седим у једној колиби и осветљавам се са једном свећом Преосвећене литургије, бирам Христа, «светлост света» (Јов. 8,12) него да живим у дворовима са светлом лажне културе.


Ово небеско светло ћемо, браћо моја, задобити уз помоћ вере, са делима, са молитвом, са свим средствима које нам нуди наша Црква, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, позивајући све око нас и говорећи: «Приђите, узмите светлост од незалазне Светлости» (Васкр. канон). А Светлост, незалазна, вечна, је Господ наш Исус Христос, кога деца славе и хвале у све векове. Амин.


† ἐπίσκοπος Αὐγουστῖνος


(Говор Митрополита Флорине о. Августина Кандиота у светом храму Светог Пантелејмона у Флорини  7-4-1971 среда увече)