Хришћанин, посебно на почетку свог оцркoвљења невољно идентификује Цркву са њеним свештенослужитељима. Зато лош пример свештеника, његови недостојни поступци па чак и гласине о његовим пороцима могу постати узрок неповерења и разочараности не само у односу на конкретну личност, већ и на саму Цркву. Свештенослужитељ увек мора да се чува да не саблазни речју или поступком своју паству. Он учи не само помоћу проповеди, већ и примером свог живота: ако је лош пример, никаква проповед неће помоћи.
Други узрок хлађења је осећање своје усамљености и непотребности у Цркви, када свештеника не интересује духовни живот његових парохијана, када су они удаљени један од другог и парохија не представља духовну породицу.
Постоји још један узрок посебно опасан за интелигенцију - жеља да се одмах стекну сви духовни дарови. Гордост, самоувереност, убеђеност у снагу свог разума, елитизам као изабраност, могу да уместо хришћанске мистике, засноване на смирењу и послушности, породе лажни, извитоперени мистицизам. Зато је у духовном животу неопходно руковођење; ако наставника нема, онда се макар треба саветовати са старијима и искуснијима. Човек треба да отпочне свој духовни живот од покајања и очишћења од грехова. Човек који мисли да ће без тога добити дар љубави Божије - о којој многи говоре, али је мало ко има - налик је на човека који покушава да изгради свој дом почевши од крова. У духовном животу су апсолутно неопходни постепеност и поступност, ту су опасна лична нагађања и "изуми" , који изгледају као неко духовно озарење.
Извор : Манастир Глоговац
