Господе! Твоје име – Љубав: не одбаци мене, заблуделог човека. Твоје је име – Моћ: оснажи мене, изнемоглог и палог. Твоје је име – Светлост: просветли душу моју, помрачену житејским страстима. Твоје име је – Мир: умири метежну душу моју. Твоје име је – Милост: немој престати да ми прашташ.
Господе! Нека се за тебе јединог привеже моје срце, нека се не везује за било шта земно: јер је у привезаности за земно патња, тескоба и невоље; нека ништа што је земно не буде драгоцено срцу, већ јединог Господа да поштујем више од свега, и све небеско, и душу створену по обличју Његовом – душу бесмртну, разумну, словесну, слободни дах уста Божијих. Нека за срце не постоје земни идоли: новац, јело, одећа, чинови, одликовања. Треба користити само једноставну, безукусну храну, како не би привукла срце, па ни тада је не треба узимати много, већ само колико је потребно за окрепљење.
Постоји у мени Учитељ који ми је даровао живот: свака Његова реч јесте реч живота, па значи и сама истина. Ја Њему све верујем, а свему што се противи речи Његовој, у мојим мислима или у срцу, или што долази од других људи, не верујем и сматрам за лаж, сматрам смрћу за душу.
Говори и чини сваку правду, без сумљичавости, смело, чврсто и одлучно. Избегавај сумњу, бојажљивост, тромост и неодлучност. «Јер нам Бог не даде духа страха, него силе, љубави и чистоте»(2Тим.1,7). Господ је наш – Господ силе.
Да ти је Господ близу, уверићеш се када осетиш да, молећи се Богу, ти Њега не дотичеш само мишљу и срцем, већ и уснама. «Близу ти је реч у устима твојим и у срцу твоме» (Рим.10,8),тј. Бог.
На све начине чувај безазленост срца, једноставност вере, наде, љубвави, кротости, смирења, незлобивости. Свако добро је од Бога и Бог је свако добро за нас: ето, у томе је једноставност вере, наде и љубави.
«Да дође царство Твоје», тј. да се Ти потпуно зацариш у нашим срцима.
Зар Ја за тебе нисам све, и Отац, и Син, и Свети Дух – Бог твој и Живот твој, смирење твоје, радост и блаженство твоје? И твоје богатство, и твоје јело и пиће, твоја одећа и твоје све? За шта ћеш се привезати? Зар за прашину? Зашто си се на мене сажалио (кад сам дошао) у лику ближњега? Зар због прашине?Зар на Мене, који сам све створио, зар на Мене, који земљу и камен могу у хлебове претворити и учинити да вода потече из камена? Буди увек са Мном и у Мени, и увек ћеш бити смирен и радостан. Да ли је икад пропало твоје уздање у Мене? Нисам ли те увек смиривао и оживотворавао?
Господ ме је створио, из небића превео у биће, палог ме обновио кроз Своја страдања и смрт; грешног ме очистио и усинио, обећао наслеђивање вечитих добара; просветлио ме светлошћу Светог Јеванђеља: очински ме кажњава и прашта, сунцем обасјава, храну и пиће свакодневно дарује, а пре свега храну Своју, најслађу и најживотворнију – Тело и Крв ми Своју предаје; здрављем ме опасује. А шта му дајем за узврат? Чиме му могу узвратити? Ничим, осим да Му, колико је у мојој моћи, останем веран кроз испуњење Његових заповести и кроз постојано, одлучно супротстављање греху и ђаволу.
Господе, као што је Прволику својствено да привлачи и присваја ликове, да се у њих усељује и живи у њима, тако би и онима, који су створени по лику Твоме, морало бити својствено да свом љубављу и свом усрдношћу стреме Прволику, да би се приљубили уз Њега. Међутим, плот наша, жудна и сластољубива, угојена и трома, одваја нас од Тебе: нама су нужни пост и уздржање, а ми смо страствени према јелу. Укрепи нас у уздржању.
Морам увек имати на уму свој однос према Богу, као (однос) твари према Творцу, као лика према Прволику, као чеда према Оцу, као спасенога према Спаситељу, као облагодаћеног према Благодатном, као потчињенога закону према Законодавцу, као заручника или као невесте према Женику, као члана, као становника Вишњег града према Старешини његовом, као онога који чека живот будућег века према Оцу тог века, као потчињеног суду према Судији.
Као што понекад хулимо на Бога нечистим, мрачним и злобним расположењем своје душе, тако добрим расположењем душе прослављамо Оца, Сина и Светог Духа – Утешитеља.
Као што је мати за младенце све – и ум, и воља, и вид, и слух, и укус, и мирис, и додир, и храна, и пиће, и одећа – тако је и Господ за мене све онда када му се потпуно предам. Али, авај мени! – када отпаднем од Господа, тада се у мени настањује ђаво и ако погледе срца свога не бих обратио к Господу, ако у тескоби демонској не бих позвао Господа у помоћ, онда би ђаво био, као што понекад и бива, свако зло за мене: и злоба, и чамотиња, и потпуна слабост за свако добро, и очајање, и мржња, и завист, и тврдичлук, и хулне, и подмукле и нечисте помисли, и презир према свему. Уздај се , дакле, у Господа: Он је Истинит и Бесконачан у светости, моћи, доброти, милости, дарежљивости, премудрости.
Помисли увак на то да си без Бога проклет, несрећан, ништаван, душевно слеп и наг, и да је Бог за тебе – све: Он је твоја правда, освећење, богатство, одећа, твој живот, твоје дисање – све.
Господ је – моје биће; Господ је- избављење од вечне смрти; Господ је – вечни живот мој; Господ је – очишћење и избављење од мноштва прегрешења и освећење моје; Господ је - моћ у немоћи мојој, пространство у тескоби мојој, нада у малодушности и чамотињи мојој; Господ је животворни пламен у хладноћи мојој; Господ је – светлост у тами мојој, смирење у пометњи мојој; Господ је – одбрана у искушењима мојим; Он је – мисао моја, жеља моја, делање моје; Он је – светлост душе и тела, храна, пиће, одећа, штит мој, оружје моје. Све је за мене Господ. Душо моја, непрестано љуби и благодари Господу! «Благосиља душа моја Господа и све што је у мени свето име Његово! Благосиљај, душо моја, Господа, и не заборављај ни једнога добра које ти је учинио; Он ти прашта све грехе твоје и исцељује болести, венчава те добротом и милошћу, испуњава добрим жеље твоје...» (Пс.103,1-5).
Ви, земнородни, у којима нема чистоте, славите што је вама недостижну чистоту душе и тела савршено и преобилно достигла Пречиста Дјева Марија, Мајка Господа нашег Исуса Христа; славите и молите, како би вас и чеда ваша поучила да у чистоти проводите живот у овом отровном веку, препуном саблазни. Због Њене чистоте, смирења и свих Њених врлина, због тога што се удостојила да буде Мајка Бога –Логоса, узносимо благодарност Оцу Небеском, приносећи бескрвну жртву и говоримо: «особито за Пресвету...Богородицу», тј. приносимо јој словесну службу, славу и благодарење.
Откуда сумњичавост тамо где је не би требало бити, на пример, при читању и слушању речи Божије, при читању богослужбених текстова и појању, приликом молитве и слично? Бог је истина, и то је довољно. «Црква је стуб и тврђава истине» (1Тим.3,15); ђаво је – лаж, клеветник, противник, и то је довољно. Знај једино за Бога и Његову истину, а нека ти је туђ ђаво и његова лаж, његове обмане и бесмислице.
Због чега је природа и све у природи мудро и тече задивљујућим редом? Због тога што њој наређује и њом управља сам Творац. Због чега је у природи човека, као круне стварања, толико нереда? Због чега у његовом животу постоји толико несређености и наказности? Зато што је наумио да наређује самом себи, мимо воље и ума свог Творца. Човек је – грешник! Читавог себе и читав свој живот предај Господу Богу свом и читав твој живот тећи ће мудрим, величанственим и животворним редом, читав ће постати прелеп, као живот светих Божијих људи, који су себе потпуно предали Христу Богу и које нам Црква свакодневно даје као пример за подражавање.
О, каква узвишена срећа и блаженство, каква величина, какво достојанство – призивати вечног Оца! Стално и предано поштуј ту најузвишенију срећу, то блаженство које ти је пружила бесконачна доброта Бога твога, и немој се заборављати у време молитве своје. Слуша те Господ твој, слушају те Ангели и свети Божији људи – 26. фебруар 1864. године. Расплакао сам се пишући ове редове.
Ми нисмо прихватили Господа и Творца начег! Он није прихваћен ни у нашим домовима, ни у нашим разговорима; када говоре, највећим делом пресипају из шупљег у празно, а нема ни речи о Богу – заједничком Оцу, о будућем животу, о будућој плати. Зашто? Стиде се да поведу реч о Богу, стиде се јер ће некоме досађивати. Или, ево, човек чита свету књигу или молитве наглас, зашто онда понекад изгледа као да чита нерадо и против своје воље, да му језик запиње. Свакако не од преобиља срца, већ од тескобе, од празнине, његова уста једва изговарају речи. А откуда то? Од немара према духовном штиву или према молитви и од лажног стида, који му је ђаво посејао у срце. Несрећни смо, несрећни, ми људи! Стидимо се онога чему би требало указати највећу част! Какве муке заслужујемо због таквог понашања!
Ако Божија благодат напусти моје срце и ум, постаћу као прашина коју носи ветар, без икакве моралне чврстине и склон сваком могућем злу; мој ум и срце постаће празни, ништавни, мрачни, немоћни.
«По својим ће жељама окупити себи учитеље, да их чешу по ушима» (2Тим.4,3). Зар управо то и не чине мирјани, па чак и многи духовници? Зар нису многи сами себи изабрали учитеље који ласкају њиховим ушима? Они не уче од јединог Учитеља и Његовог Јеванђеља, нити у Његовој Цркви, већ од светских новинара, фељтониста, романописаца, песника, глумаца и кажу: «Ах, како је све то занимљиво и морално поучно!» И ако не речима, а оно делима својим говоре: нама није потребно Јеванђеље, ни Црква са њеним богослужењима, Светим Тајнама и проповедањем речи Божије. – Господе Исусе! Шта смо дочекали! «Речи Твоје бацају иза леђа»(Пс.50,17).
Ми само називамо Господа Богом, док у ствари имамо своје богове, јер вољу Божију не творимо, већ вољу свога тела и својих замисли, вољу свога срца и својих страсти: наши богови – то су наше тело, сласти, одећа, новац и друго.
Страхуј, у највећој мери страхуј да не посумњаш у истину, или да се покајеш због добре речи или дела! То је – дело сатанино, дело завидљивца, клеветника истине и правде. Тешко онима који сумњају: тешко сваком слуги сатанином.
Бог се налази у светима и у самом имену њиховом, као и у њиховим иконама; потребно је само са вером приступити тим иконама и свети ће чинити чуда.
Када у време усмене молитве ђаво буде подривао твоје речи кишом најлукавијих мисли, ти кажи: Спаситељ влада сваком речју и сваким звуком.
Реч Божија исто је што и сам Бог. Зато без икакве сумње веруј свакој речи Божијој; реч је Божија – дело; тако и твоја реч мора постати дело, и када даш реч, неизоставно је испуни; зато и речи наше молитве морају бити дело и истина, а не лаж, неискреност и ласкање.
Радујмо се томе што често на уму и срцу треба имати, а уснама изговарати име Божије, име Владичице наше Богородице, светих Ангела и светих угодника Божијих. Јер, име Божије, када Га поменемо искрено и од срца, освећује нас, оживљава и теши. Добро је бити у јединству с Богом и житељима небеским.
Кад те покрије тама проклетога – сумња, чамотиња, очајање и пометња, тада само од свег срца призови најслађе име Исуса Христа и у њему ћеш пронаћи све: и светлост, и ссигурност, и спокој; у њему ћеш наћи благост, милост и дарежљивост, и открићеш да све то, као у некој богатој ризници, налази у том једном имену.
Свака реч Светог Писма, свака реч Божанствене Литургије, јутрења и вечерња, свака реч свештенотајинских молитава и молитвословља, има себи одговарајућу, у њој садржану силу, слићну знамењу часног и животворног крста. Таква благодат својствена је свакој речи црквеној, јер у Цркви обитава ипостасна, оваплоћена Реч Божија, Која је Глава Цркве. Зато и свака истински добра реч има одговарајућу моћ ради свеиспуњујуће, једноставне Речи Божије... Са сваком пажњом и побожношћу потребно је изговарати сваку реч, и са каквом вером! Јер Реч је Сам Бог Створитељ и Речју је све из небића преведено у биће.
Научи се да име Божије увек изговараш са великом вером, побожношћу, љубављу и благодарног срца. Никада га немој изговарати непромишљено.
Какав је однос између речи и дела? Реч Божија је читав свет, и видљиви и невидљиви, из небића призвала у биће; реш је у устима Бога-речи била дело. Зато реч и дело међусобно морају бити неразлучиви, као што су у свом бићу неразлучиви душа и тело. Ко чува и твори реч Христову, одано и постојано, чија је реч дело, тај и сада чини велика и задивљујућа дела, и његовој се речи све покорава – покоравају се демони, болести се исцељују, врлине се бадграђују.
Када запретиш ђаволу именом Господа нашег Исуса Христа, онда то име, најслађе за нас, а за демона страшно и горко као мач са две оштрице, само од себе даје моћ. Свеједно је да ли за нешто молиш Оца Небеског, или нешто чиниш у име Господа нашег Исуса Христа: ако извшаваш заповести Његове, Отац Небески ће ти кроз Свете Тајне, у име Свог љубљеног Сина, дати све у Духу Светоме, без обзира на твоју недостојност. Где се са вером прризове име Божије, оно даје моћ: јер је моћ и само име Божије.
Власници рудника злата не обраћају пажњу на мноштво песка и муља који се налазе у златоносној руди, већ се заустављају на златним зрнцима и, мада их је врло мало, високо цене та малобројна зрна, испирајући их из мноштва неупотребљивог песка. Тако и Бог поступа са нама, дуготрпељиво нас очишћујући.
Дела руку Господњих – свет видљиви и невидљиви – сведоче о постојању Божијем, о Његовој премудрости, доброти и свемоћи. Зато и Црква пева тако често: «Благословите Господа сва дела Господња» (Пс.103,22). Како неки (могу да) поричу Господа, не видећи Га у делима Његовим?
Сва видљива природа, сви њени делови, велики, мали и најмањи, сваког тренутка нам говоре да све потиче од Господа, да Њиме постоји и креће се. Њиме све постаје и долази у биће, и у сваком тренутку Њему се све покорава.
Све што дише – удише ваздух и не може живети без ваздуха; сва разумно-слободна бића живе Духом Светим као ваздухом, и без Њега не могу да живе. «Свака душа живи Духом Светим» (Антифон,гл.4). Спознајте да се Дух Свети према вашој души односи као ваздух према вашем телу.
Ако нека мисао значи живот за срце, онда је она истина, а ако је мучење и смрт срца – онда је лаж. Господ наш јесте Мир и Живот – и миром и животом обитава у срцима нашим.
Свемогућа сила Божија, која постоји и дела у читавом свету, усредсређује се – слично као што се и сунчеви зраци сабирају у фокусу или у стаклу – на светим иконама. Усредсређеност силе Божије нарочито се показује у разумном обличју Божијем – у човеку, заправо, у срцу његовом, као у фокусу испуњеном вером, надом и љубављу. У њему се својом светлошћу одражава Сунце правде, троипостасни Бог наш са обиљем дарова Својих, свакоме по мери вере његове, загревајући и освештавајући свачију душу.
Шта је благодат? То је блага сила Божија, која се дарује човеку верујућем и крштеном у име Исуса Христа – сила очишћења, освећења, просветљења, која помаже у чињењу добра и удаљавању од зла, која теши и крепи у искушењима, патњама и болестима, која нам јемчи задобијање вечних добара. Ако је неко био горд, самољубив, зао и завидљив, али је затим постао кротак и смирен, самопожртвован ради славе Божије и добра његовог ближњег – постао је такав силом благодати. Ако је неко био неверник, па постао верник и ревносни извршитељ онога што вера прописује – он је постао такав силом благодати. Ако је неко био испуњен мржњом, злопамтљив и осветољубив, па постао испуњен љубављу – чак и према својим непријатељима – постао је такав препорађајућом, преображујућом и обнављајућом силом благодати.
Хоћу ли те заборавити, невидљиви, недостижни Господе, Који увек испуњаваш моје срце животом, светлошћу, миром, радошћу, силом, трпљењем, Тебе, који си свако добро у животу и једини сачињаваш мој живот? О, не дозволи ми да Те икада заборавим!
