петак, 21. октобар 2011.

Небеска јерархија



 Свети Арханђел Михајло 
икона XV век, Андреј Рубљов


ΑΗЂΕΟ (грч. άγγελος - гласник, весник), невидљиви, бестелесни и бесмртни дух (биће), посредник измеђуБога и људи, преносилац Божијих заповести људима (слика се са крилима); име које означава службу или дужност (Мт 22,30); тајновита бића у духовном свету који измиче људском поимању. Првобитно су им се приписивали добри и зли задаци, а касније, после изтеривања људи из Раја, задаци Анђела добијају вредносно одређење у подељеном свету духова: с једне стране, постоје добри Анђели (чувају људе, узносе Богу њихове молитве, итд.), а са друге стране, зли демони
Број Анђела је неизрецив (Мт 26,53). У односу на људе Анђели и даље испуњавају исте задатке које им је приписивао Стари Завет. Они су помоћници Господа Исуса Христа на делу спасења (Јев 1,14), гарантују за сигурност људи (Отк 8,3), воде душе праведних у Рај (Лк 16,22). Њихов живот измиче телесним тегобама; мада не знају за дан последњег Суда, који је искључиво тајна Бога Оца (Мт 24,36), они ће му бити извршитељи. Анђела има врло много и они образују велике небеске војске, над којима је главни господарГоспод Саваот ("Саваот" значи господар над војскама). 
Небеска јерархија


Анђели добијају имена према својим службама, а у анђелској небеској јерархији разликујемо девет чинова (врста):

  1. Серафими (Σεραφείμ) - (Ис 6,2)
  2. Херувими (Χερουβείμ) - (1 Мој 3,24)
  3. Престоли (Θρόνοι) - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
  4. Господства (Κυριότητες) - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
  5. Силе (Δινάμεις) - (Еф 1, 21)
  6. Власти (Εξουσία) - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
  7. Начела (Αρχαί) - (Кол 1,16; уп. Еф 1,21)
  8. Арханђели (Αρχάγγελοι) - (Јуд 9)
  9. Анђели (Αγγελοι) - (Рм 8,38)
Успостављена небеска јерархија подразумева и подељене улоге појединих чинова. Виши чинови, будући непосредно пред лицем Божијим, од Њега бивају очишћени, просвећени и усавршени у мери у којој је то њима могуће, јер чак ни они немају потпуно сазнање о Богу. Поштујући устројену небеску јерархију, они анђелски чинови који о Творцу знају више од других чинова, предају своја сазнања онима испод себе, а они пак предају онима који су иза њих. Трећа тријада небеске јерархије (Начела, Арханђели и Анђели) тим истинама учи Црквену јерархију
Према томе, сваки анђелски чин је тумач и весник о Богу онима који су испод њега. Бог је устројио такав поредак и јерархију са прикладним степенима, подељену на прве, средње и последње. Он је такође и унутар тих степена начинио божанствене чинове. Зато и сами божанствени серафими један другоме јасно говоре (Ис 6,3), показујући тиме да први казују другима истине богопознања. Небеска и Црквена јерархијаимају свој први, средњи и последњи степен, пројављући тиме истину да се сваки од тих степена удостојава знања у оној мери у којој им то приличи, као и чињеницу да светлост најобилније примају први, а да преко њих ту светлост добијају они који долазе иза њих. 
Пад дела анђелске војске

У почетку, када је Бог стварао свет, сем видљивог или материјалног, најпре је створио духовни, невидљиви свет. Сви духови су у почетку били добри, али се један, по имену Деница погорди, и занесен великом моћи коју му Бог подарио, пожеле да буде једнак Богу, повуче за собом трећину анђелског света, и на тај начин постаде Божији противник (σατανάς - сатана) и клеветник (διαβολος - ђаво) људи. Тако се Анђели поделише на добре и зле: на Анђеле и демоне. Пакошћу и завишћу демона, у свет је ушла смрт (Прем Сол2,23-24), у свет који је Бог створио за вечност и у коме није било семена пропасти. 
Место и улога у свету

Бог је створио духовни свет - Анђеле, да Гa славе, слушају, чине разна добра и служе. Анђелима је дато, и то оним највишим чиновима (Серафимима) који су најближи Богу, да Га непрестано славе серафимском песмом, летећи око Његовог престола. Анђели извршавају Божије заповести тачно и брзо, без поговора. Када је Бог изгнао Адама и Еву из Раја, поставио је на улазу у рајски врт Херувима са огњеним мачем да спречи приступ κа дрвету вечног живота (1 Мој 3,24). Дужност Анђела је да чине добра и да све ствари у овом свету одржавају у оном реду и поретку, како је Бог одредио; а нарочито да помажу људима, као својој млађој и несавршенијој браћи, у сваком добром делу. 
Сваки Хришћанин на дан Крштења добије свога Анђела чувара, који се назива Анђео мирни, верни учитељ, чувар душе и тела, и ти Анђели чувају човеку живот и здравље и пазе да, због свог незнања или несмострености, не направи какву погрешку. Анђели, као добри чувари не приморавају човека, већ га саветују, али га остављају и удаљавају се кад намерно греши, и када чини зла дела. Људи чују глас свог Анђела; а то је она душевна борба са самим собом, када се неко решава да учини какво зло дело, а Анђео га одвраћа; а чују глас Анђела и када учине какво добро и племенито дело, јер су тада радосни и задовољни, а ту радост и задовољство им Анђео улива. Анђели су чувари и читавих градова, држава, покрајина, цркава и манастира (Отк 1,20,3,5 и посебно гл. 2). 
Бестелесност Анђела


За Анђеле се обично каже да немају тела, да су бестелесни и зато се називају дусима. Мада, и то је условно речено, јер једино је Бог истински Дух без тела, који је свеприсутан. Самим тим, иако су "духови" и "пламени огњени" (Пс 104,4) (Јев 1,7) који обитавају тамо где време и простор не постоје, ипак су ограничени временом и простором, и понашају се на "материјалан" начин, тако да их Свети Оци често говоре о "ваздушним телима" Анђела.
  • Св. Василије Велики у свом делу О Светом Духу, пише да су по својој природи, Анђели ваздушасти духови, нематеријални огањ, и да су због тога, просторно ограничени, а постају видљиви само онима који су тога достојни, и то у обличју свог властитог тела. По питању просторне ограничености, он каже: "Верујемо да се свака (небеска сила) налази на одређеном месту. Јер Анђео који се појавио испред Корнилија није у исто време био и са Филипом (Дап 10,3; 8,26); и Анђео који је причао са Заријем поред олтара док је кадио (Лука 1,11), није у исто време био и на свом месту на небесима."(гл. 16, 23; Дела Св. Василија, Петроград, 1911, том I, стр. 608, 622).
  • Св. Григорије Богослов на сличан начин описује Анђеле и пише: "Другостепени, после Свете Тројице, којима припада царска слава, су блистави невидљиви Анђели. Они се слободно крећу око Престола, јер су они брзопокретни умови, пламени огњени и божански духови, који се брзо крећу кроз ваздух." (Беседа VI, О мисленим бићима)
  • Св. Јован Дамаскин поводом бестелесности каже: "Бестелесним и нематеријалним назива се Анђео у поређењу са нама. Јер све, у поређењу са Богом, Јединим несравњивим, показује се грубо и материјално. Само Једно Божанство у строгом смислу није материјално и бестелесно је. Анђели су ограничени, јер кад су на небесима, нису на земљи, а када их Бог пошаље на земљу, они не остају на небесима. Међутим, они нису условљени зидовима, вратима, резама и печатима, јер нису везани законима пририоде. Кажем да нису везани, јер се не показују праведницима и другима којима Богхоће да се покажу, онаквим какви заиста јесу. Они се показују у оном облику у коме могу да их виде они који их посматрају." (Тачно изложење Православне Вере, 2,3)
  • Св. Јован Дамаскин, поводом природе и суштине анђелског тела, пише: "Облик и својства њихове суштине зна само Творац."
У поређењу са људским грубим материјалним телом, сасвим је свеједно да ли ћемо за Анђеле рећи да су "бестелесни" или да имају "ваздушаста тела". Због тога морамо бити опрезни када говоримо о "телима" Анђела, да им не би приписали карактеристике грубих материјалних тела. 
Анђели у иконографији

 Бели Анђео, манастир Милешева


Анђели се, на иконама сликају у људском облику, јер су се у том облику појављивали током људске историје. Увек се сликају као млади људи, зато што они немају телесних жеља и брига. Пошто Анђели немају ничег телесног на себи, зато се и претпоставља да немају никаквог узрока који би им кварио и ружио њихову младост и лепоту, и зато су они вечно млади и лепи. Увек су обучени у белу одећу, плаштове, у знак чистоте и невиности, а само се Архистратиг Михаило слика у оделу какво су у давна времена носиле војводе. Седми васељенски сабор (787) је одредио да се Анђели увек иконопишу на такав начин. 
Нови Завет

У Православној иконографији, Анђели, Арханђели и виши анђелски чинови често се иконопишу. Највиши чинови, Серафими и Херувими, сликају се с људским лицем и много крила (обично од четири до десет), ретко са ногама, а каткад са рукама у којима држе лабаруме са натписом "Свет, Свет, Свет..." Понекад је разлика међу њима наглашена бојом: Серафим се слика црвенкастим, а Херувим плавичастим тоновима. Оба ова чина на фрескама приказују у горњим зонама цркве, у пандантифима (мозаици Св. Софије у Цариграду из IX века), у тамбурима бочних купола (нпр. у Манасији до 1418), а најчешће око Исуса Христау слави (у мандорли или око ње). У појединим случајевима, уместо Херувима приказује се тетраморф, Анђео са четири главе - четири символа јеванђелиста. Поред живописа, Серафими се јављају и у примењеној уметности: црквене рипиде обично имају облик Серафима. 
Нешто нижи чин Анђела имају Престоли или Трони и сликају се као кругови с многим крилима по ободу, често по целој површини прекривени очима, одакле и други назив за њих - "многооки". И они се приказују непосредно уз Христа у слави, око или испод Његовог престола. Знатно ређе представљају се Господства, Силе, Власти и Поглаварства, који се ликом не разликују од Арханђела (нпр. у данас уништеној црквиУспења Богородице у Никеји, на мозаику из IX века). 
 Престоли, трећи анђелски чин


Анђели и Арханђели приказују се најчешће као прелепи, крилати младићи с тракама у коси. Анђели су често одевени у бело (па и као ђакони), а Арханђели у царски орнат, хитон и химатион или ратнички оклоп (углавном Арханђел Михајло, али понекад и Арханђел Гаврило, као на фресци у Каленићу из 1413). Арханђели често у једној руци држе "мерило" или жезал, a у другој провидну сферу са Христовиминицијалима. За разлику од виших чинова, они нису ограничени на Небеса, односно више зоне црквеног сликарства, већ се јављају на свим зидовима и у различитом контексту. 
У најсветијем делу цркве, у олтару, Анђела има у свим зонама. Око Богородице с малим Христом на престолу приказују се Арханђели Михајло и Гаврило (углавном како јој се клањају). Анђели учествују и у сценама испод ове, у Причешћу Апостола и служењу Свете Литургије (где као ђакони помажу Св. Јовану Златоустом и Св. Василију Великом). Крајем XIII века настала је и представа Небеске Литургије коју служиХристос с Анђелима, а која се приказује у куполама храмова. 
Арханђели и Анђели имају важну улогу и у многим представама Великих празника: Арханђел Гаврилодоноси благу вест Богородици, као и пастирима (о Рођењу Христовом), бројни су Анђели уз Св. Јована Претечу на сцени Христовог Крштења, ридајући Анђели лете око Крста на Распећу Христовом, Анђео (каткад два) дочекује мироносице на гробу Господњем, многи Анђели прате Христа на силаску у Ад, а други га дочекују на Вазнесењу, итд. Анђели учествују и у циклусима Христових Страдања (Молитва у Гетсиманији), Богородице и Јована Претече (благовести различитим светим личностима) и других светитеља, као и у Богородичином акатисту. 
Стари Завет

У илустрацијама сцена из Старог Завета анђелска јављања су честа: Јаковљев сан и борба са Анђелом,Гедеон и Анђео на гумну, Три младића у пећи огњеној, Исус Навин и Анђео, Жртвовање Исака, итд. Посебно је значајно присуство три Анђела на сцени Гостољубља Авраамовог, где они представљају Свету Тројицу (са иконографским развојем теме од мозаика у Сан Виталу у Равени из VI века, до иконе Андреја Рубљова с почетка XV века). Осим Свете Тројице у облику три Анђела и Исус Христос се сам представља у облику Анђела као Анђео Великог Савета (што је тема којом се одликује тзв. поствизантијски период). Значајна је улога Анђела на Страшном Суду, где се Арханђел Михајло често приказује као мерач душа (према апокрифној Апокалипси Варуховој из II века), док остали одвајају праведнике од грешника; понекад је њихов изглед застрашујући: Анђели беле косе и изобличених лица на једној фресци Страшног Суда уМилешеви (1237) могу се препознати као "немилостиви анђели" из списа Св. Исака Сирина
Разне илустрације

Анђели се брину за душе покојника на илустрацијама Канона на исход душе (нпр. у Хиландару око 1250), као и на представама смрти историјских личности (нпр. Смрт Ане Дандоло у Сопоћанима око 1265). Они додељују владарске инсигније (краљ Милутин и краљица Симонида у Грачаници, 1321) или оружје (деспот Стефан Лазаревић у Манасији до 1418) хришћанским владарима на ктиторским портретима. Посебно је значајан Арханђел Михајло коме су посвећене бројне цркве у Православном свету и чији се циклуси чуда налазе очувани на више места: у цркви Св. Софије у Кијеву (1061-1067), у пећинском храму у Монте Гаргану (1076), у цркви Преображења манастира у Мирожу, Русија (пре 1156), на бронзаним вратима у Суздаљу (око 1230), на фрескама цркве манастира Леснова у Србији (1346-1347), у Богородичиној цркви у Матејчи код Скопља (средина XIV века) итд.