петак, 07. октобар 2011.

Житије Светих апостола


Житије Светог апостола Јакова АлфејеваЕ-пошта
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈАКОВА АЛФЕЈЕВА

Active ImageСвети Јаков бејаше син Алфејев и један од дванаест великих апостола. Рођени брат апостола и еванђелиста Матеја. Сведок истинити живота, речи и чудеса Господа и Спаса нашега Исуса Христа, сведок Његовог страдања, Васкрсења и Вазнесења. По силаску Светога Духа о Педесетници апостолу Јакову паде у део да проповеда Еванђеље Христово у Елевтеропољу и околним местима, потом и у Египту, где и пострада за свога Спаситеља. Са великом силом, и на речи и на делу, проносио је Свети Јаков спасоносну благовест о оваплоћеном Богу Речи, рушећи идолопоклонство, изгонећи демоне из људи, лечећи сваки недуг и сваку болест именом Господа Исуса Христа. Његов труд и његова ревност крунисани су великим успехом. Многи незнабошци поверовали су у Христа Господа, цркве се основале и уредиле, свештеници и епископи поставили. Пострада у Египту у граду Острацину будући на крст распет од незнабожаца. И тако се пресели у Царство Небесно овај велики и дивни апостол Христов, да бесмртно царује са Богом – Царем славе.
 
Житије Светог апостола МатејаЕ-пошта
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНГЕЛИСТА МАТЕЈА



Active ImageСвети апостол и евангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије,[1] живљаше у Галилејском граду Капернауму.[2] Он беше човек имућан и по занимању цариник.[3] Једном, у време боравка Свог у Капернауму, Господ Христос пође к мору, праћен народом. Пролазећи он виде Матеја где седи на царини[4] и рече му: "Хајде за мном!" Чувши ове речи не само телесним ушима него и ушима срца, Матеј устаде одмах, и оставивши све, пође за Христом. У радости својој Матеј приреди Господу код куће своје велику част. Господ благи не одби позив и уђе у дом Матејев. Дођоше к Матеју и многи суседи његови, и пријатељи, и познаници, – све сами цариници и грешници, и сеђаху за трпезом заједно са Господом Исусом. А беху тамо и неки од књижевника[5] и фарисеја.[6] Видевши да се Господ не гнуша цариника и грешника, него седи заједно с њима за трпезом, они роптаху и говораху ученицима Његовим: Зашто учитељ ваш с цариницима и грешницима једе и пије? – А Господ чувши такве речи њихове, рече им: Не требају здрави лекара, него болесни. Ја нисам дошао да дозовем праведнике, но грешнике на покајање.[7]Од тога времена Матеј остави све и сва, пође за Господом Христом, и као верни ученик више се не одвајаше од Њега. Ускоро затим он се удостоји да буде увршћен у Дванаесторицу апостола.[8] Заједно са другим ученицима, Матеј праћаше Господа на Његовим путовањима по Галилеји и Јудеји, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса, а понекад и учествујући у њима. Наоружан од Господа чудотворном божанском силом, он са осталим апостолима хођаше к изгубљеним овцама дома Израиљева, проповедајући им Еванђеље Царства Божијег, исцељујући болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве, васкрсавајући мртве. Он беше очевидац и сведок: и Спаситељевог живота, и Спаситељеве крсне смрти, и Спаситељевог Васкрсења, и Спаситељевог Вазнесења на небо.

После силаска Светога Духа на апостоле, Свети Матеј спочетка остаде у Палестини, заједно са другим апостолима проповедајући Еванђеље у Јерусалиму и његовој околини. Али наступи време када се апостолима ваљало разићи из Јерусалима по разним народима, ради обраћења њиховог вери Христовој. Пред одлазак Светог Матеја из Јерусалима, јерусалимски хришћани из Јевреја молише га да им остави писмено изложена дела и учење Господа Христа. Овој молби се придружише и остали апостоли који се у то време налажаху у Јерусалиму. И Свети Матеј, одазивајући се овој општој жељи, написа Еванђеље осам година по Вазнесењу Христовом.[9]

Отпутовавши из Јерусалима, Свети апостол Матеј проповедаше Еванђеље у многим земљама. Благовестећи Христа он пропутова Македонију, Сирију, Персију, Парцију и Мидију, и сву Етиопију с краја на крај, на коју му паде коцка, и просвети је светлошћу познања Светог Еванђеља.[10] Вођен Духом Светим, он напослетку дође у земљу људождера, к народу црнокозном и звероподобном, и уђе у њихов град, зван Мирмени. Ту он, обративши неколико душа ка Господу, постави им за епископа свога сапутника Платона, и сагради им малу цркву. Сам пак узиђе на тамошњу оближњу гору, и борављаше на њој у посту, молећи се усрдно Богу да Господ обрати тај незнабожни народ. И јави мy се Господ у облику прекрасног младића са жезлом у десној руци, назва му Бога, и дајући му тај жезал нареди му да сиђе са горе, ипободе жезал близу врата цркве коју је он саградио. Притом му Господ говораше: Овај жезал ће Мојом силом пустити корење, израсти у високо дрво, и то дрво ће донети изобилан род, који ће величином и сладошћу превазилазити свеколико друго воће, а из корена његова избиће извор воде чисте. Који год се од људождера измије у тој води, добиће лепоту лица; и који год окуси од тог плода, одбациће зверску нарав и постаће добар и кротак човек.

Примивши жезал из руке Господње, Матеј сиђе са горе и пође у град да изврши што му би наређено. Кнез пак тога града, Фулвијан, имађаше жену и сина који обоје беху ђавоимани. Сусревши апостола на путу, они викаху на њега дивљим и покварењачким гласовима, да би га уплашили. И говораху: Ко те посла овамо са тим жезлом на погибао нашу? – Апостол запрети дусима нечистим и изагна их; а исцељени се поклонише апостолу и кротко иђаху за њим. Сазнавши за његов долазак, епископ Платон га срете са клиром, и ушавши у град, и приближивши се к цркви, учини како му би наређено: пободе у земљу жезал дат му од Господа, – и тог часа, на очиглед свију, жезал постаде велико дрво, пусти из себе гране пуне лишћа, и појави се на њему прекрасан род, крупан и сладак, и изби из корена извор воде. Сви који то гледаху дивљаху се; сав град се слеже на такво цудо, и јеђаху слатки род са тога дрвета, и пијаху чисту воду. А Свети апостол Матеј, стојећи на узвишици, проповедаше скупљеним људима реч Божију на њиховом језику; и одмах сви повероваше у Господа, и крсти их Свети апостол у чудотворном извору оном. Најпре он крсти исцељену од духа злог кнежеву жену са сином њеним, па онда сав народ који верова у Христа. И сви крстивши се људождери, по реци Господњој, излажаху из воде прекрасни лицем и бели. И добијаху они не само телесну но и душевну белину и красоту, скидајући старог човека и облачећи се у новог човека – Христа.

Дознавши шта се догодило, кнез се најпре обрадова исцељењу своје супруге и сина. Али затим, хушкан од ђавола, он се разгневи на апостола зато што сав народ хрли к њему остављајући богове своје, и намисли да га погуби. Међутим, апостолу се те ноћи јави Спаситељ, налажући му да буде неустрашив и обећавајући да ће бити с њим у невољи која наилази. Када свану и апостол у цркви са вернима појаше хвалу Богу, кнез посла четири човека да га ухвате. Но када војници дођоше до храма Господњег, њих тог часа обави тама, и ови једва успеше да се врате натраг. Упитани, зашто не доведоше Матеја, они одговорише: Ми га чусмо где говори, али га не могосмо видети и ухватити.
 
То још више разјари кнеза Фулвијана и он посла велики број војника са оржјем, наредивши им да силом доведу Матеја; а ако се ко буде успротивио и штитио Матеја, таквога убити. Али, и ови се војници вратише без ичега. Јер када се приближише храму, небеска светлост обасја апостола, и војници, не будући у стању гледати на њега, страховито се уплашише, побацаше оружје, па побегоше и испричаше кнезу шта им се догоди. Ужасно разјарен и бесан, кнез пође са свеколиким мноштвом слугу својих, желећи да сам ухвати апостола. Но, кад се приближи апостолу, он изненада ослепи, и искаше да га ко води. И тада поче он молити апостола да му опрости грех и да му просвети ослепљене очи. Апостол, сатворивши крсни знак на кнезеве очи, дарова му прогледање. Кнез прогледа, но само телесним очима, а не и душевним, јер га злоћа беше ослепела, и тако велико чудо он приписиваше не Божјој сили већ враджбинама. И он, узевши апостола за руку, поведе га к своме дворцу, као да хоће да му укаже поштовање, а y срцу свом већ беше одлучио да апостола Господња спали у огњу као мађионицара. Но апостол, провидећи тајне срца његова и злу намеру његову, изобличи кнеза, говорећи: Мучитељу умиљати, зашто не приводиш крају оно што си намислио о мени? Чини што ти Сатана метну у срце, а ја сам, као што видиш, готов да све претрпим за Бога мог.

Тада кнез нареди војницима да Светог Матеја дохвате и распростру на земљи полеђушке, па да му руке и ноге чврсто прикују клинцима за земљу. Када то би учињено, слуге онда, по мучитељевом наређењу, накупише много сувог грања и прућа, донесоше смоле и сумпора, па све то метнуше на Светог Матеја и запалише. Но, кад се огањ разгоре у велику ватру, и сви мишљаху да је апостол Христов већ изгорео, огањ се изненада охлади и пламен се у росу претвори, и Свети Матеј се појави жив и неповређен славећи Бога. Видевши то, сав се народ препаде од толиког чуда и узнесе хвалу апостоловом Богу. Међутим, кнез се још више разјари. Не хотећи да призна да је Божија сила Христовог проповедника сачувала живот и неповређеног од огња, он безаконички оптуживаше праведника, називајући га врачаром. И говораше: Матеј враджбинама угаси огањ и остаде у њему жив.

Затим кнез нареди да се донесе још више дрва, грања и прућа, наслаже на Матеја, запали и одозго зали смолом. А нареди он те донесе и дванаест златних богова његових, поређа их око огња, и призиваше их у помоћ да они силом својом учине да се Матеј не избави од пламена него да се претвори у пепео. Међутим, апостол се и у пламену мољаше Господу, да покаже непобедиву силу Своју, обелодани немоћ богова незнабожачких, и посрами оне који се уздају у њих. И изненада се пламен огњени са страховитом тутњавом устреми на златне идоле, и они се истопише од огња као восак, и многи неверни који стајаху унаоколо бише опаљени; а из растопљених идола изиђе пламен у облику змије и стаде вијати кнеза тако да он не могаше побећи и опасност избећи док са смиреном молбом не завапи ка апостолу да га избави од погибије. Апостол запрети огњу, и пламен се одмах угаси и обличје огњене змије ишчезе. И кнез хтеде да с чешћу изведе из огња светог апостола, али он, сатворивши молитву, предаде свету душу своју у руке Господу.[11] Тада кнез нареди да се донесе златан одар и на њему положи чесно апостолово тело неповређено од огња, и обукавши га у скупоцене одежде, узе на рамена са својим велможама и унесе у свој дворац. Но, он још не имађаше савршену веру, зато и нареди да се изради железни сандук, у њега положи тело светог апостола, сандук са свих страна потпуно залеми оловом, па баци у море. Притом рече својим великашима: Ако Онај који је Матеја сачувао у огњу читавим, сачува њега и у води непотонљивим, онда је Он ваистину Једини Бог, и ми ћемо се клањати Њему, оставивши све богове наше који не узмогоше избавити себе од сагорења у огњу.

Пошто зелезни сандук са чесним моштима би бачен у море, свети апостол се ноћу јави епископу Платону, говорећи: "Сутра отиди на морску обалу с источне стране кнежевог дворца, и тамо узми моје мошти које су изнесене на копно".

Када свану, епископ праћен мноштвом верних отиде на указано место и нађе железни сандук са моштима Светог апостола Матеја, као што му би у виђењу речено. А кнез, сазнавши за то, оде тамо и сам са својим великашима, и овога пута истински поверова у Господа нашег Исуса Христа, и громогласно исповеди да је Он Једини Истинити Бог, који слугу Свога Матеја сачува неповређеним како за живота у огњу тако и у води после смрти. И припадајући к сандуку са моштима светог апостола, мољаше од светог апостола опроштај за грехе своје које учини према њему, и свесрдно жељаше да се крсти. Епископ Платон, видећи кнежеву веру и усрдно мољење, огласи га, и научивши га светој вери, крсти га. Но, када му при крштењу метну руку своју на главу и хтеде му наденути име, дође глас с неба који говораше: "Надени му име не Фулвијан већ Матеј".

Добивши на тај начин при крштењу апостолово име, кнез се потруди да буде подражавалац и апостолових дела: он убрзо своју кнежевску власт предаде другоме, одрече се сујете света, предаде се молитви у цркви Божијој, и би удостојен презвитерског чина од стране епископа Платона. А кад након три године епископ умре, јави се презвитеру Матеју, бившем кнезу, Свети апостол Матеј и усаветова га да прими епископски престо после блаженога Платона. Примивши епископство, Матеј се изврсно потруди у проповедању Благовести Христове, и одвративши многе од идолопоклонства приведе их к Богу. Затим, после дугог богоугодног живота, он и сам отиде к Богу, и предстојећи са Светим евангелистом Матејем престолу Божијем, моли за нас Господа, да и ми будемо наследници вечног Царства Божијег. Амин.

НАПОМЕНЕ:

   1. Мк. 2, 14; Мт. 9, 9; Лк. 5, 27.
   2. Капернаум – малени град на северозападној обали Генисаретског Језера или Тиверијадског мора, у Галилеји. Сада рушевина тог града под именом Тел-Тум.
   3. Цариник – то јест закупац и скупљач пореза, царине, трошарине, или митар. Цариници су постављани од Римских власти да убирају порез и остале дажбине од Јевреја. При обављању тих послова, цариници су обично употребљавали све могуће мере, да што више користи извуку за себе лично. Користољубиви и безобзирни, митари су сматрани од Јевреја за издајнике своје земље, свога народа и Бога. Грешник, незнабожац и митар – код Јевреја је значило једно исто; говорити с њима, сматрало се за грех; дружити се с њима, сматрано је за оскврњење, мада је и међy њима било добрих и богобојажљивих људи.
   4. Царина – место за наплаћивање дажбина, царине, трошарине од каравана који су пролазили приморским путем, и од лађара за превожење робе морем.
   5. Код Јевреја су се називали књижевницима људи високог књижевног образовања, и најученији међу Јеврејима: они су тумачили закон, јавно учили и поучавали народ закону; називали су се рабини и законоучитељи; познаваоци закона, они су решавали спорна питања, замршене послове, који су захтевали познавање закона и практично искуство; писци и писари, који су служили у синагогама и синедрионима. Ови учени Јевреји описују се у Новом Завету као посебан сталеж, различит од фарисеја; но у исто време они често иступају заједно са фарисејима. Већина књижевника била је слепо привржена многим предањима, која нису била у духу Божијег Закона, лажно тумачила Божији Закон, и била слепи вођ народа, радећи за славу од људи.
   6. Фарисеји – једна од Јеврејских секти; појавила се у II и III веку пре Христа. Фарисеј значи издвојени, нарочити, посебни. Тај назив су добили јер су се старали да се одликују нарочитом ревношћу за Закон. Током времена, помоћу разних тумачења и допуна Закона, образовало се мноштво предања, која су се првенствено односила на спољашњу, обредну страну Закона. Придајући свима отачким предањима и обичајима исту божанску важност као и Мојсијевом Закону, фарисеји су сачињавали посебну класу људи, и да би лакше сачували отачка предања, они су избегавали општење са осталим народом. Народ пак гледао је на њих као на људе нарочите, као на строге ревнитеље Закона који се старају да подрже у народу веру и побожност, и односио се према њима са дубоким поштовањем. Међутим, под спољашњом праведношћу и обредном ревношћу фарисеја тајило се најодвратније лицемерство, најхладнокрвнија бездушност и најнеморалнија делатност. Зато је Господ Христос карао и осуђивао њих више неголи ма коју другу врсту људи.
   7. Лк. 5, 27-32; Мт. 9, 9-13; Мк. 2, 14-17.
   8. Мт. 10, 1-42; Мк. 3, 13-19; Лк. 6, 14-16.
   9. Свети Матеј написао је Еванђеље око 41. године после Христа. То је била прва по времену свештена књига између свих књига Новога Завета, и зато заузима прво место. Свети Матеј је написао Еванђеље на јеврејском језику, које је убрзо преведено на грчки, и на грчком је дошло до нас, док се оно на јеврејском изгубило.
  10. Сирија – западна област Мале Азије, пружала се од Средоземног Мора до Еуфрата. Персија – у јужном делу Иранских равница, између реке Тигра, Персијског Залива и Каспијског Мора. Мидија – западни део Ирана, на југу од Каспијског Мора: са запада се граничила Асиријом и Великом Јерменијом, с југа Персијом, са истока Парцијом. Парција – пространа земља у Азији: на југоистоку од Каспијског Мора, и даље на исток до Индијског Мора. Етиопија – у Африци, на југу од Египта, где су сада Нубија и Абисинија.
  11. Свети апостол и евангелист Матеј представио се око 60. године после Христа.
 
Житије Светог апостола Симона ЗилотаЕ-пошта
СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА СИМОНА ЗИЛОТА



Active ImageОвај Свети Симон беше из Кане Галилејске. Био је лично познат Господу Христу и Његовој Пречистој Матери, пошто Кана није далеко од Назарета. И када се Симон жењаше, он позва на своју свадбу Господа Исуса са ученицима Његовим и Пречисту Богоматер. Али, пошто нестаде вина, Господ Христос претвори воду у вино. Видевши такво чудо, женик поверова у Господа Христа, и одмах остави и невесту и свадбу и кућу, и пође свесрдно за Господом. Због тога и би прозван Зилот, то јест Ревнитељ[1], јер га божанска љубав према Христу толико занесе, да он презре и невесту своју и све световно ради љубави Божије, и уневести душу своју Бесмртном Женику, Женику чистих душа. Због тога би уврсшћен међу ученике Христове, и беше један од дванаесторице апостола. Примивши на дан Педесетнице са осталим светим апостолима Духа Светога који сиђе у виду огњених језика, Свети Симон Зилот пропутова Мавританију и Африку проповедајући Христа, и ревнујући за Њега огњеном ревношћу. Био је и у Британији. Пошто је успео да многе просвети речју еванђелском и обрати вери Христовој, он би од неверника намучен и најзад на крсту распет као и његов Господ.[2]

НАПОМЕНЕ:

   1. Зилот је грчки превод јеврејске речи кананит, што значи ревнитељ, од речи: кана – ревност.
   2. Свети Симон Зилот скончао је крсном смрћу у Абхазији, у Африци, и сахрањен у граду Никопсији, у близини Джигетије. Остаци овога града и данас се виде на тридесетак километара од Сухума, недалеко од морске обале. На месту кончине светога апостола била је подигнута црква, која је обновљена 1875. године. Светог апостола Симона Зилота треба разликовати, прво од Светог апостола Симона Петра, такође апостола из Дванаесторице, и од светог апостола Симона или Симеона, сродника Господњег по телу (Мт. 13, 55), који припада лику седамдесеторице апостола и био је други епископ јерусалимски (о њему видети под 27 априлом).
 
Житије Светог апостола ТомеЕ-пошта
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ  СВЕТОГ АПОСТОЛА ТОМЕ



Active ImageСвети апостол Тома, звани Близанац,[1] бејаше из Галилејског града Панеаде. Када Господ наш Исус Христос за живота Свога на земљи прохођаше градове и села учећи људе и исцељујући сваку болест, тада Тома, чувши проповед Његову и видевши чудеса Његова, прилепи се свом душом за Њега. И хођаше за Њим хранећи се слатким речима Његовим и гледањем пресветог лица Његовог, и удостоји се да га Господ уврсти у Дванаест Апостола, са којима и следоваше Њему све до спасоносног страдања Његовог. По Васкрсењу пак Господа Христа, Свети Тома неверјем својим силно појача веру у Цркви Христовој. Јер, када му остали ученици говораху: видесмо Господа (Јн. 20, 25), он им не хте веровати док сам не види Христа и не опипа ране Његове. И након осам дана по Васкрсењу, када сви ученици беху заједно и Тома с њима, Господ им се јави и рече Томи: Пружи прст свој овамо и види руке Моје; и пружи руку своју и метни у ребра Моја, и не буди неверан него веран. – А Тома, видевши Христа и опипавши животодавна ребра Његова, рече: Господ мој и Бог мој (Јн. 20, 26-28). Овај догађај са Томом на очигледан начин потврђује свима истинитост Васкрсења Господњег: јер Христос заиста васкрсе и јави се ученицима не као привиђење и не у неком другом телу него у оном истом у коме пострада ради нашег спасења.

После Вазнесења Господа Христа на небо и силаска Светога Духа, свети апостоли бацише коцке, куда би ко од њих ишао ради проповедања речи Божије. Светоме Томи паде коцка да иде у Индију, да тамо незнабоштвом помрачене крајеве просвети, и научи истинитој вери разне народе: Парћане и Миђане, Персијанце и Гиркане, Бактре и Брахмане, и све најудаљеније житеље Индије.[2] Међутим, Свети Тома силно туговаше што се шаље међу такве дивље народе. Но, њему се јави Господ у виђењу, крепећи га и наређујући му да буде јуначан и да се не боји, и обећавајући му да ће Сам бити са њим. И ускоро му Господ омогући путовање у те земље на следећи начин.

Индијски цар Гундафор, желећи да сазида себи изузетно леп дворац, посла свога повереника Авана у Палестину, да тамо потражи тако вичног неимара, који би био способан и вешт подићи му палате какве имају римски цареви. Господ нареди Томи да са тим Аваном иде у Индијске стране. Када Аван тражаше премудрог неимара у Панеади, Тома се срете са њим и представи му се као човек вичан у грађевинарству. Аван се погоди са њим, и они лађом кренуше на пут, пловећи по погодном ветру. А када успут пристадоше у неки град, они чуше звук труба и других музичких оруђа: јер цар тога града удаваше своју кћер и беше послао гласнике по целоме граду да на свадбу позову и богате и убоге, и робове и странце; а ако ко не хтедне доћи, одговараће царскоме суду. Чувши то Аван и Тома, и бојећи се да као странци не разгневе цара ако се не одазову царевом позиву, отидоше у царев двор на свадбу. А када сви поседаше и стадоше се веселити, апостол седе на последње место, и нити што окусаше, нити узимаше удела у весељу, већ беше погружен у своје мисли. И сви гледаху на њега као на странца и иноплеменика. А они што сеђаху крај њега питаху га: Зашто си дошао овамо када нити једеш нити пијеш? – Апостол одговори: Нисам дошао овамо ради јела и пића, него да испуним цареву вољу, јер гласници громко објављиваху да ће царскоме суду одговарати ко не дође на свадбу.

Међу званицама на свадби бејаше и једна жена Јеврејка, која дивно свираше на свирали, припевајући свакоме од званица понеку похвалу. Угледавши Тому који није узимао учешћа у весељу, већ је често погледао на небо, она познаде да је он Јеврејин, и свирајући пред њим, припеваше му на јеврејском језику ове речи: Један је Бог – Јеврејски, који је створио небо и земљу. – А апостол, са задовољством слусајући овај припев, моли је да неколико пута понови те речи. Међутим, један од слугу који је прислуживао вино, видећи да апостол није весео, удари му шамар по лицу, говорећи: Позван си на свадбу; немој бити тужан, него буди весео, придружујући се онима што пију. – Апостол му рече: Нека ти Господ још у овом животу узврати за ово; и руку која ме је ударила нека ја видим где је пас вуче на очиглед многима.

После кратког времена слуга што удари апостола упути се ка студенцу да захвати воду, желећи да гостима донесе воде ради разблажења вина. Али, на студенцу њега изненада нападе лав, обори га и закла, па посисавши му крв отиде. Тада дотрчаше пси и растргоше га у комаде; а један црни пас дохвати десну руку, однесе на свадбену гозбу и баци пред свима. Видевши то, сви се узбунише и питаху се, чија ли је то рука. А жена што свираше на свирали узвикну: Данас се међу нама збива нешто веома тајанствено: с нама се овде налази или Бог или посланик Божији. Јер ја видех где слуга који прислужује вино удари шамар по лицу једноме човеку, и чух како му овај човек рече на јеврејском ово: "Руку која ме је ударила нека ја видим где је пас вуче на очиглед многима", – што се и зби, као што сви видите. – После ових речи страх спопаде све.

Пошто се заврши свадбени пир, цар, који о свему беше обавештен, дозва к себи Светог апостола Тому и рече му: Уђи у дворац и благослови моју удату кћер. – Апостол уђе, поучи младенце целомудрију и чувању девства у чистоти, помоли се за њих и благослови их, па отиде. Мало затим младенци видеше у сну Исуса који им се јави у облику Светог апостола Томе и с љубављу их грљаше. А женик мислећи да је пред њим апостол Тома, рече му: Ти си изашао пре свих, на који си се начин поново обрео овде? – Господ одговори: Ја нисам Тома, већ брат његов, и сви који су се одрекли света и следују Мени као он, не само да биће моја браћа у будућем животу, него ће постати наследници Царства Мога. Стога, децо моја, не заборавите оно што вам је саветовао брат мој, и ако по савету његовом сачувате девство своје беспрекорним, ви ћете се удостојити неувенљивих венаца у Моме небеском дворцу.

Рекавши то, Господ оде; а они, пробудивши се од сна, испричаше једно другом шта су видели у сну, па устадоше и сву ноћ ту мољаху се Богу усрдно. Речи пак, речене им у сну, чуваху у срцу свом као скупоцене бисере.

Ујутру цар дође у посету младенцима и затече их где седе далеко један од другога. У недоумици, он их упита зашто седе тако далеко један од другога. Они му одговорише: Ми се молимо Богу да нам да снаге да до смрти наше сачувамо у нашем браку потпуну девственост, какву сада имамо, да бисмо се удостојили у дворцу небеском бити овенчани неувенљивим венцима, као што нам обећа Господ који нам се јавио.

Тада цару би јасно да их је на чување девствености усаветовао онај странац што је јуче био у дворцу. То силно разјари цара и он посла слуге своје да ухвате апостола, али га они не нађоше, пошто Аван и Тома већ беху отпловили ка Индији.

Када стигоше у Индију, Аван и апостол Тома изађоше пред цара Гундафора, и Аван рече: Ево, господару, довео сам ти из Палестине премудрог неимара, да сагради палате које ће бити по вољи твоме царском величанству. – Цар се обрадова, показа Томи место где се имају подићи палате, одреди им размере, даде Томи много злата за зидање, а сам отпутова у други крај царства.

Добивши злато, свети апостол Тома га стаде раздавати оскуднима – просјацима и убогима; а сам трудећи се у проповедању Еванђеља, обрати многе вери у Христа и крсти их. У то време онај младић који по савету Томе обећа да ће са супругом својом чувати девство, чу да апостол у Индији проповеда Христа, узе супругу своју и отпутова са њом код апостола. Поучени како ваља од светог апостола вери Христовој, они примише свето крштење. Супруга доби на крштењу име Пелагија, и доцније проли и крв своју за Христа; а младић доби име Дионисије, и касније се удостоји епископског чина. Вративши се с апостолским благословом у своју отаджбину, они распрострањиваху славу имена Божијег обраћајући неверне ка Христу и подижући цркве по градовима.

Када прођоше две године, цар посла к апостолу да сазна: хоће ли палате скоро бити готове? Апостол одговори посланицима да се још само кров има метнути. Цар се обрадова, јер је сматрао да му Тома доиста зида дворац на земљи, и посла му још много злата са наредбом да се што пре начини великолепни кров. А Свети Тома, поново добивши злато, подиже и очи и руке к небу и рече: Благодарим Ти, човекољубиви Господе, што на разне начине стројиш спасење људи! – И опет раздаде послато злато онима који су тражили од њега помоћ, а сам и надаље усрдно проповедаше реч Божију.

Када прође извесно време, цар дознаде да Тома још ни почео није наложени му посао и да је сво злато раздао убогама, а да о зидању и не мисли, него ходећи по градовима и селима проповеда некаквог новог Бога и чини дивна чудеса. Цар се због тога страховито разгневи и посла слуге своје да апостола ухвате и доведу. Када Светог Тому доведоше пред цара, цар га упита: Јеси ли сазидао палате? – Он одговори: Сазидао сам велелепне и прекрасне. – Цар на то рече: Хајдемо онда да видимо дворац твој. – Апостол одговори: Не можеш у овом животу видети те палате, него када будеш отишао из овог живота, тада ћеш их видети и с радошћу се уселити у њих, и живети вечито у њима. – Међутим, цар, сматрајући да му се апостол подсмева, веома се ожалости и нареди да га заједно са Аваном који га је довео баце у тамницу, где би ћамили док их љутом смрћу не казни: јер цар намераваше да им живима кожу одере, па да их онда у огњу сажеже.

Када сеђаху у тамници, Аван укораваше апостола говорећи му: Ти си обмануо и мене и цара представивши се као врло искусан неимар. А ето сада, упропастио си царево злато, и живот мој погубио. Због тебе ево страдам и љутом смрћу умрећу: цар је опак и убиће нас обојицу – А апостол тешећи га говораше: Не бој се, још није време да ја и ти умремо; ми ћемо бити живи и слободни, и цар ће нас уважавати због палата које сам му сазидао у Царству Небеском.

Те исте ноћи разболе се царев брат и посла ову поруку цару: Због муке која је тебе снашла, ево и мене спопаде туга, и од тога се разболех, и ево ме умирем. – И стварно брат царев одмах затим умре. Од ове нове жалости цар заборави на прву своју муку, и стаде неутешно ридати због смрти свога брата. Душу пак умрлога Анђео Божији узе и узнесе у небеска обиталишта; и обилазећи тамошња насеља показиваше јој многе чудесне и велелепне палате, међу којима једна беше тако изузетно чудесна и изузетно велелепна да се лепота њена описати не може. И Анђео упита душу: У којој би од ових палата волела да живиш? – А душа, гледајући у ону најлепшу палату, рече: Ако би ми било допуштено да само у једном кутку оне палате обитавам, ја ништа више не бих тражила. – Анђео јој реће: Не можеш ти живети у тој палати, јер она припада твоме брату; њу му подиже онај странац Тома златом што му твој брат даде. – И рече душа: Молим те, господине, пусти ме до брата и ја ћу купити од њега ову палату, јер он још не зна њену лепоту, па пошто је купим, ја ћу се опет вратити овамо.

Тада Анђео поврати душу у тело, и покојник одмах оживе, и као пробудивши се од сна, упита присутне за брата, и мољаше да цар његов брат дође к њему. А цар, чувши да је брат његов оживео, обрадова се силно и дотрча к њему, па видевши га жива, постаде још радоснији. А васкрсли стаде му говорити: Насигурно знам, царе, да ти мене, брата свог, волиш и плакао си за мном; и када би било могуће да ме откупиш од смрти, ти би дао и до по царства свога. – Цар рече: Да, заиста је тако. – На то брат рече цару: Ако ме тако волиш, онда молим од тебе један поклон који ми немој одрећи. – Цар одговори: Све што је под мојом руком у држави мојој, поклоницу теби, милом брату мом. – И ову реч своју цар потврди заклетвом. – Тада васкрсли брат рече: Дај ми палату твоју коју имаш на небесима, и узми за њу све богатство моје. – Чувши овакве речи цар се збуни, и као безгласан ћуташе. Потом рече: Откуда мени палата на небесима? – Брат одговори: Ваистину постоји на небесима таква палата, какву ти не знаш, и какву ни видео ниси у целом поднебесју. А њу ти сазида Тома кога ти дрзиш у тамници: и ја је видех, и дивих се неисказаној лепоти њеној, и молих да се настаним у једном кутку њеном, али ми то не би дато. Јер Анђео који ме вођаше рече: Не можеш ти живети у њој, јер је то палата твога брата, коју сазида онај странац Тома. Ја онда молих Анђела да ме пусти до тебе, да купим ту палату од тебе. Стога, ако ме волиш, дај ми је, и у замену узми целокупно имање моје.

Тада се цар двоструко обрадова: обрадова се повратку брата у живот, и палати саграђеној му на небесима. И рече цар свом васкрслом брату: Мили брате, ја сам се заклео да ти ништа нећу одрећи од онога што је у мојој власти на земљи, али палату што је на небу ја ти нисам обећао. Но ако хоћеш, ми имамо неимара, који може и теби сазидати такву исту палату.

Рекавши то, цар одмах посла у тамницу слугу да му доведе Светога Тому са Аваном који га је довео. Када они наиђоше, цар похита у сусрет апостолу и паде му пред ноге молећи га да му опрости грех који учини према њему из незнања. Апостол, узневши благодарност Богу, стаде оба брата учити вери у Господа нашег Исуса Христа; и они, тронути до дна душе, с љубављу примаху речи његове. Убрзо затим свети апостол их крсти, и научи их живети по хришћански. И оба брата многобројним милостињама саградише себи вечна обиталишта на небесима. Провевши неко време са њима и утврдивши их добро у светој вери, апостол крену кроз оближње градове и села радећи на спасењу душа људских.

Када апостол Тома проповеђу Еванђеља просвећиваше Индијску земљу, настаде чесно престављење Божије Матере,[3] и сви апостоли са разних страна узети бише на облаке и пренесени у Гетсиманију, ка одру Преблагословене Дјеве. Тада и свети апостол Тома би узет из Индије, али не приспе на сам дан погреба богопрослављеног тела Пречисте Богородице. То би тако по Божијој вољи, да би се вернима дао најубедљивији доказ да је Мати Божија са телом узнета на небо. Јер, као што се и у Васкрсење Христово ми боље уверисмо Томиним неверјем, тако и за узеће са телом на небо Пречисте Дјеве Марије Богородице ми насигурно сазнадосмо преко Томиног задоцњења. Јер апостол стиже тек у трећи дан после погреба, и туговаше што не приспе на сам дан погреба, да би са осталим апостолима пратио свето тело Матере Господа свога до гроба Њенога. Тада се свети апостоли договорише да ради Светога Томе отворе гроб Пресвете Богородице, да би он видео свечесно тело Њено, поклонио му се и утешио у својој тузи. Међутим, када отворише гроб, они не нађоше тело, већ само једну плаштаницу где лежи. И отуда свима би јасно да је Мати Божија, попут Сина свога, у трећи дан васкрсла, и са телом била узнета на небо.

После тога Свети апостол Тома се поново обрете у земљи Индији, и проповедаше Христа; и многе привођаше к вери знамењима и чудесима. Дошавши пак у Мелиапор,[4] он тамо многе просвети и у светој вери утврди следећим чудом. На једном месту лежаше једно огромно дрво које не само мноштво људи него ни слонови не могаху померити с места. Апостол пак Тома својим појасом превуче то дрво на даљину од два километра и предаде за зидање храма Господњег. Видевши то, верни се утврдише у вери, а многи неверни повероваше. Свети пак апостол учини тамо и друго чудо, веће од првог. Један идолски жрец уби свога сина и окриви за то Светога Тому, говорећи: Тома уби мога сина. – У народу настаде узбуна, слеже се силан свет, гомила дохвати Светога Тому као убицу и захтеваху да га Суд осуди на мучење. Али, пошто се не нађе нико који би посведочио да Тома није крив за то убиство, апостол Христов стаде молити судију и народ говорећи: Пустите ме, и ја ћу у име Бога мог упитати убијенога да сам каже ко га је убио. – И сви са апостолом светим отидоше к телу убијеног сина жречевог. И Тома, подигавши очи к небу, помоли се Богу, па онда рече мртвацу: У име Господа мога Исуса Христа наређујем ти, младићу, реци нам ко те уби. – И одмах проговори мртвац: Отац мој уби ме.

Тада сви повикаше: Велики је Бог кога Тома проповеда. - И апостол би ослобођен, а жрец сам паде у јаму коју беше ископао за апостола. Због овога чуда мноштво народа се обрати к Богу и крсти се од апостола.

После тога апостол отпутова у далеке, Каламидске крајеве, где владаше цар Муздиј. И тамо проповедајући Христа, свети апостол обрати к вери неку жену, по имену Синдикију, која беше нећака Мигдоније, жене царевог пријатеља. Синдикија саветова Мигдонији да позна истину и поверује у Једнога Бога, Створитеља целе васељене, кога апостол Тома проповеда. И рече Мигдонија Синдикији: Хтела бих да сама видим тога човека који проповеда истинога Бога, и да од њега чујем његово учење.

- Синдикија одговори: Ако хоћеш да видиш апостола Божија, промени своје хаљине, и обуци се у лошу одећу као проста и убога жена, да не би била препозната, па хајде са мном.

Мигдонија учини тако и пође са Синдикијом. И нађоше апостола где проповеда Христа усред огромног скупа простих и убогих људи. Помешавши се са гомилом, оне стадоше слушати учење Томино; а он много причаше о Христу Господу, и учаше вери у Њега, и говораше и о смрти, и о суду, и о паклу, и о небеском царству. Слушајући све то, Мигдонија би тронута, и поверова у Христа. А кад се врати дома, она све време размишљаше о апостоловим речима; и разговарајући са нећаком својом Синдикијом о Христу, она све већма распламсаваше љубав своју к Њему. И од тога времена она се стаде гнушати неверних као непријатеља Божијих, и избегаваше сваки разговор са њима и гозбовање, и клонити се свих задовољстава светских. Она такође одлучи да и са својим мужем прекине брачне везе. То веома ожалости њенога мужа, и када не успе да Мигдонију приволи да промени своју одлуку, он моли цара Муздија да жену своју, царицу Тертијану, која беше рођена сестра Мигдонији, пошаље, те да она наговори Мигдонију да се ова не гнуша својих супружанских дужности. Царица оде к сестри својој Мигдонији и упита је због чега се она не повињава своме мужу. Мигдонија одговори: Због тога што је он незнабожац и непријатељ Божији, а ја сам слушкиња Јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и нећу да будем оскврнављена од човека неверујућег и нечистог.
 
Тертијана изјави жељу да сазна ко је то Исус Христос кога Мигдонија назива истинитим Богом. Мигдонија јој онда изложи проповед Светог апостола Томе, трудећи се да је убеди да прими истиниту веру. Но Тертијана, желећи да што више и одређеније сазна о Христу и да се што темељније научи вери у Њега, зажеле да види самог апостола и да чује проповед његову. И договоривши се с Мигдонијом, оне тајно послаше по апостола. Када апостол дође, оне га молише да их упути на пут истине. И он, проповедајући им Христа, просвети их светлошћу вере, оми их бањом светог крштења, и научи их држању заповести Божијих и свима врлинама. Сложивши у срцу свом све речи светог апостола, Тертијана и Мигдонија се договорише да служе Господу у чистоти и да не одржавају телесне супружанске везе са својим мужевима, пошто су они незнабошци. А апостол силом Божијом чињаше тамо многа чудеса и исцељиваше сваку болест; и многи, не само из простога народа него и из царских дворјана, видећи знамења што биваху од апостола и слушајући његово учење, обратише се ка Христу. И један од царевих синова, по имену Азан, верова и прими свето крштење од апостола; јер сам Господ дејствоваше кроз апостолску проповед, и множаше Цркву своју и распростираше славу имена свога.

Царица Тертијана, вративши се од Мигдоније, пребиваше у молитви и посту, и одбијаше телесну везу са својим мужем. Зачуђен због такве промене код своје жене, цар рече своме пријатељу Каризију: Желећи да твоју жену повратим теби, ја изгубих своју; и моја се горе понаша према мени него твоја према теби. – И они обојица, цар и Каризије, врло марљиво истраживаху шта је узрок такој промени код њихових жена, и пронађоше да их је неки иностранац дошљак, по имену Тома, научио вери Христовој и одвратио их од телесне брачне везе са њиховим мужевима. Дознадоше они такође да су преко проповеди Томине поверовали у Христа царев син Азан, и многи од царских дворјана и од властеле, и безброј њих од простога народа. Због свега тога они се разљутише на апостола Тому, па га ухватише и у тамницу бацише.

Потом апостол би изведен пред цара на суд. И упита га цар: Ко си ти, роб или слободњак? – Тома одговори: Роб сам Онога над којим ти немаш власти. – Цар на то рече: Видим да си лукав роб; побегао си од свога господара и дошао у ову земљу да квариш људе и да буниш наше жене. Кажи дакле, ко је твој господар? – Апостол одговори: Мој господар је Господ неба и земље, Бог и Творац сваке твари. Он ме је послао да проповедам свето Име Његово и да обраћам људе од заблуде. – Цар рече: Остави, варалицо, лукаве речи своје, и чуј наређење моје: као што си препреденошћу одвратио жене наше од нас, те оне немају телесне везе с нама, тако их поново обрати к нама. Не учиниш ли пак то, да жене наше поново буду с нама у пређашњој љубави и вези, ми ћемо те предати љутој смрти. – Апостол одговори: Не приличи да слушкиње Христове одржавају телесне супружанске везе са безаконим мужевима, нити је праведно да се верујуће оскврњују од зловерних и неверујућих.

Чувши то, цар нареди да се донесу усијане железне даске и да се на њих постави апостол босим ногама. Када то би учињено, одједном се појави вода испод тих даски и расхлади их. Затим Свети Тома би бачен у ужарену пећ, али сутрадан он изиђе из ње жив и неповредђен. После тога Каризије учини цару овакав предпог: Приморај га да се поклони и принесе жртву богу сунцу, еда би тиме разгневио Бога свог који га чува неповређеним у мучењима. – Када по наређењу цара апостол би приведен к идолу сунца, идол се тог часа растопи и истопи као восак. И верни ликоваху због такве силе Небеског Бога, а мноштво неверних обрати се ка Господу. Међутим, жреци идолски стадоше роптати на Тому што уништи бога њиховог; сам пак цар, силно увређен, размишљаше како да погуби Тому, али се ипак бојаше народа и слугу својих и многих велможа који вероваху у Христа.

Узевши Тому, цар са својим војницима изиђе из града, и сви помислише да цар жели да види од апостола неко чудо. Но, прошавши километар, цар предаде Тому петорици војника н заповеди им да га одведу ка гору и тамо копљима избоду, а сам отпутова у град Аксиум. Царев пак син Азан и један човек, по имену Сифор, похиташе за апостолом, и стигавши га плакаху за њим. А апостол, измоливши од војника дозволу да обави молитву, помоли се Господу и рукоположи Сифора за свештеника и Азана за ђакона, и заповеди им да се старају о вернима, и да се труде око распрострањења Цркве Христове. После тога војници прободоше апостола са пет копаља, и он тако сконча. Сафир и Азан много плакаше над њим, и чесно погребоше свето тело његово.[5]
 
После погреба они приседоше крај апостоловог гроба и туговаху. И гле, свети апостол им се јави и нареди им да иду у град и утврђују браћу у вери. Они поступише по наређењу свога учитеља, Светог апостола Томе, и помагани његовим молитвама, они успешно управљаху Црквом Христовом. Цар Муздиј и Каризије дуго мучаху своје жене, али их не могоше приволети да испуне њихову жељу. Схвативши најзад да оне све до смрти неће пристати на њихову жељу, они их и против своје воље оставише да оне живе слободно по својој вољи. Ослободивши се од тежине супружанског јарма, оне живљаху у великом уздржању и молитвама, служећи Господу дан и ноћ, и врлинским живљењем својим оне приносаху велику корист Цркви.

Након неколико година, један од синова цара Муздија постаде бесомучан, и нико га не могаше исцелити, пошто у њему беше веома опак бес. Цар се необично ожалости због болести сина свог, и намисли да отвори гроб светог апостола, узме једну кост од моштију његових и привеже о врату сина свог, и тако га исцели од бесомучности, јер беше чуо да је Свети Тома за живота свог на земљи изагнао мноштво бесова и људи. Када цар хтеде да ту замисао приведе у дело, њему се у виђењу јави Свети Тома и рече: Ти живоме ниси веровао, а од мртвога ли иштеш помоћи? Али, немој остати у своме неверју него поверуј, и Господ мој Исус Христос биће милосрдан према теби.

Ово виђење још више појача у цару жељу да отвори гроб апостола. И отишавши на гроб, цар га отвори, али не нађе у њему мошти светог апостола, јер један хришћанин беше тајно узео свете мошти, однео их у Месопотамију и тамо положио на чесном месту. Цар онда узе грудвицу земље са тог места, привеза је о врату свога сина, говорећи: Господе Исусе Христе, молитвама Твога апостола Томе исцели сина мога, и ја ћу поверовати у Тебе. – И тог тренутка изиђе бес из царевог сина, и младић оздрави. Тада цар Муздиј поверова у Христа, и са свима својим велможама би крштен од свештеника Сифора. И би велика радост вернима: јер идоли бише сакрушени и храмови њихови порушени, и на њиховим местима цркве Христове подигнуте. И реч Божија растијаше, и света вера умножаваше се. А цар, пошто прими свето крштење, кајаше се за пређашње грехе своје и од свих искаше помоћ и молитве. Презвитер пак Сифор говораше свима верујућима: Молите се за цара Муздија, да од Господа нашег Исуса Христа добије милост и отпуштење грехова својих. – И сва Црква мољаше се за цара.

На оном пак месту где беше сахрањено тело светога апостола збиваху се, молитвама његовим, многа чудеса у славу Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом нека од нас буде част и поклоњење вавек. Амин.

НАПОМЕНЕ:

   1. Тома је јеврејска реч и значи близанац; Свети Тома се још назива Дидим. То је грчка реч, која такође значи Близанац.
   2. Индијом се, по данашњем географском поимању, назива јужни део Азијског копна, и то средње полуострво, које је са севера одвојено од централне Азије ланцем огромних планинских масива. Но стари писци су често називали Индијом све јужне богате земље Азије, о којима су имали нејасне представе. Миђани су живели у суседству Персије, у западном делу Ирана, на југу од Каспијског Мора, и били су касније покорени од Персијанаца. Парћани су такође били суседи Персијанаца, и насељавали огромно просторну земљу од Еуфрата до Окса и од Каспијскога Мора до Индијскога; у трећем веку пре Христа њих су покорили Римљани. Персијанци су обитавали у јужном делу Ирана. Гиркани су живели крај обала Еуфрата и Тигра, и били покорени од Персијанаца. Бактрани су насељавали североисток Ирана. Брахмани су управо житељи Индије, првенствено индијски жреци.
   3. Успеније Пресвете Богоматере догодило се у 15. години по Вазнесењу Господа, или у 48. години после Христовог Рођења. Такво је древно предање.
   4. Мелиапор или Малигтур – град на источној обали полуострва Индостана.
   5. Као место мученичке смрти Светог апостола Томе показују у Калурмини једну високу стену, удаљену седам километара од Малипура, куда је апостол често одлазио ради молитве.
 
Житије Светог апостола МатијеЕ-пошта
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА МАТИЈЕ



Active ImageСвети апостол Матија беше родом из Витлејема, од племена Јудина. Из раног детињства учио се књизи и закону Божијем у Јерусалиму код Светог Симеона Богопримца. Од њега Свети Матија би упућен и на сваку врлину, и живљаше богоугодно, ходећи правим путем заповести Господњих. А када Господ наш Исус Христос, по навршетку тридесет година и по крштењу од Јована, јави Себе свету, и сабравши ученике проповедаше приближење Царства Божијег, и учећи људе твораше многа знамења и чудеса, тада Матија, слушајући проповед и учење Христово и гледајући чудеса Његова, испуни се љубављу према Њему и, одрекавши се света, следоваше Му са осталим ученицима и народом, наслађујући се гледањем лица оваплоћеног Бога и слушањем преслатког учења Његовог. А Господ, коме су познате све тајне срца људског, видећи Матијево усрђе и чисту савест, изабра га не само за Свог ученика него и за апостолску службу. Спочетка Свети Матија припадаше Седамдесеторици мањих апостола, о којима се у Еванђељу каже: Изабра Господ и другу седамдесеторицу ученика, и посла их по два и два пред лицем Својим (Лк. 10, 1); а после добровољног Страдања, Васкрсења и Вазнесења Господа нашег Исуса Христа на небо, Свети Матија би увршћен у велике апостоле. Јер, када Јуда отпаде од лика Дванаесторице апостола и његово место остаде упражњено, Свети Петар, врховни апостол, устаде у скупу првих хришћана и обрати им се речју о томе, да место отпалог и погинулог Јуде треба попунити изабравши једног од оних људи који је био са апостолима за све време боравка Господа Исуса међу њима, да би избор Дванаесторице апостола изабран Господом био читав и неокрњен. "И поставише двојицу, Јосифа, званог Варсава, и Матију; и помоливши се Богу рекоше: Ти, Господе, који познајеш срца свију, покажи једнога од ове двојице кога си изабрао, да прими удео ове службе и апостолства, из кога испаде Јуда. И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и би придружен једанаесторици апостола" као дванаести (Д.А. 1, 23-26).

Овај избор ускоро би потврђен од Господа при силаску Духа Светог у виду огњених језика: јер Дух Свети отпочину и на Светом Матији, као и на осталим светим апостолима, дарујући му подједнаку благодат са њима. По силаску Светога Духа апостоли бацише коцке, на коју ће страну сваки од њих ићи ради проповедања Еванђеља. Светоме Матији паде коцком Јудеја, да у њој проповеда Христа Бога: и он се труди у њој обилазећи градове и села и благовестећи јавивше се спасење свету. И као изабрани сасуд он пронесе име Христово не само међу Јудејце него и међу незнабошце. Јер, предање нам говори да је он проповедао Еванђеље Христово и у Етиопији, и многе муке тамо претрпео: по земљи су га вукли, тукли, на мучилишту мучили, ребра му гвожђем стругали и огњем палили; но укрепљаван Христом он је сва та мучења с радошћу примао и јуначки подносио.

По казивању неких, Свети Матија је проповедао Еванђеље Христово и у Македонији. Тамо га незнабожни јелини ухватише, па желећи да опробају силу вере проповедане од њега, дадоше му да попије неки отрован напитак, од кога се губио очињи вид: јер ко год би испио тај отров, одмах је постајао слеп. Међутим, Свети апостол Матија, испивши у име Христово тај отров, остаде неповређен; па још и ослепљене тим отровом, преко двеста педесет људи, исцели метнувши руке на њих и призвавши име Христово. Не трпећи то, ђаво се јави незнабошцима у облику малога дечака, наређујући да убију Матију, пошто он уништава поштовање бесова. А када они хтедоше да ухвате светог апостола, он иако хођаше посред њих, постаде невидљив за њих, и они га три дана тражише и не могаше га пронаћи. После тога свети апостол им се сам јави и добровољно предаде себе у њихове руке. Они га оковаше и у тамницу затворише, где му се ђаволи јавише, бесно шкргућући зубима на њега. Но, идуће ноћи њему се јави Господ у великој светлости, утврди га, и ослободивши га окова отвори му врата од тамнице и пусти на слободу. А кад свану дан, свети апостол поново стаде међу народ и проповедаше Христа неустрашиво. Но пошто неки тврдога срца, не верујући његовој проповеди и беснећи против њега, хоћаху да га својим рукама убију, изненада се отвори земља и прогута их; а они што остадоше, уплашивши се, обратише се ка Христу и крстише се.

Потом се апостол Христов поново врати у свој удео – у Јудеју, и многе од синова Израиљевих обрати ка Господу Христу, проповедајући им реч Божију и потврђујући проповед своју знамењима и чудесима: јер он именом Христовим слепима вид даваше, губаве очишћаваше, ђаволе из људи изгоњаше, хромима ход даваше, глувима слух, и самртнике у живот повраћаше. Називајући Мојсија светим и побуђујући на држање закона даног му од Бога на таблицама, Свети Матија у исто време учаше вери у Христа, кога Мојсије знамењима и прасликама унапред објави, кога пророци предсказаше, кога Бог Отац посла оваплоћена од Пречисте и Свебеспрекорне Дјеве на спасење света. При томе им Свети Матија тумачаше да су се сва пророштва о Христу већ збила на дошавшем Месији.

У то време првосвештеником јудејским беше Анан, ненавидник и хулитељ имена Христова, и гонитељ хришћана, по чијој наредби и Свети Јаков брат Божији би бачен са крова храма и погубљен. И када Свети Матија проходећи Галилеју проповедаше по зборницама јеврејским Христа, Сина Божија, заслепљени неверјем и злобом Јевреји, испунивши се јарости, ухватише светог апостола и доведоше у Јерусалим ка поменутом првосвештенику Анану. Првосвештеник сазва синедрион, и извевши на суд Христова апостола овако се обрати томе скупу: Зна овај скуп, и сва васељена, какав прекор паде на наш народ, и то не због неке наше кривице, него због покварености неких који од нас изиђоше, и због ненаситог лакомства, или боље – насилништва римских управљача. Недостојни су помена оснивачи нових јереси, који толике хиљаде људи преварише; сами знате колико их погибе од римских војника, те изгинуше варалице и преварени, на велику срамоту рода нашег. Такви прваци јереси беху: Јуда Галилејац и Тевда Врачар; са њиховом погибијом погибе и спомен њихов. Но, већи од свију њих устаде јересиарх Исус Назарећанин: Он називаше себе Сином Божијим и Богом, и многе удиви Својим мађионичарским знамењима и чудесима, привлачећи к себи срца и одбацујући држање закона; али прими осуду по закону који је хулио. И шта да кажем? Знамо да Светоме Мојсију закон би дат од самог Бога, да га држаху патријарси и пророци, којима Бог даде да чине чудеса, каква Исус није могао чинити. Ко не зна да је Мојсије разговарао с Богом као с човеком? Ко не зна да је Илија на огњеним колима узнет у рај? Ко није чуо да је оживео мртвац, бачен на мртве кости Јелисејеве? И други свеци Божији колика чудеса сатворише, и ни један се од њих не дрзну да приписује себи Божанску част и оснива нови завет, као што се дрзну Исус. Пророци, научени од Духа Светога, говораху смирено; а Исус с гордошћу говораше Своје измишљотине, и дође до таког безумља да и првосвештенике и кнезове кораше срамним речима, а књижевнике и фарисеје називаше лицемерима. И који се од пророка дрзну на тако што? Но, Он по гордости Својој доживе заслужени крај, примивши награду по делима Својим. О, камо да је спомен Његов погинуо с Њим, и да учење Његово, умрло с Њим, нико не васкрсава! Нарочито је жалосно и болно то, што се храм Божији, Град Свети и закони отаца налазе у римском ропству, и нема ни сажаљења, ни самилости, ни избављења: нас без кривице вуку по судовима, а ми трпимо; нас обмањују, а ми на то пристајемо; нас пљачкају, а ми ћутимо; и што је најжалосније, Галилејци нас предају у руке Римљанима, бестидно окривљујући нас и народ наш за убиство тобож невиног Исуса. Боље је да ти немногобројни Галилејци погину него да ово свето место и сав народ наш буду уништени од Римљана, јер од два зла, ако је немогуће избећи оба, треба изабрати оно које се може лакше подносити. Стога и овај ученик Исусов што пред нама стоји заслужује смрт; али нека најпре сам у себи размисли, јер му ми не ускраћујемо време за размишљање, нити му желимо погибао већ исправљење. Па нека од двога изабере једно: или да следује закону датом од Бога преко Мојсија и остане жив, или да се назове хришћанин и умре.

У одговор на то Свети Матија, подигавши руке увис, рече: Људи, браћо! Мени није потребно говорити много о кривици коју ви бацате на мене, пошто хришћанин бити за мене је не кривица него слава. Јер, сам Господ говори преко пророка, да ће у последње дане "слуге Своје назвати новим именом" (Ис. 65, 15). – Првосвештеник Анан одврати: Како није кривица свети закон ни за шта не сматрати, Бога не поштовати, а слушати чаробњачке и бесмислене бајке? – Свети Матија одговори: Ако ме саслушате, ја ћу вам објаснити да ствари које ми проповедамо нису бајке и мађионичарство, него сушта истина, давно већ посведочена законом.

Пошто првосвештеник пристаде да га саслуша, Свети Матија отвори своја апостолска уста и стаде тумачити старозаветне праслике и пророштва о Исусу Христу, како Бог обећа праоцима: Аврааму, Исаку и Јакову, да ће од семена њихова подигнути таквога Мужа, у коме ће се благословити сва племена земна, о чему и Давид сведочи говорећи: Благословиће се у Њему сва племена земна, и сви ће Га народи величати (Пс. 71, 17); како неопаљива купина прасликоваће оваплоћење Христа од Пречисте Дјеве (2 Мојс. 3, 2), о којој и Исаија прорече: Ето девојка ће затруднети и родиће сина, и наденуће му име Емануил (Ис. 7, 14), које име значи: с нама Бог. Мојсије такође јасно предсказа о Христу говорећи: Пророка испред тебе, између браће твоје, као што сам ја, подигнуће ти Господ Бог; њега слушајте (5 Мојс. 18, 15). Исти Мојсије прасликова добровољно страдање Спасово, подигавши на дрво змију у пустињи, о чему и Исаија говори: Као јагње Он би вођен на заклање (Ис. 53, 7); и: би метнут међу злочинце (Ис. 53, 12). Пророк Јона који неповређен изађе из утробе кита, постаде праобраз тридневног Васкрсења Господњег.

Ова опширна објашњења Светог Матије из старозаветних књига о Христу Исусу силно разјарише првосвештеника Анана, и он не отрпе него љутито рече Светоме Матији: Тако ли се ти усуђујеш нападати на закон? Зар ти нису познате речи Писма: Ако устане међу вама пророк или сновидац, и каже ти знак или чудо, па се збуде тај знак или чудо који ти каже, и он ти рече: хајде да идемо за другим боговима, којих не знаш, и њима да служимо… И тај пророк или сањач нека се погуби"? (5 Мојс 13.1-2.5). – Свети Матија одговори: Онај о коме ја говорим није само пророк него је и Господ пророка и Бог и Син Божији, што посведочавају истинита чудеса Његова; због тога ја и верујем у Њега, и надам се да ћу остати непоколебљив у исповедању пресветог имена Његовог. – Првосвештеник га упита: Ако ти се да време за размишљање, да ли ћеш се покајати? – Светитељ одговори: Не дај Боже да одступим од истине коју сам већ нашао. Ја срцем верујем и устима исповедам, да од вас одбачени и на смрт предани Исус Назарећанин јесте Син Божији, раван, саприродан и савечан Оцу, а ја сам слуга Његов.

Тада првосвештеник, запусујући уши своје и шкргућући зубима, стаде викати: "Богохулствује! богохулствује!" Па додаде и ово: "Нека саслуша закон!" И одмах отворише књигу закона и прочиташе оно место где је написано: Ко би похулио Бога свог, носиће грех свој; а ко би ружио име Господње, да се погуби, сав народ Израиљски да га заспе камењем; нека га не поштеди око ваше, да бисте уклонили зло од Израиља (ср. 3 Мојс. 24, 15-16). – Када ово место би прочитано, првосвештеник рече Христовом апостолу: Речи твоје сведоче против тебе; нека крв твоја буде на главу твоју.

Рекавши то, првосвештеник осуди апостола Христова на смрт: да буде засут камењем. И Светог Матију узесе и поведоше на погубљење. Када стигоше на место, звано Ветласкила, то јест дом камењем побијених, Свети Матија рече Јудејцима који га вођаху: Лицемери, добро је за вас говорио пророк Давид: кидишу на душу праведникову, и крв невину осуђују (Псал. 93, 21). И пророк Језекиљ говори за такве људе, да они убијају душе које не би требало да умру (Језек. 13, 19).

После ових речи апостола Христова два сведока, – по прописима закона, – положише руке своје на његову главу и посведочише да је он хулио Бога, закон и Мојсија; и они први бацише камење на Светог Матију. При томе их свети апостол моли да та два прва камена бачена на њега сахране с њим, као сведоке његовог страдања за Христа. Потом и остали стадоше бацати камење на њега и засипати га; а он, подигавши руке своје к небу, предаде дух свој Господу. Но, безакони Јудејци додадоше још мучењу подсмевање: мученику који већ беше мртав они, по римском обичају, одсекоше секиром главу, улагујући се Римљанима, као да је апостол Христов био противник ћесару.

И тако Свети апостол Матија, подвизавши се добрим подвигом, оконча своје течење. А верни, узевши тело апостолово, погребоше га чесно, славећи Господа насег Исуса Христа, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
 
Житије Светог апостола Јуде (Тадеја)Е-пошта

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА  ЈУДЕ, брата Господња по телу



Active ImageСвети апостол Јуда бејаше један од дванаесторице апостола, из племена Давидова и Соломонова. Родио се у галилејском граду Назарету од праведног Јосифа дрводеље, потоњег обручника Пречисте Дјеве Марије, и од матере Саломије. Ова Саломија беше ћерка Ангеја, сина Варахијина, брата Светог Захарије, оца Светог Јована Крститеља. Са Саломијом Јосиф имађаше четири сина: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Овај Свети Јуда назива се понекад Јуда Јаковљев, по знаменитијем од себе брату своме Јакову, који се назива братом Господњим. Своју посланицу Свети Јуда почиње овако: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1). Он тако назива себе из смирености, јер сматраше себе недостојним назвати се братом Господњим по телу; нарочито стога што у почетку сагреши пред Господом у незнању, прво неверјем, а друго небратољубљем. Да Јуда сагреши неверјем, о томе сведочи Свети Јован Богослов, говорећи: Ни браћа његова не вероваху у њега (Јн. 7, 5). Објашњавајући ово место, Свети Теофилакт разуме под браћом Исусовом децу Јосифову. Он вели: "Увреде наносе Христу и браћа, деца Јосифова (међу којима беше и овај Јуда). А откуда код њих такво неверје према Њему? – Од њихове властите рђаве воље и од зависти, јер је рођацима својствено да завиде више својима него туђинцима". Очигледно је, дакле, да Јуда у почетку из незнања сагреши Господу Христу неверјем и завишћу. А сагреши и небратољубљем, као што о томе пише у Житију Светог Јакова, брата Божија.[1] Јер када Јосиф, по повратку из Египта, стаде делити своју земљу деци коју имађаше од прве жене, он пожеле дати део имања и Господу Исусу, рођеноме натприродно и нетљено од Пречисте Дјеве Марије, који у то време још беше мали дечак. Но, томе се успротивише три Јосифова сина, међу њима и овај Јуда, само Јаков драговољно одели део од свога наслеђа и намени га Исусу, због чега потом и би назван братом Божијим. А Свети Јуда, свестан тих својих ранијих грехова, неверја и небратољубља, не усуђиваше се називати себе братом Божијим, већ називаше себе само братом Јаковљевим, као што и у Посланици својој пише: Од Јуде, слуге Исуса Христа, а брата Јаковљева (ст. 1).
Овај Свети апостол Јуда има још и друге називе. Евангелист Матеј назива га Левијем и Тадејем. Ови називи дати су апостолу Јуди не без нарочитих разлога. Наиме: реч "Левије" значи "срдачан". Свети Јуда, дакле, би назван Левијем зато што он, после у незнању учињених грехова према Господу Исусу, уверивши се да је Исус истинити Месија – Христос Бог, свом душом се приљуби уз Њега срдачном љубављу.

Апостол Јуда назива се још Тадејем. Тадеј значи: онај који хвали, онај који исповеда. Свети Јуда, дакле, би назван Тадејем, јер је славио и исповедао Христа Бога, и Његово Еванђеље објавио многим народима. Има још један Тадеј, од седамдесеторице апостола (21. августа), но овај Тадеј, или Јуда, био је један од великих апостола.

Свети апостол Јуда имађаше велику ревност за Господа Христа и гораше од жеље да сав свет позна Христа – истинитог Бога, и да верује у Њега, и да Га љуби, да би добио спасење. Та ревност његова спомиње се и у Еванђељу. Јер, када Господ говораше ученицима својим: Који има љубав к Мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се Сам (Јн. 14, 21). – тада му рече Јуда, не Искариотски, већ овај брат Господњи по телу: Господе, шта је то да ћеш се нама јавити а не свету? (Јн. 14, 22). Као да је тиме рекао: Господе, дај познање о Теби не само нама него и целоме свету; јави спасење Твоје не само нама неколицини него и васцелом роду људском. Јер смо не само ми слуге Твоје и ученици Твоји, исто и сав свет; упозна ли Те као Творца и Спаситеља свог, заволеће Те топло, и послужиће Ти верно, и прославиће Те вавек.

По Вазнесењу Господа Исуса Христа на небо, Свети апостол Јуда кренуо је у свет, као и остали апостоли Спасови, на проповед Еванђеља. По сведочанству црквеног историчара Никифора,[2] "божанствени Јуда, не Искариотски, него други, који се двојако називаше Тадеј и Левије, син Јосифов а брат Јакова, збаченог са крова јерусалимског храма, проповедао је Еванђеље и ширио хришћанство спочетка у Јудеји, Галилеји, Самарији, Идумеји, затим у Арабији, Сирији и Месопотамији, најзад дошао у град Едесу, који је припадао цару Авгару,[3] где је пре њега проповедао Еванђеље други Тадеј, један од седамдесеторице апостола. Ту апостол Јуда доврши и допуни оно што не беше довршено тим Тадејем.

Има знакова да је Свети апостол Јуда проповедао хришћанство и у Персији, откуда је и написао на грчком језику своју Саборну Посланицу, упућену свима вернима.

Многе напоре, патње и труде поднео је Свети апостол Јуда, проповедајући Еванђеље по разним земљама, обраћајући народе вери у Христа и изводећи их на пут спасења. У таквим крстоносним подвизима стиже он и до Араратске покрајине. Ту он одврати мноштво људи од идолопоклонства и приведе их Господу Христу. Тиме свети апостол изазва против себе идолске жреце. Они га ухватише и разним мукама дуго мучише. Онда га на крст распеше и стрелама изрешеташе. Тако заврши свој подвиг и течење своје Свети апостол Јуда и пређе ка Христу Богу, да од Њега прими венац вечне награде на небесима.

НАПОМЕНЕ:

   1. Спомен Светог апостола Јакова празнује се 23. октобра.
   2. Никифор Калист – грчки историчар четрнаестог века, оставио нам је "Историју Цркве".
   3. Овоме Авгару, по предању, Господ Христос послао је Свој нерукотворени образ. Едеса – град у Месопотамији.



 
 
Житије Светог апостола ВартоломејаЕ-пошта
ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ВАРТОЛОМЕЈА



Active ImageСвети Вартоломеј беше један од дванаест великих апостола Христових. По пријему Светога Духа у виду огњених језика, Светом Вартоломеју паде у део да заједно са Светим апостолом Филипом иде на проповед Еванђеља у Сирију и у Малу Азију. Они оба отидоше тамо; час проповедајући заједно, час разилазећи се одвојено по градовима, час понова се састајући, они мрежом учења ловљаху људе у мору света на спасење.Проповедајући Еванђеље у Малој Азији, Свети Филип се на неко време одвоји од Светог Вартоломеја и обраћаше ка Христу дивље и непокорне житеље Лидије и Мизије.[1] У то време Светоме Вартоломеју, који је проповедао Христа у суседним градовима, би наређено од Господа да иде у помоћ Светоме Филипу. Дошавши к њему, Свети Вартоломеј се једнодушно подвизаваше с њим у апостолским трудовима и подвизима. Филипу следоваше још и сестра његова, девица Маријамна, и сви они заједно служаху спасењу људи. Пролазећи све градове Лидије и Мизије и благовестећи, они подношаху од неверних многе напасти и невоље и бијења; по тамницама их затвараху и камењем затрпаваху. Но, у свима тим напастима и мукама они, благодаћу Божијом, остадоше живи, подухватајући се нових трудова у проповедању Еванђеља Христова.  једном лидијском месту они сретоше возљубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова, који тамо проповедаше Христа. Пошто се утешише духовном утехом, они заједно кренуше у Фригијску покрајину. И дошавши у фригијски град Јерапољ, они тамо проповедаху Христа. А град тај беше пун идола, којима се клањаху људи заслепљени демонском обманом. Међу другим лажним божанствима бејаше тамо и једна огромна змија, коју житељи Јерапоља поштоваху као бога. Они јој беху подигли засебан храм, и држаху је у њему затворену; и приношаху јој многе и разноврсне жртве. Ти безумни људи обожаваху и друге неке змије и гадове. Свети Филип се, најпре, са својом дружином наоружа молитвом против те змије; у томе им поможе и Свети Јован Богослов; и они молитвом, као копљем, победише змију и силом Христовом је умртвише. После тога Свети Јован Богослов се растаде с њима, препустивши њима Јерапољ за проповедање речи Божије, а сам крену у друге градове, носећи свуда свету благовест. Свети пак Филип са Вартоломејем и Маријамном остадоше у Јерапољу, и усрдно се стараху да одатле отерају таму идолопоклонства разливајући велику светлост познања истине. И труђаху се дан и ноћ у проповедању: учећи обмануте, уразумљујући неразумне и изводећи на пут заблуделе.

У том граду живљаше један човек, по имену Стахије, који беше слеп четрдесет година. Њему свети апостоли молитвом отворише телесне очи, а проповеђу Христовом просветише му душевне очи. И пошто га крстише, они борављаху у његовом дому. И пронеше се по целом граду глас, да је слепи Стахије прогледао. И стаде се народ стицати у Стахијев дом. И све те долазнике свети апостоли учаху вери у Христа Исуса. Доношаху тамо и многе болеснике, и свети апостоли их исцељиваху молитвом, и изгоњаху ђавола из људи. Због тога мноштво људи вероваху у Христа, и крштаваху се од светих апостола.

Жену јерапољског градоначелника Никанора беше ујела змија, и она лежаше болесна, на самрти. Чувши за свете апостоле, који се налажаху у Стахијевом дому, да речју исцељују сваку болест, ова болесна жена, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно, од уједа змије, и душевно – од демонске заблуде, јер, научена од светих апостола, она поверова у Христа. А када се градоначелник врати својој кући, слуге му казаше да жена његова поверова у Христа, научена од неких странаца који бораве у Стахијевом дому. Разљутивши се страховито, градоначелник нареди да одмах апостоле ухвате, а дом Стахијев спале. И поступи се по наређењу. стече се много народа, па дохвативши свете апостоле, Филипа и Вартоломеја, и свету девицу Маријамну, вукоше их по улицама градским бијући их и ругајући им се, и затим их вргоше у тамницу.

После тога, градонацелник седе на судишту да суди Христовим проповедницима. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погинуле змије, жалећи се на свете апостоле и говорећи: Градоначелниче! Одмазди за бесцење богова наших; јер откако у град наш дођоше ти странци, опустеше олтари великих богова наших, народ заборави да им приноси уобичајене жртве, погибе и чувена богиња наша – змија, и сав се град испуни безакоњем. Стога, не дај тим чаробњацима да живе!

Тада градоначелник нареди да са Светог Филипа свуку хаљине, говорећи: Можда су чини у хаљинама његовим. – И свукавши хаљине, не нађоше у њима ништа. Исто тако поступише и са Светим Вартоломејем; али и у његовим хаљинама не нађоше ништа. А када приступише к Маријамни са намером да је свуку и обнаже девичанско тело њено, она се изненада на очи њихове претвори у пламен огњени, те незнабошци пренеражени побегоше од ње. Градоначелник онда осуди свете апостоле на распеће.

Први пострада Свети апостол Филип. Њему провртеше пете на ногама, па му кроз њих провукоше конопце, и онда га распеше главацке на крсту пред вратима змијиног идолишта, и камењем се бацаху на њега. Затим распеше Светог Вартоломеја уза зид идолиста. Утом изненада настаде страховит земљотрес: земља се отвори и прогута градоначелника са свима жрецима и мноштвом незнабожног народа. А сви који остадоше живи, и верни и незнабошци, препадоше се од страха и ужаса, па завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле јединог истинитог Бога свог, да земља не прогута и њих као што је прогутала оне. И одмах стадоше хитно скидати са крстова распете апостоле. Светог Вартоломеја скинуше брзо, јер не беше високо уздигнут. Али Светог Филипа не могаху скинути брзо, зато што беше високо подигнут; и још више зато што таква беше воља Божија да Његов апостол кроз то страдање и крсну смрт пређе од земље на небо, ка коме је целог живота стремио. Висећи тако на крсту, свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје, да им отпусти грехе њихове и да просвети очи ума њиховог, да би угледали и познали истину. И Господ уступи на молитву његову: и одмах нареди земљи те поврати живе све људе што беше прогутала, сем градоначелника и змијиних жречева. Тада сви они громким гласом исповедаху и слављаху силу Христову, изјављујући жељу да се крсте. И кад већ хтедоше скинути с крста Светога Филипа, он предаде свету душу своју у руке Христове, те га они скинуше мртва. А рођена сестра његова, Света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свог светог брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше скинуто с крста тело његово, и радоваше се што се Филип удостоји пострадати за Господа Христа.

Свети Вартоломеј крсти све који вероваше у Господа Христа, и постави им Стахија за епископа. Затим они чесно погребоше тело Светог апостола Филипа. А на оном месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза као сведочанство, да се Свети апостол Филип, за проливену крв своју за Христа, наслађује вечним блаженством са Господом својим у Царству Његовом.

После погреба апостола Филипа, Свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном проведоше још неколико дана у Јерапољу, утврђујући добро у вери Христовој новоосновану цркву, па се онда растадосше и сваки оде својим путем. Света Маријамна отпутова у Ликаонију;[2] и ту се, после успешног проповедања речи Божије, престави ка Господу.[3] А Свети апостол Вартоломеј отпутова у Индију. Тамо он остаде дуго времена трудећи се у Еванђељу Господа Христа, по градовима и селима ходећи и благовестећи, и Христовим именом болеснике исцељујући. Проповеђу својом просветивши многе незнабошце и устројивши цркве, он преведе на њихов језик Еванђеље од Матеја, које је са собом носио, и предаде им га. Код њих он остави и Еванђеље, написано на јеврејском језику, које после сто година би пренето у Александрију Пантеном, хришћанским философом.[4]

Из Индије Свети Вартоломеј отпутова у Велику Јерменију.[5] Када се он тамо појави, идоли, или боље рећи беси који обитаваху у идолима, умукоше, громко изговоривши своје последње речи: да их Вартоломеј мучи и прогони. Па не само из идола, него и из људи прогоњаху се нечисти дуси самим доласком апостоловим; и због тога се многи обраћаху ка Христу. Цар те земље Полимије имађаше бесомучну кћер; на њена уста бес викаше: О, Вартоломеје! И одавде нас ти изгониш! – Чувши то, цар нареди да се одмах нађе Вартоломеј. И када апостол Христов дође к бесомучној, одмах побеже бес од ње, и царевићка постаде здрава. После тога цар, желећи да заблагодари светоме, посла му камиле натоварене даровима: златом, сребром, бисерима и другим скупоценим предметима. А апостол, будући сиромашан духом, ништа од послатих дарова не задржа за себе, већ их све одасла натраг цару, са поруком: Ја не тргујем оваквим стварима, него душе људске иштем; и ако их стекнем и у небеске обитељи уведем, онда ћу се показати као велики трговац пред Господом.

Дарнут овим апостоловим речима, цар Полимије поверова у Христа са целим домом својим. И рукама светог апостола би крштен цар Полимије, и царица његова, и исцељена кћер његова, и мноштво велможа, и врло много људи из народа: јер до десет градова и више, угледајући се на цара, примише свето крштење.

Видећи то, идолски жреци силно негодоваху на светог апостола и тешко им падаше то сшо се богови њихови уништавају, идолослужење истребљује, идолишта опустошавају од којих су се они хранили. Зато одоше к царевом брату Астиагу, и наговорише га да погуби Вартоломеја и одмазди му за увреду богова. Уочивши згодну прилику, Астиаг ухвати светог апостола у граду Албани,[6] у Великој Јерменији, и распе га на крсту главачке. А свети апостол с радошћу страдаше за Господа Христа и, висећи на крсту стрмоглавце, не престајаше проповедати реч Божију: верне утврђиваше у вери, а неверне саветоваше да познаду истину и да се од таме демонске обрате к светлости Христовој. Не могући то слушати, мучитељ нареди да апостолу одеру кожу. Но он, подносећи и то мучење као у туђем телу, неућутно проповедаше и славословљаше Бога и Господа Христа. Најзад мучитељ нареди да му и главу одсеку. И тек тада, када му глава би одвојена од тела, умукоше његова богоглагољива уста; а тело остаде висећи на крсту, са ногама окренутим горе, као показујући апостолово путовање к небу.

Тако сконча апостол Христов Свети Вартоломеј, после многих страдања и трудова прешавши у безболни покој, у радост Господа свог.[7] Верни који беху присутни при његовој кончини, скинуше са крста чесно тело његово, па га заједно са главом и кожом положише у оловни сандук и погребоше у том истом граду Велике Јерменије, Албани. И од моштију светог апостола даваху се чудесна исцељења болесницима, због чега многи од неверних приступаху Христовој Цркви.

После много времена, сурови гонитељи, помрачени идолодемонством, слушајући од других и сами видећи чудеса која бивају од апостолових моштију, а не желећи да познаду силу Божију, узеше те свете мошти са оловним сандуком и бацише у море. А оловни сандук, пловећи по води као лаки чун, пристаде уз острво Липар. Тамошњем пак епископу Агатону би откривено од Бога да су мошти светог апостола допловиле до њиховог острва. Епископ онда са клиром и целим народом изађе на морску обалу и, угледавши мошти, сви се веома удивише како оловни сандук са моштима не потону у води него лакше од чуна преплови тако дуг морски пут. И сви прославише Бога због тако великих и чудних дела Његових. Онда узеше сандук са светим моштима и радосно их са псалмопојањем однеше у своју цркву.[8]

Овде не треба прећутати оно што је о Светом апостолу Вартоломеју казано у житију преподобног Јосифа Песмописца.[9] Налазећи се једном у Тесалији, преподобни Јосиф доби од једног врлинског мужа део моштију Светог апостола Вартоломеја. Одневши то у своју обитељ, у близини Цариграда, он подиже засебну цркву у име Светог апостола Вартоломеја, и чесно положи у њој део светих моштију његових. Гајећи велику љубав и веру према светом апостолу, преподобни Јосиф се често удостојаваше да га у сну види. Нарочито пак желео је да празник светог апостола украси похвалним песмама, али се није на то усуђивао, не знајући да ли ће то дело његово бити угодно светом апостолу или не. И преподобни усрдно мољаше Бога и апостола Божијег да му то на неки начин открију, и да му подаре премудрост вишњу да би могао написати похвалне стихове, достојне Светог Вартоломеја. Са пошћењем и сузама мољаше се преподобни о томе четрдесет дана. И када се приближи дан празника апостолова, преподобни уочи празника виде где се у олтару појави Свети апостол Вартоломеј, обучен у белу ризу, свуче олтарску завесу, и позва га к себи. Када преподобни Јосиф приђе близу, свети апостол узе са престола свето Еванђеље, и положи га на груди Јосифу говорећи: Нека те благослови десница свемоћног Бога, и нека се на језик твој излију воде небеске премудрости! Нека срце твоје буде храм Духа Светога, и нека песме твоје насладе васељену!

Рекавши то, Свети апостол Вартоломеј постаде невидљив. А преподобни Јосиф, осетивши у себи благодат премудрости, испуни се неисказане радости и благодарности. И од тога времена он поче писати црквене химне и каноне, којима украси празник не само Светог апостола Вартоломеја, него и многих светих, а нарочито многим канонима узвелича Пречисту Богоматер и светитеља Николаја. И испуни свету Цркву дивним песмама, због чега и доби назив: Песмописац. За све то ми славимо Христа Спаса нашег, са Оцем и Светим Духом, од целокупне творевине слављеног вавек. Амин.

Неки мисле да је Вартоломеј једно и исто лице са Натанаилом, кога Филип приведе Христу (Јн. 1, 45-51). Наиме, они држе да је име овоме апостолу било Натанаил, а по презимену, или боље рећи по оцу, он се називао Вартоломеј, то јест: син Толомејев. Јер, реч "вар" на јеврејском значи син; као што се то види и из речи упућених Господом Христом апостолу Петру: "Благо теби, Симоне, вар Јона", то јест: сине Јонин (Мт. 16, 17). И слепац јерихонски звао се Вартимеј, то јест: син Тимејев. Тако објашњавају и о Вартоломеју, да се он по оцу називао Вартоломеј – син Толомејев; јер то име Толомеј беше код Јевреја старо и често се употребљавало, а право име Вартоломеју, држе, беше Натанаил. А тако држе са ових разлога: пре свега, у Еванђељу се нигде не говори о позивању Вартоломеја на апостолство, сем ако се под тим именом не разуме Натанаил; затим, прва три еванђелиста, спомињући Вартоломеја, не спомињу Натанаила; а еванђелист Јован, спомињући Натанаила, не спомиње Вартоломеја, и говорећи о ловљењу рибе при јављењу васкрслог Спаситеља спомиње Натанаила као друга апостола у ловљењу рибе, јер каже: "Беху заједно Симон Петар, и Тома, и Натанаил, и синови Заведејеви" (Јн. 21, 2). Но други тумачи се не слажу са тим, и сагласно с Прологом (10. мај) сматрају да је Симон Зилот једно исто лице са Натанаилом; а неки држе да је Натанаил један од Седамдесеторице ученика Христових.

НАПОМЕНЕ:

   1. Лидија и Мизија – северозападне области Мале Азије.
   2. Ликаонија – област у средини Мале Азије, на граници са Фригијом.
   3. Спомен Свете Маријамне празнује се 17. фебруара.
   4. Пантен, живео у III веку, један од најчувенијих учитеља Александријске школе.
  5. Велика Јерменија – брдовита земља између реке Куре, Тигра и Еуфрата; називала се Великом Јерменијом насупрот Малој Јерменији, области између реке Еуфрата и Галаса, која је улазила у састав царства Митридата Понтијског, а од седамдесете године после Христа – у састав Римске царевине.
   6. Албан, или Албанопол, – град на западној обали Каспијскога Језера; сада Баку.
   7. Свети апостол Вартоломеј скончао 71. године после Христа.
   8. За време цара Анастасија, око 508. године, мошти Светог апостола Вартоломеја бише пренете из Албане у град Дари, у Месопотамији. Када 574. године, Персијанци заузеше овај град, онда неки дарски хришћани узеше свете мошти апостолове и уклонише се с њима ка обали Црнога Мора; ту их сустигоше непријатељи, који чесне мошти бацише у море. Али оне не потонуше, него чудесно препловише до острва Липара. Касније, острво заузеше Арапи; они растурише мошти Св. апостола Вартоломеја, али се оне на чудесан начин опет сабраше уједно; Свети Вартоломеј се јави једноме монаху и показа му место где ће их наћи. После тога мошти светог апостола бише пренесене у Неаполитански град Беневент (у деветом веку); одатле их (у сваком случају један део светих моштију) пренеше у десетом столећу у Рим. – Пренос моштију светог апостола на острво Липар Црква празнује 25. августа.
   9. Преподобни Јосиф Песмописац живео је у 9. столећу; празнује се 4. априла.
 
Житије Светог апостола ПетраЕ-пошта
ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЛАВНОГ И СВЕХВАЛНОГ ВРХОВНОГ АПОСТОЛА ПЕТРА



Active ImageСвети апостол Петар, који се пре апостолства звао Симон, бејаше родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат Светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен ћерком Аристовула, брата Светог апостола Варнаве, он са њом имађаше једног сина и једну кћер. Симон беше човек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима делима својим. По занимању он беше рибар; и као човек сиромах, он трудом руку својих зарађиваше храну кући својој, хранеђи жену, децу, ташту и старог оца свог Јону. рат Симонов Андреја, презирући таштину и вреву овога света, изабра себи безбрачни живот, и отишавши к Светом Јовану Крститељу који на Јордану проповедаше покајање, постаде његов ученик. Слушајући сведочанства учитеља свог о Христу – Месији, а нарочито речи његове када прстом својим указа на Господа: "Гле, Јагње Божије које узима на Себе грех света…" (Јн. 1, 29-36), Андреја остави Јована, и заједно са другим учеником Крститељевим отидоше за Господом Христом, питајући Га: Учитељу, где обитаваш? – Дођите и видите, одговори им Спаситељ. И они отидоше, и видеше где Он живи; и осташе у Њега онај дан (Јн. 1, 37-39).

Сутрадан ујутро Андреја дође к своме брату Симону и рече му: Ми нађосмо Месију, Христа. – И доведе га к Исусу. А Исус погледавши на њ рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар[1] (Јн. 1, 41-42). – И тог часа Свети Петар би рањен љубављу ка Господу, поверовавши да је Он истинити Месија, послат од Бога на спасење света. Али он још не остављаше своју кућу и занимање, зарађујући укућанима својим оно што је потребно, у чему му понекад помагаше и брат његов Андреја због престарелог оца; и то све тако докле обојица не бише позвани од Господа на апостолство.

Једном, после затварања Јована Крститеља у тамницу, Господ Христос идући покрај мора Галилејског[2] виде Петра и Андреју, где мећу мреже у море, и рече им: Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи (Мт. 4, 18-19). А каквим је управо ловцима Господ хтео да их начини, то је Он пре тога био показао чудесним хватањем риба, када је, ушавши у Симонову лађу и наредивши му да баци мреже у море по рибе, Симон Му одговорио: "Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али по Твојој речи бацићу мрежу". – И бацивши мреже, они ухватише велико мноштво риба, те им се и мреже продреше, што беше праслика духовног риболова апостолског: јер су апостоли имали да мрежом речи Божије улове многе народе на спасење. Видевши такво чудо, Симон Петар припаде ка коленима Исусовим говорећи: "Изиђи од мене, Господе; ја сам човек грешан". Јер, ужас беше спопао њега и све што беху с њим од мноштва риба које ухватише. У одговор Петру који позива Господа да се удаљи од њега, Господ га позива да Му следује, говорећи: Хајде за мном – одсада ћеш ловити људе на живот, као што си досада ловио рибе на смрт (ср. Лк. 5, 1-11).

Од тога часа Свети Петар постаде следбеник Христов, као и брат његов Андреја и остали новозвани ученици. И Господ љубљаше Петра због простосрдачности његове. И посети Господ убоги дом његов, и болесну од грознице ташту његову исцели узевши је за руку (Мк. 1, 30). И када ујутру врло рано Господ, уставши, отиде сам у пусто место, онда Петар, не могући издржати ни један час без Господа, остави своју кућу и све укућане, н отрча за Њим, брижљиво тражеци свог љубљеног Учитеља. И нашавши Га рече Му: Сви те траже, Господе (Мк. 1, 30-37).

И од тада се Свети Петар не одвајаше од Господа, већ неодступно бејаше уз Њега, наслађујући се гледањем лица Његова и речима Његовим слађим од меда, и као очевидац посматрајући многа и велика чудеса Његова, која јасно потврђиваху да је Христос – Син Божији, у кога он верује без икакве сумње. А како је веровао срцем за правду, тако је и устима исповедао за спасење. Јер, када Господ дође у крајеве Кесарије Филипове, упита ученике Своје: За кога ме људи сматрају? Они Му рекоше: Једни за Јована Крститеља, други за Илију, а неки за Јеремију, или кога од пророка. И опет их упита: А ви шта мислите ко сам Ја? Тада одговори Симон Петар: Ти си Христос, Син Бога Живога. – Ово Петрово истинито исповедање Господ похвали говорећи: Благо теби, Симоне сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац Мој који је на небесима. А и ја теби кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу Цркву своју, и врата паклена неће је надвладати; и даћу ти кључеве Царства Небеског; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима (Мт. 16, 13-19).

Имајући топлу љубав према Господу, Свети Петар је желео да Му се никада не деси никакво зло. Стога, када Господ унапред говораше о Својим страдањима, Петар се успротиви томе, говорећи из незнања: Боже сачувај! То неће бити од Тебе, Господе! – Иако ове Петрове речи не беху по вољи Господу, пошто је Он на то и дошао да Својим страдањем искупи род људски од погибли, ипак се кроз њих обелодани усрдна љубав Петрова ка Господу, а и Петрова безазленост, јер, чувши страшан укор од Господа: "Иди од мене, сатано!" Петар се не наљути на Господа свог, нити отиде од Њега, него с љубављу прими прекор, и још са већим усрђем следоваше Му (ср. Мт. 16, 21-23).

Једном многи од ученика Спасових, не могући сместити Спасове речи о Светој Тајни Причешћа, говораху за њих: "Ово је тврда беседа! ко Ке може слушати?" и отидоше натраг, и више не иђаху с Њим. Тада Господ Исус рече дванаесторици: Да нећете и ви отићи? – На то Му Симон Петар одговори: Господе! Коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога живота. И ми поверовасмо и познасмо да си Ти Христос, Син Бога Живога (Јн. 6, 53-69).

Имајући такву веру и такво усрђе ка Господу, Свети Петар се усуди да иште од Господа да дође к Њему по води. И Господ му дозволи. Тада Свети Петар, изишавши из лађе, иђаше по води да дође к Исусу. Али, пошто он, пре примања Светога Духа, још не беше савршен у тврдој вери, то, видећи јак ветар, уплаши се и почевши се топити, повика говорећи: "Господе, спаси ме!" И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: Маловерни, зашто посумња? (Мт. 14, 22-31). И Господ, који избави светог апостола од топљења, избави га и од маловерја када му рече: Ја се молих за тебе, да вера твоја не осиромаши (Лк. 22, 32).

Заједно са друга два апостола, Јаковом и Јованом, Свети апостол Петар се удостоји видети на Тавору откривену им славу Преображења Господња и својим ушима чути глас Бога Оца који с неба дође ка Господу Исусу. О томе свети апостол овако пише у својој Посланици: Ми вам објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа, не по баснама весто измишљеним, него смо сами били очевици величине Његове. Јер, Он прими од Бога Оца част и славу, када од Велелепне Славе дође к Њему такав глас: "Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи". И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с Њим на гори светој (2 Петр. 1, 16-18; ср. Мт. 17, 1-8; Мк. 9, 2-9; Лк. 9, 28-36).

Када се Господ приближи добровољним страдањима Својим и крсној смрти, тада Свети апостол Петар показа своју ревност за Господа не само речју, рекавши: "Господе! С Тобом сам готов и у тамницу и на смрт ићи", него и делом, извукавши нож и одсекавши њиме уво првосвештениковом слузи Малху (Лк. 22, 33; Јн. 18, 10).

Премда промисао Божији допусти да апостол Петар падне у трикратно одречење од Господа, ипак он истинским покајањем и горким ридањем устаде и поправи се, и удостоји се први од свих апостола видети Господа Христа по Васкрсењу Његовом, као што о томе говори Свети еванђелист Лука: Ваистину васкрсе Господ, и јави се Симону (Лк. 24, 34). О томе пише и Свети апостол Павле, говорећи: Христос устаде трећи дан по Писму, и јави се Кифи, потом једанаесторици (1 Кор. 15, 4-5). Видевши Господа, Свети Петар се испуни радости неисказане, и доби од Њега милостиви опроштај свога греха. Своје раније трикратно одречење од Господа он потпуно изглади трикратним исповедањем своје љубави ка Господу, одговарајући Му на трикратно питање Његово: "Симоне Јонин! Љубиш ли Ме?" – "Господе! Ти све знаш; Ти знаш да те љубим". И постављен би од Господа за пастира словесним овцама и за кључара небеског царства (Јн. 21, 15-17).

По Вазнесењу Господа нашег Исуса Христа, Свети Петар, као врховни међу равним му апостолима, би први учитељ и проповедник, и за један час стече Цркви Христовој до три хиљаде душа (Д. А. 2, 14-41). Поред тога, он се показа и као изванредан чудотворац: јер улазећи у храм са Светим Јованом на молитву, угледа човека хрома од утробе матере своје, метнутог пред врата храма која се зову Красна. Видевши Петра и Јована, хроми просаше милостињу од њих. А Петар погледавши на њ с Јованом, рече: "Погледај на нас". И он гледаше у њих мислећи да ће му они што дати. Но, Петар рече: "Сребра и злата нема у мене, него што имам то ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи". И узевши га за десну руку, подиже га. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи; и он скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у храм идући и скачући и хвалећи Бога. Због овог чуда и проповеди Светог апостола Петра верова у Христа око пет хиљада људи (Д. А. 3, 1-26; 4, 4).

Житеље Јерусалима, Ананију и Сапфиру, Свети Петар умртви речју због светотатства и лагања Светоме Духу (Д. А. 5, 1-10). У Лиди,[3] нашавши човека по имену Енеја, који већ осам година лежаше узет на одру, Свети Петар исцели га речју, рекавши му: "Енеја! Исцељује те Исус Христос!" (Д. А. 9, 32-34). У Јопи[4] он васкрсе умрлу девојку Тавиту (Д. А. 9, 36-42). Но не само руке и речи Светог апостола Петра беху чудотворне, него и сама сенка његова даваше исцељења: тако да и по улицама изношаху болеснике, и метаху на постељама и на носилима, да би кад прође Петар барем сенка његова осенила кога од њих (Д. А. 5, 15).

А када цар Ирод подиже руке да мучи цркву верних у Јерусалиму, он, погубивши Јакова брата Јованова мачем, ухвати Светог Петра, окова га у железне ланце и баци у тамницу. Но, анђео Господњи ноћу му раздреши окове и изведе из тамнице (Д. А. 12, 1-10). Овај врховни апостол први отвори врата вере незнабошцима, крстивши у Кесарији римског капетана Корнилија, пошто је претходно имао виђење у коме виде небо отворено и суд где сиђе с неба, пун четвороножаца и гмизаваца, и чу глас који му наређиваше да све то покоље и поједе, и да не сматра нечистим оно што је Бог очистио. Ово виђење беше знамење обраћања незнабожаца ка Христу (Д. А. 10, 1-48).

Свети апостол Петар изобличи Симона мага, Самарјанина, који је лицемерно примио свето крштење и хтео да за новац купи дар Светога Духа, рекавши магу: Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божији може добити за новце. Нема теби удела и исета у овој речи, јер срце твоје није право пред Богом. Покај се, дакле, за овај грех свој, и моли се Богу да ти опрости помисао срца твог, јер видим да си у горкој жучи и у окову неправде (Д. А. 8, 18-23).

Ова и многа друга дела Светог апостола Петра опширно су описана у Еванђељу и у Делима Апостолским, која се стално читају по црквама. Зато нема потребе да се овде излаже из Светога Писма све оно што се односи на Светог апостола Петра. То треба да је добро познато свима хришћанима. О даљим, пак, мало коме познатим, благовесничким подвизима и трудима Светог апостола Петра, Свети Симеон Метафраст казује следеће.

Из Јерусалима Свети Петар дође у Кесарију Стратонијску.[5] Ту постави епископа од презвитера који су га пратили. Одатле отиде у Сидон,[6] где исцели многе, и постави епископа. Онда оде у Вирит,[7] и тамо постави епископа. Затим отпутова у Вивли; одатле у Трипол Финикијски,[8] где обитаваше код једног паметног човека Марсона, кога и рукоположи за епископа вернима тога града. Из Трипола он оде у Ортосију; затим у Антарду, потом на острво Арадос, па у Валанеју, Понт и Лаодикију.[9] У Лаодикији он исцели многе болеснике, и изагна нечисте духове из људи, и сабра Цркву верних, и постави им епископа. Из Лаодикије Свети Петар отпутова у сиријски град Антиохију,[10] где се Симон маг скривао од војника, послатих римским царем Клаудијем,[11] да га ухвате. Дознавши за долазак Светог апостола Петра, Симон побеже у градове Јудеје. У Антиохији Свети Петар исцели многе болнике, и после проповеди о Једноме Богу у Три Лица постави епископе: Маркијана за Сиракузу на Сицилији[12] и Панкратија за Тавроменију.[13] Из Антиохије Свети Петар отпутова у Тиану Кападокијску,[14] одатле у Анкиру Галатијску,[15] у којој молитвом васкрсе мртваца, и устроји Цркву, многе огласивши и крстивши, и поставивши им епископа. Из Анкире он отиде у Синоп Понтијски,[16] а одатле у Амасију која се налази усред Понтијске земље. Затим отпутова у Гангр Пафлагонски,[17] па у Клавдиопољ Онориадијски, одатле у Никомидију Витинијску,[18] и онда у Никеју.[19] Намеравајући да иде у Јерусалим на празник Пасхе, он из Никеје крену назад, дође у Писинунт, па одатле у Кападокију и Сирију. Посетивши поново Антиохију, он најзад стиже у Јерусалим. За време боравка у Јерусалиму, њега посети Свети апостол Павле, три године након свог обраћења ка Христу, као што сам каже у Посланици Галатима: После тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 18).

Уредивши тих дана црквене законе, блажени Павле оде на посао на који је био позван, а Свети Петар опет посети Антиохију, где постави епископа Еводија. Из Антиохије отпутова у Синад, фригијски град,[20] одатле у Никомидију;[21] у њој постави епископа Прохора, који и као епископ праћаше Светог Јована Богослова. Дошавши из Никомидије у Илион, хелеспонтски град, свети апостол постави ту за епископа Корнилија капетана, па се врати у Јерусалим. Ту се Светом Петру јави у виђењу Господ Христос говорећи му: Устани, Петре, и иди на Запад, јер је потребно да Запад просветиш својом светлошћу, и Ја ћу бити с тобом.

У то време Симон маг већ беше ухваћен од стране војника који су га гонили и доведен у Рим, да прими казну за своја дела. Али, он тамо својом чаробњачком вештином помрачи умове многих, и тако их обману, да не само не доби казну, него га, штавише, многи стадоше сматрати за бога. Овај претеча Сатане толико занесе својим чаробњаштвом самог ћесара Клаудија, да његова статуа би извајана и постављена између два моста на Тибру са натписом: "Симону, богу светоме". О томе подробно пишу Свети Јустин[22] и Свети Иринеј.[23] А ми, вели Свети Симеон Метафраст, вратимо се своме предмету. Велики Петар, обавестивши братију о виђењу Господа, опрости се с њима, па крену у Антиохију, посећујући цркве. У Антиохији он затече Светог апостола Павла. Ту он постави епископе: Урвана Тарсу,[24] Епафродита Левкији Адријатској, Апелија, брата Поликарповог,[25] Смирни[26] и Фигела Ефесу. За Фигела кажу да је, скренувши с правога пута, пришао Симону, али се покајао. Из Антиохије Петар дође у Македонију, где такође постави епископе: Олимпа Филибљанима,[27] Јасона Солуњанима, и Силу Коринћанима, кога нађе поред Светог апостола Павла. Поставивши у Патри за епископа Иродиона, Свети Петар отплови на Сицилију, и дошавши у Тавроменију задржа се кратко време код Панкратија, врло красноречивог мужа. И ту огласивши и крстивши неког Максима, и поставивши га за епископа, он допутова у Рим.

У Риму Свети апостол Петар на трговима и по домовима свакодневно проповедаше Једног Бога Оца свемогућег, и Једног Господа Исуса Христа Сина Божијег, Бога истинитог од Бога истинитог, и Једног Духа Светог, Господа животворног, и многе привуче Христовој вери и избави их светим крштењем од идолопоклоничке заблуде. Видећи све то, Симон маг не хте да ћути и да таји своју злобу против њега, јер сматраше за своју срамоту проповед апостолову, којом се униставаше слава његова. И истинитом учењу апостоловом стаде маг отворено сметати својим лажним речима и делима, бестидно усред града противречећи Светом Петру. И ствараше Симон маг пред народом неке привиде; и иђаху пред њим и за њим привиђења, за која он говораше народу да су то душе умрлих; и показиваше васкрсле из мртвих где му се клањају као богу; и чињаше да хроми ходе и скачу. Но, све то не беше стварно, већ привидно, слично митолошком Протеју који је узимао на себе разне облике: некад се јављао са два лица, затим, после кратког времена, претварао се у козу и у змију и у птицу, па се онда уподобљавао огњу; једном речју, узимао је на себе сваковрсне облике, обмањујући будале. Међутим, доста је било да велики апостол Господњи само погледа на чини Симонове, па да сви привиди његови одмах ишчезну.

О борби Светог апостола Петра са Симоном врачарем, поред Метафраста, казују следеће Пролог и Велики Минеји – Цети. Када Свети Петар допутова у Рим, и дознаде да Симон назива себе Христом и чини пред људима многа чудеса, распали се ревношћу за истинитог Бога и упути се к Симоновој кући. Пред вратима његове куће он затече гомилу људи који му брањаху да уђе унутра. Тада их Свети Петар упита: Зашто ми не дате да уђем код варалице врачара? Они му одговорише: Он није врачар, већ моћни бог; он постави стражу на вратима својим знајући помисли људске. – Рекавши то, они указиваше апостолу на црнога пса који је лежао пред вратима и додадоше: Овај пас умртвљује све који смишљају неправду Симону. На то Свети Петар рече: Ја истину говорим о њему, јер је Симон од демона. – Затим, пришавши к псу, апостол рече псу: Иди и реци Симону: Петар, апостол Христов, хоће да уђе код тебе.

Пас оде и људским говором саопшти Симону оно што му Петар беше наредио. И сви који видеше и чуше пса где људским језиком говори, запрепастише се. А Симон посла тог истог пса говорећи му: Нека Петар уђе овамо.

Када свети Петар уђе, Симон стаде у присуству Петра правити чини пред народом. А свети апостол силом Христовом показа већа чудеса. Каква управо чудеса? Од многих тих чудеса једно велико чудо спомиње древни црквени историчар Грк Егезип,[28] који је живео око апостолског доба. Једној високородној удовици у Риму, која беше царскога рода, умре син у младим годинама, и мајка плакаше за њим неутешно. Они што је тешаху, сетише се да су се у Риму појавили људи, Петар и Симон маг, који мртве васкрсавају; и одмах једни позваше к умрломе Петра, а други Симона. На младићев погреб беше се слегло много угледних људи и народа. И Свети Петар рече Симону магу који се због своје моћи гордо држаше пред целим народом: Код од нас васкрсне овог мртваца, његово се учење има признати као истинито.

Народ с похвалом прихвати Петрову реч. А Симон, уздајући се у своју чаробњачку вештину, рече к народу: Ако ја васкрснем мртваца, хоћете ли убити Петра? – Живога ћемо га спалити на твоје очи! - повика народ.

Приступивши к одру умрлога, Симон стаде чинити своје чини, и садејством ђавола који му помагаху учини то да мртвац покрену своју главу. И народ одмах стаде викати да је младић жив, да је васкрсао. А Светог Петра хтедоше тог часа да дохвате и одведу да спале. Но, апостол даде руком знак, молећи их да се стишају. И кад се народ утиша, он рече: Ако је младић заиста жив, онда нека устане, и нека говори, и нека хода. А док то не видите, знајте насигурно да вас Симон обмањује својим чинима и привидима.

Симон, пак, дуго хођаше око одра, дозивајући демонску силу, али без икаквог успеха. И посрамивши се, он хтеде да бежи, али га народ задржа. Међутим, Свети Петар, истински чудотворац, који Тавиту васкрсе и учини многа друга славна чудеса, стојећи подаље, подиже к небу очи и руке, и мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си нам наредио да Твојим именом васкрсавамо мртве. Стога Те молим: оживи овог младића, да би ови људи познали да си Ти истинити Бог и да нема другог осим Тебе, који живиш и царујеш са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

Помоливши се тако, Свети Петар викну к мртвацу: Младићу, устани! Васкрсава те и исцељује Господ мој Исус Христос. – И одмах мртвац отвори очи своје, устаде и стаде говорити и ходати.

Ово Егезипово казивање допуњује Маркел Римљанин, који прво беше ученик Симона мага, па потом га Свети апостол Петар просвети светом вером и светим крштењем. У својој посланици светим мученицима Нериону и Архилију, пишући о овом чуду, Маркел додаје и ово: Васкрсли младић, припавши к ногама Петровим, клицаше: "Ја видех Господа Исуса где наређује анђелима да ме ради молитве твоје врате мојој удовујућеј матери". Тада сав народ стаде викати: "Један је Бог, и то Бог кога Петар проповеда!" – А Симон маг, ђаволским чинима својим давши својој глави изглед пасје главе, наже бежати; међутим, народ га ухвати, и једни хоћаху да га камењем заспу, а други да га сажегу. Но, Свети Петар им забрани, говорећи: Господ наш и Учитељ није наредио враћати зло за зло; пустите га, нека иде куда хоће; доста је њему стида и поруге, и сазнања да је његово чаробњаштво беспомоћно и немоћно.

Пошто би пуштен, Симон дође к мени, казује Маркел, претпостављајући да ја ништа не знам о том чудесном догађају. Притом Симон железним ланцима веза на капији мога дома огромног пса, и рече ми: Да видим, да ли ће Петар доћи к теби по своме обичају. – И кроз кратко време Свети Петар дође код капије, одвеза пса и рече му: Иди и кажи Симону магу: престани да ђаволском силом обмањујеш људе, за које Христос проли Своју Крв.

Пас оде и као човек говорећи каза Симону оно што му апостол нареди. Чувши и видевши то, вели Маркел, ја похитах у сусрет Светом Петру и чесно га примих у дом свој, а Симона мага и онога пса истерах напоље. Пас, пак, не нападајући никог другог, јурну на самог Симона, зграби га зубима и обори на земљу. Угледавши то са прозора, Свети Петар именом Христовим нареди псу да не повреди Симону тело. И пас, не дирајући магово тело, покида му сво одело тако да он остаде потпуно наг. Видећи то, народ викаше на Симона исмевајући га и грдећи га, па га заједно са псом истераше из града. Од такве срамоте и стида Симон се целу годину не појави у Риму, док последник Клаудија Нерон,[29] зли цар, не чу од злих људи похвале о поквареном магу. И пронашавши Симона, Нерон га силно заволе и спријатељи се с њим.

Пролог и Велики Минеји – Цети говоре још и следеће о Симону магу. Симон нареди да му мачем одсеку главу, обећавајући да ће васкрснути у трећи дан; и уместо себе он постави под мач овна, давши му изглед човека; и тако ован би посечен место њега. А Свети Петар, отеравши са овна ђаволски привид, обелодани Симонову лаж: и сви видеше да је глава одсечена не Симону него овну.

О коначној пак победи Светога Петра над Симоном магом, и о маговој погибији, сви сложно саопштавају следеће. Пошто Симон маг није могао ни у чему победити Светог апостола Петра, и пошто није могао више подносити стид свој и срамоту своју, он обећа да ће се узнети на небо. И сабравши све ђаволе који му служаху, Симон са ловоровим венцем на глави дође усред града Рима, попе се на једну високу зграду, и стаде са врха те зграде љутито говорити народу: Пошто ви, о Римљани, све до сада остајете при своме безумљу, и оставивши мене следујете Петру, то и ја остављам вас; и више нећу штитити град ваш, него ћу наредити анђелима својим да ме на ваше очи узму на своје руке, и ја ћу се узнети к Оцу своме на небо, одакле ћу велике казне послати на вас, зато што не послушасте речи моје и не веровасте делима мојим.

Рекавши то, маг пљесну рукама и баци се у ваздух; подржаван ђаволима он стаде летети по ваздуху подижући се увис. А људи, веома задивљени, говораху један другоме: "Ово је дело Божије – летети по ваздуху са телом". Велики пак апостол Петар стаде се громко, да сви чују, молити к Богу, говорећи: "Господе Исусе Христе Боже мој! Обелодани превару овога мага, да не би саблазнио људе који верују у Тебе!" Па потом узвикну говорећи: "Вама, о ђаволи, наређујем именом Бога мог: не носите га више, него га оставите тамо, где се он сада налази у ваздуху!"

И тог тренутка ђаволи, покоравајући се апостоловом запрећењу, оставише Симона у ваздуху, и бедни маг полете наниже, као некада збачени с неба ђаво, и павши на земљу сав се разби. А присутни народ видевши то, дуго клицаше: Велики је Бог кога Петар проповеда, и заиста нема другог Бога сем Њега! – Пали пак маг, иако се беше страшно разбио, по Божијем промислу беше још жив, да би увидео немоћ и беду ђавола као и своју немоћ и беду, и да би, постиђен, позвао силу свемоћнога Бога. И разбијен он лежаше на земљи, осећајући љуте болове по целоме телу, док га сав народ исмеваше. А сутрадан изјутра он у страшним мукама изврже гадну душу своју, предавши је ђаволима у руке, да је однесу у пакао к Сатани, оцу свом. А Свети Петар после Симоновог пада из ваздуха стаде на повисоко место и, давши руком знак народу да ућуте, стаде их учити познању истинитог Бога; и својом дугом беседом он врло многе од њих обрати хришћанској вери.

Цар Нерон, дознавши за тако срамну смрт свога пријатеља, силно се разгневи на Светог Петра и хтеде га убити. Али, како казује свети Метафраст, разјарени цар не изврши одмах на светом апостолу ту своју злу намеру, већ после неколико година. Јер, по смрти Симона мага Свети Петар не остаде дуго у Риму; обративши многе и просветивши их светим крштењем, утврдивши цркву и поставивши Лина за епископа, он отпутова у Таракину,[30] где постави за епископа Епафродита (другог, не оног горепоменутог). Затим оде у Сирмију, град Спаније, и ту рукоположи за епископа Епенета. Одатле отпутова у афрички град Картагену, где Крискента посвети за епископа. Дошавши у Египат, он у њему постави епископе: седмовратној Тиви Руфа, Александрији – евангелиста Марка. Затим, по Откровењу, он би у Јерусалиму ради Успења Пречисте Дјеве Марије Богородице, па се поново врати у Египат. Прешавши Африку, он дође у Рим, одатле у Медиолан, па у Фотикин, свуда поставивши епископе и презвитере. Отпутовавши у Британију,[31] он проживе тамо дуго време, привукавши многе народе к вери Христовој. У Британији Светом Петру се јави анђео и рече му: Петре, приближи се време твога одласка из овог живота. Стога ти ваља ићи у Рим; тамо ћеш поднети крсну смрт, и добићеш праведну награду од Христа Господа.

Благодаривши Богу за то, Свети Петар се задржа још нешто мало дана у Британији, утврђујући цркве, и постављајући епископе, презвитере и ђаконе. У дванаестој години Неронове владавине он допутова у Рим и постави, као помоћника у црквеној управи, Климента за епископа, мада се овај отказивао, не желећи такав јарам. Али, усаветован светим апостолом, Климент, као послушан син, преклони главу своју под јарам Христов, и заједно са учитељем својим и осталим свештеним мужевима вуцијаше колесницу речи Божије. И многи у Риму високородни и знатни људи и жене просвећиваху се вером и светим крштењем. У цара, пак, Нерона беху две жене, изванредне лепотице, које је он волео више од свих осталих наложница својих. Примивши свету веру, оне решише да живе целомудреним животом и не хтедоше се покорити царевим похотним жељама. А он, најбестиднији и ненасит похотљивац и блудник, разгневи се због тога на сву цркву верних, нарочито на апостола Петра, виновника обраћења тих жена ка Христу и целомудреном животу, (опомену се притом цар и смрти свог љубљеног пријатеља Симона мага), и стаде тражити Светог Петра да га убије.

Горепоменути историчар Егезип пише да када Светог Петра тражаху да убију, верни га молише да се сакрије и склони се из Рима ради користи многих. Свети апостол никако не пристајаше на то, желећи боље да пострада и умре за Христа; но верни с плачем мољаху апостола да сачува свој живот, толико потребан светој Цркви, угроженој таласима опасности усред неверника. Привољен сузама васцелог словесног стада свог, Свети Петар даде обећање да ће се удаљити из града и сакрити се. И идуће ноћи, опростивши се са свима после саборне молитве, он крену сам из града. И када беше код градске капије он угледа Господа Христа где према њему иде у град, и поклонивши Му се упита Га: "Господе, куда идеш?" – "Идем у Рим, да поново будем распет", одговори му Господ.

Поражен, апостол разумеде да Господ Христос, страдајући у слугама Својим као у правим удима Својим, хоће да и у његовом телу пострада у Риму. Стога се он поврати к вернима, и би од војника ухваћен на смрт. Свети Метафраст каже да Свети Петар би ухваћен не сам него са мноштвом верних, међу којима беху: Климент, Иродион, Олимп; њих све мучитељ осуди на посечење мачем, а Светог апостола Петра на распеће. Узевши осуђене, војници их изведоше на губилиште; но Климента, као царевог сродника, они поштедеше и пустише на слободу, а Иродиона и Олимпа, који заједно са апостолом Петром беху дошли у Рим, убише мачем, и с њима посекоше и мноштво верних. Свети, пак, Петар моли своје распињатеље да га распну главачке, одајући тиме поштовање Господу свом, добровољно распетом на крсту, јер није желео да распећем својим личи на Господа, него да под ногама Његовим преклони главу своју. Тако сконча велики апостол Господњи Свети Петар, прославивши Бога крсном смрћу: трпећи велике болове од клинаца у рукама и ногама, он предаде своју непорочну душу у руке Божије 29. јуна.[32] Ученик његов, Свети Климент, измоливши тело светог апостола, скиде га са крста, припреми за укоп и, сазвавши верне и епископе, погребе га чесно. Тако исто предадоше чесном погребу и тела пострадалих са њим светих: Иродиона, Олимпа и осталих верних, славећи Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом. Амин.

НАПОМЕНЕ:

   1. Кифа је сиријска реч и значи камен; тако и грчка реч Петар (πετρα) значи камен.
   2. Галилејско Море познато је још под именом Тиверијадског Мора или Генисаретског Језера.
   3. Лида – град у Палестини, близу садашње Рамле, некадашње Ариматеје.
   4. Јопа – један од најстаријих градова Палестине, на североисточној обали Средоземног Мора између Кесарије и Газе.
   5. Кесарија Стратонијска је исто што и Кесарија Палестинска.
   6. Сидон – град финикијски на обали Средозменог Мора.
   7. Вирит или Берит – финикијски град, у старини чувен као средиште просвете и образованости: данас – Бејрут, важан трговачки центар.
   8. Вивлос, Трипол – градови у Финикији.
   9. Лаодикија – главни град малоазијске области Фригије.
  10. Антиохија – главни град области Сирије, на источној обали Средоземног Мора.
  11. Клаудије царовао од 41. до 54. године.
  12. Сицилија – велико острво у Средоземном Мору, саставни део Италије.
  13. Тавроменија – важан град на источној обали Сицилије.
  14. Кападокија – малоазијска област на граници Јерменије и Киликије.
  15. Галатија, покрајина у Малој Азији, граничила се са запада Фригијом, са југа Ликаонијом и Кападокијом, са истока Понтом, са севера Витинијом и Пафлагонијом.
  16. Понт – североисточна област Мале Азије.
  17. Пафлагонија – дивља планинска област у северном делу Мале Азије.
  18. Витинија – област у Малој Азији, граничи са севера Мраморним Морем.
  19. Никеја – град у Витинији; једно време напредан трговачки град, па чак и резиденција царева; у историји Цркве чувен, што су у њему одржани: Први (325. год.) и Седми Васељенски Сабор (787. год.).
  20. Фригија – област Мале Азије; просвећена Светим Павлом.
  21. Никомидија – град у Витинији.
  22. Свети мученик Јустин Философ празнује се 1. јуна.
  23. Свети Иринеј Лионски празнује се 23. августа.
  24. Тарс – град у малоазијској области Киликији.
  25. Свети Поликарп – епископ Смирнски, празнује се 23. фебруара.
  26. Смирна – град малоазијски у Лидији, на речици Мелеси.
  27. Град Филиба – у Македонији, поред реке Стримоне, недалеко од Јегејског Мора; био један од најзначајнијих градова Македоније, због чега га писац Дела Апостолских назива првим (πρωτη: гл. 16, ст. 12); Цркву у Филибама основао Свети апостол Павле за време другог путовања свог; упутио и нарочиту Посланицу Филибљанима.
  28. Егезип је написао дело: Споменице (= Υπομνηματα), у пет књига, које није дошло до нас. Податке о његовом животу и спису, врло непотпуне, даје отац црквене историје Евсевије, епископ кесаријски. Он саопштава да је Егезип био хришћанин од Јевреја, да је живео у другом веку, да је путовао у Коринт и Рим, и врло дуго живео тамо, састајући се са многам епископима и разговарајући са њима о догматским питањима. Егезип је умро за царовања Комода (180-192. год.).
  29. Нерон царовао од 54. до 68. године.
  30. Таракина или Таракон – древно иберијско насеље на источном приморју Шпаније.
  31. Под именом Британије првобитно су се разумевала сва острва на северу од Галије између Немачког Мора и Атлантског Океана. Британијом се првенствено називало највеће од тих острва, које су домороци називали Албион.
  32. Свети апостол Петар пострада 67. год. после Рождества Христова, у исто време са Св. ап. Павлом. Свети Петар би погребен на Ватиканском брежуљку, а Свети Павле близу Остијског пута недалеко од Рима. По предању Римске цркве, главе обојице апостола чуваху се у Латеранском храму у Риму; тело, пак, Светог Петра почива у Ватиканском храму, а Светог Павла у цркви његовог имена на Остијском путу изван града.
 
Житије Светог апостола Јована БогословаЕ-пошта
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА И ЕВАНЂЕЛИСТА
ЈОВАНА БОГОСЛОВА
Active ImageСвети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника Свете Богородице. Позван Господом Исусом, Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван "сином громова", пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене целомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у Светом Еванђељу вели за њега да је он "ученик кога љубљаше Исус". И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице најближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер, Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (то јест Јакова и Јована), забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа.
А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер, када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог, сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајком Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божијег до самог Крста и смрти. Зато и би под Крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер, Господ висећи на Крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје, рече Матери Својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног Успенија Њеног. А у дан Успенија Њеног, када чесно и свето тело Божије Матере ношаху да сахране, Свети Јован ношаше пред Њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о Њеном преласку са земље на небо.

После Успенија Пресвете Богородице, Свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божију, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо, Свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије;[1] једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Богу за све. Тако Свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божијом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он "заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише, они отпутоваше у Ефес. 

Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но, у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему - младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим, Романа се много мољасе Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то, пак, време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог. - Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божијим; међутим, Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим Свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа, Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу.

Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а прекопута храма стајаше идол те богиње. Тада Свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се Свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога.

Међутим, пошто Свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и предани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но, они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих. Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. - Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче.

Чувши то, неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: "Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити". Но, Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим, свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом, они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? - Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. - Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. - И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу.

У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и Свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: "Ако и смртно што испију, неће им наудити" (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! - А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан.

Узевши Јована с Прохором, војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други - Зевса, трећи - Херкула, неки - Ескулапа, други - Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! - И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове.

Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. - Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. - На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. - И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. - И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише, они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници Светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос, они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом.

Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но, у време када Свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен.

Прочитавши ово писмо, Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: "Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима". - Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи следеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, и ја задрхтах од страха. А он ми рече: "Отвори уста своја"; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: "Бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви". И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: "Ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући". Но, када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, - нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро.

Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу. И проведе Свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божију. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти.

На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но, Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим, грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов, демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона, Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. - Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: "Много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду". - И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? - Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. - Тада Свети Јован рече: Ја, апостол Исуса Христа, наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. - И демон се одмах удаљи са острва.

Међутим, Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована, демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим.

И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? - Младић му одговори: Умро је. - Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? - Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лађа, удавио се у мору. - И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. - Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. - И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. - И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић. Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен.

Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше. И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи, народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га.

После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих... И отишавши к Јовану, рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдемо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, васкрснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса.

Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе Свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. - Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? - Рекавши то, Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. - И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божији, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. - Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа.

Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим.

Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? - Човек тај одговори: Имамо великог бога вука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. - Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. - Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. - Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. - И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, Свети Јован га упита: Колико година живиш овде? - Седамдесет година, одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. - И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. - У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. - А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А Свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се.

У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к Светом Јовану, молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. - Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? - Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. - Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим.
Детаљније...
 
Житије Светог апостола Јакова ЗаведејеваЕ-пошта

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ЈАКОВА ЗАВЕДЕЈЕВА, брата апостола Јована Богослова


Active ImageСвети Јаков, син Заведејев и брат Светог еванђелиста Јована Богослова, беше један од Дванаесторице апостола. На позив Господа Исуса оставио је рибарске мреже и оца свога, па заједно са својим братом Јованом одмах пошао за Господом (Мт. 4, 21-22). Обојица су слушали проповед Спаситељеву из пречистих уста Његових и гледали чудеса Његова. И Господ их толико заволе, да Јовану допусти да легне на прси Његове, а Јакову обећа чашу коју сам испи (Јн. 13, 23-25; Мт. 20.23). Но, и они толико Господа свог заволеше и толику ревност за Њега показаше, да хтедоше низвести огањ с неба на неверујуће Самарјане да их истребе. И они би то учинили, да им дуготрпљиви Господ није забранио (Лк. 9, 54-56). Овој двојици и апостолу Петру Господ је откривао највеће тајне; пред њима се преобразио на Тавору и показао им славу Свога Божанства; пред њима је туговао пред Своје страдање у врту Гетсиманском.После пријема Духа Светога, Свети апостол Јаков проповедао је Еванђеље по разним земљама, и ишао је до Шпаније. По повратку из Шпаније у Јерусалим, он постаде Јеврејима страшан као гром, јер је неустрашиво проповедао о Христу Исусу да је истинити Месија, Спаситељ света. И препираше се с фарисејима и законицима о Светом Писму, изобличавајући њихову тврдоглавост и неверје. А они, не могући му никако одолети, најмише неког мађионичара Хермогена, да се он препире с Јаковом и посрами проповед његову. Но овај охоли мађионичар не хтеде сам разговарати с Јаковом, већ посла ученика свог Филита, изјављујући: Не само мене лично, него ни ученика мог неће моћи Јаков победити у препирци.

У препирци са Светим Јаковом, Филит не могаде противстати премудрости Духа Светога у апостолу, већ као нем умуче и не отвори уста своја да противречи апостолу. И познавши истину, умиљење се разли по души Филитовој. И Филит се врати к своме учитељу мађионичару, и обавести га да је наука Јаковљева неодољива и да је он чудесима потврђује. И саветова Филит учитељу, да се одрекне своје науке и постане ученик Јаковљев. А охоли Хермоген помоћу мађија дозва демоне и нареди им да Филита држе на једном месту као окованог и укопаног да се не може маћи, и рече Филиту: Видећу да ли ће те тај Јаков избавити. Тада Филит посла тајно једног човека к апостолу и извести га да је помоћу Хермогенових мађија свезан од демона. А апостол му посла свој убрушчић, наређујући му да тај убрус узме и изговори ове речи: Господ дреши свезане, Господ подиже оборене (Пс. 145, 7. 8). – Чим то Филит изговори, одмах се ослободи невидљиве свезаности, јер демони, уплашени од апостоловог убрушчића и силе изговорених речи, оставиће Филита и побегоше. Филит се наруга Хермогену, па отрча к Светоме Јакову који га поуци светој вери и крсти.

Хермоген, пак, бесан од јарости и гнева, закле демоне који му служе да му Јакова и Филита доведу везане. И када се демони приближише дому у коме беху Свети Јаков и Филит, Анђео Господњи, по наређењу Божијем, одмах ухвати те демоне, свеза их, и стаде их мучити. И невидљиви демони, мучени силом Божијом, викаху на сав глас свима, говорећи: Апостоле Христов Јакове, смилуј се на нас, јер смо ми по наређењу Хермогеновом свезали тебе и Филита, и ето сада смо сами чврсто везани и љуто мучени. На то Свети Јаков рече: Анђео Божији који вас је свезао нека вас одреши, па идите и доведите овамо Хермогена не учинивши му ништа нажао.

Демони тог тренутка бисе одрешени, па одјурише Хермогену, шчепаше га и за трен ока поставише свезана пред апостолом. И мољаху апостола да им допусти да своје муке искале на Хермогену. А апостол упита демоне, зашто не везаше Филита као што им Хермоген беше наредио. Демони одговорише: Ми не можемо ни мушицу покренути из твога дома. – И рече апостол Филиту: Господ наш заповеда да за зло узвраћамо добром. Зато одреши Хермогена, и ослободи га од демона. И би тако. Апостол онда рече Хермогену, ослобођеном од уза демонских: Господ наш не жели да има невољне слуге, који Му под морањем служе, већ оне који Му добровољно служе. Стога иди куда хоћеш. На то му Хермоген рече: Чим изађем из дома твог, мене ће демони убити, јер знам колико је страшан њихов бес. И ја се не могу избавити од њих, ако ме ти не заштитиш.

Тада му апостол даде свој путнички штап. Са тим штапом Хермоген оде својој кући, а демони га не нападоше нити уплашише. И тако познавши силу Христову, и видевши немоћ демона, он покупи све своје мађионичарске књиге, па их однесе Светоме Јакову, и припавши к ногама његовим, вапијаше: Истинити слуго истинитога Бога, ти спасаваш од погибли душе људске, смилуј се на мене, и прими непријатеља свог за ученика. – И пошто Хермоген би научен светој вери, прими крштење, и по апостоловом наређењу спали све мађионичарске књиге. И би служитељ Христов, и чињаше чудеса именом Христовим.

Видевши то, Јевреји се силно разјарише, и наговорише цара Ирода[1] да дигне гоњење на Цркву Христову и да убије Јакова. И цар Ирод подиже руке да мучи неке од Цркве; и погуби Јакова брата Јованова мачем. И видевши да је то по вољи Јеврејима, настаде да ухвати и Петра, кога и баци у тамницу (Д.А. 12, 1-4). А Јевсавије, епископ Кесарије Палестинске, пише о Светом Јакову ово: Када Ирод осуди Јакова на смрт, неки Јосија који беше један од клеветника на апостола пред Иродом, видећи јунаштво, храброст, светост и невиност Светога Јакова, и познавши истину његове проповеди, покаја се и поверова у Христа, и изненада се показа исповедник Христов. Јер, одмах и он заједно са Светим апостолом Јаковом би осуђен на смрт. И када заједно иђаху на губилиште, свети апостол исцели једног узетог који лежаше крај пута. И припремајући се за посечење, Јосија моли Светог Јакова да му опрости грех клевете који учини у незнању. А Јаков га загрли и целива и рече му: "Мир теби и опроштај! И обојица погнуше главу под мач и бише посечени за Господа. То би 45. године у Јерусалиму. И тако Свети апостол Јаков Заведејев постаде други мученик Христов, после Светог првомуценика Стефана. А ученици Светог апостола Јакова, научени Богом, узеше тело свога учитеља и чесно га погребоше. Свете мошти његове почивају у Шпанији, где му се на гробу и до данас догађају исцељења и збивају чудеса у славу Христа Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног од целокупне твари вавек, амин[2].

НАПОМЕНЕ:

   1. Реч је о Ироду Агрипи I, сину Аристовула и унуку Ирода Великог, који је управљао Јудејом од 40. до 44. године.
   2. Св. апостол Јаков Заведејев спомиње се још 30. јуна, заједно са Св. Дванаесторицом Апостола.
 
Житије Светог апостола ФилипаЕ-пошта

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ФИЛИПА

 
Active ImageКрај мора Галилејског, у близини Хоразина и Капернаума налажаше се град Витсаида.[1] У томе граду родише се три апостола: Петар, Андреј и Филип. Петар и Андреј беху рибари, и тим се занатом бављаху док их Господ Христос не позва за собом; а Филипа још у младости родитељи дадоше да се учи књижној мудрости. Усрдно читајући и изучавајући Свето Писмо, Филип постаде одличан познавалац Светога Писма, и добро знађаше сва пророштва о очекиваном Месији, и пламтијаше пламеном љубављу к Њему и силном жељом да Га види у лице, иако још није знао да је већ дошао на земљу Онај кога многи жељаху видети, очекујући Његов долазак. ок Филип пламтијаше таквом љубављу к Месији, гле, многожељени Месија, Христос, дође у Галилеју, и нашавши Филипа рече му: Хајде за Мном (Јн. 1, 43). – Овај позив Господњи Филип чу не само телесним ушима, него и свим срцем, и одмах поверова да је то истинити Месија, обећан Богом преко пророка, и пође за Њим. Пажљиво пратећи пресвети живот Господа Христа, Филип се стараше да га подражава, и учаше се од Њега Божанској премудрости, којом је касније имао победити безумље незнабожачко. Радујући се проналаску такве Ризнице, којом је сав свет имао бити искупљен, Филип не хте да се само он један обогаћује њоме, него чуђаше да и други имају удела у том дару. Зато, нашавши пријатеља свог Натанаила он му с радошћу саопшти: Ми нађосмо Оног за кога Мојсије у закону писа и пророци – Исуса сина Јосифова из Назарета (Јн. 1, 45). Натанаил, чувши то и не верујући да из маленога града и од простога рода може произаћи Месија, Цар Израиљски, рече: Из Назарета може ли бити што добро? – А Филип, не говорећи много, посаветова Натанилу да само види Исуса, рекавши му: Дођи и види (Јн. 1, 46). – Тако поступи Филип зато што је знао да ће Натанаило, чим види Исуса и чује Његове спасоносне речи, одмах поверовати да је Он Месија. Тако у ствари и би. Јер, када Филип вођаше Натанаила к Исусу, то Господ, који испитује срца и чита сакривене мисли људске, угледавши Натанаила где иде к Њему, познаде га и рече о њему: Ево правога Израиљца у коме нема лукавства. – Чувши те речи, Натанаило се силно зачуди и рече Мy: Откуда ме познајеш? Јер, нити си ти икада видео мене, нити ја тебе. – Одговори му Господ: Пре него те позва Филип, видех те кад бејаше под смоквом (Јн. 1, 47-48). – А Натанаил када беше под смоквом, размишљаше о Божанственом Месији, у очекивању Кога беше сва радост и весеље верних слугу Божијих; и дарова му Бог у то време срце скрушено и топле сузе, помоћу којих он усрдно мољаше Бога, да испуни оно што је од памтивека обећао оцима и пошље на земљу Спаситеља света. Свевидеће пак око Божије виде у то време Натанаила који беше у духу умиљења, зато му и рече Господ: Видех те кад бејаше под смоквом.

Ове речи још више запрепастише Натанаила. Јер, он се сети о чему је размишљао под смоквом, и са каким се умиљењем молио Богу да пошаље Месију; а знађаше да тамо не беше ни једног човека с њим који би га видео, и да мисли његове нико сем Бога не могаше знати. Зато Натанаило одмах поверова да је Исус Месија кога Бог обећа послати на спасење рода људског, и исповеди да је у Христу Исусу Божанска природа којом Исус сазнаде тајне његова срца, па због тога он и ускликну: Учитељу! Ти си Син Божији, Ти си Цар Израиљев! (Јн. 1, 49).

О, како огромну благодарност Натанаило осећаше и изражаваше Филипу што га обавести о дошавшем на земљу Спаситељу и што га приведе томе жељеном Месији! А радоваће се и Свети Филип што људи обретоше Божанску Ризницу, сакривену у иловачи људске природе, и још већом љубављу гораше ка своме Господу. Но свети Филип, видећи у своме Божанском Учитељу савршеног по свему човека, ипак не познаваше још у Њему савршеног Бога. Да би то исправио у њему, Господ Христос му притече у помоћ. Једном Господ, налазећи се са пет хиљада људи с оне стране Тиверијадскога Мора, и желећи да толико мноштво својих слушалаца нахрани на чудесан начин, рече Филипу: Где ћемо купити хлеба да ови једу? – А ово рече кушајући га, јер знађаше да се нема где набавити толики хлеб; а знађаше унапред и то шта ће Мy одговорити Филип. Но, Он ради тога и упита Филипа, да би овај боље познао себе, и постидевши се због свог маловерја, исправио се у вери. И стварно, Филип се не опомену свемогућства Божијег и не рече: Ти, Господе, све можеш; није Ти потребно да икога питаш о томе; само пожели, и одмах ће се сви наситити: "Отвориш руку своју, све и сва се насићује добра" (Пс. 103, 28). – Не рече то Филип, него, помишљајући о Господу своме као о човеку, а не као о Богу, рече: Двеста динара хлеба није доста да свакоме од њих по мало допадне (Јн. 6, 7). – Затим са осталим ученицима рече: Отпусти народ нека иду у околна села и паланке да купе себи хлеба (Мк. 6, 36). – Међутим, када Господ преломи пет хлебова и две рибе за пет хиљада људи (Лк. 9, 16), тада Филип виде да из руке Господње, као из неисцрпне житнице, даваше се свима довољно хране, док се сав народ не насити. Тада се апостол постиде због маловерја свог, и утврдивши се у вери прослави заједно са другима Божију силу што је у Христу Исусу.

Касније Филип би Господом као достојан увршћен међу дванаест најодабранијих апостола; и имађаше благодат од Њега и слободу пријатељске љубави пред Њим. Једном у Јерусалиму неки Јелини, који беху дошли о празнику, пошто као неверни не могаху лако доћи до Исуса, приступиће к Филипу и мољаху га говорећи: Господине, ми бисмо хтели да видимо Исуса. – А он саопшти то најпре Андреју, па се онда с Андрејом усуди обавестити Исуса о жељи тих Јелина, радујући се томе што и незнабошци траже да виде и чују Господа његовог и Учитеља. Тада он чу од Господа Исуса дивно учење и пророштво о незнабошцима: да ће они поверовати у Њега не сада, већ после Његове смрти. Ако зрно пшенично, рече Господ том приликом, паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди (Јн. 12, 24). Тиме Господ као да је рекао: Док ја живим на земљи, имам само део дома Израиљева који верује у мене; а када умрем, онда ће не само дом Израиљев, него и многи незнабошци поверовати у мене.

Још једном Свети Филип, после Тајне Вечере, усуди се упитати Господа о великом тајанству Божанства, када Га замоли да им покаже Оца, говорећи: Господе, покажи нам Оца, и биће нам доста (Јн. 14, 8). Овим својим питањем Свети Филип учини велику корист Цркви Христовој, јер из тога се научисмо знати једносушност Сина са Оцем и затварати уста јеретицима који одбацују ту Божанску истину. На то Господ одговори са благим прекором: Толико сам време с вама и ниси ме познао, Филипе? Који виде Мене, виде Оца; па како ти говориш: покажи нам Оца? Зар не верујеш да сам ја у Оцу и Отац у Мени? Речи које вам ја говорим, не говорим од себе; него Отац који пребива у мени, Он твори дела. Верујте мени да сам ја у Оцу и Отац у Мени (Јн. 14, 9-10).

Овај одговор Господа Исуса научи Светога Филипа и с њим сву Саборну Апостолску Цркву да правилно верује у једнакост Божанства Сина са Оцем и да изобличава богохулство Арија који каже да је Син Божији створење, а не Творац.

После добровољног страдања и Васкрсења Сина Божија, Свети Филип виде са осталим апостолима Господа свог већ у бесмртном и прослављеном телу, доби од Господа мир и благослов, виде и Вазнесење Његово. Удостоји се он и благодати при силаску Светога Духа и постаде проповедник Христов међу незнабошцима, јер му коцком паде у део да иде на проповед у Малу Азију. Но, најпре он проповедаше у Галилеји. Тамо га једном срете нека жена која у наручју свом носаше своје преминуло детенце и ридаше неутешно. Угледавши је, апостол се Христов сажали на њу, и пруживши руку ка умрлом детету рече: Устани! Наређује ти Христос кога проповедам. – И детенце одмах оживе. А мајка, угледавши васкрсло чедо своје живо и здраво, припаде к ногама апостолу узносећи му благодарност за васкрсење сина свог и молећи од њега крштење, јер она поверова у Господа Христа проповеданога њиме. Апостол, крстивши мајку с детенцетом, отпутова у незнабожачке земље. И проповедајући Еванђеље у Грчкој, он силом Христовом чињаше многа чудеса, исцељујући болеснике, а васкрсе и једног мртваца. Ова чудеса веома задивише тамошње Јевреје, и они послаше у Јерусалим ка главарима свестеничким и кнезовима јеврејским извештај: да је к њима дошао неки непознат човек по имену Филип, проповедајући име Исусово, којим изгони бесе и исцељује сваку болест, па је тим именом Исусовим чак и једног мртваца васкрсао, и већ су многи поверовали у Исуса. Ускоро допутова из Јерусалима у Грчку један поглавар свестенички са књижевницима, бесан на Филипа. Обукавши се у своју архијерејску одећу, он надмено и гордо седе на судијско место у присуству многих Јевреја и незнабожаца. Тамо доведен би и Свети апостол Филип, и постављен у средину скупа. Погледавши га љутито, архијереј поче с гневом говорити: Не беше ли ти доста Јудеја, Галилеја и Самарија да обмањује просте и неуке људе? Него си и овамо дошао к мудрим Јелинима да шириш обману којој си се научио од Исуса, противника закона Мојсијева, због чега Он би осуђен, распет на крст, и умре срамном смрћу. И ради празника Пасхе који се догоди у то време, он би погребен, а ви ученици Његови украдосте Га тајно, и на обману многима разгласисте на све стране да је Он сам васкрсао из мртвих.
 
Када архијереј изговори то, гомила заграја на Филипа: Шта ћеш на ово рећи, Филипе? – И настаде у народу страховита граја: једни беху за то да Филип одмах буде убијен, а други предлагаху да се одведе у Јерусалим и тамо погуби. Тада Свети апостол отвори уста своја и рече архијереју: Човече, зашто волиш сујету и говориш лаж? Зашто ти је срце окамењено, и ти нећеш да говориш истину? Не ударисте ли ви печат на гроб и постависте стражу? И кад Господ наш васкрсе не сломивши печат гробни, не дадосте ли ви тада злато војницама, да слажу говорећи како су, тобож, док су они спавали, ученици Исусови украли мртвога Исуса? Како те ни сада није стид да унаказујеш истину! Сами печати гробни су сведоци истинитог Васкрсења Христовог, и они су изобличитељи ваше лажи, а и у дан Суда они ће вас изобличити.

Ове апостолове речи страховито разбеснеше архијереја, и он јурну на апостола, желеци да га сам зграби и убије, али у том тренутку он ослепи и сав поцрне. Присутни, видевши шта се зби, приписаше то мађијама, и многи полетеше на Филипа са жељом да га погубе као мађионичара, али и њих снађе иста казна која и архијереја. Поред тога се и земља страшно усколеба, и престављени сви дрхтаху од страха, и познаше велику силу Христову. Међутим, свети апостол, видећи беду ослепљених и телесно и духовно, заплака се због њих и обрати се молитвом Богу да им просвети и тела и душе. И на молитву светог апостола, свима им би послано исцељење с неба. Ово чудо учини, те се многи обратише ка Христу и повероваше у Њега. Но архијереј, још непрестано ослепљен злобом, не само да не хте после казне која га снађе да се опамети и позна истину, него поново стаде ригати многе хуле на Господа нашег Исуса Христа. Али га тада постиже још већа казна: земља се изненада отвори и прогута га, као некада Датана и Авирона.[2]

После архијерејеве погибије, Свети апостол Филип многе крсти тамо и постави им за епископа једног честитог и достојног човека по имену Наркиса, па отпутова у Парт. Путем он мољаше од Бога помоћи у трудовима својим. И кад преклони колена на молитву, њему се јави с неба слика орла са позлаћеним крилима, раширеним слично Христу распетоме. Укрепљен тим јављањем, Свети Филип крену опет на проповед, и обисавши Арабијске и Кандакијске градове[3] укрца се у лађу и отплови морем ка Сиријском граду Азоту.[4] Но, ноћу настаде велика бура на мору, и сви већ страховаху за свој живот. Тада свети апостол стаде на молитву, и одмах се појави на небу лучезарни крст, који обасја таму ноћну, и море се изненада утиша, и валови његови умукоше. А кад лађа пристаде уз обалу Азота, Свети Филип изиђе из лађе, и прими га у дом свој неки гостољубиви човек по имену Никоклид, који имађаше кћер Харитину, коју бољаше једно око. Ушавши у Никоклидов дом, апостол поче проповедати реч Божију присутнима, и сви га слушаху с радошћу. А и Харитина беше ту и слушаше светог апостола; и проповед је његова толико усхити, да она заборави и на саму болест своју. Видећи толико усрђе њено за реч Божију, и знајући за болест њену, апостол се сажали на њу и нареди јој да на болесно око своје стави руку и да призове име Исуса Христа. Чим то Харитина учини, одмах се исцели око њено, и сав дом Никоклидов поверова у Христа, и крстише се.

Из Азота Свети апостол Филип отпутова у Јерапољ Сиријски[5] где, проповедајући Христа, изазва силан гнев у народу, и хтедоше да га камењем затрпају. Но, на заузимање једног угледног грађанина по имену Ира, он би спасен од погибије. – Грађани! рече Ир народу, послушајте савет мој: немојте чинити никакво зло овоме странцу док не испитамо је ли истинито учење његово; и ако се оно не покаже истинито, онда ћемо га погубити.

Народ се не усуди да противречи Иру. И узевши Филипа, Ир га одведе дому своме. Апостол пак у дому Ировом по обичају одржа другу проповед о Христу, и приведе к светој вери Ира, и сав дом његов, и суседе његове, и просвети их тајном светог крштења. Међутим, грађани, дознавши да је Ир примио крштење, сабраше се ноћу и опколише дом његов, са намером да запале дом његов, те да са апостолом изгори Ир и ови домаћи његови. Сазнавши њихову намеру, апостол изиђе к њима неустрашиво, а они га као дивље звери шкргућући зубима зграбише и на своју скупштину одведоше. Старешина пак скупштине, коме беше име Аристарх, угледавши апостола, прузи своју руку и ухвати га за косу, али му се тог часа рука осуши, очи ослепише, уши оглувеше. Када се то зби, у народа се промени расположење: гнев се претвори у дивљење, и они стадоше молити апостола да исцели старешину њиховог Аристарха. А Филип им говораше: Ако он не поверује у Бога којега ја проповедам, неће се исцелити. – Док Филип тако говораше народу, наиђе пратња, и људи ругајући се апостолу рекоше: Ако васкрснеш овога мртваца, онда ће Аристарх и ми сви поверовати у Бога твог. – Апостол подиже очи своје на небо и дуго се мољаше; затим обраћајући се мртвацу рече му кротким гласом: Теофиле! – И тог тренутка мртвац се подиже на носилима, седе и отвори очи своје. А Филип му онда рече: Христос ти наређује: устани и разговарај с нама! – Мртвац, уставши са одра свог, паде к ногама апостоловим, говорећи: Благодарим ти, свети слуго Божији, што ме у овом часу избави од страшнога зла: јер ме два црна и злосмрадна ђавола немилосрдно вуцијаху, и да ти ниси похитао и избавио ме од њих, ја бих био бачен у љути тартар.

Тада сви, видевши ово преславно чудо, једногласно прославише Јединог Истинитог Бога, којега Филип проповеда. Апостол, пак, давши руком знак народу да ућути на кратко време, нареди Иру да својом руком закрсти повређене делове Аристархове. Чим то Ир учини, одмах се Аристарху осушена рука исцели, очи прогледаше, уши прочуше, и он потпуно оздрави.

Због таквих чудеса, која Свети Филип чињаше силом Христовом, сви житељи града Јерапоља повероваше у Господа Христа, и поразбијаше идоле своје. Први који поверова беше родитељ Теофилов; он полупа дванаест златних идола својих, и злато раздаде сиромасима. Свети апостол их крсти све, и постави им Ира за епископа.

Основавши на тај начин цркву у Јерапољу и утврдивши у светој вери новопросвећене, Свети Филип крену у друге земље на проповед. Проходећи Сирију и планинску Асију, он дође у Лидију и Мизију[6] и путујући по њима, он обраћаше к Истиноме Богу заблуделе незнабошце. Тамо се њему придружи Свети апостол Вартоломеј,[7] који у то време проповедаше у суседним градовима и би од Бога послан у помоћ Филипу. Поред тога брату своме Филипу следоваше и сестра његова девица Миријамна[8] и сви заједно служаху спасењу рода људског. Проходећи Лидију и Мизију и благовестећи Еванђеље, они подношаху од неверних многе напасти и муке, бијени и у тамнице затварани и камењем затрпавани. Но, y свима тим гоњењима и страдањима они благодаћу Божијом остајаху живи и хитаху на предстојеће им трудове у проповедању Еванђеља Христова. У једном од Лидијских насеља они сретоше љубљеног ученика Христовог, Јована Богослова, и заједно с њим отидоше у Фригију, и дошавши у град Јерапољ[9] проповедаху Христа. Овај град бејаше препун идола, којима се клањаху сви његови житељи. Међу тамошњим лажним божанствима бејаше и једна змијурина, коју Јерапољци као бога почитоваху и посебни јој храм подигоше, у коме је држаху закључану, и приношаху јој многе и разноврсне жртве, и храњаху је. Ти безумни људи почитоваху и неке друге гмизавце и змије. Најпре се Свети Филип са дружином својом наоружа молитвом против те змијурине; у томе им поможе и Свети Јован Богослов, који у то време беше с њим. И они молитвом, као копљем, заклаше ту змијурину, и силом Христовом је умртвише. После тога Свети Јован Богослов се одвоји од њих, оставивши њима проповедање Еванђеља у Јерапољу, а сам оде у друге градове ширећи свуда свету Благовест. Свети пак Филип с Вартоломејем и Маријамном, оставши у Јерапољу, усрдно се стараху да одагнају одатле таму идолопоклонства и уведу велику светлост познања Истине, и труђаху се дан и ноћ у проповедању речи Божије, учећи прелашћене, уразумљујући безумне, и упућујући заблуделе на пут Истине.

У граду Јерапољу живљаше човек по имену Стахије, који већ четрдесет година беше слеп. Свети апостоли молитвом отворише његове телесне очи, а проповеђу Христовом просветише и душевне очи његове. Крстивши Стахија, они пребиваху у његовом дому. Међутим, по целоме граду пронесе се глас да је слепи Стахије прогледао. И стаде се много народа стицати у његов дом. И свети апостоли сав тај народ учаху вери у Христа Исуса. А доношаху тамо и многе болеснике, и све их свети апостоли исцељиваху молитвом, и ђаволе из људи изгоњаху. Због тога мноштво људи приступаху вери у Христа и крштаваху се.

Жена градоначелника Јерапољског, по имену Никанора, уједена од змије, лежаше тешко болесна и беше на самрти. Чувши за свете апостоле да у дому Стахијевом исцељују речју сваковрсне болести, Никанора, у одсуству свога мужа, нареди својим слугама да је однесу к њима. И она доби двоструко исцељење: телесно – од уједа змије, и душевно – од демонске обмане, јер научена од светих апостола она поверова у Христа. А када се градоначелник врати дома, слуге му испричаше да се жена његова научи веровати у Христа од неких туђих људи који пребиваху у Стахијевом дому. Градоначелник се страховито разгневи и нареди да одмах апостоле ухвате, а дом Стахијев запале. Ово наређење би извршено. Стече се силан народ, и ухвативши свете апостоле Филипа и Вартоломеја, и свету девојку Маријамну, вуцијаху их по граду, бијући их и исмевајући их, па их онда вргоше у тамницу. После тога градоначелник седе на судишту да суди проповедницима Христовим. И сабраше се к њему сви жреци идолски, и жреци погубљене змијурине, и жаљаху се на свете апостоле говорећи: Градоначелниче, одмазди за срамоћење богова наших, пошто, откако ови туђинци дођоше у наш град, опустеше олтари великих богова наших, и народ заборави приносити им уобичајене жртве; а погибе и знаменита богиња наша змија. Стога, умртви ове врачаре.

Тада градоначелник нареди да са Светог Филипа свуку одело, говорећи да се у његовом оделу налазе мађије. Но, свукавши одело, они у њему ништа не нађоше. Исто тако свукоше и Светог Вартоломеја, али и у његовом оделу ништа не нађоше. А кад приђоше Светој Маријамни, са намером да је свуку и да обнаже девичанско тело њено, она се изненада на њихове очи претвори у пламен огњени, и незнабошци уплашени побегоше од ње. Градоначелник осуди свете апостоле на распеће. Први пострада Свети Филип. Њему просврдлаше пете, провукоше кроз њих конопце, и распеше га на крсту главачке пред вратима змијуринина храма, па га камењем гађаху. Затим разапеше Светог Вартоломеја поред храмовног зида. И изненада настаде велики земљотрес, земља се отвори и прогута градоначелника, све жреце змијине и мноштво неверујућег народа. Тада велики страх захвати све, и верујуће и незнабошце, који преостадоше живети, и завапише ка светим апостолима да се сажале на њих и умоле Јединога Истинитога Бога свог, да и њих земља не прогута. И хитно се бацише на посао: да скину с крстова распете апостоле. Свети Вартоломеј не беше високо распет, и њега скинуше брзо. А Светог Филипа не могоше брзо скинути с крста, пошто беше на висини распет; а нарочито стога што је била воља Божија, да би апостол Његов кроз ова страдања и крсну смрт прешао са земље на небо, ка коме су целог живота биле обраћене ноге његове. Висећи на крсту, Свети Филип мољаше Господа за непријатеље своје: да им опрости грехе, и да просвети очи ума њиховог да угледају и познаду Истину. Господ услиши молитву његову, и одмах нареди земљи, те све прогутане људе изведе живе, осим градоначелника и змијиних жречева. Тада сви громким гласом исповедише и прославише силу Христову, и изјавише жељу да се крсте. А када им још мало остаде па да светог Филипа скину с крста, он предаде Христу свету душу своју, и они га скинуше мртва. Рођена пак сестра његова, Света Маријамна, која је све време посматрала страдање и смрт свога брата Филипа, с љубављу грљаше и целиваше тело његово скинуто с крста, и радоваше се што добро оконча свој подвиг страдања за Христа. Свети Вартоломеј крсти све који повероваше y Христа Бога, и постави им Стахија за епископа. Онда сахранише чесно тело Светог апостола Филипа. На оном пак месту где истече крв светог апостола, после три дана израсте винова лоза, у знак тога да Свети апостол Филип, пошто проли крв своју за Христа, ужива вечно блаженство са Господом својим у Царству Његовом.[10]

После сахране Светога Филипа, Свети Вартоломеј са блаженом девицом Маријамном остаде неколико дана у Јерапољу, па добро утврдивши у вери Христовој новоосновану Цркву, отиде у град Албан што је у Великој Јерменији,[11] где и би распет. Света пак Маријамна упути се у Ликаонију,[12] и тамо, обративши многе к светој вери, сконча мирно. Због свега тога Богу нашем слава сада у увек и кроза све векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

   1. Сада од Витсаиде постоје само рушевине, зарасле у траву.
   2. О Датану и Авирону види: 4 Мојс. 16, 1-35.
   3. То јест Етиопске. Кандакија је био општи назив царица Етиопских. Етиопија – у Африци, на југу од Египта.
   4. Азот – богат и утврђен град Филистимоки, на источној обали Средоземног Мора. У време Макавеја спаљен и разрушен, па затим обновљен, али без пређашње славе. Сада – мало насеље Ездуд.
   5. Јерапољ Сиријски касније назван од Грка Бамбика; од доба Константина Великог – главни град Еуфратске покрајине; сада постоје од њега само развалине крај данашњег Мембидза.
   6. Лидија и Мизија – северозападне области Мале Азије.
   7. Апостол Вартоломеј, иначе Натанаил; Вартоломејем назван по оцу; један од Дванаесторице. Спомен његов празнује се 11. јуна, 25. августа и 22. априла.
   8. Спомен Свете Маријамне празнује се 17. фебруара.
   9. Јерапољ Фригијски – у јужном делу Фригије (Мала Азија); у старини значајан град; данас – рушевине.
  10. У допуну овог описа мученичке кончине Светог апостола Филипа, постоји древно предање које вели да је Свети Филип на седам дана раније предсказао своју мученичку смрт. – Свети Филип мученички пострада у својој 87. години, за царовања римског цара Доментијана, 90. године. Свете мошти његове бише око 560. г. пренесене у Рим, где и сада почивају у цркви светих Дванаест Апостола.
  11. У Азији, на граници с Кавказом.
  12. Ликаонија – једна од средишних области Мале Азије; граничи са Фригијом.
 
Житије Светог апостола Андреја ПрвозваногЕ-пошта

ПОДВИЗИ И СТРАДАЊА СВЕТОГ АПОСТОЛА АНДРЕЈА ПРВОЗВАНОГ

 
Active ImageСвети Андреј Првозвани, апостол Христов, син једног Јеврејина по имену Јоне, а брат Светог врховног апостола Петра, бејаше из града Витсаиде.[1] Презирући таштину овога света, и претпостављајући девство браку, Андреј се не хте женити, него чувши да Свети Јован Претеча проповеда на Јордану покајање, остави све, оде к њему, и постаде његов ученик. Затим, када Свети Претеча, указујући на Исуса Христа, рече: "Гле, Јагње Божије!" (Јн. 1, 36), Свети Андреј заједно са другим Претечиним учеником, кога сматрају за Светог евангелиста Јована, остави Крститеља и следова Христу. Он нађе брата свог Симона (Петра), и рече му: "Ми нађосмо Месију – Христа", и доведе га к Исусу (Јн. 1, 41-42). После тога, када он с Петром ловљаше рибу покрај мора Галилејског, и Исус их позва говорећи: "Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи", тада Андреј на позив Господњи одмах остави мреже и са својим братом Петром оде за Христом (Мт. 4, 18-20). Андреј би назван Првозвани, зато што је пре свих Апостола постао следбеник и ученик Исуса Христа. А када после Господњег страдања, Васкрсења и Вазнесења, Свети Андреј прими, као и остали Апостоли, Духа Светога сишавшег на њега у виду огњеног језика, и када се коцком одређиваху земље, њему падоше земље: Витинија[2] и Пропонтида[3] са Халкидоном[4] и Византијом,[5] Тракија[6] и Македонија, које се простиру до самог Црног Мора и Дунава, а такође и Тесалија,[7] Елада,[8] Ахаја,[9] Аминтин,[10] Трапезунт,[11] Ираклија[12] и Амастрида.[13]

Ове покрајине и градове Свети Андреј пропутова проповедајући Христа, и у сваком граду претрпе многе невоље и страдања; укрепљаван свемоћном помоћу Христовом, он с насладом трпљаше све муке за Христа. Но нарочито у граду, званом Синоп[14] он дозиве силне муке: тамо га на земљу бацаху, за руке и ноге вуцијаху, моткама га бијаху, камење на њега бацаху, прсте и зубе му чупаху; но он, благодаћу Спаса и Учитеља свог би одмах исцељен од рана, и показа се опет читав и здрав.

Отишавши одатле, он прохођаше друге крајине: Неокесарију,[15] Самосат,[16] Алану,[17] постојбину Абаска,[18] завичај Зига,[19] покрајину Босфорина.[20] Затим он отпутова у Тракијски град Византију,[21] где он први проповеда Христа и, научивши многе, постави презвитере Цркве: за епископа Византије он рукоположи Стахија, кога Свети апостол Павле опомиње у посланици Римљанима (Рм. 16, 9). Сам пак он, носећи у благовешћењу Христовом апостолске подвиге и страдања, обилазаше Понт,[22] Црноморско приморје, Скитију[23] и Херсоните.[24] По промислу Божијем он дође и до реке Дњепра,[25] у Руској земљи,[26] и зауставивши се код Кијевских гора[27], он преноћи. А изјутра уставши од сна, он рече својим ученицима: Видите ли ове горе? Верујте ми, на њима ће засијати велика благодат Божија, и биће овде велики град, и Господ ће многе цркве подигнути ту, и светим крштењем просветити сву земљу Руску".

Узишавши на горе, свети апостол их благослови и пободе крст, предсказујући да ће народ који живи ту примити веру од његовог апостолског престола, основаног у Византији.[28] Прошавши и горње градове руске, где се сада налази велики Новгород,[29] а посетивши још и Рим,[30] он се врати у грчку крајину Епир, и поново дође у Тракију, утврђујући хришћане и постављајући им епископе и учитеље.

Пролазећи многе земље, Свети апостол Андреј стиже на Пелопонез,[31] и ушавши у Ахајски град, звани Патре,[32] он се заустави код неког честитог човека, по имену Сосија. Он тешко болесног Сосија подиже са болесничког одра и оздрави га, и после тога обрати ка Христу сав тај град Патре. У то време поверова у Христа и жена царског намесника, антипата Егеата по имену Максимила, ослободивши се тешких окова болести и добивши брзо исцељење. И мудри Стратоклије, брат антипатов, и многи други разноврсни болесници оздравише полагањем руку на њих од стране светог апостола.

Због тога антипата Егеата обузе страховит бес и он, ухвативши светог апостола, распе га на крсту, о чему презвитери и ђакони земље Ахаје написаше овако:

"Ми, сви презвитери и ђакони Цркава Ахаје, пишемо о страдању Светог апостола Андреја, које својим очима видесмо, свима Црквама што су на истоку и западу, на северу и југу. Мир вама и свима који верују у Јединога Бога, у Тројици савршенога: истинитога Оца нерођенога, истинитога Сина рођенога, истинитога Духа Светога који исходи од Оца и почива на Сину. Тој се вери ми научисмо од Светог Андреја, апостола Исуса Христа, чије страдање, које ми лично посматрасмо, ево и описујемо.

"Антипат Егеат, дошавши у град Патре, поче приморавати верујуће у Христа да идолима принесу жртве. Свети Андреј, ступивши пред њега, рече: Ти, судијо људи, требало је да познаш свога Судију који је на небу, и познавши Га да Мy се поклониш, и поклонивши се истинитоме Богу, да се одвратиш од лажних богова. – Егеат му рече: Јеси ли ти тај Андреј који руши храмове богова и приволева људе на ту мађионичарску веру која се недавно појавила, а коју римски цареви наредише да се истреби? – Свети апостол одговори: Римски цареви још нису познали то да је Син Божији, дошавши ради спасења рода људског, јасно показао да ти идоли не само нису богови, него су нечисти бесови и непријатељи роду људском, који уче људе да разгневљују Бога и да Га одвраћају од себе, да их Он не би слушао. А кад се разгневљени Бог одврати од људи, онда их беси поробљују себи, и обмањују их дотле док душе њихове не изађу из тела обнажене,[33] не носећи са собом ништа друго осим грехова својих. – Егеат рече: Када те бапске и штуре речи ваш Исус проповедаше, Јевреји Га на крст распеше. – Свети Андреј одговори: О, када би ти пожелео да познаш силу Крста! Како Саздатељ рода људског, из љубави Своје према нама добровољно претрпе Крст, јер Он и време страдања Свог знађаше, и тридневно Васкрсење Своје прорече, и на последњој вечери седећи с нама обавести нас о Своме издајнику, казујући будућност као прошлост, и добровољно отиде на оно место, на коме имађаше бити предан у руке Јеврејима.

"Чудим се теби, човеку мудром, рече Егеат, да ти последујеш Ономе, за кога признајеш да је био распет на крсту, свеједно на који начин, добровољно или невољно. – Свети апостол одговори: Велика је тајна Светога Крста; и ако хоћеш да је чујеш, ја ћу ти је казати. – Егеат узврати: То није тајна него казна за злочинце. – Свети Андреј одговори: Та казна је тајна људског обновљења, само изволи да ме стрпљиво саслушаш. – Саслушаћу те стрпљиво, рече царски намесник; али ако не урадиш оно што ти наређујем, ти ћеш ту исту тајну крста искусити на себи. – Апостол на то одговори: Када бих се бојао крсне смрти, онда ја никада не бих славио Крст. – Намесник узврати: Као што по безумљу свом хвалиш Крст, тако се по дрскости својој не бојиш смрти. – Свети апостол одговори: Не бојим се смрти не по дрскости него по вери, јер смрт преподобних[34] је драгоцена, а смрт грешника је љута. Стога хоћу да саслушаш што ти будем рекао о тајни Крста; и да познавши истину поверујеш; и да поверовавши нађеш душу своју. – Егеат на то рече: Налази се оно што је изгубљено, што је пропало. Зар је душа моја пропала, те ти налажеш да је пронађем вером, не знам каквом? – Свети Андреј одговори: То је оно чему се ти имаш научити од мене; ја ћу ти показати у чему је погибао душа људских, да би ти могао познати спасење њихово, извршено Крстом. Први човек је увео смрт дрветом преступа, и требало је роду људском да дрветом страдања смрт буде уништена. И као што први човек, који дрветом преступа уведе смрт, беше саздан од чисте земље, тако је било потребно да се од чисте Дјеве роди Христос, савршени човек, уједно и Син Божији, који је саздао првога човека, да би Он обновио вечни живот, изгубљен од свих људи; и као што први човек сагреши раширивши ка дрвету познања добра и зла руке, тако је било потребно за спасење људи да Син Божији рашири на Крсту руке Своје због неуздрживости руку људских, и због слатке хране од забрањеног дрвета окуси горку жуч; и да Он, узевши на Себе смрт нашу, подари нам Своју бесмртност.

Егеат рече на то: Те речи ти причај онима који ће те послушати. Но, ако ти не послушаш моје наређење, и ако не хтеднеш принети жртву боговима, ја ћу те прво моткама тући, па ћу те онда распети на крст који ти хвалиш. – Свети апостол одговори: Ја сваки дан приносим Јединоме, Истинитоме и Свемогућноме Богу не дим ваших кађења, не месо воловско, не крв јарчију, него пречисто Јагње које је принело Себе на жртву на олтару крсном. Сви верујући људи причешћују се Пречистим Телом Његовим и пију Крв Његову; ипак ово Јагње пребива читаво и живо, иако се истински коље; и сви истински једу Тело Његово и пију Крв Његову, па ипак, као што кажем, Оно свагда пребива читаво и пречисто и живо.

Егеат упита: Како то може бити? – Свети Андреј одговори: Ако хоћеш да дознаш, ти постани ученик, да би научио оно о чему питаш. – Егеат на то рече: Ја ћу то учење изнудити од тебе мукама. – Свети апостол одговори: Чудим се да ти, мудар, говориш бесмислице, јер да ли можеш, подвргавајући ме мукама, сазнати од мене тајне Божије? Ти си чуо о Тајни Крста, чуо си и о Тајни Жртве. Ако поверујеш да Христос Син Божији, распет од Јевреја, јесте истинити Бог, онда ћу ти ја објаснити како Он, мада убијен, живи, и како Он, иако принесен на жртву и једен, пребива читав у Царству Своме. – Егеат на то примети: Ако је Он убијен, и од људи једен, онда како Он може бити жив и читав? – Свети Андреј одговори: Ако будеш веровао свим срцем својим, онда ћеш моћи сазнати тајну ову; а ако не поверујеш, онда никад нећеш познати тајну ову.

Тада царски намесник Егеат, разгневивши се, нареди да апостола вргну у тамницу. Када светитељ би вргнут у тамницу, к њему се из целе те земље слеже многи народ, са намером да убију Егеата, а светог апостола ослободе из тамнице. Но свети апостол их задржа, саветујући им и говорећи им: Не претварајте мир Господа нашег Исуса Христа у ђаволски метеж: јер Господ наш, предат на смрт, показа свако трпљење, не противречаше, не вапијаше, нити се чу глас Његов на улицама. Стога ћутите и ви, и будите мирни. Не само да не стварајте препреке моме мучеништву, него се и сами, као добри подвижници и војници Христови, спремајте да трпељиво поднесете на телу свом свемогућа мучења и ране. Јер, ако се треба бојати мука, онда се треба бојати оних који немају краја,[35] а застрашивања људска и претње слични су диму, изненада се појављују и ишчезавају. И ако се имамо бојати страдања, онда се треба бојати оних која почињу тако да никада им не буде краја. Јер, временска страдања, ако су мала, лако се подносе; ако су пак велика, онда, изгнавши брзо душу из тела, сама се завршавају. Но, љута су она страдања која су вечна, тамо где је плач непрестани, и јаук, и ридање, и бесконачне муке. Зато будите готови на то, да временским мукама пређете к вечној радости, где ћете се веселити, свагда цветати и свагда царствовати са Христом.

Тако поучавајући људе, Свети Андреј проведе сву ноћ. Изјутра пак царски намесник Егеат седе на судишту; и пославши по Светог Андреја, изведе га преда се, и упита: Јеси ли решио да оставиш безумље и да не проповедаш Христа, да би се могао веселити с нама у овом животу? Јер велико је то безумље ићи добровољно на муке и огањ. – Свети Андреј одговори: Ја ћу се моћи веселити с тобом, када ти поверујеш у Христа и одбациш идоле; јер Христос ме посла у ову земљу, у којој Мy стекох не мало људи. – Егеат рече: Ја те приморавам да принесеш жртве зато да би обманути тобом напустили твоје бесмислено учење и принели боговима угодне жртве, јер нема у Ахаји града у коме нису опустели храмови богова. Стога сада треба да се поштовање богова обнови преко тебе, да би оне које си ти разгневио, ти и умолио, те да би и ти пребивао у пријатељској љубави с нама. Ако не, онда ћеш за срамоћење богова примити разне муке и бићеш распет на крсту који ти величаш.

На то одговори Свети Андреј: Чуј, сине смрти, и сламо припремљена за огањ вечни! Послушај мене, слугу Господњег и апостола Христовог! До овог тренутка ја разговарах с тобом кротко, желећи да те научим светој вери, да би ти, као разуман човек, познао истину и, одбацивши идоле, поклонио се живећем на небесима Богу. Али, посто ти остајеш у своме сраму и сматраш да се ја бојим твојих мучења, онда измисли најстрашнија мучења за мене, јер ћу ја утолико милији бити Цару моме уколико теже муке претрпим за Њега.

Тада царски намесник Егеат нареди да Светог Андреја повале и бију. И када се седам пута изменише по тројица оних који га бијаху, Свети апостол би подигнут и приведен к судији Егеату. Судија му рече: Послушај ме, Андреје, и не проливај узалудно крв своју; јер ако ме не послушаш, распећу те на крст. – Свети Андреј одговори: Ја сам слуга Крста Христова, и желим крсну смрт. Ти, пак, можеш избећи вечне муке, ако, испитавши моје трпљење, поверујеш у Христа; јер мене више боли твоја вечна погибао него моја страдања: моја страдања окончаће се за један или, највише, два дана, а твоје муке и после хиљаду година неће имати краја. Стога не умножавај себи муке и не запаљуј себи вечни огањ.

Разгневљен, Егеат нареди да Светог Андреја распну на крст, привезавши му руке и ноге: јер не шћаше Егеат да га клинцима прикује, да не би апостол брзо умро, него да би се привезан мучио што више. А кад мучитељеве слуге вођаху Светог Андреја на распеће, стече се народ вичући: Шта сагреши човек праведни и пријатељ Божији? Зашто га воде на распеће? – А Свети Андреј мољаше народ да му не ометају страдање. И весело иђаше на муке, не престајући учити народ. А када се приближи месту на коме је имао бити распет, он издалека угледавши крст спремљен за њега, кликну громким гласом:

"Радуј се, Крсте, Телом Христовим освећени, и удовима Његовим као бисером украшени! Док Господ не би распет на теби, ти бејаше страшан људима, а сада си мио и са жељом приман, јер верници знају какво ти весеље садржиш у себи, и каква је награда спремљена за тебе. Стога неустрашиво и с радошћу идем к теби, а ти ме с весељем прими, јер сам ученик Онога који је висио на теби. Прими ме, пошто сам те свагда волео и жудео да те загрлим, о добри Крсте, ти си од Тела Господњег стекао красоту и благољепије; одавно за тобом чезнем, усрдно те љубим, непрестано те иштем. И једва те ево нађох, спремљеног по жељи срца мог. Хајде, узми ме од људи и предај ме Учитељу моме, да би ме тобом примио Онај који ме је искупио тобом".

Говорећи то, он скиде одело са себе и даваше га мучитељима. Они га подигоше на крст, привезавши му конопцима руке и ноге, распеше и обесише. Око њега стајаше много народа, око двадесет хиљада душа; међу њима бесе и брат Егеатов Стратоклије, који заједно с народом викаше: Неправедно страда овај свети човек! – А Свети Андрејв укрепљаваше хришћане и саветоваше им да трпе временска мучења, учећи их да је свако мучење ништа према награди која се добија за њега.

Потом сав народ јурну к дому Егеатову, вичући и говорећи: Не треба тако да страда човек свет, честит, учитељ добар, благ, кротак и мудар, него га треба скинути с крста, јер он, други дан висећи на крсту, не престаје учити правди. – Тада Егеат, побојавши се народа, одмах похита с њима да апостола Андреја скине с крста. А Свети Андреј, угледавши Егеата, рече: Зашто си дошао, Егеате? Ако хоћеш да поверујеш у Христа, теби ће се, као што ти обећах, отворити врата благодати. Ако си пак дошао само ради тога да ме скинеш с крста, онда ја не желим, док сам жив, да будем скинут с крста: јер ја већ видим мога Цара, већ Му се поклањам, већ стојим пред Њим, но због тебе патим, јер тебе очекује припремљена ти вечна погибија. Стога се побрини о себи док можеш, да ти се не прохте почети онда када ти то буде немогуће.

Када слуге шћаху да га одвезу од крста, они га се не могаху дотаћи; но и многи други људи, једни за другима, покушаваху да га одвезу, али не могоше, пошто им се руке умртвљиваху. После тога Свети Андреј ускликну громким гласом: Господе Исусе Христе, не допусти да ме скину с крста, на коме висим ради имена Твог, него ме прими, Учитељу мој: Тебе заволех, Тебе познах, Тебе исповедам, Тебе видети желим, што јесам Тобом јесам. Господе Исусе Христе, прими у миру дух мој, јер већ је време да дођем к Теби и да гледам Тебе, за којим силно чезнем! Прими ме, Учитељу Благи, и учини да не будем скинут с крста пре но што Ти примиш дух мој!

Када Свети Андреј говораше ово, њега обасја светлост с неба као муња, на очиглед свију, и блисташе око њега тако да смртном оку људском беше немогуће гледати на њу. Та небеска светлост обасјаваше га око по сата. И када светлост отиде, свети апостол испусти дух, и отиде у светлосном блистању да предстане Господу. А високог рода жена Максимила, која вероваше у Христа и живљаше целомудрено и свето, дознавши да Свети Андреј отиде ка Господу, скиде са великом чешћу тело његово, помаза га скупоценим мирисима, и положи га у свом гробу, у коме је и сама имала бити сахрањена.

Егеат пак, разгневљен на народ, мишљаше да му се освети и да јавно покажњава оне што устадоше на њега, а Максимилу шћаше да оптузи цару. Док он то смишљаше, изненада нападе на њега ђаво, и мучен ђаволом Егеат умре усред града. Када о томе обавестише његовог брата Стратоклија који вероваше у Христа, он нареди да га укопају, а сам не хте ништа узети од његовог имања, говорећи: Не дај ми, Господе мој Исусе Христе, да се дотакнем ма чега од блага мога брата, да се не бих оскврнавио грехом његовим, јер он, љубећи пролазно имање, усуди се убити апостола Господњег.

То се догоди у последњи дан новембра, у Ахаји, у граду Патри, где се молитвама светог апостола дају људима многа добра све до данас. Страх захвати све, и не бејаше ниједнога који не би веровао у Спаса нашега Бога, који хоће да се сви људи спасу и приведу у познање истине, коме слава кроза све векове. Амин".

Ево, све довде је опис страдања Светог апостола Андреја, датог од презвитера и ђакона Ахајских.

Након пак много година, мошти овог Светог апостола Андреја пренесе у Цариград мученик Артемије по наређењу великога цара Константина, и оне бише положене заједно са Светим евангелистом Луком и са Светим Тимотејем, учеником Светога апостола Павла, у пресветлом храму светих Апостола, унутар свештеног жртвеника.

Молитвама апостола Твога, Христе Боже, утврди у православљу вернике Своје, и спаси нас. Амин.



ПОХВАЛНА РЕЧ СВЕТОГ ЈОВАНА 3ЛАТОУСТА

О СВЕТОМ АПОСТОЛУ АНДРЕЈУ ПРВОЗВАНОМ



Јака је мрежа апостолског ловљења, диван спомен Андреја и дивно сећање на мрежу, коју он употреби за ловљење и за привлачење народа ка Христовој вери. Јер мрежа коју употребише ови бесмртни мртваци, никада не може бити прокинута заборавом. Не старе са временом она оруђа за ловљење која су направљена не људским занатом него благодаћу Божијом. Мада сами рибари и отидоше од нас, ипак оруђа која они употребљаваху, или мрежа којом они обухватише сам свет, никада не оветшаше. Када они бацају и извлаче мрежу – невидљиви су, али се мреже њихове показују пуне. Не узеше они трску која трули од времена, ни ставише у воду ланене нити које сатруле од трајања. Не начинише они удицу коју рђа квари, ни ставише на удицу мамац којим би уловљавали рибе. Не сеђаху они на камену који запљускује вода; не возаху се они у чамцу који разбија бура. Уловише они не рибе, твар неразумну, него као што је дивна уметност коју они употребише, тако и оруђа њихова беху нова и необична. Јер, уместо трске они употребљавају проповед, уместо канапа – памћење, уместо удице – силу, уместо мамца – чудеса, уместо камена – небеса; помоћу тога они обављају такво ловљење; уместо чамца они имају олтар; уместо риба они уловљују и саме цареве; уместо мрежа они распростиру Еванђеље; уместо занатлијске вештине они примењују Божанску благодат; уместо мора они управљају животом људским; уместо мреже они навикоше употребљавати крст као неку мрежу.

И ко је икада видео да мртви рибари уловљују живе људе као рибе? О, велике силе Распетога! О, ненадмашне красоте Божанске узвишености! О, превеликог апостолског добротворства! Ништа у животу не може бити такво као што је висина апостолске благодати. Људски живот видео је много заиста веома чудесних и надумних ствари: јер је видео проливену крв која вапије, и убиство које без језика говори, и природу која се из зависти разделила против себе, и брата који рођеноме брату смрт наноси, и врата смрти отворена завишћу. Видео је људски живот ковчег Ноја непотопљен у време потопа света и погибије рода људског. Видео је он старца који се, по вери, наоружао против срца свог, то јест против сина, и као жртву приноси онога који не би убијен.[36] Видео је он благослов добијен крађом,[37] и борбу Саздатеља Бога са слугом.[38] Видео је он завист насталу међу браћом, и робовање које је привело царовању.[39] Видео је он престо припремљен сновима[40] и продавце брата глађу привучене.[41] Видео је он штап који чини чудеса,[42] и купину заливану огњем као росом.[43] Видео је он законодавца Мојсија где заповеда стихијама.[44] Видео је он воде, учињене тврде као камен, дубоко море – обнажено, пут – изненада уготовљен,[45] и стуб од облака дању, а стуб огњени ноћу, дат мноштву људи за вођу.[46] Видео је он палицу која процвета без земље.[47] Видео је он ману која се уместо хлеба шаље с неба.[48] Видео је он сунце, заустављено људском молитвом као неком уздом,[49] и зачеће пророка, измољено молитвама нероткиње.[50] Видео је он прегршт брашна, већу од житница, и крчаг уља, изобилнији од извора.[51] Видео је он огњена кола, ношена у ваздуху, и пророка узношенога на њима.[52] Видео је даље да кости мртвога постадоше лек за живот.[53]

Много таквих великих и чудесних ствари видео је живот људски. Али све те ствари прођоше као трава, и угаснуше као лампа када се сунце роди. Никада није било ништа такво, као што беху апостоли. Они, служитељи Бога Речи, имађаху заједницу са оваплоћеним Оним који као Бог нема обличја. Они последоваху Оном ходећем који је свуда присутан. Они сеђаху за трпезом заједно са Оним кога никакво место обухватити не може. Они слушаху глас Онога који је све створио речју. Они обухватише сами свет својим језиком као неком мрежом. Они својим путовањима обиђоше све крајеве земног сара. Они искоренише заблуде као кукољ, посекоше идолишта као неко трње, погубише идоле као дивље звери, прогнаше демоне као вукове. Они сакупише Цркву као неко стадо, сабраше православне као пшеницу. Они избацише јереси као плеву; сасушише јеврејство као траву; јелинске кипове сажегоше огњем као неке шибљике. Они обрадише људску природу крстом као неким плугом, и посејаше реч Божију као семе неко. Најзад, сва деловања њихова засијаше као неке звезде. Због тога им Господ јасно рече: "Ви сте светлост свету" (Мт. 5, 14). Јер, човеку хришћанину исток је Онај који је рођен од Дјеве. Јутро је за њега Онај који постави почетак крштењу. Сијање му је благодат распетога Христа. Зраци – они чудесни језици.[54] Дан – онај будући век. Подневно време – оно у коме Господ беше на самом Крсту. Запад – борављење у гробу. Вече – она кратка смрт. Сијање сунца – васкрсење из мртвих. "Ви сте, рече, светлост свету". Гледај те звезде, и запањи се сијањем њиховим. Стога, празновани данас Андреј, када нађе Господа свих, као неку ризницу опште светлости, он кликташе обраћајући се своме брату Петру: "Ми нађосмо Месију" (Јн. 1, 41).

О, узвишености братске љубави! О, извртања поретка! – Андреј се после Петра родио у живот, а први приведе Петра к Еванђељу, и као улови га: "Ми нађосмо, рече, Месију". Од радости то би речено; то би сједињена с весељем благовест због нађеног предмета. "Ми нађосмо, рече, ону ризницу: избегавај, Петре, убоштво обрезања, извуци се из рита Закона, збаци са себе јарам писанога, све то сматрај као ситнице, гледај на садашње као на сан, и згади се на Витсаиду као на неко худо и одбачено место. Остави мрежу као оруђе немаштине, чамац као чардак потопа, товљење рибе као занат подложан морској бури, рибе као робу стомакоугађања, народ Јеврејски као роптање на Бога, Кајафу као оца поквареног зборишта. Ми нађосмо Месију кога предсказаше пророци, кога нам Закон објави својим учењем као неком трубом. Ми нађосмо ризницу Закона. Бегај, Петре, од глади за писаним: ми нађосмо Месију, кога из давнине прасликоваху знамења, кога Михеј виде на престолу славе, кога Исаија гледаше на серафимима, кога Језекиљ виде на херувимима, кога Данило посматраше на облацима, кога Навуходоносор виде у оној пећи, кога Аврам прими у шатор, кога Јаков не отпусти пре но што доби благослов, коме Мојсије виде леђа. – Тога ми нађосмо, Беспочетног и јавившег се у последње дане. О, огромне ризнице, чије се благо исцрпсти не може! То су богатства која не подлеже законима вештаства; њихова природа не зна за почетак; њихов проналазак је новина. Ми нађосмо Месију, што значи: Христос. Много је христоса[55], али су сви они смртни: Авраам беше христос, али иструли у гробу; Исак такође беше христос, али кости његове леже у гробу; Јаков беше христос, али смрти подложан; и Мојсије беше христос, али у ком је месту погребен не знамо; слично томе и Давид беше христос. Но, сви они постадоше плен смрти, заробљеници смрти. Једини Христос је истински по природи Бог, но који се из милосрђа Свог према људима роди од Дјеве и ове рибаре учини изворима Својих исцељења. Његова је моћ, царство, слава и поклоњење, са једносуштним Оцем и Светим Духом, сада и свагда, и кроза све векове. Амин.



НАПОМЕНЕ:

   1. Витсаида – град на северозападној обали Тиверијадског Мора.
   2. Витинија – покрајина на обалама Црнога Мора и Босфора; главни градови: Бруса и Никомидија.
   3. Дуж обала Мраморнога Мора.
   4. Халкидон – град на Азијској обали Цариградског Мореуза.
   5. Византија – близу улаза у Цариградски Мореуз, на Европској страни. Од 330. године цар Константин Велики начинио овај град престоницом свога царства, и дао му своје име Константинопољ (= Цариград).
   6. Тракија – део Балканског Полуострва, северно од Македоније, Јегејског и Мраморног Мора.
   7. Тесалија – земља на западној обали Јегејског Мора; одвајала се на северу од Македоније ланцем Олимпијских гора.
   8. Елада – земља у јужном делу Балканског Полуострва, до Коринтског Залива; на западу граничила Јонским Морем, на југу Ахајом.
   9. Ахаја – покрајина крај јужне обале Коринтског Залива, то јест на Пелопонезу.
  10. Овде се подразумева град Аминс, на јужној обали Црнога Мора, у покрајини Понт; сада Самсун.
  11. Град у Понту, на јужној обали Црнога Мора, подоста источније од Аминса.
  12. Било је неколико градова са тим именом у разним крајевима. Овде је реч о Ираклији на јужној обали Црнога Мора, унеколико западније од Амастриде.
  13. Град у Пафлагонији, лежао на јужној обали Црнога Мора.
  14. Град у Пафлагонији, на јужној обали Црнога Мора.
  15. Град у Понту.
  16. Самосат – Сиријски град крај реке Еуфрата, у горњем току њеном.
  17. Алана – земља насељена Сарматским народом истога имена, налазила се на данашњем северном Кавказу.
  18. Абаски – племе, живело на западу од Алама; назив данашње Абхазије води порекло делимично отуда.
  19. Зиги живели у приморју Црнога Мора, на северу од Абаска.
  20. Овде је реч о Босфорском царству, на данашњем Таврицком Полуострву (данас полуострво Крим).
  21. То јест лађом је прешао преко Црнога Мора у Тракијски Босфор, где се находила Византија.
  22. За царовања Неронова Понт је претворен у римску провинцију, и раздељен на три покрајине: Галатију, Полемонију и Кападокију.
  23. Скитија – земља која се налази делом на југу данашње Русије, делом око Каспијског Мора. Тачне границе Скитије на северу и истоку биле су непознате у старини.
  24. Овде треба разумети народе који су насељавали Таврицки Херсонез, данашњи Крим.
  25. Протиче на југ садашње Русије и увире у Црно Море.
  26. То је каснији назив, који је настао од словенског племена: Рус.
  27. То јест пео се поред Дњепра до неког брдовитог места, на коме је потом поникао град Кијев.
  28. То се пророчанство испунило: Руси су примили крштење од Грка, и добили просвету од црквених учитеља, послатих им из Цариграда.
  29. Један од најстаријих градова руских, на реци Волхови.
  30. Рим – престоница старог царства Римског, и садашња престоница Италије.
  31. Некадашња Мореја, која се сједињује са Балканским Полуострвом Коринтским Земљоузом.
  32. Иначе Патроград на улазу у Коринтски Залив на Пелопонезу.
  33. То јест необучене у свете врлине и добра дела њихова.
  34. То јест људи праведних, људи који су угодили Богу.
  35. То јест вечитих мука, оних у паклу.
  36. Реч је о подвигу вере Аврамове: приношење, по наређењу Божијем, сина Исака на жртву (1 Мојс. 22, 1-19).
  37. Мисли се на Исава и Јакова (1 Мојс. 27, 1-45).
  38. Реч о патријарху Јакову (1 Мојс. 32, 24-32).
  39. Мисли се на Јосифа и његову браћу (1 Мојс. 37, 4).
  40. Јосиф, по дару Божијем, тумачењем снова уздигао се до највишег положаја у царству (1 Мојс. 41, 1…).
  41. Браћа Јосифова долазила су из земље Хананске у Египту да купе хране (1 Мојс. 42, 1…).
  42. Штап Мојсија Боговидца чинио чудеса (2 Мојс. 4, 1-5).
  43. 2 Мојс. 3, 1-8.
  44. Мисли се на казне Мисирске (2 Мојс. 7, 1 …).
  45. Реч је о чудесном прелазу Јевреја преко Црвеног Мора (2 Мојс. 14, 1).
  46. 2 Мојс. 13, 21-22.
  47. 4 Мојс. 17, 1-8.
  48. Мојс. 16, 1-36.
  49. Исус Нав. 10, 11-15.
  50. Зачеће пророка Самуила; Самуил значи: "измољен од Бога"; 1 Цар. 1, 1.
  51. У Сарептске удовице, по речи пророка Илије (3 Цар. 17, 10-16).
  52. Реч је о узнесењу на небо Светог пророка Илије (4 Цар. 2, 1-12).
  53. Мисли се на васкрсење мртваца од додира са костима раније преминулог Светог пророка Божијег Јелисеја.
  54. То јест огњени језици који су се појавили над Апостолима у дан свете Педесетнице (Д. А. 2, 1-4).
  55. Реч "христос" значи помазаник. Овде је она употребљена у том општем значењу свом: означава лице помазано, тј. призвано Богом на неку посебну и важну службу.