четвртак, 20. октобар 2011.

О ЗАКОНУ УНУТРАШЊЕ БОРБЕ


Није чист онај који не познаје зло,
него онај који се против њега непрестано бори.
(преподобни Исаак Сирин)

Ако си решен да оставиш своју сопствену вољу и да следиш вољи Божијој, од самог почетка буди спреман на тешку борбу. У твојој ће се унутрашњости подићи безбројне жеље. Свака од твојих сила поставиће своје захтеве, не водећи рачуна о Божијој вољи. Ради свога циља, међутим, мораћеш да укротиш све своје пожуде, да се увек супротстављаш свему рћавом и да се примораваш на свако добро.
Мораћеш непрестано да се бориш против себе и свега другог што подржава твоју самовољу, твоје жеље и прохтеве. Ова борба са непријатељем у сопственој унутрашњости јесте најтежа од свих. Мораћеш да учиш како да у своме срцу започнеш борбу против зла, како да демону кроз многе поразе и победе пружиш отпор, и како да у духу тежиш Богу. Стога је победа и умртвљење твојих самовољних похота најдивнији од свих успеха (старац Никодим).
Почетак и предуслов свих унутрашњих победа је прелом воље при предавању Богу. Водећа духовна борбена снага јесте презир похотљивости природе. Без те снаге непријатељ и без борбе борбе односи победу. Наша најунутрашњија сила, тј. дух, стоји у средишту те борбе. Свест и самоопредељење одлучили су се за добро и, подржавани благодаћу, одбацују сваку пожуду и нечистоту.
Заправо, у томе и почива преображај. Важна оружја представљају унутрашња сабраност и самопознање, при неограниченом осуђивању сопствених недостатака и слабости и несаломљивом противљењу грешним помислима, навикама и пожудама. Пожуде, са своје стране, управо покушавају да потчине дух, ум и слободу. Све док наше самоопредељење стоји на страни добра, победа је, чак и код најјачих искушења, наша. Ипак, она не зависи само од нас. Наш дух представља само једно упориште ове борбе. Сила победе, која уништава страсти, јесте Божија благодат. Посредством наше свести и самоопредељења она уништава све рђаво у нама, успостављајући добро. Горди узалуд маштају да сопственом снагом савладају страсне покрете. Људска слобода иде само до удаљавања од греха. Међутим, она без Бога не може уништити страсти у нашој унутрашњости (свети Теофан Затворник).
Из тога следи један закон борбе: бори се из све снаге, али не зидај на себи, већ на живоме Богу.
Без помоћи благодати ти ниси у стању да победиш ни једну једину страст, ни једну једину пожуду. Треба, дакле да се молиш за помоћ Христову. Он је и дошао у свет, страдао, умро и васкрсао из мртвих да би нас ослободио од насилне власти греха и страсти, да би нам очистио душу, да би нас снагом Духа Светога оснажио, учврстио и умирио у добру. Ако сваки час грешиш, сваки час призивај Спаситеља, па ћеш се спасти. Он је и дошао да би обратио, преобразио и целосно обновио нашу душу, да би је у Духу Светоме разрешио и даровао јој нови ум, нове очи и уши, нови духовни говор.
Ко уистину тежи Богу, труди се да му принесе сву своју љубав, везујући сву своју вољу за Њега... Он себе приморава на свако добро и на љубав. Уколико још не поседује љубав, он се приморава на благост и милост, трудећи се да никога не осућује и да свако непоштовање и презир према себи поднесе без роптања. Он се приморава на молитву. И кад види како се човек труди и присиљава себе против своје воље, Бог му поклања праву молитву, чисту љубав и доброту, и испуњава га плодовима Духа (свети Јован Кронштатски).

2. О НЕВИДЉИВОЈ БОРБИ

Све нехотично искрсле мисли
морају да се одбију у зачетку да се не би учврстиле
(свети Теофан Затворник)

Невидљива борба је управљена против маштања и страсних покрета који се појављују у нама. Она се простире од првог наступа помисли, похоте или страсти, па до ишчезавања и потпуног искорењивања њихових трагова. Она се може лако скицирати у општим цртама. Њена правила се односе на понашање пре борбе, у самој борби и у времену после борбе.
Пре борбе је важно опскрбити се са неопходном заштитом против наступајућих искушења. Наиме, неопходни су будност и оштровидост као два стражара. Будност се окреће према унутра. У сазнању присуства Божијег, она пази на све покрете који улазе у срце и излазе из њега, и не дозвољава осећању и пожуди да владају делатношћу. Оштровидост се труди да сваког јутра унапред увиди опасна догађања и душевне покрете и да спреми потребна средства за одбрану од њих. При борби нужна је мисао водиља која јасно разликује добро од рђавог. Ова мисао одушевљава човека, подиже га изнад себе и подстиче стремљење ка супротстављању свим искушењима (свети Теофан Затворник).
Ко тежи унутрашњој борби, мора да има у виду целу област искушења као и законе борбе, како би против њих поступао по свим правилима ратне вештине.
Поље борбе је сам човек, његов однос према свету и његово целокупно деловање. Грех пријања за срце као за животни центар и прожима душу и тело са свим њиховим покретима. Он потом продире у све спољашње човекове односе, захвата целу његову околину и њоме се храни. Стога и лица и ствари и прилике лако подсећају на старе грешне навике, мисли и осећања. Паметан борац наступа против греха како изнутра тако и споља.
Споља, он мора да промени целокупно понашање: да испита живот, да одговорно расподели време, да ради све што служи добру и изоставља све што изазива похоту. Тиме се он заштићује од греха споља.
За унутрашњу борбу је неопходно сазнање о палој људској природи, као и лично мукотрпно самопознање. Човек мора имати у виду суштину страсности и својства наше сопствене похоте како би свесно и са циљем против њих наступао. Он треба да пази на одређени поредак: на првом месту су главне страсти - сластољубље, среброљубље и славољубље. Насупрот њима треба поставити уздржљивост, дарежљивост и самоосуђивање, и у њима се вежбати (видети код преподобног Варсануфија и Јована у Добротољубљу).
Потом треба ићи у борбу против свога главног порока. Он скрива и подржава све друге. Тек када је он ослабљен и савладан, може се прећи на остале страсти.
Из тога такође проистиче и поредак добрих дела. Бори се прво против своје главне страсти, а потом против других преовлађујућих порока. На крају ступи у борбу против свих осталих, чим се који појави. То важи као закон. При том мораш одлучно да делујеш и свој труд постепено да увећаваш до задобијања плода.
Тако се греху у унутрашњости узима ослонац и храна, и он постаје све слабији. Тад ће твоја борба бити мање против похота и страсти, а више против помисли или маштарија које се дижу против твог новог начина живота.

а. Одбрана од маштања
(по преподобном Нилу Сорском)

Свако искушење се приближава у виду нехотичних помисли или представа, које као "маштарије" продиру у наш ум. Ми их примамо, посвећујемо им своју пажњу, подајемо им се и почињемо да их следимо. Међутим, наш главни задатак, тј. заједница са Богом и дело нашег спасења бива невољно заборављено. Ми смо тако слаби, расејани и немарни да нас сваки поветарац таквих маштарија повуче собом. Од јутра до вечера вртимо се тамо-амо и непрестано грешимо. Шта треба да чинимо да бисмо се од опасног стања ослободили?
У првом реду, криво је наше незнање о томе да нас маштања гоне ка страстима. Осим тога, нама недостају расположење и моћ да се против њих боримо и да их побеђујемо. Стога је за нас неопходно познавање свих душевних покрета као и средстава за сузбијање штетних покрета у тој невидљивој борби.
Најуспелија и најсигурнија победа састоји се у томе да маштања при њиховом првом налету одмах одсечемо, као ударом мача. Ко се одупре њиховом првом налету, једним ударом је одбио све даље покрете. Ако си пропустио да одбијеш први налет, ако си прихватио подстицај [тј. прилог], и ако је непријатељ код тебе узбудио страсне покрете, потруди се барем да им одмах супротставиш добре мисли. Ако си, пак, пристао да убачене помисли негујеш и да им следиш, помоћи ће ти само још брзо покајање и молитва. Али, ако си већ савладан маштањем, ум ће ти и против воље бити вучен ка рђавим мислима, а душа ка узбуђењу. Тада ће ти за избављење већ бити потребни јак напор и помоћ Божија. Кроз навику страст постаје друга природа, због чега си принуђен да је без отпора следиш. Да би се уздржао од греха у том случају је потребна тврда и упорна борба и нарочита помоћ благодати (уп. преподобни Јован Лествичник, Лествица, 15,75). Стога, код упорно наметљивих помисли никад немој пропустити да у молитви призиваш Божију помоћ. Нико к Њему узалуд није вапијао.
Непријатељ треба да се прогони све док се не искорени и последњи траг његовог утицаја. Иначе, свака мисао која остане у срцу као зло семе, доноси зао плод.
Ако хоћеш да се супротставиш маштаријама, усмери сву своју пажњу на стајање умом у срцу пред Богом. Надгледај своје срце и одбијај све помисли при њиховој првој навали. Ипак, немој уображавати да ћеш својом сопственом снагом са њима изићи на крај. Јер, оне су лукавије од тебе. Оне се често приказују као побеђене како би те сигурније обориле у твојој гордости. Само против твоје топле молитве и имена Христовог оне не могу ни за тренутак да се одрже. Умно-срдачна молитва сагорева пакосника као огањ. Он ће покушати да ти је прикаже као бесмислену.
Али, ако останеш у сили молитве, стећи ћеш помоћ да савладаш маштања у клици. Њих човек мора да прозре при њиховој првој појави и да се на њих разгневи, те да свом снагом настави молитву. Пред молитвом оне губе своју моћ и нестају као дим на ветру.

б. Борба против страсних покрета

Циљ борбе је да се страсти савладају
и да се развију њима супротне врлине
(свети Теофан Затворник)

Кад имаш да се по савести одлучиш између своје страсне похоте и воље Божије, треба да знаш да су страсти твоји непријатељи. Наша велика грешка почива у томе што ми све што се у нама појављује и дешава држимо за своју природу. Све што је рђаво треба брижљиво да одвајамо од наше сопствене суштине. Страсне покрете сматрај непријатељима. То сазнање повежи са својим осећањем и развијај одлучан презир према њима. То је најсигурније средство да их се ослободиш. Јер, они се одржавају у души само ради њихове лажне пријатности. Одбиј их и они ће нестати.
Сваки страсни покрет у мисли, осећању и хтењу треба да се победи:

а) Сваком страсном покрету пружај одлучан отпор у својим мислима и не повлађуј му ни у најмањем. Гони га од себе кроз енергични вољни напор.
б) Истовремено се свом душом потруди да осетиш противљење и презир према таквим покретима, као и против непријатеља који те на тај начин вуку у пропаст.
в) Признај свемогућу помоћ Божију који те у добру може оснажити, будући да без Њега не можемо ништа чинити.
г) Супротстави се својој похоти. На тај начин ти делатно побеђујеш противника. То лежи у природи ствари.

Страст је, док смо јој се предавали, прожимала цело наше биће. Она је свакој нашој сили утиснула своју садржину, те су оне њоме прожете као сунђер водом. Да би се ова страственост исцедила, треба да се употребе многи одговарајући подвизи и врлине. Врлине ће, уколико прожму наше душевне силе, коначно потиснути све страсти. Правилно употребљено, ово средство је врло снажно.
Борба са помислима прогони страсти из ума, али их не уништава. Супротно, пак, усмерено осећање и делање погађа непосредно главу змије. Обоје удружени дејствују изнутра и споља и сатиру страсти брзо и коренито.
Ево једног примера. Неко те је наљутио, и у теби се подиже незадовољство, љутња и осветничка помисао. Схвати да они хоће да те одвуку у зло, те почни да се бориш против њих.

а) Чини отпор: заустави своју љутњу, немој је пустити да ухвати дубљи корен, и ни у ком случају не дозволи себи да се у мислима са њом сагласиш, тј. да помислиш да је оправдана. Она је тиме одбијена. Међутим, она и даље вреба, спремна за нови напад.
б) Развијај одвратност према њој и љути се на њу као на непријатеља који тражи твоју пропаст. То је тврд удар за њу и она мора да узмакне. Ипак, знај да се она не губи.
в) Призивај име Божије против ње и не престај са призивањем све док и последњи њен траг не ишчезне, а у твојој души не завлада мир.
г) Ономе ко те је увредио уместо освете укажи љубазност, реци му добру реч и помози му према снази. Такво држање сатире сваку јарост у твоме срцу. Истовремено, ти задобијаш благодат и врлину која дотичној страсти стоји на путу.
д) На крају, потруди се да стекнеш став који чини немогућим сваки нови покрет ка гневу, љутњи и освети: сматрај себе достојним сваке увреде. Буди спреман да је поднесеш и прихвати је са радошћу као спасоносни лек. На тај начин ти обликујеш свог унутрашњег човека и преобраћаш све своје природне особине у врлину. У нашем је животу битно да се протера страсност која је са силама наше природе срасла и са њима се сјединила као хемијском везом. Да бисмо наше оковане силе ослободили њихове принудне везе, морамо их повезати са неком трећом силом, која им је сроднија. Та, нашој природи сродна и неизмериво велика сила јесте дејство Духа Светога. Да би оно постало делатно, с наше стране се захтева ватрена ревност, тј. да чинимо свако добро и да
се одлучно супротстављамо свему рђавом. Страсност треба да се протера у свим њеним нијансама и да се љуском бићу поново врати његова природна чистота. Благодат Божија ће, по мери очишћења, изнутра постепено почети да прожима наше органе, један за другим.

в. Степени борбе

У току унутрашње борбе пролазе се разни степени: од попуштања без отпора до опирања и, најзад, до очишћења од страсних покрета. О томе ава Доротеј каже: "Као што искуство учи, сви ми стално падамо у искушења гнева или похотљивости, која се зачињу у помислима или речима, у заборавности или незнању, вољно или невољно. Наше унутрашње стање зависи од нашег понашања".
Многи без отпора подлежу страсним покретима који их захватају у разним размерама. Један чује увредљиву реч и одмах узвраћа са пет или десет злих речи. Он је непријатељски расположен, разјарен је и сам се, пошто узбуђење прође, непрестано гризе што се још више није противио, смишљајући у себи још увредљивије одговоре за убудуће. У њему све кува од гнева и он непријатељство у себи носи целога живота. То рђаво настројење му постаје навика.
Други се љути и одговара исто тако, али после пар месеци, недеља, дана или сати, у зависности од степена обузетости страшћу, долази себи и напушта злопамћење. Неки се, опет, распали на кратко, па се одмах потом смири. Сви се они налазе у једном пакленом стању, и подлежу, све док у њима траје страст, пакленим мукама. Нека нас Бог сачува од тога! Они уопште немају намеру да се држе заповести, не брину се да ли стоје или падају, мислећи да таквим "ситним" искушењима данас сви подлежу. Они избегавају грубе грехе, као убиство, тровање или необуздани блуд, и о себи мисле да су добри. За њих важи реч: боље је пасти и опет се усправити, него привидно стајати, у самообмани.
Други се труде да испуне заповести и да се супротставе страстима. Међутим, неке околности их доводе дотле да и против своје воље попусте. И ту постоје разни ступњеви унутрашњег понашања.
Један бива увређен и пати, али не ради увреде, већ стога што је није са хладнокрвношћу поднео; други се, додуше, труди да стрпљиво поднесе увреду, али на крају поклекне; трећи, опет, избегава да злом узврати за зло, али силом навике бива наведен на грех; четврти успева да не узврати злом, али пати због нанете увреде и себи пребацује због тога; пети не пати због нанете му увреде, али јој се и не радује. Сви се ови супротстављају страсти и вољно се боре против ње. Зло које душа не прихвата не траје дуго. Они побеђују и бивају побеђени, падају и подижу се, и тако се вежбају у унутрашњем рату. Они стоје на молитви пред Богом, осуђују сами себе, теже Њему са покајним срцем и у Исусовој молитви га целом душом моле за опроштај и помоћ да не би опет пали у плен истих грехова. Тиме они себи постављају добар почетак спасења.
Рецимо нешто и о онима који истребљују страсти. И ту постоје разни степени: једни се радују задобијеној увреди, надајући се награди, што је неразумно; други мисле да су сами дали повода за увреду, што је разумно; они који су напредовали у врлини не само што се радују увреди, сматрајући себе кривцима, већ истовремено жале због невоље онога који их је увредио. Нека би нам Господ подарио такво држање.

г. Осврт на борбу

Гледајући уназад цео развој борбе, испитај шта је изазвало, и нарочито - шта је ојачало и чиме се завршила. То ће ти истински олакшати будуће победе и помоћи да сабереш духовну мудрост и искуство.
Никоме не говори о својој победи, јер ћеш жестоко раздражити противника (тј. ђавола), а такође и себе раслабити неизбежном гордошћу.
Ако си био побеђен, смиравај се. Међутим, немој тврдоглаво бежати од Бога, већ пожури да своје срце покренеш на покајање. Немогуће је да се никада не падне, али је могуће и неопходно поново устати. Уместо неделотворне смућености, далеко је боље из пада извући лекцију смирења и обазривости, како би се охрабрио за нову борбу. Уколико их не поништиш покајањем, греси ће у теби постајати све јачи, вукући те неизбежно у понор. И биће ти све теже да се са њима бориш.
Искуство ће те научити свему потребном, само уколико имаш ревносну вољу да се побеђујеш. Онај ко себи не дозвољава ни рђаву помисао, и утолико мање пожуду или њено задовољење, већ, напротив, одмах и упорно иставља супротно осећање, својом одлучношћу у борби са страстима убрзо ће очистити ум од маштања, срце од страсти и вољу од похоте. На тај начин човек ступа на тло нерањивости или бестрашћа. У њему се тада, као у чистом огледалу, огледају плодови Светога Духа.

д. Исусова молитва при борби

Прими мач духа, тј. реч Божију и носи је у својим устима,
у свом уму и срцу и говори без прекида:
Господе Исусе Христе, помилуј ме
(преподобни Исаак Сирин)

Греси и страсти су исто што и страдање. Али, Бог каже: "Позови ме у своме страдању, да бих те ослободио". Стога ништа није од тако велике помоћи као обраћање Богу кроз Исусову молитву.
Ако хоћеш да очистиш ум свој од рђавих помисли и да савладаш страсне покрете, држи се Исусове молитве. Ти ћеш их избећи кроз пажњу, или кроз мукотрпно самопознање и срдачно покајање пред Господом. Без хране и пића је немогуће живети. Тако је без будне пажње и молитве немогуће постићи било шта духовно или се ослободити маштања и страсних покрета.
Само Исусова молитва може да протера мисли које су против наше воље продрле у срце и у њему се учврстиле. Ко се труди у невидљивој борби, истовремено напредује и у молитви. Маштарије побеђује једино Исусова молитва, а не сопствени напор. Сунце не може да зрачи без светла. Тако ни човек без имена Исусовог не може да се очисти од злих и погубних помисли (преподобни Исихије Јерусалимски).
То је непромењив духовни закон.
Нека твој ум у време молитве не обраћа пажњу ни на какве помисли. Нека не прихвата ни наизглед добре помисли, јер ће преко њих отворити врата и рђавима. Пребивај пажљиво, ревносно и стрпљиво у Исусовој молитви. Ако не можеш да се молиш без маштања, не буди малодушан, већ и даље прибегавај молитви, мирно призивајући Христа.
Јер, без помоћи Божије нико не може свој ум да сачува чистим. Стога се немој збуњивати нити плашити. Не поклањај представама никакву пажњу, већ се моли непоколебиво све док не прођу. А ако не престану да наваљују, подигни се и моли се против помисли. Потом настави са Исусовом молитвом, изговарајући је гласно, постојано, снажно и стрпљиво. Призивај помоћ Божију и упорно настави молитву, упркос свим искушењима.
Нарочито је потребно да се Исусова молитва изговара гласно у време кад се на нас устреме блудне помисли или помисли гнева, кад крв узаври, кад срце изгуби свој мир и ум се пода колебању. Тада су силе мрака близу душе. Уколико, пак, чују силно име Исусово, оне намах постају несигурне и спремне да напусте душу.
Упражњавај молитву све док ти срце не постане топло и док не отпочне разговор са Богом. Тада ће се вратити душевни мир. Зли дуси не подносе топлину срца коју производи молитва и беже. Јер, Бог је огањ који сагорева све што је зло.
Кад се ум умири и ослободи од свога ропства, моћи ћеш опет Исусову молитву да обављаш нечујно у срцу.
Немој мислити да ма шта духовно можеш постићи уколико не призовеш име Исусово против сваког душевног покрета. Од њега нема ни једног јачег оружја, ни на небу ни на земљи (свети Јован Златоуст). Ово моћно оружје може свако да користи. Ко се труди око напретка и унутрашњег преображаја од почетка треба да упражњава Исусову молитву. Срце и ум почетника који умно и са пажњом обавља ову молитву почеће да се чисте. Ипак, ова уметност над свим уметностима води успеху само ако човек стражи над својом унутрашњошћу и ако је спреман да се бори против својих страсти.
Страснима се Исусова молитва не препоручује једино уколико остају у своме страсном стању и уколико неће да се боре против својих пожуда. Њој не би требало дај приступају док страст делује у њима. Онај ко обавља Исусову молитву, а не удаљује се од порока који притискају његову савест, може да изгуби памет. У његовој унутрашњости настаје дубоко двојство које прогони сав мир срца (свети Теофан Затворник).
Ко свесно и слободно стоји на страни страсти, скроз је страстољубив и Богу противан. Ко, пак, свесно тежи чистоти мио је Богу, чак и ако га страсти нападају, будући да тражи да следи вољу Божију, а не своје похоте. Ко се супротставља страстољубљу, бори се против њега и неће да му служи, треба да изучи Исусову молитву. Јер, једино кроз покајање и молитву може, уз помоћ благодати Божије, доћи до очишћења. Ако речемо да греха немамо, себе варамо и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, вјеран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде (1Јн.1,8-9).
Грешна душа несвесно бива опкољена злом као зидом. Везана мраком и будући слепа, она не може да се правилно моли. Међутим, уколико почне да се обраћа Богу и да се будно и према снази моли, сила молитве ће постепено разрешити њене окове. Ништа друго јој не може помоћи да се избави из мрака. Она осећа да се у срцу води невидљива борба и да у њему постоји отпор против маштања које зли доноси.
После чисте и будне молитве треба добро да се чувамо јер непријатељ појачано тражи да нас уплете у гнев или страсна раздраживања. Ђаво никако не трпи онога који се моли и тражи све начине да му скрене ум од молитве. Он изазива свакојаке успомене, буди плотске покрете и изазива разне страсти и комешање само да би прекинуо молитву. Ако му то не пође за руком због сабране молитве, он се уклања и чека како би молитвеника касније утолико огорченије напао, желећи да га надражи на гнев, или да га помрачи кроз похотљивост.
Ко се труди у молитви нека непрестано очекује таква искушења и нека будно чува дотле стечено. Чувај свој ум са напрегнутом пажњом. Чим приметиш не-хотично искрслу помисао, супротстави јој се и пожури да истовремено призовеш Христа у помоћ. Чим га призовеш, Он ће ти одговорити: "Ја сам код тебе и браним те".
Али, ти и даље стражи над својим умом, чак и кад су непријатељи протерани. Јер, против тебе ће се брзо подићи нови валови искушења, већи од првих, и души ће запретити опасност да се у њима утопи. Али, Господ помаже чим га призовеш, и заповеда бури да се утиша.
Молитвољубац не треба никад да помисли да чини нешто нарочито или заслужно. Јер, цео смисао његове молитве састоји се једино у мукотрпном самопознању, срдачном покајању и мољењу за благодат: Иста исукшења једном бивају на спасење, а другом на пропаст. Један се кроз њих учи да позна своју слабост и развије срдачно покајање које га чисти, док други због своје дрскости остаје тврдог срца и пропада.
Како се помоћу Исусове молитве човек бори против страсти?
Осетивши напад рђаве помисли или страсти, молитвољубац призива Христа у помоћ и нечастиви се губи заједно са његовим искушењима. Ако ли по слабости попусти и падне у рђаве помисли, у гнев, чулну похоту, или га захвате бриге и жалости које притешњавају ум и срце, молитвеник се са самопознањем и срдачним покајањем обраћа Христу. Ако изнова задобије мир душе, он се захваљује и опет моли за Његову милост. У борби као и миру, он се чистог срца обраћа Богу. Христос у добрим као и рђавим догађањима за њега постаје свеузданица.
Реч је блиска и твојим устима и твом срцу. Та је реч исповедање и истовремено призив. Схвати је као Христово пребивање у теби. Њему се обраћај непрестано. Ко свој духовни мач, тј. срдачну молитву, разумно и са пажњом користи победиће сва искушења: рђаве помисли и покрете унутра, а грех споља. Међу-тим, ако га нешто нападне под нарочитим околностима и оптерети његову савест, он ће се са пуно покајања обратити Богу за опроштај и помоћ. Право покајање срца у једном часу може да очисти савест у односу на Бога, људе и ствари.
Ко се моли и призива Господа у помоћ видеће како рђаве помисли и страсна узбуђења нестају пред страшним именом Христовим. Он ће познати снагу и помоћ Божију. Истовремено, он ће изнова схватити своју слабост, будући да својом сопственом снагом није у стању да се одупре. И у томе почива сав његов труд. Ако противник покуша да га обмане и покрене ка фарисејском самодопадању, он ће опет призивати Христа и остати без штете.
Непрестано призивање Божије у Исусовој молитви представља најделотворније средство не само за одбијање страсти, него и за њихово умртвљење. Лекар на ране ставља лекове који дејствују иако болесник не зна шта се дешава. Исто тако делује и призвано име Божије. Ми не разумемо шта се при том дешава. Нама слабима је дато да се именом Божијим користимо и страсти се пред Њим уклањају (преподобни Варсануфије и Јован).
Унутрашња молитва кроз призивање имена Божијег развија топлину срца, која под дејством Духа Светог постаје огањ који све страсти сагорева као трње. Она чисти човека од свих похота, загрева га на најревносније следовање заповестима Божијим и штити га од свих напада ненависника. Молитва испуњава душу радошћу и миром и тече из срца као чисти живоносни источник.
Ако, дакле, хоћеш да се ослободиш странпутица и страсти, окрени се према својој унутрашњости и пребивај у Исусовој молитви (свети Теофан Затворник).