субота, 08. октобар 2011.

ВЛАДИМИР КОНСТАНТИНОВИЧ НЕВЈАРОВИЧ ТЕРАПИЈА ДУШЕ


Светоотачко учење о лечењу речју, психотерапији и духовном лечењу

О божанском пореклу и исцељујућој снази речи, мишљења Светих Отаца се подударају.
"Шта је тврђе, непроменљивије и моћније од речи? Речју је створен свет и стоји, носећи све својом силом; а међутим, ми грешници се опходимо према речи тако лакомислено и нехајно. Шта се код нас мање поштује од речи? О, бедни ми људи! С каквом драгоценошћу ми поступамо непажљиво! Не сећамо се да речју која потиче од верног и љубећег срца, можемо да чинимо чудеса живота ради душе своје и ради душа других (ce. Јован Кронштатски).
"Дар речи несумњиво спада у велике дарове. Њиме се човек уподобљава Богу који има Своју Реч" (ce. Игнатије Брјанчанинов).
"Не будите према овоме непажљиви или равнодушни, поштујући достојанство речи, ревнујте за њу, надахњујте и наоружавајте вашу реч истином и правдом... и, дејствујући њоме сигурно и чврсто, не дозвољавајте да се разлива потоп речи" (77c. 51:6 - митрополит Московски Филарет).
Могу се навести примери многих мишљења која се тичу речи и код других Светих Отаца и подвижника светости. Сви су се они одликовали не само обазривошћу, него су били прожети духом страхопоштовања пред речју. Неопрезан и лакомислен однос према речи доводи до несклада у самом животу, доводи до дисхармоније нашег бића. Када нема усклађености између речи и искрености онога који говори, то слушаоци брзо увиђају: "На узајамном осећању или разумевању наших душа заснива се моћ и немоћ проповедникових речи: ако проповедник не говори од срца, већ лицемерно, слушаоци унутарњим чулом схватају да се проповедникове речи не слажу са његовим срцем, са његовим животом, те реч нема ону снагу коју би могла имати у случају када би је проповедник изговорио из срца, нарочито када би сам испуњавао своју реч на делу. Између душа људских налази се сувише тесна унутарња веза и однос" (св. Јован Кронштатски). Због тога је данас и избила криза неповерења народа у политичаре, зато што су њихове речи страшно далеке од искрености њиховог срца и њихове духовне чистоте. Духовно празне речи постају брбљање, јер губе смисао, дубину и истински садржај.
Реч је нераскидиво повезана са мишљу. Понекад она као да је истоветна мисли, а понекад је и настала из мисли. Генијална размишљања о суштини мисаоног процеса садрже се у духовном дневнику св. Јована Кронштатског. Њихова дубина је доиста бескрајна и нема карактер апстрактног мудровања, те је заиста, како тврди и сам Светитељ у предговору "ништа друго до благодатно обасјање душе... свепросвећујућим Духом Божијим".
"Као што можемо мислити зато што постоји бескрајна Мисао, исто тако можемо дисати зато што постоји бескрај ваздушног простора. Ето зашто се називају надахнућем светле мисли о неком предмету. Наша мисао непрестано протиче управо под условом постојања бескрајног мислећег Духа... Уопште, свуда у свету видимо царство мисли, како у целокупној грађи видљивог света, тако посебно у кретању н животу земљине лопте..."
Даље, отац Јован набраја мудро и целисходно устројство у свим стихијама, организмима, животињском и биљном свету, у способностима, обичајима, навикама, "свугде видимо царство мисли, чак и у бездушном камену и зрнцу песка" - завршава он.
У нашем животу реч је незаменљиво средство међуљудског општења: "Да би стекла способност општења, реч задобија облик звука или слова. Тада невештаствена реч као да постаје вештаствена, остајући у својој суштини непроменљива" (св. Игнатије Брјанчанинов). Свети Оци су неоспорно дубоко били свесни процеса материјализације речи у појаве, догађаје, ствари, предмете, обичаје н тако даље, процеса који су скривени нашој спољашњој свести. Према православном учењу и Реч (Слово) Божија се очовечила, тј. обукла се у човечанску плот (материјализовала се) да би ступила у општење с људима.
Како већ рекосмо, карактеристична одлика свих подвижника светости и благочашћа (побожности) био је крајње брижљиви однос према свакој речи, свакој мисли и помисли. "Боље је камен бацити насумице, него реч" - писао је преп. Нил Синајски. "А на језику буди шкрт, зато што је веома способан да шкоди, и што су му бржи покрети, то мање доноси користи" - налазимо код другог древног подвижника светости, Григорија Богослова. Нису узалуд Свети Оци тако ценили ћутање и одвраћали од многословља. Један од светих је чак изразио неком свом ученику жељу да овај говори само онда када је боље нешто рећи него прећутати. Ето, таква је велика одговорност за оно што изговарају наша уста... Није без разлога у Светом Писму речено: "Јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен" (Мт. 12:37).
Хришћани верују у то да ће сваки човек дати одговор не само за сваки свој поступак, него и за сваку своју изговорену реч.
Добро је познато да реч поседује велику моћ. Она може да делује на човека како погубно, тако и благотворно; како да убије (у правом смислу речи, физички!), тако и да исцели, и то од, рекло би се, неизлечивих обољења. Има огромно мноштво примера за то. "Опште познат је моћни утицај психе болесника на ток болести. Стање духа болесника, његово поверење или неповерење у лекара, дубина његове наде у исцелење, или напротив, психичка депресија изазвана неопрезним разговорима лекара у присуству болесника о озбиљности његове болести, дубоко одређују исход болести" - писао је лекар и свештенослужитељ Војно-Јасењецки (архиепископ Лука). Узгред, какав прекрасан спој: лекар и свештеник. По предању и сам aп. Лука је био лекар. Вештина лечења тела, смелост лечења бесмртне душе, и предавање, наравствено поучавање, спасавање, надахнуће. Лекари-свештеници, како вас је још увек мало, а како је велика потреба за изабранима на том божанском пољу!
Архиепископу Луки (Војно-Јасењецком) припадају и следеће речи које се односе на психотерапију: "Психотерапија која се састоји у словесном, тачније духовном дејству лекара на болесника је опште признати метод лечења многих болести, метод који често даје изврсне резултате". Овде треба издвојити веома важан акценат: суштина психотерапије се састоји заиста далеко више у словесном (језичком) него у духовном дејству. Јер неодухотворена животворном силом духа реч је празна форма и љуштура. Зато нема никаквог смисла говорити о духовном лечењу ако нема љубави у срцу лекара. ако нема потпуне вере, божанске горљивости и праведности не само на устима, него много више на делима и у реалном животу. Значај духовног лечења бескрајно је велики и још није у одговарајућој мери оцењен од стране савременог човечанства. (Древни исцелитељи су стављали духовно лечење на највише место, дајући му предност у односу на све друге начине и лекарска средства.) Чудесна исцелења болести и васкрсавања из мртвих нису бајке или књижевне измишљотине, већ реалне чињенице које је потврдило мноштво сведочанстава. У својој првој књизи, посвећеној чудесним исцелењима, изабрао сам много фактичког материјала о том питању. Али ако бих себи поставио задатак да сакупим и опишем сва чудесна исцелења позната човечанству, за то не би биле довољне никакве књиге у целом свету. (Наравно, не могу се убрајати у чудесна исцелења псеудоисцелења многих савремених "чудотвораца" који пре свега имају користољубиве циљеве из комерцијалних побуда или из жеље да се прославе. Њихови исцелитељски ефекти се објашњавају сасвим другим узроцима, о чему је подробно испричано у поменутој књизи). Духовно дејство се остварује посредством дејствовања на духовну структуру болесника (а преко ње и на сав организам).
Истинско духовно лечење могуће је само посредством благодати Светога Духа, а не кроз тварне енергије или вољне напоре. Дар исцелења је дар благодати, а не резултат специјалног учен.а. тренирања, или коришћења неког система исцелења. Онај који је добио спољашње исцелење телесне болести од лажног исцелитеља (а тако нешто је могуће, на пример, на рачун прерасподеле енергије) у стварности се не исцељује потпуно од болести, јер се не уништавају узрочно-последичне везе које су довеле до обољења. Осим тога, само благодат ствара истинска чудеса. Приликом лажног лечења, напротив. греховне страсти се чак укорењују (гордост, мржња, таштина и друге), а такође се неретко допуњују негативним утицајем споља, јер се у процесу лечења као резултат међусобног утицаја душа могу, кроз ослабљену психолошку баријеру. прихватати енергије опасне по духовну структуру, енергије којима манипулише лажни исцелитељ.
Према духовној врсти лечења данас се треба односити крајње опрезно. Судећи по пророчанствима Светих Отаца и мишљењима подвижника светости последњих времена, истински исцелитељски подвизи су појава веома мало својствена "последњим временима", данима када у људима има тако мало љубави, вере, светости и праведности. Зато изазивају озбиљне сумње саопштења о покушајима масовних исцелења и егзорцизама, чак и оних који покушавају да то чине некористољубиво и помоћу молитава и вере у Христа. Понављам, ово мишљење је засновано на пророчанствима и ауторитетним мишљењима, а не изражава само личну тачку гледишта.

Тематске мисли

1. Божански циљ речи код писаца, код свих учених људи, а највише код пастира је поучавање и спасење људи (св. Игнатије Брјанчанинов).

2. Какво благо расина човек, какав високи дар одбацује и гази, какву моћну п благотворну силу чини неделотворном и мртвом, или напротив, злотворном, када не употребљава реч ради истине, правде н доброте, већ ради празнословља, срамословља, за лаж, обману, за клевету, за злоупотребу заклетве ради ширења злог мудријаштва (митрополит Московски Филарет).

3. Лекару душа! Посеци духовним мачем отекле и упаљене ране гордости, омиј их водом учења од нечистоте страсти, исцели ране, нанесене душама људским грехом (св. Јован Златоуст).

4. Као што се телима дају различити лекови и храна - једна је прикладна здравоме, а друга болесноме - тако се и душе лече на различите начине. Сведоци таквог лечења су сами болесници. Једне поучава реч, а други се исправљају примером. За једне је потребан бич, а за друге узда; једни су лени и слабо покретни и такве треба подстицати ударцима речи; други су прекомерно ватрени духом и необуздани у својим тежњама, попут младих, јаких коња који трче даље од циља, те се такви могу исправити речју која обуздава и задржава. Једнима је корисна похвала, другима прекор, али и једно и друго - на време; напротив, без времена и без повода они су штетни. Једне исправља саветовање, друге укор, при чему укор јавни или тајни...
Неке треба лечити кроткошћу, с.мирењем и суделовањем у њиховим најбољим надама о себи. Једне је корисно побеђивати, од других је често корисније бити сам побеђен. Треба и хвалити и осуђивати... Мада, колико год ко употребљавао усрдност и ум, немогуће је све приказати и обухватити мишљењем у свакој појединости да би се укратко видео сав ток лечења, међутим, у самом искуству на делу то постаје познато и лекарској науци, и лекару(св. Григорије Богослов).