среда, 02. мај 2012.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГРИГОРИЈЕ ЛЕБЕДЕВ К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ (Духовна размишљања над Јеванђељем по Марку) 101-150


101-150

101. Заиста вам кажем: Који не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега (Мк. 10,15).

Дете - то је слика поново рођеног за Царство Небеско (Мк. 9,36-37).
Ти треба да сахраниш старог и грешног себе, да се поново родиш за нови живот духа, као дете. Треба да постанеш дете по души и да усвојиш сва својства детета: чистоту срца, незлобивост, простоту, свепраштање, целомудреност. И треба да се покренеш ка Царству Божијем, као што се дете креће ка сродној средини: просто, без лукавства, одлучно и целом својом душом.
Тада ћеш и ти бити дете Царства Божијег. Коначно, оно ће припадати и теби.
Дакле, милујући децу, не заборављај да и ти по души треба да будеш налик на њих.

102. И загрливши их (Господ децу), стави руке на њих те их благослови (Мк. 10,16).

Тако ће Господ да милује и тебе када будеш као дете. И тебе ће Господ да "загрли" Духом Светим, и да пружи над тобом Своју невидљиву, заштитничку, усмeравајућу и спасавајућу Руку. Под благословом те Руке, без опасности ћеш проћи путем живота, и наћи ћеш мир у блаженој обитељи Небеског Оца Који те љуби.

103. И кад изиђе (Господ) на пут, притрча неко, и клекнувши на колена пред Њим, питаше Га: Учитељу благи, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А Исус му рече: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога. Заповести знаш: Не чини прељубе; не убиј; не укради; не сведочи лажно; не чини неправде никоме; поштуј оца својега и матер. А он одговарајући рече му: Учитељу, све сам ово сачувао од младости своје. А Исус погледавши на њ, омиље му, и рече му: Још ти једно недостаје: иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи, узми крст свој и хајде за мном. А он се снужди због ове речи, и отиде жалостан; јер беше врло богат.
И погледавши око Себе Исус рече ученицима Својим: Како је тешко богатима ући у Царство Божије! А ученици се запањише на речи Његове. А Исус опет одговарајући рече им: Децо, како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије! Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи богатоме у Царство Божије ући.
А они се веома чуђаху говорећи у себи: па ко се онда може спасти? А Исус погледавши на њих рече: Људима је то немогуће, али Богу није; јер све Је могуће Богу (Мк. 10,17-27).

Ово је кључ за разумевање следовања за Христом, ово је једна од тајни Божијих.
Отвори очи срца и онда читај! И помоли се да твоје духовне очи не би биле затворене и твоје духовне уши запушене за примање истине Божије. "Неко" прилази Христу. Јеванђелист придошлицу означава на тако општи начин, да би ти овде видео уствари типску слику.
Придошлица је младић, богат младић, али га Јеванђелиста ипак не назива тако. Осим Светог Марка, и јеванђелист Матеј га на почетку своје приче назива "неко". И гле, неко приступи и рече Му (Мт. 19,16). Дакле, овде је реч о типском приказивању придошлице. Он је могао и да не буде младић, него зрео човек. Могао је и да не буде богат.
Које типске црте карактеришу придошлицу?
Јеванђелист Марко помиње његову младост, а и јеванђелист Матеј га током целе своје приче зове - младић (Мт. 19, 20, 22). Сходно томе, то је био човек младе душе. Она није отупела. Она живи и дише. Она је енергична до плаховитости. Тај "неко" није просто "пришао" Христу, него му је "притрчао".
Ето каква је младост и плаховитост душе! Плаховитост душе младића који је притрчао Господу усмерена је на оно највише што човек може да тражи - на оправдање сопственог живота. "Неко" - младић - не тражи насладе, не јури за стицањем, не трчи за почастима, не привлачи га слава. Он хоће да зна: шта је потребно за оправдање живота. Он хоће да научи како да устроји живот, да би имао срећан крај - да би досегао блажену вечност.
Ради тог циља, ради најузвишенијег циља у људском животу, он тражи и плаховито трчи. Када је нашао Учитеља истине, ватрено Га моли да му открије истину живота. Ето због чега је пао пред Њим на колена и из све душе Га моли: "Просвети ме. Научи ме како да достојно живим."
Учитељу благи, шта ми треба чинити да наследим живот вечни?
Дакле, обрати пажњу на то, да је млада, неискварена душа пламено устремљена ка Христу и да Га тражи. Само вечно млада душа, која није оронула од порока, упорно тражи истину живота и баца се према њој. А када наиђе Источник светлости, онда она не штеди себе, простире се ничице, и чини се да је спремна да пружи све како би измолила и пронашла истину.
За такав порив способна је само чиста, само млада душа, јер је она сачувала осећај за правду, и снагу да се баци ка светлости, тамо где се она појави. А грех душу чини старом. Он отупљује осећај за правду, а са њим и полет душе. Он подсеца крила душе и наваљује на њу вечно оптерећујуће бреме. Тада душа више нема избора, нити може слободно да се вине; душа, притиснута тежином греха, оронула од изједајућих сокова неправде, ропски се заплиће у своје мрачне нити, у свој ћорсокак безизлазности, подстакнута од стране свога господара - греха.
А шта каже Христос? Како Он одговара на молбу за поучавањем?
На усхићење младе душе која тражи истину живота, Господ одговара наизглед хладно: Што ме зовеш благим? Нико није благ осим једнога Бога.
Али, то ипак није хладан одговор. То је призив на темељитост, на више свести о самом обраћању. Својим одговором Христос даје већу тежину питању и већи значај одговору. "Ти тражиш од Мене истину живота и називаш ме благим. А бесконачно благ је само Бог. Дакле, ти се обраћаш Богу. Свет ти није пружио истину. И ти је тражиш од благог Бога. Запамти ово. Не треба се играти истином. Одговор прими као најузвишенију истину, као одговор Бога. А он је обавезујући. И више нећеш моћи да га мимоиђеш. Он свезује".
Очигледно је да у природном животу, у животу ван Христа - па макар то био и богат живот, тј. и морално и физички уређен на најбољи начин - среће и задовољења нема. Они су неухватљиви. И зато, када је дошао тренутак да добри младић оде од Христа и да се врати своме добро уређеном животу, он отиде жалостан, јер је знао да се враћа у испуњену пустош и да остаје без радости.
У природном животу, колико год он био идеалан, нема испуњености. И осетљива душа, она која није убијена грехом, тражи довршетак живота. Он се, макар и невољно, труди у тражењу онога, што треба да се појави како би дало пуноту и срећу довршености.
Шта је то? Шта? Шта даје срећу довршености?
Христос одговара. Удуби се, удуби се!
Христос одговара младићу: Још ти једно недостаје: иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; и дођи, узми крст свој и хајде за мном (Мк. 10,21). Дакле, потребно је само једно! Како је то једноставно! За целу равнотежу живота, цело његово оправдање, за сву пуноту среће и задовољства потребно је само једно. Одбацују се томови нагомиланих људских мисли. Отклањају се, као непотребни, сви узалудни напори људских трагања. Потребно је само једно! Како једноставна истина!
"Продај, раздели, и пођи за Мном, узевши крст свој".
О чему се ту ради? Зар оправдању живота смета много новца, или, уопште, спољашњост сама по себи? Ученици Христови су у почетку тако и схватили речи свога Учитеља.
Када је младић отишао са тугом, Господ је, погледавши около, као да лови мисли присутних, Својим ученицима рекао: Како је тешко богатима ући у Царство Божије! (Мк. 10,23). А ученици су се "запањили" на Његове речи. Очигледно да су ученици схватили да Учитељ захтева потпуно одрицање, потпуно истребљење свега спољашњег, свега земаљског. Да, али како је то могуће за земаљске људе? И, они су се ужаснули!
Тад Господ појашњава њихове мисли. С каквом нежношћу, с каквим снисхођењем према њиховој мисли која се простире по земљи Он то чини! Децо - каже Он - како је тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије! Господ појашњава да се ту не ради само о новцу или о спољашњости самој по себи. Зар може бити греха у томе што ће у соби да лежи злато или нека друга ствар? Грешна је људска слабост, која хоће стварима да испуни не само собу, већ и читав живот, која хоће да се стварима утврди у животу, и да се на стварима утемељи, као на чврстом ослонцу. Дакле, у том моменту настаје грешка.
Грех се појављује онда када дође до изопаченог мешања вредности. Управо зато, Господ баш на овај начин прецизније одређује Своју мисао: тешко је ући у Царство Божије онима који немају злато, а уздају се у злато, тј. онима који златом и стварима хоће да се утврде и оправдају у животу.
Али, након што је овако прецизирао Своју мисао - да улазак у Царство Божије није тежак за богате, него за оне који се уздају у богатство - Господ се ипак, са извесним инсистирањем, одмах враћа на своју првобитну формулацију суда о богаташу: Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи богатоме у Царство Божије ући (Мк. 10, 25). Треба додати да се код јеванђелиста Матеја и Луке предаје само та формулација и да уопште нема прецизирања мисли о томе да се спасти неће они који се уздају у богатство. Обојица Јеванђелиста, када причају о овом догађају, наводе само Господње речи о томе да је тешко богатоме ући у Царство Небеско (Мт. 19, 23-24; Лк. 18, 24-25).
Види се, основна мисао Господа била је та, да је богатима, тј. онима који су потпуно обузети спољашњим, тешко да уђу у Царство Небеско Оца.
Видимо да Господ као да намерно не разликује "богатог" од онога ко се "узда у богатство" и да између њих ставља знак једнакости. Као да је прецизирање мисли о онима који се "уздају у богатство", било дато само ради снисхођења људском размишљању ученика, да би оно било усмерено на схватање истине, док су пред лицем Највише Истине и Правде живота, оба стања, тј. стање душе у богатству и њено стање уздања у богатство, потпуно изједначена.
Како то схватити? О чему се ради?
Дакако, ствар сама по себи не може бити грешна, као што нема греха ни у свеукупности ствари самих но себи, чак ни онда када би биле узете све ствари овога света. Али грех и зло, који су продрли у људски живот, чине ствари својим оруђем, и тада ствари постају спољашње окружење зла. И сваки човек, кроз своје ствари, сродне поменутом окружењу зла, и против своје воље бива увучен у то окружење и невољно се сроди са њим. Такво зло окружење представља, на пример, новац, одећа и слично. То као прво.
А као друго, ствари, безгрешне саме по себи, постају извор зла због слабости природе сваког човека. Кад се човек окружи и затрпа стварима, тј. спољашњим, земаљским, он неумитно постаје њихов роб. Поступци, интереси, жеље човека, и невољно га затварају у скучени круг спољашњег; тада долази до замене вредности, човек се безнадежно заплиће у ограничену средину ствари и постаје њихов слуга. Тако, на пример, бива у трговини, чак и у уметности, и у другим областима.
На тај начин, поседовање ствари неприметно прелази у робовање стварима - поседовање ствари неприметно се претвара у живот кроз ствари и уздање у њих. Ето због чега Господ изједначује поседовање богатства и уздање у њега, и ставља у исту раван удаљености од Царства Божијег оне који се уздају у богатство и оне који богатство поседују. Господ у исту групу ставља и богате и оне који се уздају у богатство зато што унутарње, духовно гледано, они стоје на једној линији - линији која одваја од Царства Божијег.
Зато и одлази богати младић. За ову младу и унутарње богату душу, није богатство само по себи било препрека у следовању за Христом, него богатство као пут земље, пут спољашњег, када неминовно долази до уздања у богатство, до покоравања стварима, до робовања стварима, када долази до неприметног упијања у систем вредности спољашњег, и када се Божије постепено и неприметно пребацује у земаљско. Када дође до опхрваности земљом и када се човек читавим својим бићем препусти земаљском путу живота, онда Божији пут постаје далек и некако нестваран. Овим путем - путем робовања стварима - ишао је младић, и показало се да је за њега немогуће да пође за Христом, пошто свој живот није могао да замисли изван пута ствари. Он једноставно није могао да се одрекне ствари, како је то од њега тражио Христос.
Сада је јасно шта је то "једно" што је младићу недостајало. "Све што си рекао о себи - као да му каже Господ - добро је. Чист си пред законом, сачувао си заповести, и драг си ми, али једно ти недостаје да би био са Мном - да пређеш на Мој пут. Ти идеш путем ствари. А Мој пут се разликује од пута ствари. То је - пут духа. Зато, да би стао на Мој пут, ослободи се првог пута, тј. ослободи се ствари - продај!... раздели!"
Значи, да би стао на Божији пут, треба из душе да избациш сву земљу, све ствари. Потребно је да између твоје душе и Бога не буде никаквог заслона од земље, који би заклањао Бога.
Потребно је да чак ни сенка земље не падне на душу. Нека сви прохтеви душе, у свим њеним најудаљенијим угловима, буду извађени, показани, и окренути ка Оцу живота и Светлости. И нека ничега не буде у међу простору између душе и Бога, не само од ствари, него чак ни сенке ствари.
Господ је одан. Па ако хоћеш да идеш за Њим и да Га љубиш, онда иди и љуби, и љуби само Њега, без остатка.
Када то учиниш, онда си прешао на Божији пут, јер си испунио оно прво - "продај!... раздели!", тј. одбацио си ствари, и испунио си оно друго - имаћеш благо на небу, тј. тежиште си пребацио на вечно, у област духа; дакле: тврдо си стао на пут Божији.
Сад можеш спокојно да идеш за Христом. Ово је пут непропадљивог, бесмртног живота и бесконачне вечности.
Ето шта је било речено младићу. Ето шта је кључ спасоносног пута. Ето шта захтева пут Христов.
А ученици су се опет ужаснули ("запањили"). Учитељ је тражио да из душе и живота избаце све материјално. Материјални човек живи окружен стварима (материјалним), и, чини се, не може да изађе из тог круга.
Ученици нису размишљали о том излажењу, зато је за њих речено да се запањише (Мк. 10,26). Сада је, међутим, учење Господње и њима постало јасно, али оно је било тако кристално и узвишено, да је људско познање устрептало од њега.
Коначну јасноћу овим речима дало је ново подсећање на крст: продај... подај... имаћеш благо на небу...дођи, узми крст свој и хајде за Мном.
Подсећање на крст повезало је ове речи Господње са Његовим ранијим речима о одбацивању себе и узимању крста. Тамо је тражено одбацивање себе, погубљење сопственог живота и његово одбацивање на сметлиште. Сада се тражи одрицање од ствари, од свега спољашњег - да се за себе и у себи погуби сав свет ствари и да се одбаци на исто место, у смеће. Тамо му је место.
Ово је звучало невероватно. Али било је управо тако. И не може да буде никако другачије, ако хоћеш да идеш за Христом Богом и да Га љубиш онако како се захтева, тј. свим срцем, свом душом, целим својим разумом, свом снагом твојом, тј. свим силама живота (Мк. 12, 30). Слушај! Слушај!
Овде није реч о истребљењу ствари, нити о спољашњем извођењу човека из круга ствари, јер то би било убиство земље, а земља је ипак творевина Божија. Овде није реч о уништењу ствари, него о њиховом подчињавању једином начелу живота, а то је - Бог. Само Господ, само Христос, само љубав према Њему и следовање за Њим, остају свакодневни свеобухватни циљ живота. Све остало је у служби овог главног и јединственог циља. Сва друга твоја занимања, интересовања, стремљења, па чак и најбоља и најидеалнија љубав, не треба да буду циљ сами по себи, него само оруђе, средство којим ћеш испуњавати вољу Божију о теби и о животу у њима. Кроз њих ћеш послужити јединој љубави према Христу и Богу. Таква треба да буде улога земаљског и материјалног.
Дакле, ствар можеш да поседујеш и на спољашњи начин можеш да живиш све дотле док су сва твоја стремљења посвећена Њему, на пример, у науци, у уметности и у другим областима; али све твоје материјалне тежње треба да имају само улогу служења у твоме животу, тј. кроз њих треба да служиш јединој Истини живота и кроз њих да оправдаш свој живот. Речју, служи не њима самима по себи, него у њима и кроз њих предај своје срце и сав свој живот само Богу.
Такав пут захтева да се на унутарњи начин изађе из круга ствари, да им се не придаје никаква вредност, да се душа на њима ни мало не задржава, а још је боље - окренути се од њих и избацити их из себе.
Пошто је то био позив да се изађе из света ствари, ученици га сматрају немогућим за човека (Па ко се онда може спасти?).
Па сам човек је - ствар! Чини се да је њему немогуће да изађе из света ствари. Запањени и са трепетом душе, ученици су питали један другог: Па ко се онда може спасти, ако се пред онога који се спасава поставља такав захтев?
Господ одговара на то: Он се саглашава са ученицима. Да, каже Господ, људима је то немогуће.
Поново обрати пажњу на Господње речи. Он није рекао: "То је немогуће", тј. да Његов захтев превазилази људске могућности, да представља утопију, и да је дакле - неостварив. Него каже: Људима је то немогуће, тј. Он се слаже са ученицима у оцени људске слабости и тврди да људи, у којима преовладава материјално, нису у стању да испуне Његову заповест.
У потпуности развијена, Господња мисао изгледа овако: за људску душу је сасвим могуће и чак потребно да изађе из круга ствари, пошто душа треба да буде духовна и нематеријална. Зато Сам Ја и дао такву заповест. Али грешна душа није у стању да одатле изађе, јер грех и јесте издаја духовности душе и њено погружавање у материјалност. А када душа "погуби" себе грешну да би се нашла препорођеном, онда она, очишћена, може да изађе из круга ствари, будући да ће тада у њој и са њом бити сила, Божија сила.
Јер Божија сила спасава човека. Божија сила је свемогућа. Све је могуће Богу (Мк. 10, 27).

104. А Петар му (Христу) поче говорити: Ето ми смо оставили све и за Тобом пођосмо (шта ће, дакле, с нама бити? - Мт. 19, 27). А Исус одговарајући рече: Заиста вам кажем (да ћете ви који пођосте за мном, у новом животу, кад седне Син Човечији на престо славе Своје, сести и сами на дванаест престола и судити над дванаест племена Израиљевих - Мт. 19,2 8): нема никога ко је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, Мене ради и Јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и оца, и матер, и децу, и њиве, уз прогоњење, а у веку који долази живот вечни (Мк. 10, 28-30).

Господ тек што је изложио учење о одбацивању ствари и свега спољашњег како би за душу био очишћен пут ка Њему, кад пламени апостол Петар поставља питање: "Ево, ми смо занемарили све земаљско, све ствари, да бисмо били само са Тобом, како Ти и саветујеш ученицима Својим. Шта ће дакле бити са нама?" Немој да мислиш да је ово питање практичног човека, који хоће да зна каква ће бити његова награда и колика ће бити његова добит. Каква добит и каква награда у материјалном смислу може занимати човека који је све материјално одбацио у смеће. Ово је - питање вере. Ово је - питање непромењивости Господњих обећања.
Петар је био усхићен, зато што се његово напуштање материјалног света, из љубави према Христу, поклопило са захтевом Самог Христа изнесеним пред љубљенога. Вођен љубављу Петар хоће да Онај Који га љуби још једном каже колико ће бити близак онима који су пошли за Њим. Господ је свакако видео да је то било питање вере и љубави. Ето због чега Он ни у чему не исправља Петра, него му одговара оним што је срце ученика и хтело да чује. "Из љубави према Мени ви сте оставили све материјално, да ни једна ствар не заклони Мене од ваших душа, како бисте били само са Мном. Тако ће бити и у моменту наступања Царства Мога, када ћу доћи да судим земљи и сешћу на престо Свој. Тада ћете и ви, као судеоници Моје славе, сести на дванаест престола, и сваки који победи даћу да седи са Мном на престолу Моме (Откр. 3, 21)".
Тако, кад буду показане све "мисли људских срца", и кад све земаљско буде "наго и обнажено", свима ће се открити правда Божија о земљи и о људима, и биће суд Божији по тој правди, заједно са судом Светих Божијих. Као учесници суда Божијег, Свети Божији ће тада узвикнути: Спасење и слава и част и сила Богу нашему; Јер су истинити и праведни судови Његови. (Откр. 19,1-2).
Али, Господ, уз своје најближе ученике и Апостоле, Својом мишљу и љубављу обухвата и сав безбројни збор Својих будућих ученика и следбеника, и милује их Својим Божанским обећањем. А пошто је Господ видео сву немоћ људске природе, и уједно сву тежину земаљских крстова Његових ученика, Он објављује да Му је блиска и земаљска судбина Његових ученика, те да се Он, као и у чуду храњења хлебовима, побринуо и за њу.
На путу Крста владају тешка остављеност и усамљеност. Кад се у борби са светом греха за светост душе траже људске снаге, кад је около пустиња, кад са свих страна притискају звери и чује се њихово урликање, кад у најбољем случају поред тебе прође равнодушност, и ти си сасвим сам у тој великој, бучној, метежној и туђој, па уз то још и непријатељски расположеној пустињи живота, а твоје силе, међутим, пресушују, тело је већ исцрпљено, а у душу се поткрада униније, тад, уз сву твоју веру у истинитост сопственог пута, уз сву свест о томе да Господ не може непрекидно да твори чудеса како би те и на спољашњи начин подржао, ти ћеш ипак потпуно да изнемогнеш услед те остављености, одбачености и усамљености.
Па зар није и Син Божији, будући изнемогао по Својој људској природи услед несносних страдања, вапио ка Свом Небеском Оцу: Боже Мој, Боже Мој, зашто си ме оставио? (Мт. 27, 46).
Тако Господ, знајући унапред тежину страдања крсног пута Својих ученика, знајући унапред сву немоћ људских сила, сада Своје будуће ученике и следбенике венчава обећањем чврсте земаљске подршке за њих, како не би имали осећај остављености и усамљености.
"Ви сте ради Мене и ради Небеског Царства оставили све земаљско. Ја знам да ће вам бити веома тешко, али, као Отац Који вас љуби и Који се стара и о вашем земаљском животу, Ја вам кажем: не бојте се, ваша награда је велика - чак и док се налазите на земљи, нећете осетити да сте нешто изгубили или да сте нечега лишени. Ја ћу учинити то, да ћете и на земљи бити стоструко награђени оним "спољашњим", што сте оставили Мене ради. Зато вам истину говорим: нема никога ко је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, Мене ради и Јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и оца, и матер, и децу, и њиве".
Зар је реч Божија испразна? Зар се из љубави према Христу не уступају сада стотине домова за слуге Његове; и зар се не појављују стотине браће и сестара у Христу? И отаца, и мајки, и деце у Христу?
Сећај се овога. И сећај се свога дуга хришћанске љубави (који се извршава по речи Његовој: По томе ће сви познати да сте ученици Моји ако будете имали љубав међу собом - Јн. 13, 35) и дуга служења Христу у лику своје браће (који се извршава по речи Његовој: Заиста вам кажем: кад учинисте - тј. кад нахранисте, напојисте, оденусте, примисте, посетисте болесног и заточеног - једноме од ове моје најмање браће, Мени учинисте - Мт. 25, 40). Још јаче се утврђуј мишљу, да то чиниш по завету Божијем, ради учвршћивања Царства Божијег.
Одмах након што је, снисходећи људској слабости, утешио ученике обећањем земаљске подршке, Господ казује оно главно - вечно и небеско: "И нема никога од оних који су пошли за Мном, а да неће примити у веку који долази живот вечни". Тако не само Апостоли Господњи, него и сви они који су оставили земаљско и са крстом пошли за Христом, постају судеоници Његовог Царства и Његове славе.
С Њим ћемо и царовати - понавља с Господом и Свети Апостол (2. Тим. 2, 12).

105. Али ће многи први бити последњи и последњи први (Мк. 10, 31)

Опет слика супротстављености света земље, као света греха, Царству Божијем, као Царству праведности. Оно што је вредно на земљи - безвредно је на небу, а прво на земљи - последње је на небу. Зато је Господ раније и рекао: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и слуга свима (Мк. 9,35).

106. А када узлажаху (Христос и ученици) путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за Њим иђаху са страхом. И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити: Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; и наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће (Мк. 10, 32-34).

Први крстоносац - Христос Господ, "узлази" у Јерусалим, Јерусалим страдања, венца и славе. Пут ка њему је - пут у гору. То је - пут подвига. И Христос "узлази" у Јерусалим.
Као да је тајна Крста потпуно испунила Христа, и Он више не припада Себи. Он се креће ка Голготи. То је тајанствена, несхватљива, слатка и страшна сила Божија. Ето зашто се Христос већ одвојио од ученика. Он је сам. И иде ка Крсту и Голготи.
Ово је велика Божија тајна и сила. Она је - као несавладива стихија. Она је Човека Христа већ изнела и одвојила од земље, и Он се подиже ка Јерусалиму страдања. Христова фигура постала је дивовска. Њу је приметно овенчала надземаљска сила.
Исус иђаше испред њих. Ето због чега су срца ученика јаче закуцала: дотакла их је и захватила несхватљива стихија. Они су затрептали, јер су осетили да је пред њима најдубља тајна, иако је они и не схватају.
Њихов кротки Учитељ уопште више није исти. Он се одвојио од њих. Може бити, да им је у последњим зрацима ишчезавајуће светлости, идући испред њих, Он изгледао као колос. Његова усредсређена одвојеност од света говорила им је да Он више не припада Себи, да је "привучен", и да ту невидљиво присуствује Сам Небески Отац и Силе Небеске.
Устрепталих срца, поражени тајном која их се дотакла, ученици су у молитвеној тишини ишли подаље за Њим. А они се чуђаху, и за Њим иђаху са страхом.
Господ посвећује ученике у тајну која их је запљуснула. Он позива дванаесторицу к Себи, и говори им да ће у Јерусалиму бити предан, изложен порузи, попљуван, осуђен на смрт и убијен. Али нека ученици такође знају и то, да цело то унижење мора да се догоди, јер је овде, у Његовом Крсту - тајна Његове славе, пошто ће трећега дана по смрти да наступи Његова победа и прослављање: Он ће васкрснути.
И ти се придружи ученицима, ужасни се умом, устрепти срцем, како би био овенчан тајном Крста, како би Господ ту тајну улио и у твоју душу, јер за ученика Христовог неминовно је да пође путем Крста.
И теби је на путу твога крста неминовно да пођеш на гору, неминовно је да подвигом и борбом узиђеш у Јерусалим твојих страдања и твоје славе. Предосећајући тежину крста, и ти ћеш се, као и Апостоли, испунити ужасом, и задрхтаће твоје људско срце. Зато се моли Христу, да би те Он Сам пратио, да би ти даровао Своју Божанску помоћ, те да би и ти био привучен и запљуснут Његовом моћном силом. Моли се да би без страха узашао за Христом и са Њим у Јерусалим твојих страдања, да би се подигао на очишћујућу Голготу, и кроз њу се присајединио Божанском Васкрсењу, те да би устао и за вечност ушао у Царство Бога и Оца.

107. И дођоше пред Њега Јаков и Јован, синови Заведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. А Он им рече: Шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране Теби а други с леве, у слави Твојој. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју Ја пијем, и крстити се крштењем којим се Ја крстим? А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју Ја пијем испићете; и крштењем којим се Ја крстим крстићете се; Али да седнете с десне стране Мени и с леве није Моје да дам, него ће се дати којима је припремљено (Мк. 10, 35-40).

Опет молба љубави. И сасвим природна молба!
Па ко неће да буде ближе ономе кога воли? Само што ученици о блискости према Љубљеном мисле по земаљски. Они мисле да се блискост по љубави даје као спољашња награда. Једног ставиш с десне стране, а другога - с леве... Пошто је, дакле, ово била молба љубави, а не захтев сујете, Господ ту молбу не отклања са негодовањем - као што је са негодовањем одбацио Петрова људска размишљања, која су искривљавала Његово учење (Мк. 8, 33) - него са трпељивошћу исправља погрешно схватање Својих ученика.
Дакле, овде се жеља љубави, жеља да се буде ближе, не отклања, него се захтеву љубави указује на бољи и узвишенији облик и начин достизања траженог. Господ појашњава шта је то потребно за блискост Њему по љубави. За ово је потребна унутарња блискост, а унутарњу блискост ствара јединство пута ученика са Христовим путем.
Господ потом указује на сву неминовност тог јединственог пута за онога ко Га љуби и ко је пошао за Њим. Христов пут је - пут Крста и страдања, и када ученик једном пође тим путем, Он ће се душом слити са Христом.
Господ и каже да је за Јакова и Јована, ако пођу Његовим путем, неминовно да пију чашу коју Он пије, и да се крсте крштењем којим се Он крштава. Чашу, дакле, коју Ја пијем испићете (неминовно и ви); и крштењем којим се Ја крстим крстићете се (неминовно и ви).
Коначно, под чашом Христос је подразумевао чашу страдања, а под крштењем - крштење огњем подвига. Ти већ знаш да су и једно и друго (и страдање и подвиг) неодвојиви од хришћанског пута (упор. Мк. 8, 34; 9, 49); дакле, свако ко иде путем подвига и страдања, иде за Христом, и што одлучније иде, то је ближи Христу, јер Христос је на томе путу, и, сходно томе, такав као да се приближава Христу.
Тако, јединство пута ствара унутарњу блискост са Христом, а раст блискости одређује се степеном напредовања ученика према Учитељу и Господу. Више си прошао на путу подвига, више си унутарње усвојио Христа, више си Му приближио своје срце - и, на крају, Он ти је ближи.
Дакле, спољашња награда и спољашњи дар не обезбеђују прво место код Господа. Чак не даје Господ то место - због чега је и рекао: Али да седнете с десне стране Мени и с леве није Моје да дам (Мк. 10, 40) - него оно зависи од човека који иде и који се приближава. Нелицемерни Суд Божији само констатује његов успех и степен блискости. А пошто су у предвечној мисли Оца Небеског, по Његовом Божанском Предзнању, познати сви подвижници на земљи, који на попришту трче ка Царству Божијем, и пошто Му је познат степен њиховог духовног напретка, онда су они који стижу "први" већ одређени на Суду Божијем, и већ као да су се "припремили", чак и ако се још нису ни родили.
Ето због чега је Господ додао: Али, да седнете с десне стране Мени и с леве није Моје да дам, него ће се дати којима је припремљено (Мк. 10,40).

108. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре над њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. Јер Син Човечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот Своју откуп за многе (Мк. 10,41-45).

Зашто и они не би могли да седну са десне и са леве стране? Зар они мање љубе?
Када би десеторица заиста схватили да Јаков и Јован ни сами не знају шта траже, па када би негодовали поводом неумесности молбе ове двојице, онда Господ не би морао да исправља и њихову погрешну мисао, него би требало да их похвали зато што су у праву. Међутим, Господ их дозива, и, објашњавајући њихове мисли, свим ученицима још једном излаже учење о несличности Свога Царства са земаљским царствима и о различитости поредака та два царства.
У складу са оним што је раније речено о супротстављености света неба и света земље (упор. Мк. 10,31 и даље), Господ сада ученицима појашњава да, док они који су први на земљи теже за тим да заповедају и владају, први на небу - то су они који су одбацили земаљску славу, почасти и власт, као какво смеће. Први на небу - то нису они који владају силом, него они који свима служе из љубави.
Пошто се они који се припремају за Небеско Царство и на земљи руководе Божијим законом, онда се и њихови земаљски обичаји разликују од обичаја синова земље. Одатле и на земљи важи: Који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи; и који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.
Сада Господ пружа Својим ученицима још један мотив - да не треба да се држе поретка земље, него да у живот треба да спроводе Божији поредак.
Тај мотив је - лични пример Христов. Јер Син Човечији није дошао да Му служе него да служи, и да даде живот Свој у откуп за многе. А није ли Он, Господ, први за људе и међу људима? Он је Спаситељ, људи, њихов Бог.
Па ипак, сходно суштини Свога дела и Царства, сходно закону љубави, Он није дошао зато да би Га величали, да би Му служили и да би Га поштовали, како би требало да буде по земаљском поретку, него је дошао да Сам служи другима и да живот Свој положи у откуп за многе.

109. И кад излажаше из Јерихона, Он и ученици Његови и народ многи, син Тимејев, Вартимеј слепи сеђаше крај пута просећи. И чувши да је то Исус Назарећанин, стаде викати и говорити: Сине Давидов Исусе, помилуј ме! И прећаху му многи да ућути, а он још већма викаше: Сине Давидов, помилуј ме! И зауставивши се Исус рече: Позовите га! И зовнуше слепога говорећи му: Не бој се, устани, зове те. А он, збацивши са себе хаљину своју, устаде и дође Исусу. И одговарајући рече му Исус: Шта хоћеш да ти учиним? А слепи му рече: Учитељу, да прогледам. А Исус му рече: Иди, вера твоја спасе те. И одмах прогледа и отиде путем за Исусом (Мк. 10, 46-52).

Пут за Јерихон је - разбојничко место (види Лк. 10, 30). Он представља слику пута греха.
Господ сада напушта Јерихон, а крај Његовог пута, који води из Јерихона, седи слепи и проси милостињу.
Овде је све у сликама. То је слика душе која је оставила пут греха и седи покрај Христовог пута.
Јеванђелска прича такву душу представља као слепу. Она не може слободно да се креће путем. Она је непокретно прикована, седи, моли милостињу и издржава се милостињом.
А то је добра душа. Она је напустила разорни пут греха, и налази се покрај Божијег пута. Ипак, очи њеног срца су затворене и она је слепа. Божији пут јој не пружа ништа. Она га и не види. Окована унутарњом тамом, она каска у месту. За њу се још није упалила Јеванђелска Светлост, и у њој нема радости кретања на путу ка Христу. Она је окована у духовној непомичности своје унутарње таме и без користи за себе седи крај пута Христовог.
А пошто је свакој души потребна храна, она пружа руку за милостињом и храни се случајним и неважним делићима људских мисли, осећања и ствари. Коначно, од ове милостиње крај пута, неће нестати њено слепило, нити ће њен живот постати испуњен.
Много је таквих душа!
Управо таквој души Христос отвара очи срца, како би се разгорела и почела да живи, како би се озарила лучезарном Светлошћу Христа и Његове истине, и како би у тој Светлости са радошћу пошла путем Христовим.
Како долази до тог унутарњег озарења?
Душа, која жели да се у њој открије Светлост Христова, много, много моли Христа за то. Она Га дозива непрестано, упорно, до крика, као што је Христа дозивао и слепи Вартимеј. Нека такву душу, која тражи откривање Светлости Христове у себи, не ослабе месеци, па чак ни године привидне бесплодности њених напора да се распламса огњем Христовим. Нека савлада умор, нека погази тугу, нека дозива Христа и вапије Му са непрестаном обраћеношћу, без краја, како би Он дошао и отворио очи њеног срца.
Душу која стреми ка Божанском озарењу заустављаће сви који је окружују. Њу ће заустављати и снисходљивим осмесима, и расуђивањима, и саветима, и подсмесима, и претњама... Говориће јој да њен став није савремен и да ће само донети штету свима, да је неразуман, да је то фанатизам, лудост и једноставно ненормалност.
Тако су ућуткивали и Вартимеја када је дозивао Христа. Но душа нека и поред свега буде ватрена и нека тражи Христа, да би Он дошао и уселио се у њу.
Тада ће се Господ зауставити поред душе и заповедиће да је позову, како би била одмах поред Њега.
Пази на тај позив!
Он се често чује у животу. Тад не оклевај. Подражавај Вартимеја. Он одмах по позиву збацује горњу одећу, устаје и креће. И ти збаци горњу одећу. Горња одећа, онако како су је носили у старини, свезивала је удове тела и сметала потпуној слободи покрета. Дакле, треба збацити и одсећи све спољашње, све што свезује за земљу и лишава душу слободе у кретању ка Богу.
После тога, ослободивши се земље, треба да устанеш и да пођеш Христовим путем, у сусрет Христу, тј. треба и делима и животом да пођеш Христовим путем, па макар се спотицао и падао онако како се спотичу слепи.
Дакле, треба бити не "уз пут Христов", не "уз Цркву", не "уз Јеванђеље", него смело и енергично треба поћи тим путем, ићи са Црквом као њен живи уд, ићи са Јеванђељем у срцу.
Чим на путу приметиш Христа, ти почни да Га молиш: "Учитељу, хоћу да прогледам". А Господ ће ти, по вери твојој и по смелости вере, испунити молбу. Ти ћеш унутарње да прогледаш. Откриће ти се љубав Христова која те позива. Откриће ти се Његова истина. Откриће ти се правда и срећа Његовог пута. И више се нећеш одвојити од Христа, него ћеш са радошћу поћи за Њим по светлом путу спасења, као што је пошао слепи када је прогледао.

110. И кад се приближише Јерусалиму, Витфаги и Витанији, код горе Маслинске, посла двојицу ученика Својих и рече им: Идите у село што је према вама, и одмах када уђете у њега наћи ћете магаре привезано, на које нико од људи није уседао; одрешите га и доведите. И ако вам ко рече: Шта то чините? кажите: Господу је потребно; и одмах ће га послати амо... И доведоше магаре Исусу, и метнуше на њега хаљине своје; и уседе на њега. А многи простреше хаљине своје по путу; а други резаху грање од дрвећа, и простираху по путу. А који иђаху пред Њим и за Њим викаху говорећи: Осана! Благословен који долази у име Господње! Благословено Царство оца нашега Давида које долази у име Господње. Осана на висини! (Мк. 11, 1-3, 7-10).

И неки од фарисеја из народа рекоше Му: Учитељу, забрани ученицима Својим. И одговарајући рече им: Кажем вам, ако они ућуте, камење ће повикати. И кад се приближи, видевши град заплака над њим, говорећи: Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али, сад је скривено од очију твојих. Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао време у којему си похођен (Лк. 19, 39-44).
И дођоше опет у Јерусалим: и ушавши Исус у храм стаде изгонити оне који продаваху и куповаху у храму; и испремета столове оних што мењаху новце, и седишта оних што продаваху голубове. И не дозвољаваше да ко пронесе какав суд кроз храм. И учаше говорећи им: Није ли писано: Дом Мој назваће се дом молитве свим народима? А ви начинисте од њега пећину разбојничку (Мк. 11, 15-17).
Дани страдања, смрти и славе Господње - то су незаборавни обрасци за душу која савршава свој подвиг. У њима је све велико и заносно! Њих треба примити умом срца, јер речи обичног ума нису довољне да би се ти дани описали. А затим опет: моли се у смирењу, како би се отвориле очи твога срца, како би оно познало истину Божију и како би она непоколебиво ушла унутра.
Страдања Христова савршавају се у Јерусалиму. Јерусалим постаје сликовити приказ краја подвижничког пута, завршетак страдања и овенчавање подвига царством Господњим.
Ка Јерусалиму води горњи пут, пут који се подиже у вис... И Господ иде горе у Јерусалим (види Мк. 10, 33 и др.).
Дакле, улазе у период подвижничких страдања припремајући се за то. Иду горњим путем. Остављају иза себе низину греха и падова. Пењу се каменитим путем: то је - насиље над собом, савладавање тела, борба за испуњење закона Божијег. Подижу се изнад низине падова, како би очистили срце, како би им било лакше да дишу. На висини је - чист ваздух.
Тако се душа на путу ка Јерусалиму припрема за подвиг страдања. Припремање је - велико дело. Душа не може одмах да стане пред капију Јерусалима.
И Господ не ступа одмах у Јерусалим страдања. Када су Га неки од фарисеја упозорили на то како Га Ирод тражи да би Га убио, Христос им је рекао: Идите и кажите тој лисици: Ево изгоним демоне и вршим исцељења данас и сутра, а трећи дан завршићу (Лк. 13, 32).
Овим речима Господ је указао на то да још није куцнуо час Његовог Јерусалима страдања и смрти. И није на Ироду да одређује када ће тај час да наступи. Он је у вољи Оца. Страдања ће наступити онда када Отац позове на час страдања.
Дотле Син твори вољу Оца и извршава дело служења које Му је одређено. Ето због чега се Господ и у другим случајевима клони претње превременог прекидања Његовог служења (види Лк. 4 , 29-30).
Тако и верујућа душа не тражи сама на сваком кораку да се баци у огњени Јерусалим страдања, него пре свега и више од свега тежи ка томе да испуни вољу Божију о животу и о извршењу закона Господњег, пењући се очишћујућим каменим путем који из долине греха води ка Јерусалиму. А када наступи њен час, када дође време да се изврши оно што је одредио Бог, онда душа ступа у Јерусалим последњег подвига, страдања и венца.
Пут у Јерусалим, као испуњење воље Божије, већ и сам по себи представља предавање сопственог живота Свемогућем, а на његовом завршетку, кад се већ осећа зов Јерусалима, душа доживљава радост краја, радост завршетка свих жеља, и, макар и кроз сузе и муке, радост са Господом заувек.
Зато је улазак у Јерусалим славље. То је - највећи празник душе. Господ у Јерусалим ступа величанствено као никад. Господ ступа као Победник, као Онај Који је испунио вољу Оца и иде ка њеном остварењу, као Цар Који треба да буде крунисан. По Његовом путу простиру одећу, и Он то прихвата као потребно. Његов пут украшавају зеленилом, бацајући га пред Његове ноге, а Он и то прихвата као заслужено.
Дакле, улазак у Јерусалим последњег подвига, страдања и венца - празник је душе. И зато нека слави, испуњена накупљеном унутарњом силом. Па она је већ победница! И нека се њеном подвигу потчини и почне да служи све спољашње (простирање одеће), све материјално, природно, земаљско (бацање гранчица по путу).
Које су особине душе која се припрема да уђе у Јерусалим?
Господ одговара на то питање својим Божанским уласком.
Својим Божанским уласком у Јерусалим, Господ пре свега указује на то да је Он само послушни Извршитељ воље Очеве. Јерусалим страдања је предвиђен. Све се савршава по највишој вољи. Неизбежно се савршава. Сви који учествују у томе делу, безмолвни су извршитељи Божанске воље. Њој се потчињава све земаљско.
Гледај како се испуњава оно што је предвиђено. Господ шаље у село двојицу Својих ученика. На улазу у село, они налазе магаре - управо онако како им је Господ и рекао. Одвезују га. На питање сељана: "Шта то радите? Па ви узимате туђе", ученици одговарају онако како им је Христос рекао: "Господу је потребно", и одводе магаре. И "инцидент" је завршен. Ученици уопште нису узнемирени зато што узимају туђе. Нити се власници магарета буне што им на њихове очи непознати људи одводе животињу.
Овде се ради о ономе што је предвиђено. И једни и други су извршитељи Највише воље. И више од тога. Кад су фарисеји рекли Господу да забрани ученицима да Га поздрављају узвицима: Осана! Благословен који долази у име Господње! - Христос им одговара: Ако они ућуте, камење ће повикати (Лк. 19, 39-40).
Овим одговором Господ још једном указује на то, да је са Његовим уласком у Јерусалим наступио тренутак када се испуњава Највиша воља о Њему, и да би чак и неразумна природа, према тражењу Небеског Оца, могла да почне да објављује ту вољу, ако би људи заћутали.
Тако је и за душу, која иде у Јерусалим, пре свега потребно потпуно предавање себе Богу - такво беспоговорно свецело предавање Божанској вољи, да би на сваком кораку пута душа видела Божански Промисао, и да би у сваком трену живота осећала невидљиву руководећу Силу Божију.
Из овог првог својства подвижничке душе - потпуног предавања себе вољи Божијој - неминовно проистиче и друго: смирење.
Господ и Бог, Цар Славе, Спаситељ целе васељене, Судија читавог света, иде ка откривању Свога славног Царства. И то иде не уз раскошне дворске церемоније, нити у бљеску злата и драгог камења, ни у скупоценим колима и уз звуке тимпана и раздрагану буку радосних и усталасаних народних маса, него на јадном магарету, у скромној одећи и уз пратњу неколицине ученика - истих таквих сиромаха, какав је и Сам.
Тако смирена треба да буде и душа која иде ка своме Јерусалиму. Она је познала себе. Она је познала сву бесконачну беду природног човека, сву своју унутарњу убогост, и сву узалудност својих напора да се уздигне изнад сопствене ограничености. Она је познала живот око себе, саткан од борбе људских егоизама, или од безвредних људских ограничености, усмерених само на спољашње.
Она је познала природног човека као, у најбољем случају, шарено обојени гроб, а у ствари - као смеће. И шта је остало за њу као једина светла тачка, ако не Бог? И шта је друго пут живота, ако не одрицање од свега природно-људског и од ствари, и бацање себе пред Богом у прах, у ништавило; шта је друго, ако не беспоговорно, смирено предавање себе Богу, како би Он Својом великом руком, кроз очишћујући подвиг, кроз очишћујући пут ка Јерусалиму страдања, привео човека ка једино достојном животу по "новом човеку", по "другом Адаму" - Христу.
Дакле, човек има један пут - смирено одрицање од целе земље и од себе, смирено уништавање себе и света греха, и смирено предавање целога себе, без остатка, вољи Божијој.
Нека буде благословена Његова свемогућа воља. И нека се по вољи Његовој догоди оправдање мога живота, макар и кроз очишћујући и тужни пут Јерусалима.
Господ указује и на треће својство душе подвижника на Јерусалимском путу - потчињавање живе природе духу.
Приликом уласка у Јерусалим Господ седи на животињи, магарцу, и присиљава је да Му се потчини. Животиња увек представља слику људске телесности, примитивности и греховне неразумности.
Управо та људска телесност, примитивност и греховна неразумност и треба код путника за Јерусалим да буду потчињени духу. Дух треба да влада, заповеда и управља, док тело, а са њим и све спољашње, земаљско, треба да буде испод - оседлано, свезано и потпуно потчињено. То су три својства душе подвижника који улази у Јерусалим. Даљи ток уласка Господњег у Јерусалим сликовито указује на смисао уласка у Јерусалим. Мисао о томе најпре се развија са обратне стране, тј. Господ указује на мрачну судбину оних који су одбацили пут у Јерусалим.
Житељи ондашњег Јерусалима нису прихватили Господа. Њихове душе су, и после свега што су видели и чули од Христа, остале затворене. Они су чврсто остајали у духовној незаинтересованости - и како онда да се вину до познања и прихватања подвига? Господ је заплакао због њих, гледајући на безосећајност града. Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али сад је скривено од очију твојих.
Кроз сузе Господ открива завесу будућег и показује слику пропасти оних који су духовно мртви: Јер ће доћи на тебе дани, и окружиће те непријатељи твоји опкопима, и опколиће те, и стегнуће те са свију страна; и срушиће тебе и децу твоју у теби, и неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познао време у којему си похођен (Лк. 19, 43-44).
Таква је судбина душе која се окренула од пута за Јерусалим, и која у духовној безосећајности није примила Божији позив на подвиг.
Пошто је подвиг у животу Хришћанина неизбежан (Мк. 8, 34), и пошто очишћујућа страдања за Хришћанина представљају обавезни Христов пут (упор. Мк. 10, 39), онда ће, сходно томе, позив на подвиг и страдања ради Христа представљати посету Божију, којом Господ позива за Собом и на Свој пут. Позив на подвиг и страдања у име Христа биће показатељ Божије љубави према човеку, показатељ тога да човек није остављен од Бога - него да је Господ нарочито близак души - и бриге Христове за душу, љубљену и изабрану, да би је осолио огњем подвига и учинио је златом, очишћеним у огњу страдања (упор. Мк. 9, 49).
Дакле, подвиг и страдања су - Божија посета. И зато, тешко души ако не препозна и не прихвати свој подвиг! Тешко, тешко! Јер она се окренула од Самог Христа, Који је дошао за њом и повукао је за руку. Ето због чега је Господ заплакао над душама које нису "познале" дан Његове посете.
Тешко души која у страдањима није познала Божију посету и позив на подвиг! Она се сама окренула од Христа. Није схватила шта је потребно за њен живот и за њен мир, зато што спава у духовној лењости, и затворене су очи њеног срца (Лк. 19, 42).
Господ ће отићи од ње, можда и заувек. Ето ће вам се оставити кућа ваша пуста. Јер вам кажем: Нећете ме од сада видети док не речете: Благословен Који долази у име Господње (Мт. 23, 38-39).
Дом душе која се окренула од Христа остаје пуст. Нестаје његова заштита, узима се његова ограда. Тад наступају дани, када ће душу "окружити непријатељи опкопима, и опколиће је, и стегнуће је са свију страна". Тада ће се грех, ослобођен свеза, развити и у висину и у ширину, и окружиће душу својим мрежама као опкопима. И обложиће је лепљивом паучином, те ће она, као у непријатељском ропству, бити изолована од чистоте и слободе. И наступиће у души таква скученост од зла ("стегнуће те"), да неће моћи дисати ни живети.
Тако ће бити поробљена злом душа која се окрене од Бога. А после тога ће погинути. Као што и сам организам живи од чистог ваздуха и светлости, тако и душа живи светлошћу правде и ваздухом чистоте. Лишена дотока и једног и другог, она одумире.
Дакле, када се у души, облепљеној злом и изолованој од правде, прекине ток животних сила, она умире. "Срушиће те непријатељи твоји..." Они (непријатељи) ће у теби опустошити и последње остатке живота. "Срушиће децу твоју у теби". Они ће уништити све, чак и најслабије трагове светлости и добра. И неће оставити у теби ни камена на камену, зато што ниси познала време у којему си похођена... Они ће потрести све темеље живота у теби, па ћеш под крхотинама ослонаца живота који се руше погинути и сама, јер си већ и тако постала мртва и трула, а једино што те чека је - да се распеш у прашину и помешаш се са прашином.
Ово ће се неизбежно догодити, јер си постала глува до безосећајности, ниси примила позив на подвиг, удаљила си се, или си пак очишћујуће страдање сматрала бесмисленим, те си тако искључила себе из здраве средине општења са светом живота, сама си се окренула од Христа, не познавши и не примивши дан Његове посете.
И остао је пуст дом душе, постао је пећина разбојничка, сатрулили су његови ослонци и затрпали те својом смрадном трулежи.
Говорећи о погубности непримања подвига и страдања, Божанска Реч открива позитивну страну прихватања подвижничког пута. То прихватање је - примање унутарње силе вере у души, и њена смелост по вери.
Христос, као царски и уједно смирени Извршитељ Очеве воље, свестан непроменљивости онога што се савршава, улази у Јерусалим. У Јерусалиму Он улази у храм и ту пројављује сву силу смелости. Обузет ревношћу за светост храма и видећи како је он оскрнављен, Господ, као Онај Који има власт, изгони из храма све оне који продају и купују, премеће столове оних који мењају новац и седишта оних који продају голубове.
Са одважном силом Господ устаје у заштиту храма који је претворен у разбојничку пећину; Он одлучно изгони оне који срамоте светињу. И сви му се мирно покоравају.
Таквом се силом смелости испуњава душа која иде путем подвига. Божанска помоћ, сила унутарње Светлости, сила унутарње чистоте, дају јој непоколебиву унутарњу постојаност. Господ је близу срца. Божија правда је њен живот и дисање, и пут правде за њу је - задовољство и радост; нико и ништа неће је скренути са тога пута.
Ако би се указала препрека, она ће унутарњом силом смелости одлучно прећи преко ње, и при томе не само да неће изгубити силину обраћености ка Христу, него напротив - још више ће се распалити љубављу према своме једином Спаситељу и Господу.
Представљајући резултат подвига, сила смелости, као Божански дар молитве и чистоте живота, припрема душу за још већи подвиг у име Христа - на подвиг страдања, Голготе, па и саме смрти. И за Христа се тешки подвижнички пут у Јерусалим завршио Голготом и смрћу на Крсту.
Тако се подвиг претвара у силу да се живи и да се страда. И то - да се страда без унинија, храбро, са вером, надом и радошћу... Тако се подвиг претвара у празник душе. Као што је Господ улазак у Јерусалим страдања претворио у највеће славље Свога живота, тако ће неисцрпно бити велик и празник душе, која иде у свој Јерусалим...
И нека она - коју невидљиво прате сва небеска деца, она, коју прате погледи безбројних Анђела, она, која је окружена молитвама Светих целе васељене, она, коју благосиљају уздаси и сузе подвижника на земљи, она, под чије је ноге прострт и којој се потчинио сав земаљски живот (прострта одећа), она, коју поздравља ослобођена природа која је ишчекује (гранчице дрвећа по путу) - чује на своме путу тајанствену и задивљујућу хуку неба и земље: "Благословена је она, која долази у име Господње!"
И нека њена уста у молитвеном заносу нечујно одговарају једним и само једним најслађим уздахом: Благословено Царство Оца нашег које долази у име Господње (Мк. 11,10).

111. И сутрадан кад изиђоше из Витаније, огладне. И видевши издалека смокву с лишћем, дође не би ли што нашао на њој; и дошавши њој ништа не нађе осим лишћа; јер још не беше време смокава. И проговоривши Исус рече јој: Од сада нико не јео са тебе рода до века! И слушаху ученици Његови... А ујутру пролазећи видеше смокву где се осушила из корена. И опоменувши се Петар рече му: Учитељу, гле, смоква што си је проклео осушила се (Мк. 11,12-14; 20-21).

Сасушена смоква - то је класична слика духовно бесплодне душе. Таква душа има сав привид живота. Она, као смоква, зелени и прекривена је лишћем, тј. има сва спољна обележја живота: сујетна је, дотерује се споља, као да ће тиме нешто постићи, и остало.
Но, као што у бесплодној смокви нема сокова живота и она није у стању да донесе плод, тако и у бесплодној души, и поред уобичајене спољашњости живота, нема силе живота и нема плодова. Она је бесплодна за себе, зато што не може да расте нити може да буде срећна због напредовања. Бесплодна је и за оне који је окружују, јер нема ништа у себи. И шта она може да остави после себе? Таква душа пропада. И више од тога - она је проклета. Ученици управо тако, проклетством, називају претњу Господњу упућену смокви. Претња показује да смоква, лишена плодова, бива осуђена на вечну бесплодност, те у њој замире живот и она се суши.
Тако је и са душом, која је створена за цветање и доношење плодова, а када се окамени у унутрашњој бесплодности, онда се над њом изриче пресуда вечне беживотности, пресуда смрти. Она бива осуђена и, коначно, треба да пропадне и погине.
Жалосни крај жалосног живота. Он је трагичан зато, што је са животне тачке гледишта неочекиван, и чак наизглед незаслужен и неправедан.
Споља се одвија сасвим нормалан људски живот. И све је наизглед у реду. Живот има сва спољашња обележја која га одликују. Он је споља допадљив. Као што је јеванђелска смоква обећавала задовољство, јер је била покривена лишћем, богата зеленилом и привлачна, тако и људски живот наизглед протиче у потпуном задовољству - споља гледано он је допадљив и привлачан, обећава задовољство и радост.
Одједном, таквом животу приступа нелицемерни Судија и у трену изриче пресуду: "У теби заправо живота и нема, то је само декорација, само привид живота; иако још стојиш, изнутра си већ мртва. Зато си бесплодна. И твој је крај само један. Привид спада са тебе, лишће опада, и показује се твоја суштина. Показује се да под лишћем заправо ничег није ни било, и да си мртва. Пошто си живела лажно и обмањивала друге, нека се твоја лаж пресече".
И тако ишчезава варљиви привид живота. Душа бива осуђена и умире, будући да нема хранљиве сокове живота и плодове.
Зашто Господ изриче тако одлучну и беспоговорну пресуду и осуду?
Таква пресуда изриче се због бесплодности. Бесплодност - то је стање унутарњег мртвила, унутарње немоћи, одсуства живота. Поред унутарњег мртвила, у човеку је жива и развија се само љуска постојања, само спољни омотач и привид живота.
Човек се креће, жури. Он је напет, стално у послу и бригама, без предаха. Човек упорно подиже своје спољашње. Живот као да му је испуњен. Човека занима покућство, занима га одећа. Човека занима храна и томе посвећује не мало сати. Човек мисли како да се забави, и разоноди посвећује све своје слободно време.
Али зар је сав човек у томе што је наведено? То су само спољашњи показатељи живота. Човека ту још нема.
Смоква је такође имала привид живота. Имала је грање и имала је лишће. А унутар ње није било силе. Међутим, седиште живота је унутра - у људском духу.
Живот је - у унутарњој засићености силом, која регулише и све спољашње процесе. И што је та сила моћнија, то је сам живот значајнији. И што је она исправнија и праведнија, то је праведније и спољашње устројство живота. Јер у истинском животу унутарње и спољашње су у тесној вези, и прво одређује друго, јер и човек треба да буде један.
Када између унутарње силе и спољашњег процеса дође до раскида, или када је прво - унутарње - сасвим одсутно, пошто је угушено или исцрпљено, онда више нема живота, и појаве живота заправо ништа не показују, јер у њиховој основи и под њима нема ничега, само пустош. Они су постали само механички одрази онога што их окружује, или одрази различитих стања организма, као код животиња.
Излази да тада манифестације живота постају привиђење живота. Оне су постале само сенка живота. Оне су - илузија живота, његова декорација. Оне за собом не показују никакву силу ни истину.
На тај начин од људског живота остаје само привид, само спољашњост. Човек постаје аутомат. А може ли бити плода од аутомата? Шта може да роди илузија? Какву садржину животу може да пружи обмана? Тако долази до бесплодности душе и живота. Она долази или од гушења унутарњег, духовног, или услед одвајања спољашњег од унутарњег. Бесплодност душе карактеришу развитак само спољашњости, када човек-Хришћанин показује спољашњи "лик побожности", а унутра нема "силе" побожности. Кад нема унутарње силе, онда нема ни духовног напредовања, и унутар човека је - мртвило.
У таквом стању илузорног и варљивог живота, у човеку заправо живи смрт. А смрт не може да пружи клице живота, нити плодове. Плод смрти може да буде само смрт.
Тако и бива у илузорним, варљивим, спољњим животима. Они не дају плода! Ево откуд осећај одвојености, каскања у месту, незадовољства, унинија.
По старом, у човеку живи спољашњост: он иде у цркву, извршава обред и моли се на спољашњи начин, но ту нема душе, нема осећаја раста и напредовања, нема радости.
У целом спољашњем животу човековом, такође је непрекидна бесплодност, коју добро описује Свети апостол Јаков: Желите и немате; убијате и завидите, и не можете да добијете; борите се и војујете, и немате (Јаковљ. 4, 2), тј. сви ваши напори да уредите живот су бесплодни, кад немате унутарњи регулатор који одређује шта је вредно у животу и каква треба да буде разумна спољашњост, заснована на сили живота.
Карактеристично је то, да душа постаје свесна бесплодности и унутарње изгубљености живота. Она ово доживљава као испразност живота и као тугу.
Тад људи почињу страствено да испуњавају свој живот спољашњим. У одсуству унутарњег темеља и регулатора живота, незадрживо расте потреба за спољашњим утисцима. Човек не може да остане насамо са собом. Он не зна шта да ради са собом, чиме да испуни живот. Онда трчи на улицу, за спољашњим утисцима; и што је душа пустија, то јој се улица чини живљом.
Да би осећај испразности био угушен, није довољно испунити живот спољашњом бујицом утисака, него бујицу треба учинити непрекидном. А пошто утисци временом досаде, потребно је појачавати њихов интензитет. Тако људи уз пустош душе, уз немогућност да живе нечим већим, унутарњим, заносним и интересантним, страствено почињу да се бацају из утиска у утисак, све док је могуће испуњавати свест привидом живота. Они морају да повећавају дозу тих утисака и њихов интензитет. То чине да не би имали времена да мисле о себи, да би утисци који се смењују и појачавају давали илузију живота, и да би се тако прикрила пустош. На тај се начин одржава "опијеност живота", и пусте душе живе у тој опијености.
А када душу из бездана лако запахне дах пустоши, и она силом воље одшкрине очи и схвати сву узалудност свога положаја, крај таквог живота је један - фактичка физичка смрт. На ово указују способни и најснажнији појединци, тј. они који су сачували зрнца богатих сила душе, како би имали воље да одшкрину очи и разума да схвате сав ужас неописивог кружења кроз пустош. Када код таквих не би била исцрпљена сила живота, они би наставили да живе ради преусмеравања свога живота на разумној (духовној) основи, но они сасвим напуштају живот, јер за њега разлога више нема, силе су потрошене, као што су и они потрошени у бесконачном низу оних који плешу плес пустоши, а да при томе уопште и не примећују како заправо представљају само јадне марионете живота.
Ево шта је бесплодност душе и зашто се она осуђује. Бесплодност, то је унутарње мртвило. А осуђује се зато што за собом неминовно носи смрт. Она сама по себи и јесте смрт. Осуда бесплодности је само констатација (сведочанство) одсуства живота и присуства привремено скривене смрти.
Јеванђелска прича о бесплодној смокви даје одговор и на последње могуће питање: зашто у односу на смокву није пројављено Божанско милосрђе? Зашто се смоква осуђује на смрт? Зашто Господ од ње више не очекује плода? Зар грешна и бесплодна душа не може да се нада Божанском милосрђу? Па Господ је много пута пројављивао праштање и милосрђе! Можда се душа покаје и донесе плод достојан покајања? Одговарајући на то, Јеванђеље каже да се Божија одлука не доноси одмах, нити неочекивано. Господ много и дуго трпи заблуделу душу. Господ на сваки начин и све време чува душу, хоће да исправи њен пут и да јој удахне силу живота. И Божанско старање све време је над душом. Јеванђеље то сликовито описује речима: видевши издалека смокву... Израз видевши издалека садржи мисао о томе да Божанско старање надзире све животе, како год били различити њихови путеви и колико год далеко они били од Божијег пута живота. А животе Господ надзире не из радозналости, него да би Његова брижна рука у сваком трену могла да се открије душама, чим би се оне сетиле ње.
Дакле, Божија брига о смокви је постојала. И она је била дуготрајна. Она је ишла до крајњих граница Божанског милосрђа и трпљења, у очекивању исправљања живота и плодова.
У другој причи о сечењу смокве, Господ јасно говори о дуготрајној Божанској бризи која је претходила осуди:
Неко имађаше смокву посађену у своме винограду, и дође да тражи рода на њој, и не нађе. Онда рече виноградару: Ево три године како долазим и тражим рода на овој смокви, и не налазим. Посеци је! Зашто и земљу да слаби? А он одговарајући рече му: Господару, остави је и ове године док окопам око ње и метнем ђубриво. Па ће можда родити; ако ли не, посећи ћеш је доцније (Лк. 13, 6-9).
Овде видиш како се у односу на бесплодну смокву и бесплодну душу пројављује Божије милосрђе, дуготрпљење и брига, која се изражава кроз Божије позиве и помоћ у спасоносним средствима. Све је то било пројављено, и при свему томе смоква и душа остале су бесплодне. И тек тада се изриче осуда.
Очигледно је да се она изриче у тренутку када на смокву више не делује никакво заливање, када унутарње мртвило паралише све Божије позиве и када више нема наде за оживљавање и препород душе. У том тренутку Божија пресуда више чак није ни суд, ни осуда, него сведочанство очигледне чињенице да је смоква, тј. душа, мртва, и, дакле, безнадежно бесплодна.
И тада наступа последњи чин: смоква се суши, живот се пресеца. Тај чин представља логички завршетак бесплодности.
Посеци је! Зашто и земљу да слаби? Зашто и коме је потребан такав лажни живот? Душа је одвојена од хранљиве средине Светлости и Правде, одвојена од Бога, лишена било каквог корена и потпоре, осуђена на жалосну унутарњу немоћ, и у себи носи елементе распадања и смрти. Као непотребна, она се узима из живота, јер у творачком процесу представља негативну величину - она је сметња животу. Зашто и земљу да слаби? Пошто има само варљиви привид живота, она представља и штетну лаж - хвалише се својом сличношћу са животом и друге доводи у заблуду. Зато се и осуђује на смрт. Као што је и речено на другом месту Светог Писма: Свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3,10).
Тако се осуђују на уништење безнадежно бесплодне душе.

112. И одговарајући Исус рече (ученицима): Имајте веру у Бога. Јер заиста вам кажем: ако ко рече гори овој: дигни се и баци се у море, а не посумња у срцу својему, него узверује да ће бити као што говори, биће му што год рече (Мк. 11, 22-23).

Кротке, али велике речи! У њима Господ открива тајну Царства Духа.
Господ пре свега у њима открива главни и јединствени услов за суделовање у том Царству, за ступање у њега. То је - потпуна вера у Њега, и, сходно тој вери, непоколебиви одлазак у силу тога Царства.
Зато Господ открива две стране Царства Духа:
а)његову потпуну различитост од царства земље и
б)потпуну потчињеност царства земље, са свим његовим законима, Божанском Царству Духа.
Имајте веру у Бога! - каже Господ, као да тиме жели да означи неки виши ступањ вере, када се она подиже из теоретског, умног знања и убеђења, и прелази у "силу", и то у силу другог света. То је сила Духа и Бога. То је - вера Божија.
Ова сила другог света и покреће човекову душу у посебни свет Бога. Дакле, да би човек постао део тог света, он треба вером-силом да напредује, и да се погрузи у њега. Пошто је то сасвим засебан свет, различит од света земље, потпуно приступање њему може се остварити само онда, када је људска душа у стању да сасвим раскине са страним светом земље, и да се целим својим бићем, у потпуности - тј. свим својим мислима, осећањима, расположењем, вољом и тежњама - одвоји од видљивог, од онога што је окружује, те да уђе у невидљиви свет као у реалан, да осећа његов дах, да он за њу буде више него жив, и да она у њему буде као своја.
Ступање душе у силу Божијег света, да би постала део њега, треба да буде потпун. И ништа, баш ништа, чак ни слаба сенка, попут мисли које долазе од света земље, не треба да промакне у душу у тим тренуцима, зато што ће прекинути ступање душе у ову најфинију духовну силу, јер ће у душу продрети груба земаљска бука.
У Божију силу треба ступити целом душом, као дете, без икакве упрљаности земаљским, и са жељом детета. Ето због чега Господ на другом месту ставља децу за прве житеље Царства Божијег, и указује на њих као на пример који треба подражавати, како би душа, угледајући се на њих, постала део Царства Божијег. "Ако се не обратите и не будете као деца (тј. ако своје душе не претворите да буду као дечије), нећете ући у Царство Божије".
Тако и ти, узимај пример од деце - како она савршено озбиљно и целим својим бићем улазе у свет фантазије, разговарају, споре се, боре се са невидљивим бићима, и живе у том свету са свом реалношћу стварног живота.

113. Зато вам кажем: Све што иштете у својој молитви, верујте да ћете примити; и биће вам. И кад стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш Који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш Који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк. 11, 24-26).

Молитва, то је - одлазак Богу, одлазак у Његово Царство и силу Бога. Ако хоћеш да твоја молитва буде делотворна, онда дубље и потпуније уђи у ту силу. Потпуност и дубина одласка у Царство Божије задобијају се свецелим одвајањем душе од земаљског, и њеним устремљавањем кроз веру-силу у свет Бога, као у живи и реални свет. Тад душа прелази у свет Духа и тада почињу да делују закони Духа, а по тим законима, са људском душом се догађа све оно што она тражи и што жели, сагласно са силом Духа. Душа, као део Духа, улазећи у свет Духа и потчинивши се његовим законима, добија све, баш све што се налази у свету Духа, сагласно његовим законима, а што је њој потребно. То је логички неминовно.
Зато је и речено: "Верујте", тј. "пођите" (упор. Мк. 11, 23 и даље) у свет Бога. И тада, што год будете тражили на молитви, ако то што тражите буде у природи Духа, добићете, јер сте постали судеоници, чланови тог света; он је за вас отворен и његови дарови и закони распростиру се и на вас.
Затим, Господ установљује показатеље могуће успешности твоје молитве. Пошто се успешност молитве одређује степеном твог одласка у свет Бога, види се и регулатор твога одласка у силу Божију. Као такав регулатор, Господ установљава праштање свих увреда које су ти други нанели.
Погледај и биће ти јасно зашто је Господ установио праштање грехова који су ти учињени као главни показатељ степена твога одласка у свет Бога.
Да би се што потпуније погрузио у свет Бога, треба слободније да се одвајаш од себе и од земаљског света у себи. А лакше је одвојити се од себе онда, када си свестан сопствене ограничености, када осудиш себе, и не само осудиш, него и одбациш, као нешто непотребно и безвредно. Тада ћеш се са лакоћом устремити да пронађеш ослонац живота у Богу и да се дубље укључиш у свет Бога.
Сам човек не може да донесе суд о свом самоодрицању. У ограниченој људској свести самоодрицање се може окренути у самонаслађивање. Зато Господ установљава објективнији суд о самоодрицању, и заједно с њим суд о степену одласка у свет Божији.
Ако си поништио себе, ако си одстранио сопствену ограниченост, онда исто тако дубоко треба да одстраниш и ограниченост својих ближњих; треба да схватиш да су све увреде које су ти они нанели, резултат исте такве људске непотребности и ограничености, и да су, можда, оне чак изазване твојом сопственом ограниченошћу, па, сходно томе, ако већ одбацујеш изопаченост сопственог живота, признај је и код других, и схвати њихове грехе као што си схватио сопствену ограниченост; одбаци и њихове грехе на гомилу своје ограничености, а људе одвоји од тих грехова и све им опрости. Прихвати чињеницу да су они исто тако јадни и слаби као и ти, и, као што си се сажалио над собом и винуо се к Богу за животом, тако се сажали и над њима и уздахни, како би и они пошли за тобом.
Када опростиш, кад се сажалиш и уздахнеш због свих, онда ће то да значи да си заиста схватио сиромаштво овог живота и да си заиста способан да тражиш друго богатство, да си способан да одеш и уђеш у силу неограниченог, сведовољног, свесавршеног - у силу Бога.
Због тога, ради твога самопознања, и установљава се такав регулатор какав је - праштање другима. Ако си у стању да прашташ другима и заиста им прашташ, онда то значи да си све правилно извагао и правилно оценио, да си се окренуо, и да сада лака срца тражиш и идеш за непроцењивим.
Кад је присутан један такав показатељ као што је праштање туђих погрешака, онда су пунота и дубина твоје устремљености ка Богу осигурани, за њих нема препрека, и тада је обезбеђен успех твоје молитве. Тад веруј да ћеш "примити све што тражиш у својој молитви, и биће ти".

114. И кад хођаше (Христос) по храму дођоше Њему првосвештеници и књижевници и старешине, и рекоше му: Каквом власти то чиниш, или ко ти даде ту власт да ово чиниш? А Исус одговарајући рече им: И Ја ћу вас да упитам једну реч, и одговорите ми, па ћу вам казати каквом власти ово чиним. Крштење Јованово да ли би с неба или од људи? Одговорите ми. И помишљаху у себи говорећи: Ако речемо: с неба, рећи ће: зашто му, дакле, не веровасте? А да речемо: од људи? - бојаху се народа: јер сви мишљаху за Јована да заиста пророк беше. И одговарајући рекоше Исусу: Не знамо. А Исус одговарајући рече им: Ни Ја вама нећу казати каквом власти ово чиним (Мк. 11,27-33).

Опет питање искушавања и лукавства (упор. Мк. 8,11-12): фарисеји су добро знали каквом силом и влашћу делује Христос! И сами фарисеји су већ признали власт Христову када су беспоговорно прихватили истеривање трговаца из храма - они тада нису заустављали Христа оспоравајући Његову власт. Ћутали су!
Фарисеји добро знају каквом влашћу делује Христос! О Његовој власти громко и отворено сведочио је пророк и претеча Јован, када је Христа називао: Оним "Који одозго долази", "Који долази с неба", "Који је над свима" (Јн. 3, 31), "Јагњетом Божијим" (Јн. 1, 29) и, коначно, "Сином Божијим" (Јн. 1, 34). Сведочанство Јованово имало је ауторитет и за фарисеје, јер су Јована сви сматрали за пророка Божијег.
И ето, заобилазећи најочевидније сведочанство, заобилазећи најочевидније чињенице чудесних појава у животу Христовом, фарисеји, правећи се да су објективни истраживачи истине, постављају Христу питање: "Каквом влашћу Ти делујеш?".
Зар то није лукавство? Реч је опет о лоше прикривеном људском егоизму, који не жели да се повинује Божијим наредбама у животу, него лажно тражи некакву нарочиту оријентацију за себе, док заправо жели да остане господар људског живота и да се не помера са свог самољубивог и самоугађачког пута.
Тако бива увек. Лукава људска савест, која се храни индивидуализмом и егоизмом, никако неће да се растане са лажним путевима живота, на којима се уљуљкује као умна господарица живота. Ни када се у животу појаве заповести Божије и потресу труле ослонце живота, лукавство се тих ослонаца ипак не одриче, јер је на њих тако навикло. Онда се заповести Божије заобилазе, као да их и нема, као да су неразумљиве. Ради сопственог утврђивања лукавство тражи заобилазни пут: час скаче на страну порицања Божијег утицаја у животу, час, напротив, тражи за себе већа и јаснија чудеса, како би тобоже постало послушно Богу.
Господ разобличава лукавство оних који му постављају питање, и не пристаје да удовољи њиховом лажном тражењу, баш као и у случају одбијања молбе за "знак с неба" (Мк. 8,12).
Тако је и са душом која се ослања на егоизам и погрешно интерпретира законе Божије који се на њу односе. И она такође више не слуша глас Божији. "Ти си умна, ти си увек у праву и тражиш ослонац у себи, одбацујући Мој утицај. Нека тако буде и надаље... Ја вам ништа нећу рећи..."
Чувај се! Бој се такве остављености.

115. И поче им говорити (Господ ученицима) у причама: Посади човек виноград, и огради га плотом и ископа пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, па отиде. И кад дође време, посла виноградарима слугу да прими од виноградара рода виноградарскога. А они га ухватише и избише и послаше празних руку. И опет посла им другога слугу: и онога нападоше камењем, и разбише му главу, и послаше га осрамоћена. И опет посла другога, и њега убише; и многе друге, једне избише а друге побише. А он имаше још јединога сина свога, вољенога, па им најзад посла и њега, говорећи: постидеће се сина мојега. А виноградари рекоше: Ово је наследник, ходите да га убијемо, и наше ће бити наследство. И ухватише га, и убише, и избацише га напоље из винограда. Шта ће, дакле, учинити господар винограда? Доћи ће и погубиће виноградаре, и даће виноград другима. Зар нисте читали у Писму ово: Камен који одбацише зидари, он постаде глава од угла; То би од Господа и дивно је у очима нашим (Мк. 12,1-11).

Прича о винограду је - историја људске душе.
"Човек" који је посадио виноград, то је наш Небески Отац, Господ и Бог. На другом месту Божанског Откривења Христос Њега тако и назива: Отац Мој је виноградар (Јн. 15,1). И тако наш Небески Отац сади у васељени виноград живота. У том огромном винограду живота, као основни Чокот посађен је Сам Син Божији. Од тог Чокота иде бесконачно мноштво младица. То су - људске душе. Ја Сам Чокот - и каже Христос за Себе - а ви лозе (Јн. 15, 5).
Тако Божански Отац кроз Божанског Сина сади виноград живота. И свака људска душа је врт Божији, који је преко Сина засадио Небески Отац. Душа се привија уз плодоносни Чокот, уз Христа; на плодној земљи Цркве она се храни благодатним соковима, и тако у њој сазревају гроздови живота. Под благодатним Божанским старањем душа се уздиже, као дивни тајанствени врт, као цвеће под сунцем живота, са искричавим способностима ума, са мирисним гроздовима бесконачно сјајних осећања, са чврстином воље, као што је чврста пунокрвна сочност његових плодова.
Тако се душа под Божанским благословом испуњава животом, мирише и искри; и сама је пуна живота, и од своје пуноте даје свима око себе.
Да, заиста, људска душа је по природи Божански врт и најбољи виноград земље. Господ је оградио душу оградом јеванђелског закона, да ништа туђе не би могло да се увуче у Божански врт и да га похара. И поставио је Господ у врту душе стражарску кулу - савест, у којој ходи непоткупиви и стално будни чувар чистоте, правде и неповредивости душе. Коначно, душу је начинио чуварком свих плодова добра и дарова благодати, како би она била ризница у коју се стичу очишћујући токови благодати и где се чува непропадљиво благо (ископа пивницу).
Господ је засадио вртове душе и разделио их људима да би их они обрађивали: владајте, убирајте плодове, радујте се... Само знајте две ствари.
Прво - врт душе је Божији, и сваки човек је у животу душе само чувар, који ће пре или касније, али неминовно, положити рачун.
И друго - обрађивање Божијег врта, раст душе, доношење плодова и њена срећа, све је то у Богу, јер ту је све сила Божија, од Бога засађена и од Бога храњена, и изван те силе за душу остаје само расипање, пропадање, незадовољство и страдање.
Господ је разделио винограде душе и "отишао". То не значи да се након дељења вртова живота завршава Његово промислитељско дело и да се Бог више не меша у људске животе. Не, напротив. Тренутком одласка завршава се творачко деловање Господа и почиње Његово промислитељско старање за душу, које као да долази споља.
Одлазак Господа означава то, да човек који је добио врт живота, сада га гаји сам, и сам твори спасење душе. Зар Господ не би могао да по гранама повеша већ сазреле плодове? Када би Господ Сам у људску душу полагао плодове спасења, онда би се спасење душе одвијало аутоматски, у њему не би учествовала слободна људска воља и слободни напор човека, те би оно тако изгубило сваки смисао.
Дакле, Бог из далека надзире животе и спреман је да у сваком трену пружи Своју спасоносну помоћ; самоме човеку Он препушта да свесно изабере боље за себе и да свесно тражи и задобије своје савршенство.
Али то одсуство свакодневног очигледног утицаја Божијег на људски живот, човек је снагом своје зле воље окренуо на своју штету. Предајући се свакодневно и свакога часа стихији зла, јачајући је у себи и претварајући се у њеног послушног слугу, човек је свакога дана слабио своју везу са силом неба. Својим мрачним умом он је помрачивао вредност ове силе, губећи осећање за укус и способност слободног хођења пред лицем Божијим. Уместо од Бога утврђеног циља живота, он је себи за циљ поставио оно што је приступачније људској ограничености - себе самог, тј. утврђивање егоизма. У његовом животу дошло је до замене Бога егоизмом. Ова замена савршавала се тим лакше, што је на њу утицало зло света (сатана) и сопствено унутарње зло, које се ослобађало егоизмом и добијало размах и задовољење. Човек који се продао у ропство греху, стално подстицан злом, није доживљавао свакодневне ударце од Бога и зато је уобразио да је он сам стварни господар свога живота. Као чувар који је побегао са домаћиновим драгоценостима, он је живео безбрижно и весело, чинило му се чак и разумно. "Душа је моја, живот је - мој. Способности и силе живота су - моје. Ја сам замислио, ја сам убеђен, ја хоћу, ја чиним, ја стремим, ја постижем. Све је од мене, све је моје..." Бесконачно кружење егоизма.
Ограничени умови, малени задаци, ситни циљеви - тако је заокружен људски живот. Ако се томе дода и опијеност умишљеном веселошћу, онда је човеку наизглед сасвим добро: и сито, и разумљиво, и весело. А ако је у животу било удараца судбине, покушаја промислитељске Руке Божије да заустави залет егоисте и да исправи његов живот, они су човека ретко уразумљивали. Чешће је он животне неуспехе схватао као сопствене погрешке или као борбу са другим истим таквим егоистима, и тако се још више утврђивао у ставу ограничене самољубивости.
Тако Бог постаје непотребан у животу. Када је живот заснован на егоизму, може ли у њему бити места за Бога, као за Силу од које је - све, из које је - све, и у којој је - све? Наравно, не! За Бога нема места!
Природа онога што јесте не може да се измени због зла које се увукло у душу. Бог неће престати да буде Господар душе. И душа неће престати, макар и инстинктивно, да осећа како је њена природа - у Истини и Светости, те да ће пре или касније морати да пружи одговор о сагласности свога живота са Истином и Светошћу... Овакву природу ствари човек не може да измени својим грехом. Она ће у људском животу на овај или на онај начин да се пројави, макар и сасвим ретко, на тренутак. И човек, да би се оградио од тих њему сасвим непотребних "просветљења" о своме истинском бићу, да би себи обезбедио безбрижан живот, мора некако да истреби у себи та непотребна и досадна подсећања на сопствено назначење, јер она ометају његово спокојство.
Прича о винограду описује неколико етапа кроз које душа пролази у гушењу светлости у себи; то се завршава потпуним уништењем силе Божије у себи, потпуним свесним одвајањем од Бога и смрћу душе. Прича описује како господар винограда душе - Бог, шаље Своје слуге по плодове душе. Које су то слуге? Анђели Господњи. Они су духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јевр. 1, 14), тј. они, Анђели, по овлашћењу Господа, служе људима на њиховом земаљском путу спасења.
Облици овог служења су различити. Међу њима је и сабирање добрих дела онога ко се спасава. Откривење Светог Јована Богослова говори о Анђелима који сабирају подвиге Светих, када каже да пред престолом Господњим стоје Анђели са чашама које су пуне молитава Светих.
На које све начине Анђели траже људска добра дела?
До тога долази кроз различите облике утицаја на људски живот, који буде сазнање и свест и подсећају човека на то да он живи лоше, да се стално врти у круг, и то не само у пустоши, него и у злу, и да у његовом животу нема темеља - нема добра. Сви ти облици утицаја на људски живот уопштавају се у гласу савести који се подиже у човеку: "Немој тако да живиш... Поправи се...".
Овде треба још указати на околност да се, сагласно речи Божијој, утицај на људски живот Анђела Божијег, као слуге промислитељског старања Самога Бога о животу, догађа у најповољнијим тренуцима човековог живота, када се, како изгледа, душа најлакше одазива на Божије подсећање и промислитељски утицај на живот човеков. Прича ову мисао потврђује речима: И када дође време, посла (господар винограда) виноградарима слугу. Када дође време, тј. У погодном, најповољнијем тренутку.
И тако у душу, у којој се чврсто угнездио егоизам - зло - и у којој је заборављен Бог као Домаћин живота, почиње да продире брижно подсећање на њен дуг. Она испрва једноставно одбацује таква непријатна подсећања: час "она нема времена да се бави таквим стварима (да размишља о добру, о своме дугу)", час каже "то је непотребно" и "преживећеш... и други тако живе", час "потрудићу се касније... размишљаћу о томе кад будем старији..." Речју, човек тера од себе свако добро. Оно му је заиста страно, досадно и непријатно. Човек се брани, спреман је чак и да бије незваног госта - Истину. И истина се протерује из душе празних руку. А они га ухватише (виноградари слугу), избише и послаше празних руку.
То је прва етапа уништавања душе. За њом долази друга.
Учестало избегавање Божијих позива од стране душе прелази у гнев. Упозорења савести почињу да љуте душу. Под утицајем раздражености у односу на светињу, човек из стања одбацивања прелази у напад на њу, да би угушио у себи сваки трачак истине.
Човек са гневом насрће на оно што је било свето, што га је руководило у животу, и "камењем га разбија". "Камењем", то значи грубим и тешким ударцима, који долазе од његове животињске природе, човек разбија оно нежно, велико, што је било у дубини душе, што је освештавало његов живот и управљало њиме. Тако човек са цинизмом гази светињу, са цинизмом је скрнави, као да се сила зла у њему боји те светиње и њене моћи; он жели да је удари својом животињском шапом, као да се свети за своју нискост, за своју унутарњу ништавност и ропство.
Тако слуга у одсуству господара удара на његове ствари. Испуњава се оно што је описано у причи: И опет им посла другог слугу; и онога нападоше камењем, и разбише му главу, и послаше га осрамоћена.
После тога душа прелази на следећи степен свога уништења. Позиви савести се угушују. Ономе што је свето, уопште се више не допушта приступ у душу. Оно је згажено и убијено. Последња светлост је утихла. У човеку је завладало и господари оно животињско, зверско, и сам човек постао је само животиња и звер. Дошло је до потпуног духовног окоштавања.
Прича кратко описује ову етапу пропадања душе: И опет посла другога, и њега убише.
Одмах потом прича именује следећи, дугачки период духовног живота, када се у души, која се ослободила стражарске куле - савести, одвија обесни, ничим не задржавани пир зла.
Зло које се зацарило унутар човека мора да се задовољи. Оно преузима сву контролу. Човек је само његов јадни и послушни слуга. Кружећи опијен и не примећујући више ништа, испуњен тамом и мраком пропадања, човек (да ли је то уопште још човек?) незадрживо хрли у пропаст, ка своме крајњем циљу.
Ово је период прогресивног уништавања душе. Сликовити језик приче га кратко и изражајно приказује речима: И многе друге, једне избише а друге побише.
Коначно, долази последња етапа - "етапа нестајања". Њој претходи последњи утицај Промисла на људску душу. Души која пропада Господ последњи пут открива Своја обећања. Открива јој, да је управо ради ње земљи дао оно најбоље, јединствено - Свога Сина, и да је љубав Бога Сина према палом човеку у стању да покрије све његове преступе.
Кроз тај последњи позив упућен души, Господ као да јој изнова ради њених преступа шаље Свога Сина, да би Он човеку дао опроштај и подигао га. Као одговор на тај позив љубави, душа, која се сада већ сасвим утопила у греху, савршава последњи чин свога пада - убија Бога у себи.
У том тренутку живота, зло саветује свога слугу - човека, да треба да стави тачку на нетражени утицај некакве спољашње силе, која настоји да игра руководећу улогу у његовом животу. "Сила Божија? Нема никаквог Бога! Христос је - мит! Ко то господари мојим животом? Све осим мене самог су - бајке и обмане. Доле Бог!"
Последњи јуриш разузданог ума и упрљаног срца објављује да Бог не постоји и да живот није под Његовом контролом. Бог се избацује чак и из мисли и свести. И ухватише га (Сина), и убише, и избацише га напоље из винограда.
У том часу, чим су се затворила врата винограда, живот је био окончан. Сада је зло у потпуности завладало душом. Са злом је завладала тама, пропадање, пропаст и смрт. Бога нема у винограду, источник живота је пресечен, јер виноград је Божији, и све је у њему од Бога, и постоји кроз Њега. Нема Бога - дакле, нема више ни живота у винограду. Ограда је срушена, срушена је и стражарска кула, пивница је опустела, упрљана и пропала.
У некадашњем врту душе, сада је - смрт. Зло је изјело корење. Страсти су исушиле зеленило. Опало је лишће и осећа се задах трулежи. Живота нема. Само смрт. Тако, када је душа оставила Бога, њена смрт је неминовна. То је непорецива логика.
Доћи ће (Господар и Домаћин) и погубиће виноградаре и даће виноград другима. Даће другима - јер ту сада више нема врта живота. Он је изгажен пороком и сасушио се. У души је завладала потпуна пустош. У њој не само да нема "Духа живота", него су се погасиле чак и природне душевне способности. Гаси се разорен ум. Осећања су протерана на уску смрдљиву стазу порока. Слаба и оронула воља беспомоћно се вуче по земљи.
Врт живота биће засађен у новим душама, које су крај (Божијег) потока, где лист (њихов) не вене (Пс. 1,3), где је живот од Бога, с Њим, у Њему, према Њему, где је раст обилан, цветање богато и "плод многи".
Господ завршава причу речима Светог Писма Старог Завета. Оне су упућене теби. Добро их запамти! Оне представљају општи закључак приче.
Зар нисте читали у Писму ово? Зашто сте заборавили Истину која вам је откривена, да је камен који одбацише зидари постао глава од угла! Зашто ви, неразумници, заборављате да је крајеугаони камен живота - Бог. И шта без тог камена? Јер читаво здање живота се руши кад извучеш темељ испод њега! Зар то није јасно?
То би од Господа. То је закон живота! То је неминовно.

116. А они (фарисеји) дошавши (Христу) рекоше му: Учитељу, знамо да си истинит, и не обазиреш се ни на кога; јер не гледаш ко је ко, него заиста путу Божијему учиш. Реци нам дакле, треба ли ћесару давати порез или не? Да дамо или да не дамо? А он знајући њихово лицемерје рече им: Што ме кушате? Донесите ми динар, да видим. А они донесоше. И рече им: Чији је ово лик и натпис? А они му рекоше: Ћесарев. И одговарајући Исус рече им: Подајте ћесарево ћесару, а Божије Богу. И задивише му се (Мк. 12,14-17).

Фарисеји Христу постављају питање о сукобу људских обавеза у односу на земаљски и на Божански поредак. Позивајући се на то да Христос "заиста учи путу Божијем", фарисеји Га моле да им каже како треба да живе и да поступају, и којем путу да дају предност.
Пошто је очигледно да је Божански пут узвишенији и важнији, из тога произилази да би земаљски поредак требало занемарити и да му се не би требало потчињавати, на пример, да не би требало плаћати порезе, што су фарисеји и питали. Господ са задивљујућом јасношћу одстрањује лукаву мисао: узима новац са царевим ликом и натерује оне који Га искушавају да признају да је новац царев, па изводи закључак: "Новац је царев, ви га користите у оквиру вашег земаљског поретка, зато сачувајте тај поредак. Ако он тражи порезе, платите порезе. Уосталом, ви ћете порез и платити царевим новцем. Тако дакле, дајте цару царево. На земљи дајте земаљско".
А Моје Царство је другачије. И Божији пут - то је пут душе и њеног спасења. Ту је потребно нешто другачије, нешто своје. Не помишљајте на то, да ћете на њему да се ограђујете земаљским поретком и да ћете тиме са себе скидати одговорност за непридржавање тога пута. Не, царево дајте цару. А Богу подајте Божије. Божије се од вас увек тражи. А испуњавање земаљског не искључује Божије."
Господ разграничава земаљски поредак и Своје Царство. Човек се телом налази у земаљском поретку, и нужно му је потчињен како би опскрбио своје тело, док се Божије тиче душе и њеног спасења: ту делује закон Божији у свој својој снази, и његова обавезност се никако не може поколебати зависношћу од земаљског закона. За човека који живи у оквиру земаљског поретка и који је потчињен томе поретку, али гради сопствено спасење, Божији закон је и даље обавезан у свакој својој јоти. Оно што представља закон на путу Божијем, оно што је Божије, то и извршавајте ради Бога, и не правдајте се тиме - да то тобоже није у складу са земаљским поретком.

117. И дођоше му (Христу) садукеји, који кажу да нема васкрсења, и запиташе га говорећи: Учитељу, Мојсеј нам написа: Ако коме брат умре и остави жену а деце не остави, да брат његов узме жену његову и да подигне семе брату својему. Седморо браће беше: и први узе жену, и умре без порода, И други је узе, и умре, и ни он не остави порода; тако и трећи. И узеше је седморица и не оставише порода. А после свију умре и жена. О васкрсењу, дакле, када васкрсну, којега ће од њих бити жена? Јер су је свих седам имали за жену. И одговарајући Исус рече им: Не варате ли се зато што не знате Писма ни силе Божије? Јер кад из мртвих васкрсну, нити се жене ни удају, него су као анђели на небесима. А за мртве да васкрсавају нисте ли читали у књигама Мојсијевим како му рече Бог код купине говорећи: Ја Сам Бог Авраамов, и Бог Исаков, и Бог Јаковљев? Бог није Бог мртвих, него живих. Ви се, дакле, веома варате (Мк. 12,18-27).

Какав груб начин размишљања - о законима живота духа судити на основу живота тела, и о небеском поретку судити на основу ограниченог а често и грешног поретка земље!
Тако грубо размишљају и садукеји, и мисле да су у праву, па са пакошћу питају Христа: чија ће по васкрсењу из мртвих бити жена која је имала седморицу мужева?
А Христос, пре него што одговори садукејима, констатује необичну грубост њихових мисли: "То вам није јасно?", тј. зар не видите и сами сву бесмисленост своје недоумице?
Но, такав је закон душе који важи све до данас. Мисао није само кретање некакве нервне енергије (то кретање је спољна манифестација мисли, али не и сама мисао). Она је рефлекс душе. Ако је природа душе узвишена, онда ће бити узвишена и људска мисао, а ако се душа дави у телесности, онда ће и људска мисао постати груба и телесна. И човек ће, ни сам то не примећујући, размишљати грубо и телесно.
Погледај како се то у животу потврђује на сваком кораку - како по мери духовног слабљења човековог слаби и постаје материјална и његова мисао, и о свим догађајима живота он почиње да размишља грубо и вулгарно. Тако и мора да буде: мисао је одраз душе, и када дође до пада душе, онда човек почиње вулгарно да размишља о духовним појавама. А пошто са слабљењем духа и савест постаје груба и окорела, вулгарну мисао сада прате још и подсмех и злоба уперени против онога што је сада изнад пале душе, што јој не одговара и што јој је сасвим несхватљиво.
Ето због чега је питање садукеја тако грубо и зашто они са подсмехом питају о будућем животу. Њима је узвишеност душе страна и несхватљива. Они грубо изврћу представу о будућем животу и прилагођавају је степену свога духовнога стања. Као да се свете за губитак сопствене узвишености и способности да је разумеју, они постају подсмешљиви и пакосни.
Исправљајући садукеје, Господ указује на то шта је потребно за правилно суђење о пројавама Духа уопште, а посебно за доношење судова о будућем животу, што је и било питање садукеја. Господ каже да је за то, као прво, потребно познавање Божанског Откривења (Писма). У Божанском Откривењу човеку је саопштено оно неопходно, што искуство не може да му открије, али што му је нужно за разумевање живота.
Међутим, само познавање Писма није довољно. Потребно је, као друго, имати у себи Силу Божију, која би отворила очи душе и омогућила да речи живота буду схваћене и учињене живим. Људи са ниском и затвореном душом, по речи Божијој "очи имају, али не виде, уши имају, али не чују".
Судити о духовним појавама, а при томе не бити просвећен Духом, исто је као када би неписмен човек почео да објашњава најновија достигнућа у области електрике. По природи, тако и бива када се у богооткривену област мешају умови који нису просвећени силом Божијом. Њихови судови су по правилу груби, а уместо доказа истичу се подсмех и злоба. Тако је било и код садукеја.
Прва истина вечности састоји се у томе да је људски дух бесмртан и вечан, као што је бесмртан и вечан Бог - Источник сваког живота, па дакле и Источник људске душе. Као што живот не умире, тако ће, очигледно, вечно да буде жив и његов Источник, и све што је он родио и отхранио. То је - аксиом. А пошто људска душа крије у себи честицу тог вечног источника живота, онда је кроз ту честицу вечности и она сама присаједињена вечности.
Господ и каже: "Бог у Аврааму, у Исаку, у Јакову". Бог живота, Онај Који не умире, Он је у њима, и они нису мртви. Бог није смрт. Бог је - Живот; и где је Он, тамо је вечност и бесмртни живот: Бог није Бог мртвих, него живих.
Дакле, неумирањe, тј. бесмртност људске душе - такође је аксиом, сасвим разумљив чак и природном сазнању: ако трулежна, пропадљива и стално непостојана материја није уништива, како онда може да буде уништен непромењиви и постојани дух?
Господ је открио и другу истину вечности - истину о томе да ће будуће Царство, ослобођено од земље, тела и трулежи, бити Царство чистог бесмртног духа, и да се као такво, оно сасвим разликује од земље са њеним поретком; оно ће бити налик на Царство бестелесних Анђела.
Дакле, ми о томе Царству ништа не можемо да знамо, осим онога што је откривено у Речи Божијој. Све људске представе о њему, преузете од земаљских појава, неосноване су, а дрско приписивање Царству вечности уско ограничених и непостојаних представа, обично је богохуљење.
За верујућу душу, у будућем Царству, које је открио Господ, налази се сва пунота: ако хоћеш да будеш са Господом, чувај у себи честицу Божанског Духа. Са њом си бесмртан, и после телесне смрти отвориће ти се вечност; у свету Анђела, који је припремљен за тебе, бићеш коначно "блажен у свему", тј. окусићеш бесконачну срећу.

118. И приступи (Христу) један од књижевника... и запита га: Која је заповест прва од свију? А Исус му одговори: Прва је заповест од свију: Чуј Израиљу, Господ Бог наш је Господ једини; и љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповест. И друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. Друге заповести веће од ових нема. И рече му књижевник: Добро, учитељу, право си казао да је Бог један, и нема другога осим Њега; и љубити Њега свим срцем својим и свим разумом и душом и свом снагом, и љубити ближњега као самога себе, веће је од свију паљеница и жртава. А Исус видевши како паметно одговори рече му: Ниси далеко од Царства Божијега (Мк. 12, 28-34).

Овде је Господ указао на два ослонца који обухватају сав људски живот. Један од њих даје теоретско (метафизичко) оправдање живота, док други представља практични, животни додатак првог ослонца. Оба у целини, као две котве и два стуба живота, почивају на непоколебивом темељу и подижу живот од ништавила земаљске прашине до заносне небеске висине, дајући му потпуну испуњеност, која иде до пуноте његовог довршавања у вечности.
Ево теоретског (метафизичког) оправдања живота: Бог је - Источник живота. Господ Бог наш је Господ једини. И нема другог (Источника живота) осим Њега. Све је од Њега, и све је у Њему. Коначно, и човек је од Њега... Човек ће бити жив само у Њему... А потом ће бити део Њега заувек! И као део Њега, који живи само Њиме и у Њему, улиј се у Њега целим својим бићем. Заволи Га онолико колико смртник уопште може да воли, до самозаборава. Ући у Њега свим срцем, свим својим разумом, свом снагом својом. Предај му се у љубави до потпуног уништења себе... Да тебе више не буде... Него да живиш ти у Њему и Он у теби.
То је прва котва и утврђење живота. Њиме се одређује место људског живота у васељени. Твој живот је део Божанског живота. Оправдање твога живота, као и оправдање живота читаве васељене, је у устремљености према Источнику живота - Богу, у примању од Њега све пуноте живота и у завршетку живота кроз сливање са Њим.
Господ указује на другу котву живота и њоме одређује какво треба да буде практично устројство људског живота. Ако сваки живот представља творевину Божију и ако је у људски дух удахнута честица Божанског Духа, онда значи да над животом који окружује човека стоји промислитељска Рука Божија, а људи, који окружују човека, исто су тако носиоци честица Божанског живота.
Дакле, ако Бог треба да буде сво устремљење људског живота и сва љубав човекова, онда где год и у чему год Бог био присутан, на то треба да буде усмерена и човекова љубав, тј. човек треба да своју љубав усмери према свим Божијим створењима - он је дужан да љуби друге људе, оне који га окружују, ближње.
И више од тога. Пошто је Бог у Својој суштини невидљив за човека, и пошто му се открива само кроз Своја створења, као, на пример, кроз друге људе, онда се и пројављивање човекове љубави према Богу најбоље може осетити у љубави према другим људима. Ето због чега се, на другом месту Божанског Откривења, љубав према ближњем истиче чак у први план живота, и постаје показатељ и мера и саме љубави према Богу.
Бога нико никада није видео - пише Свети јеванђелист Јован - Ако љубимо једни друге, Бог у нама пребива... који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему. Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, Којега није видео? Апостол своју поуку завршава понављањем Јеванђелских речи: И ову заповест имамо од Њега (од Бога: Који љуби Бога, да љуби и брата својега (1. Јн. 4,12, 16, 20, 21).
Тако је љубав према ближњем објављена као други стуб живота. Из практичних разлога, она постаје мерило и саме љубави према Богу. Образује се затворени круг. Божија љубав се излива у свет и у људски дух. Људски дух, рођен од те љубави, са своје стране усходи ка своме Источнику - Богу, кроз земаљске зраке Божије, који су разасути у људске душе. Кроз своју љубав према тим душама и кроз Божанске зраке који су у њима, човек усходи ка њиховом небеском центру - Богу.
Указавши на два ослонца живота, Реч Божија одређује услове њихове делотворности; Она одређује како треба волети Бога и ближње да би та љубав донела плод. Заповеђено је да Бога треба љубити свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом.
Срце је центар душевног живота. Сходно томе, захтева се да устремљеност Богу не буде површна, него да највећа дубина душе буде окренута Источнику живота и устремљена ка Њему. Када обраћеност Богу дође из дубине човекове душе, онда она обухвата сву душу и све њене способности, сав њен "ум".
Али реч Господња се не задовољава ни оваквим, рекло би се исцрпним одређењем љубави према Богу. Она додаје још једну карактеристичну црту: љуби Бога свом снагом својом, тј. сву силу живота, па чак и силу тела, сву физичку силу живота уложи у ту љубав, како ни један атом твога живота не би остао неделотворан, него да би се све живо у теби, све без остатка, сјурило у силу твоје пуноте, задовољства и блаженства. Ето тако треба да заволиш!
Указује се и на услов за делотворност љубави према ближњима.
Љуби ближњега својега као самога себе... У додатку "као самога себе" постављено је мерило твоје љубави. Да твоја љубав не би била бесплодна, мртва, одвојена од живота, да не би била конструкција за самоугађање, ти свако дело љубави провери на себи: да ли би оно било добро за тебе и ради тебе или не?
То је идеално мерило. Оно стоји у нераскидивој вези са твојим унутарњим бићем, потпуно му одговара и одражава га као огледало. Уз то мерило, морални ниво твога дела, обраћеног ближњем, опада или расте заједно са тобом самим. И по мери твога духовног раста, расте и твоје дело љубави.
Када у своме унутарњем расту дођеш до савршене љубави према себи, а савршена љубав према себи у Хришћанству је "одбацивање себе", онда замрзи и погуби себе (Мк. 8, 34-35) - тада ћеш и другога моћи савршено да заволиш, тј. до самоодрицања.
Ето због чега на другом месту Христос као границу љубави ставља - љубав до смрти. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15,13). Заповест о љубави до смрти никако не противречи заповести о љубави према ближњем као према самоме себи. У њима је јединство и затворен круг: ти ћеш ближњега упознати и заволети кроз себе; и када себе познаш до самоодбацивања, тек онда ћеш и другога моћи да заволиш до самоодрицања.
Затим се указује на још један услов за делотворност заповести, а то је да их човек учини стварним оправдањем живота, тј. да их истакне у први план свога живота и да не измишља никакве друге ослонце живота. У њима (овим заповестима) дато је све. У њима су сав Закон и сви Пророци. Не затамњуј их ничим и не заграђуј их некаквом другом лажном декорацијом живота! Чак ни ради самог служења Богу не измишљај ништа што би помрачило и одгурнуло у страну заповести љубави, јер је испуњавање тих заповести веће од свију паљеница и жртава.
Дакле, у служењу Богу на првом месту држи љубав, обраћеност и устремљеност к Њему свом душом. Осим љубављу, немој да се правдаш ничим спољашњим, тј. никаквим "паљеницама". И у практичном животу, стално имај и држи пред собом љубав према оцу и браћи. Нека та љубав буде први задатак твога живота - његов темељ, стуб и ослонац. Такође, не помишљај на то да неким другим задацима замениш овај, нити да подупреш живот другим ослонцима, колико год ти се они чинили разумним и потребним, чак и ако би ти изгледали као "жртве". Таква замена била би узалудна ствар. Сви твоји ослонци, без ове две котве, биће трули, и свако оправдање живота, без њих, представљаће обману.
Таква обмана може само привремено да се одржи, па чак (као твоја "жртва") и да те утеши, али пре или касније откриће се право стање ствари, лажни ослонац ће пропасти, а варљива декорација живота ће се срушити. И то стога, што осим силе љубави нема другог темеља живота. А покушај да се тај темељ замени или потисне, те да се поставе други, тобоже разумни ослонци живота, представља безуспешно напрезање са циљем да се здање живота подигне на ваздуху. Клони с таквог непотребног подухвата. Пропашће. Угушиће и тебе самог.
Коначно, Божанска реч открива разлог због кога заповести о љубави према Богу и ближњем представљају темељ живота.
Чување ових заповести обезбеђује оправдање живота. То је разлог!
Књижевник који је разговарао са Христом прихвата ове заповести, и, као што се види, спреман је да их следи у животу. Он потврђује Христу да су, према његовом знању, ове заповести централна тачка закона и живота, и да су оне изнад свега осталог, изнад свију паљеница и жртава. На такав став Господ одговара књижевнику: Ниси далеко од Царства Божијега. А књижевник, чак, није ни био Христов ученик!
Ето где је разлог што је љубав толико значајна. Она је пут у Царство. Она је пут у Царство Божије чак и за оне који у датом тренутку не иду за Христом.
И то је истина! Када је човек Бога учинио Источником целога свога живота, када је сву силу свога живота усмерио ка Небеском Оцу, када је Богу упућен сваки уздах и када Он усмерава сваки корак, када је у светлости такве обраћености Оцу човек и себе и друге схватио као призвану децу Божију, када се осврнуо на себе и ужаснуо се сопствене нискости, онда ће се он, сигурно, свим срцем прилепити уз Оца, себе ће одбацити далеко, све до мржње према себи (земаљском) и потпуног самоунижења, па ће, макар и напипавајући, отпузати ка Оцу. Куда? Па куда би човек могао да се баци, код таквог схватања живота, осим ка светлости Очевој. Он ће отпузати у светлост Очеву, ка Његовом Царству.
И када пред њим - немоћним, слепим, заблуделим - затрепери светлост Христова која изводи на светли пут Царства, тада ће он свом својом душом да прихвати руку Спаситељеву и онда ће неминовно ући у Царство Божије.

119.И одговоривши Исус рече учећи у храму: како говоре књижевници да је Христос син Давидов? Јер сам Давид каза Духом Светим: Рече Господ Господу мојему: седи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим. Сам Давид, дакле, назива га Господом, па откуда му је син? И многи народ слушаше га радо (Мк. 12,35-37).

У све векове "књижевници" постављају питање о Христу и решавају га у духу јерусалимских књижевника. У све векове малена мисао малених "књижевника" довијала се да "разумно", критички приђе Христу, и да до краја разоткрије "загонетку" о Њему. У све векове ограничени људски ум трудио се да начини нову кулу од карата, која би у корену уништила поштовање Христа.
У свакој епохи, "књижевник", представник те епохе, прилазио је задатку рушења Христа као Бога по својој мери. То је била условна, крајње ограничена мера датог временског периода, мера владајућих погледа и тежњи, мера владајућег правца у науци и философији. У сваком случају, била је то "крива мера" личног моралног стања "књижевника".
И што је "књижевник" био неукији и морално нижи, то је неуздржанији и разузданији био његов приступ "разумном" схватању Христа. А сваки се "књижевник" упињао да уђе међу великане. Сваки од њих је, када би се ухватио за неку мисао, стварао читаву разорну теорију, у којој би се безвредни део материјала о Христу прилагођавао тој новој, "генијалној" идеји, док је већи део чињеница о Христу одбациван под изговором неаутентичности и неупотребљивости извора.
Ликујући, сваки од њих је себе представљао као недостижног победника који је разобличио све тајне и излио на људски род благодатну светлост истине. Сваки од њих је о своме "открићу" до изнемоглости понављао: "То је наука. То је логика. И шта је остало од вашег Христа?"
Јадна људска мисао! Њој уопште није јасно, да ако је код најумнијих и најчеститијих "књижевника" и било некакве логике и истине, то је била логика и истина мишијег угла, логика надуте жабе и истина мрава, који је дохватио мрвицу и умислио да је постао богат.
Јадна људска мисао! Она је немоћна да се вине до васељенске логике и схвати истину живота. Тако се заплиће у гомиле својих малих истина, понекад фантастичних и измишљених, а понекад и сасвим примитивних.
Христос је дуготрпељив, и много шта може да истрпи вечно Хришћанство.
Како Христа и Хришћанство све није клеветала ограничена људска мисао током свог многовековног лутања. Христос је час пророк, час хумани морални учитељ, час јудејски побуњеник против римске власти, и тако даље, у варијацијама без краја, а као закључак: у питању је - мит. Он никада није ни постојао. Када је Хришћанство у питању, искривљавана је свака појава и сваки корак његовог живота, како би се прилагодило овој или оној унапред прихваћеној теорији.
У Јеванђељима је извртана свака реч. Презриво су одвајали "позајмљено", подвлачили "касније додато", заобилазили "сумњиво". Заплитали су се у ономе што је просто и једноставно, тако да су на крају дошли до тврдње која заправо представља банкрот њихове мисли: "Нема ничег веродостојног, и ми ништа не можемо да кажемо".
И ето, уз сву ту мишију буку, остаће жива и вечно истинита јеванђелска реч која прати причу о узалудним напорима књижевника да "разобличе" Христа: И многи народ слушаше Га радо.
Ту је мишија бука са донкихотовском самоумишљеношћу и "рушењем темеља", но Христос стоји свагда узвишен, вечно жив и животодаван, заносан, упућујући позив, увек изнад света и близак срцу, спреман да свима опрости и да све пригрли.
Христос непомично стоји у свету, као вечно бесмртни Источник једине истине и светлости. Он стоји као извор сваког живота, као Отац који позива и љуби, и уједно као нелицемерни Судија.
И до данас је истинита реч: "слушаху га радо". До данас и вечно Он ће привлачити чисте душе. Оне ће се обраћати Њему и у радости и у тузи, јер земља не може да прими велику радост, нити да утеши тугу.
Само ће Он дати срећу и мир души.
Ту је мишија бука. Но, Христос стоји и стајаће, вечно бесмртан и привлачан.
Размисли и сам. Шта то значи? Шта значи то, што и поред рушилачких налета књижевника, који Хришћанство "paзбијају у прах", Христос величанствено стоји, а чисте душе се привијају уз Њега, спремне да Га слушају, радо, за читаву безграничну вечност?!

120. И говораше им у науци Својој: Чувајте се књижевника који воле да иду у дугачким хаљинама, и да их поздрављају на улицама, и желе прва места по синагогама и зачеља на гозбама, Они што једу куће удовичке, и лажно се моле дуго, биће још већма осуђени (Мк. 12, 38-40).

Господ упозорава књижевнике, који су били учитељи закона, и изриче им "најтежу осуду". Због чега? Због дугих одећа? Због првог места у синагогама? Због првих места на гозбама? Не због тога, самог по себи, него због лицемерја. Њихова спољашњост није одговарала унутарњем, код њих је све било само за приказивање, чак и молитва: "дуго се моле да их виде". Дакле, дуга одећа, председавање у синагогама и на гозбама осуђени су као показатељи лицемерне сујете.
Да ли осуда погађа и Закон чији су представници били књижевници? Никако. Закон ништа не губи од своје светости и вредности за живот, без обзира на то што су његови представници на земљи лоши, сујетни и лицемерни. Закон је једно, а његови служитељи су друго. Закон Божији остаје вечно свети Закон од Бога, а лоши служитељи Закона понеће трагичну осуду, као слуге које су знале вољу Господара, али је нису извршиле... Они ће бити "бијени много".
У Јеванђељу по Матеју, где је детаљно описана беседа осуде књижевника, јасно се наводе Христове речи, којима Он раздваја учење Закона које објављују књижевници, од самих књижевника. Закон је свет и он мора бити испуњен, док се лоших проповедника Закона треба чувати. На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по делима њиховим не поступајте (Мт. 23,2-3).

121. И седе Исус према храмовној благајни и гледаше како народ меће новце у њу. И многи богати метаху много. И дошавши једна сиромашна удовица метну две лепте, које чине један кодрант. И дозвавши ученике Своје рече им: Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свију који мећу у храмовну благајну. Јер сви метнуше од сувишка својега: а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву имовину своју (Мк. 12,38-40).

Слика сиромашне удовице која је у храмовну благајну положила две лепте, и која је од Христа била похваљена више од свих других приложника, представља још једну класичну слику. Она је једноставна и јасна. У њој се похваљује квалитет дела вере и љубави, према спољњој манифестацији тога дела. Но, дело удовице је значајније него што се обично приказује, и речи Христове су дубље од просте похвале доброг дела.
Удовица је била сиромашна, и у благајну храма положила је скромну суму. Ипак, Господ је издваја од свих других приложника. Издвајајући удовицу, Господ величину њеног дара не објашњава тиме што је она дала један кодрант од два која је, на пример, имала, нити тиме што је положила две лепте од свег срца, него њу и њен дар похваљује због тога што је положила "све што је имала, сву имовину своју".
Замисли то: "Положила је све што је имала, сву имовину своју".
Ето какав дар се похваљује! Ето какав треба да буде квалитет дара! Ето какво треба да буде срце! Похваљује се таква обраћеност Богу, таква вера у Господа, и такав дар вере, код којих човек сасвим заборавља на себе. Пошао је Богу и све је понео Њему, а за себе не зна чак ни шта ће сутра јести, и хоће ли уопште јести, јер нема ништа!
Пошао је човек Богу, и за њега више ништа не постоји. Не постоји чак ни он сам. То је јеванђелски пример потпуног предавања себе Богу, кад између душе и Бога нема чак ни сенке земље. То је пример вере и љубави до самоодбацивања и самозаборава.
Јасно је да ће, код такве обраћености и код такве вере и љубави, сваки дар људске душе, колико год био мали према мерилу спољашњости, надјачати све друге, јер је ту на жртву вере и љубави принесен сав људски живот.
Ето о каквој вери, љубави и дару је реч у причи о две удовичине лепте! И ти, ако желиш да измериш колико су мали или велики твоји дарови Богу и ради Бога, измери их степеном предавања себе Богу из вере и љубави према Њему, и степеном одрицања од себе - степеном самозаборава у служењу Богу.
Ето због чега на другом месту Господ заповеда да онај ко је донео дар у олтар и сетио се да његов брат има нешто против њега, треба да остави дар код олтара и да најпре пође да се измири са братом, па да тек онда принесе Господу свој дар. Тако је заповеђено да би се онај ко приноси дар ослободио од сваког земаљског терета, од свих "дугова" који га везују за земљу, и како би, на тај начин, са својим даром слободно могао да се одвоји од земље, па чак и од себе самог. Сила дара је у одвојености душе од земље и у њеној усмерености ка Христу, када је она спремна да не само дар, него и себе саму, у сваком тренутку преда Христу. Тако треба да схватиш причу о удовици.

122. И кад је излазио (Христос) из храма, рече му један од ученика Његових: Учитељу, гле какво камење, и какве грађевине! И одговарајући Исус рече му: Видиш ли ове велике грађевине? Ни камен на камену неће овде остати који се неће разметнути (Мк. 13,1-2).

Тринаеста глава Јеванђеља по Светом Марку готово у целини представља једну важну слику. У Њој Господ прориче блиску пропаст Јерусалима, и у слици те пропасти даје слику краја света који се приближава.
Учитељу, гле какво камење и какве грађевине! Ученици се диве и усхићују пред величанственим зидовима Јерусалимског храма. Ту се чује глас синова земље, опијених материјалном културом коју је створио човек. Какво камење... какве грађевине! Како је задивљујуће искоришћена природа и њене силе! Искоришћена је површина земље, и њена недра, и њен ваздух. И камење, и метал, и тврдо, и расуто, и течно, и гасовито, и оно што расте, и оно што се креће, и оно што лети - све је, чини се, човек искористио у своје циљеве. Какве грађевине! И какве је само грађевине подигао човек! Изгледа да је читав земаљски шар обавијен мрежом жице и окован гвожђем. Избраздана је површина, дотакнуте су дубине, уздуж и попреко су прокрстарене воде. Ускоро ће и у ваздуху постати тесно.
Синови земље су задивљени и усхићени. Спољашност је заробила људски поглед. Нагомилавање земаљског заклонило је и истиснуло све друго, неземаљско. Нагомилавање камена и гвожђа притисло је људски ум! "Погледај шта сам све урадио! И зар онда нисам ја творац и управљач свих ствари на земљи?"
И одговарајући Исус, рече му: Видиш ли ове велике грађевине? Ни камен на камену неће овде остати који се неће разметнути.
Видиш ли све то паучинасто нагомилавање спољашње културе које обавија сву земљу? Паук дуго и вешто тка паучину. И у једном трену све ће то бити уништено, тако да од гордог подизања земље неће остати ни камена на камену!
Таква је судбина онога чиме си се оградио и спутао. Све то твоје нагомилавање претвориће се у јадно ништавило!

123. И кад сеђаше (Господ) на гори Маслинској према храму, питаху га насамо Петар и Јаков и Јован и Андреј: Кажи нам: када ће то бити? И какав је знак када ће се то све свршити? А Исус одговарајући поче им говорити... (Мк. 13, 3-5).

О последњим временима Господ говори само изабранима. Јер то не могу да схвате сви. Остали су тако пометени, тако су обавијени паучином, тако су се затрпали варљивом декорацијом живота, тако су задивљени величином и лепотом сазиданог камења да не могу да увиде своје гмизање у земаљској прашини, нити да разумеју да је врева у којој учествују налик на вреву међу мравима.
А изабране Он узима са Собом на гору, и поставља њихов ум и њихову душу изнад земаљске прашине, да би њихов видокруг био светао и простран, да би се њихова душа уздигла изнад гомила камења и да би њихове очи виделе шире и дубље.
Он је "насамо" са изабранима да их не би узнемиравала ломљава победоносног камења, бучни звекет гвожђа, и урликање слугу гвожђа и камења. Њима, изабранима, онима који су способни да схвате, Он открива судбину нагомиланог камења.

124. И свима народима треба најпре да се проповеда Јеванђеље (Мк. 13, 10).

Неће бити оправдања за људски род који се саблажњава новим боговима, охоло истуреним напред уместо смиреног Христа Господњег. Откривена му је Светлост да не би скренуо са пута. Дата му је Божанска Истина, да се не би обмануо фалсификованом истином. Проповед вечитог Јеванђеља проћи ће по целој васељени и кроз све народе, да нико не би имао оправдања како није био просвећен и да му није била позната Истина, те да је услед незнања и неразумевања подлегао саблазни. Биће уклоњена могућност прикривања овим лажним изговором пред Истином Божијом.
Да нисам дошао и говорио им, не би греха имали; а сад изговора немају за грех свој (Јн. 15, 22).

125. Бејаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хлебова; и тражаху првосвештеници и књижевници како би га на превару ухватили и убили (Мк. 14,1).

Бога је у души могуће ухватити и убити само лукавством. Кад је душа чиста и када њен живот није упрљан, у њој су свест о Богу и осећање Бога толико природни, колико су природни и сви нормални процеси њеног живота. Као што део тежи ка целини, тако сродно стреми сродноме; као што син тежи оцу, тако душа не може да се одвоји од свести о Богу и од стремљења ка Њему. Зато, да би Бог био уништен у души, потребно је претходно увести у душу некакву обману и лукавство, који би испремештали сва природна стремљења душе, замели трагове њеног истинског бића и подметнули души некакву фиктивну истину о њој самој и о животу.
То и чине све варљиве конструкције живота ван Бога, а потпомаже им грех који продире у душу, умртвљује је и развија у њој стихију зла уместо силе обраћености Богу и повезаности са Богом.

* * *

"Слава Теби Господе, Који си спасење душа наших!" (Велики Понедељак, јутарња стихира).
14. и 15. глава светог Јеванђеља по Марку описују догађаје последњег дана земаљског живота Господњег - то како су предали Христа, о Његовој осуди, о страдањима, крсном путу, распећу, смрти и погребењу.
Ови тренуци Великог Петка толико су силни и значајни да је пред њиховом величином свака људска реч безначајна. Сви ти тренуци представљају недостижно узвишени образац најтежих и недужних страдања која је Христос поднео из љубави према људима. Тај образац је био, јесте и биће велика сила за оне који на земљи страдају ради Христа!
Није ли тај образац усхићавао Апостоле, давао снагу Мученицима и чинио лаким подвиге Преподобних? Није ли он у све векове представљао позив на подвиг вере? Није ли крепио руке ослабеле у борби са злом и грехом у животу? Није ли тешио сваку сузу? Слика страдајућег Христа остаће вечни, недостижни идеал сваког хришћанског страдалника. Задивљујућа сила те слике блиска је свакој хришћанској души. Њу подстиче свака реч јеванђелске приче и она се дубоко утискује у срце. Сила те слике буди се јеванђелском причом и њеним директним историјским значењем.
Овај текст се не односи на историјску страну приче о страдањима и смрти Господа, и у излагању које следи не тражи исцрпно тумачење текста 14. и 15. главе.
У складу са садржајем "слика", ти си у историјском тексту видео само ту страну, но он истовремено и у преносном значењу може да буде нацрт подвижничког пута сваког земаљског подвижника.
Дакле, читај следећа поглавља имајући у виду тај ограничени задатак. Али приликом читања сваког поглавља, оно што је прочитано треба да испуниш и надахнеш представом целовитог Прволика Крстоносца Христа, јер ту слику даје јеванђелски текст у целини.

126. Али говораху (првосвештеници и књижевници): Не (треба) о празнику (ухватити Христа на превару), да се не би народ побунио (Мк. 14, 2).

Свакако, Бог се у души не може убити на празник душе, када је у њој светло и јасно и када она празнично ликује у општењу и живљењу са Оцем и Богом. Убиство Бога у души догађа се у мрачној свакодневици душе, у коју је утерују грех и пад.
У мрачној свакодневици душе - када је прекинута веза са Светлошћу, када се губи истински пут, а зло предлаже лакши и пријатнији пут лажи - једноставније је подметнути души лажни живот, јер ће он тада брже бити прихваћен као истински.
"Просвети одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме!" (Ексапостилар на јутрењу Великог Понедељка).

127. И кад Он (Христос) беше у Витанији у кући Симеона губавога и сеђаше за трпезом, дође жена са судом од алавастра, пуним правог скупоценог нардовог мириса, и разбивши суд изли му на главу. А бејаху неки који негодоваху међу собом говорећи: Зашто се тај мирис просипа тако? Јер се могаше тај мирис продати за више од триста динара и дати сиромасима. И викаху на њу. А Исус рече: Оставите је; што јој сметате? Она чини добро дело на Мени. Јер сиромахе имате свагда са собом, и кад год хоћете можете им добро чинити; а Мене немате свагда. Она је учинила што је могла; помазала је унапред тело Моје за погреб (Мк. 14, 3-8). Поново глас земље и поново покушај да се Божанско замени људским! Поново се земаљско и видљиво поставља уместо неопипљивог али драгоценог.
Жена по вери и љубави према Христу приноси Му жртвени дар. А земља расуђује: "Је ли то практично? Чему такво траћење мириса?" И одмах се земља прикрива иза доброг изговора: "сиромаси". "Није ли боље продати мирис и новац поделити сиромасима?"
Сиромаси и доброчинство према њима - то је у реду. Сиромаси су око вас, и ви увек можете да им учините добро. А да ли је Бог увек са душом? Када Бога не буде са душом, хоћете ли се осврнути на сиромахе? Дакле, је ли паметна ваша брига за сиромахе, када својом земаљском практичношћу и служењем земаљским циљевима рушите темељ бриге о добру?
Закључак који одатле следи је јасан. Све што се тиче твојих дела директно обраћених Богу и учињених ради Њега и по Његовом закону - као што је: подвиг, самоприсиљавање, очишћење срца, молитве, пост, жртве - савршавај пре свега осталог и то не спутавај никаквим земаљским циљевима, колико год они били узвишени и у сагласности са законом Христовим. И то стога, што ти подижеш Божански темељ душе, а када он буде стабилан, на њему ће се већ лако подизати све што је потребно, прикладно и што Божији закон захтева.
Без Божанског темеља у души, сва спољашња грађевина живота (па макар била заснована на разумном и добром, на пример, управо поменута помоћ сиромасима) висиће у ваздуху, препуштена случајностима људских схватања, тежњи - људског душевног стања.
Зато принеси Самом Христу драгоцени мирис твоје вере и љубави. Отвори вредну посуду твоје душе и излиј на Њега сву мирисну течност, засићену устремљеношћу ка Господу. Немој да мериш дубину тражења. Немој да мериш вредност жртве! Јер си стекао драгоцено: Господ је с тобом. То је драгоценије од свега. Кад Христос буде с тобом, лако ћеш сиромасима дати оно што је потребно.
"Очисти, Господе, прљавштину душе моје, и спаси ме, као Човекољубац" (Велики Уторак, јутарња стихира на хвалите).

128. А Јуда Искариотски, један од Дванаесторице, отиде првосвештеницима да им га изда. И они чувши обрадоваше се, и обећаше му дати новце (Мк. 14, 10-12).

Ово је уобичајена људска прича - да се Христос продаје из душе "за новце". "За новце", то значи за материјална добра, за угодности живота, и због страха од лишавања. Бог се истискује из душе, зато што човек због сујете неће да се растане од свога егоизма.
Трговина се не обавља као отворена погодба (мада има и тога), него чешће представља дуги низ компромиса. Али у основи сваког компромиса увек лежи претпостављање материјалног ("новца") духовном.
Зато просуди: Зар неће свако неверство Богу бити издајство Бога?
"Слава снисхођењу Твоме, Човекољубче!" (Велики Петак, вечерња стихира на стиховње).

128. Тешко ономе човеку који изда Сина Човечијега: боље би му било да се није ни родио онај човек (Мк. 14, 21).

Заиста, тешко издајнику... Тешко свакоме ко издаје Христа и предаје Га из своје душе, зато што предаје "Извор воде живе", опустошује зеленило и живот душе и претвара је у мртву пустињу.
Тешко издајнику! Тешко неверноме! Боље би му било да се није ни родио, јер је његов крај - зла смрт. То је горе од небића. Небиће је - непостојање, а смрт у злу осуђује душу на вечност у злу, или, другачије речено - на вечно страдање. За човека зла боље би било да се није ни родио.
"Према свима добри Господе, слава Теби!" (тропар на јутрењу Великог Четвртка).

130. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску (Мк. 14, 26).

Маслинска гора - то је гора молитве и молитвеног надахнућа.
Господ се са ученицима на њу пење након што су "отпојали хвалу", тј. у духовној бодрости. Та гора за Господа постаје почетна тачка личног крсног пута.
Ту су две поучне слике подвижничког краја.
Прва се састоји у томе да крсни пут почиње на гори. То значи да ће Господ на њега извести само изабране, оне који су прошли низину земље, оне који су земљу оставили иза себе и подигли се изнад ње, оне који су је покорили и узвисили се над њом.
Друга се слика састоји у томе да је пут крста нераскидив са молитвеним надахнућем. Подвижник ступа на тај пут у молитвеној усхићености, "отпојавши хвалу", дакле чило, радосно, праћен молитвеним песмама.
"Ње (тј. радости) ме удостоји, Спасе, заблуделог, ради велике милости Твоје!" (Велики уторак, јутарња стихира на стиховње). И рече им (ученицима) Исус: Сви ћете се ви саблазнити о Мене ове ноћи; јер је писано: Ударићу пастира и овце ће се разбећи (Мк. 14, 27).
Ноћ је - време таме и свакојаких обмана. Ноћу устају утваре. Ноћу, кад нема светлости, шире се дела таме.
Тако и у духовној ноћи издајства и предаје Бога, тама прекрива људску душу. И људским животом почињу да господаре утваре и дела таме. Тада се животу одузима ослонац, човек осећа да нема постојаности у његовом животу, и у њему се развија малодушност пред непознатим и мрачним. И како ће човек, у стању такве малодушности због губљења ослонца живота, да се супротстави свим саблазнима таме које се ноћу на њега подижу?!
У човеку више нема ни сенке храбрости, и када Светлост и Бог буду заклоњени тамом, човек је немоћан да јој се супротстави, пошто у његовој души више нема стабилног ослонца. Тако "саблазни" таме односе лаку победу и овладавају човеком.
У овој ноћи издајства Бога, у ноћи таме и обмана, у ноћи у којој господаре утваре, сви ћете се ви саблазнити о Мене.
И испуниће се пророчка реч: Ударићу пастира и овце ће се разбећи. У души ће бити ударено на Пастира и Вођу - на Бога, и овца-душа ће залутати и погинути на беспућима живота.
"Владико, овцама с десне стране ме придружи, не гледајући на мноштво мојих сагрешења" (Велики Уторак, 9. песма канона на јутрењу).

132. А Петар му (Христу) рече: Ако се и сви саблазне, ја нећу. И рече му Исус: Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, пре него што петао два пута запева, ти ћеш ме се три пута одрећи. А Петар још одлучније говораше: Ако бих морао и умрети с Тобом, нећу те се одрећи. Исто тако и сви говораху (Мк. 14,29-31).

Ученици љубе Господа. Петар гори љубављу према Њему.
Колико је он пута показивао своју љубав? Зар они нису били искрени када су говорили о томе да су спремни да умру са Њим? И, зар, заиста већина од њих не би дала за Њега своје животе? Ипак, као одговор на овакву Петрову изјаву, Господ предсказује његово одрицање! Тако се показује испразност људског уздања у себе.
Исто тако, на хришћанском путу живота, снагу и истрајност подвига не гарантује људска жеља, ма како она била велика и искрена, него Сила Божија, којом подвижник живи и делује, и која савршава његово спасење.
Наоружани Силом Божијом, Петар и други изабрани, запечатили су свој подвиг смрћу за Господа.
"Благословен је Онај Који долази да Крстом спасе све!" (Цветна Недеља, 9. песма канона на повечерју).

133. И рече му Исус (Петру): Заиста ти кажем: данас, ове ноћи, пре него што петао два пута запева, ти ћеш ме се три пута одрећи (Мк. 14, 30).

Повезивање бројева - два пута и три пута: трократно одрицање уз двократно певање петла - образац је малодушности душе која напушта Христа.
Када је починила своје прво издајство, када је стала на пут одрицања, она се више не зауставља на клизавој низбрдици живота. Сада већ и без икаквих спољашњих подстицаја, као да је прогони сопствено банкротство, душа жури да посведочи своју верност злу; она сама трчи напред на путу издаје, престижући бич прогонитеља.
За тако кратко време (пре него што петао два пута запева) она се докотрљала до свога краја, и отпада од Бога.
"Поштеди душе наше, Христе Боже, и спаси нас" (Велика Среда, 9. песма канона на јутрењу).

134. И дођоше на место које се зове Гетсиманија, и рече (Христос) ученицима Својим: Седите овде док Ја одем да се помолим Богу (Мк. 14, 32).

Пут Крста почиње молитвом. Пут Крста је - пут Оцу. А молитва и јесте одлазак Оцу у Његову силу. Дакле, кроз молитву се душа сједињује са небом, бива осењена његовим силама и добија снагу за подвиг.
И Сам Господ на почетку Свога Крсног пута одлази Оцу кроз молитву напрегнуту до крвавог зноја (Лк. 22, 44).
Обрати пажњу на то. Ако хоћеш да будеш силан у подвигу, онда се моли, и молитвом одлази Оцу.
"Господе дуготрпељиви, велика је Твоја милост, слава Теби!" (Велики Четвртак, јутарња стихира на хвалите).

135. И узе са Собом Петра и Јакова и Јована, и стаде се врло жалостити и туговати. И рече им: Жалосна је душа Моја до смрти: останите овде и бдите. И отишавши мало паде на земљу, и мољаше се да би га мимоишао час, ако је могуће. И говораше: Ава, Оче, све је могуће Теби; пронеси ову чашу мимо Мене; али опет не како Ја хоћу, него како Ти (Мк. 14,33-36).

Пут Крста је заправо одрицање од земље, и јасно, земља се на сваки начин буни, а тело дрхти због предстојећих страдања. Протест и уздрхталост тела нарочито се појачавају уочи жртвених тренутака подвига. Тад они изазивају вртоглавицу, као какав незадрживи ковитлац, подижу и испуњавају човека до крајева земаљског живота, проничу у све поре, увлаче се и у саму душу и потресају њене дубине, тако да се чини да је сасвим поробљавају и да јој преносе сав несносни ужас и сву тугу живота.
Душу испуњава туга, попут предсмртних мука, сасвим је притиска и као да је уништава. У том часу предсмртне туге, која је, заправо, својеврсни протест људске природе против насиља над њом, ништа, ама баш ништа људско не може да укрепи оборену душу и да јој да снагу да се суочи са собом. Закључци разума, сво напрезање воље, свест о одговорности и дугу - све ће то бити празне речи.
У том тренутку, из мрачне жалости душу подиже и улива јој силу само молитва. То ће бити молитвени вапај Оцу за Његову Божанску помоћ - молитва онога ко паде на земљу, молитва из праха земаљског за Вишњу Силу, молитва одрицања од људске немоћи и саме устремљености ка Оцу. А као данак људској слабости молитва ће почети од вапаја "да нас, ако је могуће, мимоиђе" овај час тешких крсних страдања.
Када укрепљујућа сила молитве поново успостави равнотежу душе, и када се душа свецело улије у силу Божију, у којој је њен ослонац и живот, тада ће да потекне молитва само за једно - да душа не буде искључена из општења са Богом, и да животом руководи воља Божија, јер је у тој вољи човеку обезбеђено спасење - срећа.
Са предавањем у Руку Божију, која осигурава живот душе, спољашњи поредак живота губи сваку вредност; и колико год он био тежак, то ће бити подносиво, јер постоји свест да је оно главно и најважније достигнуто - да је Господ са душом и да је она у Његовој Руци. Тада ће потећи молитва за вољу Божију: "Од Твоје је Руке, Господе, и у Твојој вољи је моје спасење! Нека останем у вољи Твојој заувек. Само Ти ћеш ме спасити. Ја сам нећу моћи да се избавим. Зато нека не буде како ја хоћу, него како хоћеш Ти. Само да будем са Тобом. Нека буде воља Твоја".
Тако се и Син Божији обраћао Оцу, предајући се Његовој светој, промислитељској вољи, у којој је све оправдање живота.
"Човекољупче, Христе Боже, даруј опроштај сагрешења онима који се са вером клањају пречистим страдањима Твојим" (Велики Понедељак, сједален по 3. катизми на јутрењу).

136. И дође (Господ к ученицима, после молитве) и нађе их где спавају, и рече Петру: Симоне, зар спаваш? Зар не могасте један сат пробдети? Бдите и молите се да не паднете у искушење; јер дух је срчан али је тело слабо. И опет отиде и помоли се Богу говорећи исте оне речи. И вративши се нађе их опет где спавају; јер им бејаху очи отежале; и не знадијаху шта би му одговорили. И дође трећи пут, и рече им: Спавате, дакле, и почивате. Доста је. Дође час, ево се предаје Син Човечији у руке грешника (Мк. 14, 37-41).

Какав изразит пример људске слабости! И то најјадније слабости, јер је пројављена у највеличанственијем и најтрагичнијем моменту живота. Слабост није пројављена у некаквим подухватима или напорима (макар и бесплодним), него се пројављује у, рекло би се, најнезнатнијој појави људске природе - у сну. Дошао је сан, све велико је заборављено, показала се немоћ и то да је човек спутан својом слабошћу. Зато заборави на хвалисање. Силан си само у Богу.
За Господа се приближава тренутак издаје и Крста. Господ о томе отворено говори ученицима. И ученици из Господњих речи виде да је час искушавања близу. Подстакнути том близином, они су посведочили Христу да су спремни да положе живот за Њега.
И поред свега тога, слабост, обична људска слабост, не напушта Апостоле.
И сада у Гетсиманији, изабрани међу изабранима, највољенији међу вољенима, најблискији међу блискима, изнова су издвојени између осталих, као и у другим значајним тренуцима Христовог живота. Они тек што су од Самог Христа чули да је Његова душа жалосна до смрти. И ево, виде Га у најтежој борби - у жалости и тузи. Он их моли само да бдију заједно са Њим, мало се удаљава, и на њихове очи баца се на земљу, молећи се до крвавог зноја...
А изабрани су све то заборавили. Била је поноћ и сан се спустио на очи Апостола, те су заспали!
Не помажу ни нови позиви Христови на будност. Не помажу ни прекори - да ни један час нису могли да се савладају. Они су поспани. И не знају шта да Му одговоре. Три пута их буди Господ. Све узалуд. Слабост људске природе је надвладала, и ученици су опет заспали.
Ето примера људске немоћи. Нема човек због чега да се дичи својим природним силама!
Господ указује на дуг човека да савлада природну немоћ. То је дуг стога што се у стању када превладава немоћ, човеку прикрада искушење које вреба, и у поспаном телу напада поспану душу притискајући је грехом. Да би било избегнуто запоседање душе од стране греха, треба савладати природну немоћ, ослободити душу од потчињености тој немоћи, и држати је у духовној будности. Бдите... јер дух Је срчан (треба да буде срчан), али је тело слабо.
Средство којим се душа држи у будном стању је - молитва: Бдите и молите се. Молитва је одлазак душе у силу Божију; кроз молитву људска душа улази у свет Духа, и силе Духа присаједињују се људској души, наоружавајући је и чинећи је способном да се супротстави искушењу.
Ако је будност потребна и ради свакодневног уздизања духовности, онда је тим пре неминовна на путу Крста, када се од душе тражи, кроз молитву, такво богатство силе Духа, уз које је телесно сасвим замрло и као да је отпало. И Сам Син Божији испитује закон тела, његову немоћ, и молећи се Оцу, уклања насртаје.
"Опевамо Твоја часна страдања, Спасе, и сви славимо Твоје крајње снисхођење" (Велики Понедељак, сједален канона на повечерју).

137. Устаните, хајдемо! Ево се издајник Мој приближио (Мк. 14, 42).

Ево резултата молитве. Борба је остала иза. Телесно је потчињено Духу. Неугњетаван телом, Божански Дух царује и царски управља. Сада је Он узвишен и спокојан. Он господари. Он, послушан вољи Божијој, Сам слободно полази на пут Крста. Он ће Сам и узићи на Крст. У слободи и сили подвига је и његова вредност.
Пут Крста - није пут слуге, који је на тај пут невољно натеран и бојажљиво гледа на њега. Он није горки удео побеђеног. Пут Крста је - пут победника. На њега се полази слободним пристанком воље. На њему нема слугу. По њему иду "слободни", "синови" и "деца".
Ето због чега Спокојни и Узвишени, Онај Који има власт, каже: Устаните, хајдемо (у сусрет)! Ево се издајник Мој приближио!
"Твоја Божанска страдања преузносимо, Христе, у све векове" (Велики Уторак, 8. песма канона на повечерју).

138. И одмах, док Он (Господ) још говораше, дође Јуда, један од Дванаесторице, и с њим људи многи с ножевима и с кољем, послани од првосвештеника и књижевника и старешина... И одговарајући Исус рече им: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите. Сваки дан Сам био код вас у храму и учио, и не ухватисте ме. Али да се испуни Писмо (Мк. 14, 43, 48-49).

Зло увек устаје на подвижника спољашњим притиском. Као да невољно признаје идејно унутарње првенство добра и немогућност да се с њим надмеће око истинитости живота, зло је у додиру са добром, и у надметању с њим увек спремно да прибегне кољу и мачевима, тј. да спољашњом силом докаже своју умишљену премоћ. На крсном путу свет зла дочекује подвижника кољем клевете, досађивањем, подсмесима, прекорима и мачевима свакојаких спољашњих ограничења и насртаја. И у таквом насртају зла постоји једна страна коју бележи јеванђелска прича о нападу на Христа.
Зло као јадни и малодушни слуга невољно признаје надмоћ господара - добра, употребљавајући многоструко већу спољну силу за савладавање добра, него што то захтевају животне околности. Јер добро је споља незаштићено и беспомоћно, а зло, као да је у страху, узнемирено је пред својим беспомоћним противником и улаже све спољне силе како би прегазило сасвим незаштићеног "непријатеља".
Тако је било и у Гетсиманији. Против самог Христа, наоружаног само молитвом, и против шаке Његових уснулих ученика, свет зла шаље читаву гомилу (људи многи), наоружану кољем и мачевима...
И каквом само разобличујућом тугом, која показује унутарњу неправду и немоћ зла, одише прекор Христов: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите.
"Зато вапијемо Теби проданоме, Који си нас ослободио, Господе, слава Теби" (Велика Среда, вечерња стихира на "Господи возвах").

139. А издајник Његов даде им знак говорећи: Кога целивам, Онај је; ухватите га и одведите стражарно. И дошавши одмах му приступи и рече: Здраво, Учитељу! И целива га. А они ставише руке своје на Њега и ухватише га (Мк. 14, 44-46).

Зло у нападу, као да жели да се осигура, љуби и тиме појачава издајство.
Издајство. На крсном путу то је неиздржљиво отежавање страдања и патње. Јер издајник није од непријатеља, он је колико јуче био наш, близак, ученик, друг. Данас пак целивом, тим узвишеним знаком љубави, издаје Учитеља. Није ли то ударац ножем у срце?
Тако се у подвижнику истребљује све људско, да не би остало "прилепљености" ни за шта земаљско. Ученик, друг, део срца, део душе - и он је издао. И то издао целивајући, тј. изврћући руглу оно највише у животу - љубав. Исмејавањем саме љубави, предаје се подвижник љубави.
О, свете! О, свеуништавајућега зла!
Описавши ову спољашњу победу зла, Јеванђеље одмах, једном карактеристичном цртом, означава све пређашње ништавило победоносног зла. Одневши спољашњу победу, зло није постало јаче. Постало је попут малодушног слуге.
Након што је савршио издајство, Јуда слави, пошто је постигао циљ. Али славећи он дрхти. У слављу, осећа језу! Он види велике опасности и обузима га страх. "Одведите га стражарно" - каже он. Кога се боји? Самога себе. Заиста, победносни страх!
А подвижник Крста јача у унутарњој сили. Спадају земаљске љуске. Његов ослонац је - само у Небеском Оцу.

140. И оставивши га (Христа, у моменту издајства), побегоше сви (Мк. 14, 50).

Одбацују се и последњи путеви земље. Подвижник Крста остаје сам. У часовима, данима, месецима и годинама душевног невремена, када се као густа копрена надвија уништавајуће зло, када се подигне непријатељска подлост, када је борба свуд унаоколо, када неиздржљивост напора достигне крајње границе - тада ништа, али баш ништа земаљско неће пружити подршку души у борби. Ни родбина, ни пријатељи, па чак ни сама љубав, не могу да проникну до дубине душе, да се растворе у њој и да улију у њу мирисно уље и вино бодрости. Тада је душа подвижника сама. Тада ништа земаљско и људско није у стању да јој приђе и пружи помоћ.
Гетсиманија се понавља: И оставивши Га, побегоше сви.
Очигледно, то је неопходно. У борби духа, у савладавању зла, није потребна спољашња подршка. У том трену Син Божији одбија чак и помоћ анђеоских сила: Зар мислите да не могу умолити сад Оца Свога, да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? (Мт. 26, 53). Очигледно, потребно је да оде сва земља, као непотребна и немоћна, и да остане сам дух човеков, насамо са својим Небеским Оцем. То је потребно да између духа крстоносца и Господа не би било ничег што би их раздвајало, и да би Господ остао једини живот, једина сила, једина нада, једино устремљење и једина радост. Потребно је да отпадне све земаљско, и да се сва сила душе, неподељена, преда своме Источнику - Богу.
Остављен од свих, сам са Својим Оцем, Господ је у величанственом спокојству победника пошао ка Своме Крсту. Тако и подвижничка душа, која је оставила земаљско и која је остављена од стране немоћног људског, у највећем спокојству победнице иде ка своме Крсту, јер је са њом њен Господ и Небески Отац.

141. А првосвештеници и сав Синедрион тражаху против Исуса сведочанства да Га убију; и не нађоше. Јер многи сведочаху лажно против Њега и сведочанства не беху једнака (Мк. 14, 55-56).

Будући да је пут Крста - пут одбацивања света и земље, а свет не подноси да га се одричу, он се обрушава на подвижника. А пошто је сила зла - лаж, онда свет најпре бесно насрће на подвижника својим главним оружијем - лажју. Лаж постаје главно оружије у борби против подвижништва. Око сваког крсног пута разлива се море клевета. И што је узвишенији пут, то су клевете гушће и злобније.
То је сасвим јасно, јер лаж је у природи зла, и зло не може да каже истину, будући да оно само представља одрицање од истине; а и шта би зло могло да каже против пута истине, осим неистине? Тако је зло клеветало, чак, и на Сина Божијег, Најчистијег међу Чистима, у Коме није било ни сенке греха.

142. А Он (Христос) ћуташе и ништа не одговараше (Мк. 14,61).

Чиме подвижник добра да одговори на подвале зла? Ћутањем, трпљењем. Његов ослонац је - Бог, и он иде у Царство Божије. Ако га свет мрзи, онда је то знак да је он на правом путу. Да је, пак, од света, свет би своје љубио (Јн. 15, 19). Свет који је оклеветао истину, сам за себе сведочи да су његова дела зла.
И шта му одговорити? Правдати се и говорити о истини? Али, откривати истину свету, зар то не значи показивати му да је његова истина - лаж? И неће ли разобличавање зла изазвати још већи бес света?
Зато је Христос ћутао и ништа није одговарао.

143. А они га сви осудише да је заслужио смрт. И почеше неки пљувати на Њега и покривати му лице, и ударати га, и говорити му: Погоди нам ко те удари! И слуге га бијаху по образима (Мк. 14, 64-65).

Одмах за клеветом свет усмерава на подвижника и своје спољашње оружије - физичко насиље у разним облицима. Лакше им је да делају него да штите своју умишљену истину: "покриваху му лице". Ударцима бича покажи му да си ти у праву, јер је сила у твојим рукама. И "слуге" света, тј. зла, његови робови, труде се око спољашњег тријумфа над Истином.
Тако почиње пут физичких страдања првог Крстоносца - Господа.
"Господе, Ти си шамаран за род људски, и ниси се прогневио, ослободи од трулежи живот наш, и спаси нас" (Велики Четвртак, тропар пророштва који се чита на првом часу).

144. Али првосвештеници подстакоше народ да је боље да им пусти Вараву (Мк. 15,11).

Оправдала се реч Господња: "Свет је заволео своје". Свет је разбојника и убицу претпоставио безгрешном Страдалнику.
Преступник је ближи... Преступник је свој. И свет ће преступнику све да опрости: издаје, убиства - речју: све преступе. Не прашта само једно - непризнавање света и одрицање од света, јер је у одрицању од света сведочанство да су "његова дела зла", и да је, сходно томе, он сам - зло, као што се и дрво познаје по својим плодовима.
Тако свет покрива сваки преступ, а подвижник Крста се зариче на одбацивање света.
"Слава Теби, Господе, Који се све добровољно претрпео ради нас" (Велики Петак, вечерња стихира на "Господи возвах").

145. Пилат, желећи угодити народу, пусти им Вараву, а Исуса, шибавши, предаде да Га разапну (Мк. 15, 15).

Пресуда света над подвижником не доноси се по суду правде, него по суду "угађања". То је фалсификована пресуда којом се подилази жељи разулареног света зла, који не подноси прекоре Правде и Светлости. Она се доноси по мерилима света зла, који ће аплаудирати тој пресуди. Зато је јасно да ће то бити једнострана пресуда - пресуда зла.
Подвижник Крста не може за себе да очекује ништа друго.
Господ је осуђен на смрт: "Распни Га...". Убиј Правду, и бићемо мирни.
"Слава Теби, Господе, Који си пострадао и састрадаваш са људима" (Велики Петак, 4. антифон на јутрењу).

146. И обукоше Му (војници Христу) пурпурни огртач, и оплетавши трнов венац ставише на Њега. И стадоше Га поздрављати: Здраво, царе јудејски! И бијаху Га по глави трском, и пљуваху на Њега, и падајући на колена клањаху Му се. И кад му се наругаше, свукоше с Њега пурпурни огртач. обукоше Га у Његове хаљине и изведоше да Га разапну (Мк. 15,17-20).

Када коначно постане јасно на чијој је страни подвижник Крста, и када буде донета пресуда којом се угађа свету, онда свет подвижнику одговара последњом платом - "платом страдања".
Он обавија подвижника одећом крви (пурпурни огртач), пробада га бодљама зла (трнов венац), све бичеве усмерава на њега и подвргава га најтежим понижавајућим облицима поруге (пљување).
Пошто ће прогон подвижника бити борба идеја, борба два света који се узајамно искључују, онда се свет зла неће задовољити само спољашњим прогоном, него ће га злобно изложити порузи и циничном подсмеху ("поздрављали су Га", "клањали су Му се"...).
Свет зла ће се смирити тек онда када уништи носиоца Истине. Као да му подвижник, као жива савест, смета да живи. Зло се у прогону Правде неће зауставити на пола пута. Оно ће тежити потпуном уништењу Крстоносца.
Тако су Га повели да Га разапну.
"А Он изволи све да претрпи, хотећи да нас спасе од безакоња наших, Својом крвљу, као Човекољубац" (Велики Петак, 13, антифон на јутрењу).

147. И пролазници хуљаху на Њега машући главама својим и говорећи: Уа! Ти што храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси Самога Себе и сиђи с Крста! Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а Себе не може да спасе. Христос, Цар Израиљев, нека сиђе сада с Крста да видимо, па ћемо Му веровати (Мк. 15, 29-32).

Зло не оставља Правду на миру чак ни када виси на Крсту. Ето како је неуништива мржња према добру! И све зато, што је то сукоб два царства - Светлости и таме.
Иако спољашња тама држи врх, она и сама осећа да ће распета Правда ипак остати изнад ње.
Освета таме кључа и на Голготи и обрушава се на Распетога - обрушава се на обореног и већ сасвим безопасног противника. И овде, под Крстом, зло тражи самооправдање вишњег ауторитета Бога. Оно тражи чудо, како би, позивањем на одсуство Божанског утицаја и чуда, прикрило своје безакоње.
Злочинство се са подсмехом позива на одсуство чуда. Оно зна да чуда неће бити, јер се "роду лукавоме и прељуботворноме" знак не даје.
И зло ликује. Подвижник ишчезава на спољашњи начин. Христос остаје на Крсту.
"Ти Који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и Који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас" (Велики Петак, јутарња стихира на хвалите).

148. И они што беху с Њим (Христом) разапети вређаху Га (Мк. 15, 32).

Да, зло слави. Оно слави тако, да његову пресуду одобравају, чак, и лица која су пострадала од њега, па би, чини се, већ и по томе, могла да саосећају са страдалником. Но, тога нема. Од распетог Подвижника окреће се сва земља. Чак и најтежи злочинци Га злурадо вређају.
У земаљском свету нема места за праведност. И Христос остаје на Крсту.
"Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме" (Велики Петак, егсапостилар на јутрењу).

149. А када настаде шести час, би тама по свој земљи (Мк. 15, 33).

Када се правда подвижника разапиње на Крст, онда, очигледно, слави неправда, слави зло. А славље неправде је победа таме. Владавина зла је исто што и мрак - истина је тада изгубљена, изгубљен је пут живота, и људи лутају у помрчини фрагмената истине, измишљених илузија и отворених заблуда, руковођени својим порочним срцем и замраченим умом.
Тама је обузела грешну земљу када се на Крсту угасио живот Пречистог Тела и када је зашло Сунце Правде.
"Достојно је величати Тебе Животодавца, Који си на Крсту руке раширио, и сатро моћ непријатеља" (Велика Субота, непорочни на јутрењу, друга статија).

150. И у девети час повика Исус из свег гласа говорећи: Елои, Елои, лима савахтани? што значи: Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио? (Мк. 15,34).

Ово је израз неиздрживог бола због осрамоћене Правде.
Подвижнику Крста људски је неиздржив тај моменат крсног пута, када славље зла на земљи као да руши читаво дело правде. Дело правде је разбијено, угушено, прибијено на крст. Као да су узалуд били сви напори за савладавање зла и бесплодан сав подвиг у име правде.
Зар је правда тако немоћна када је окружена злом? Зашто таква увреда и понижење? Зашто зло слави потпуну победу? Није ли то тешко искушење за малодушне? Зашто се види таква беда и срамота правде?
И чује се вапај Оцу. Вапај бола због оборене и распете правде. Боже Мој, Боже Мој, зашто си Ме оставио?
"Величамо те, Исусе Царе, и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти" (Велика Субота, непорочни па јутрењу, прва статија).