1. Почетак Јеванђеља Исуса Христа... Ево Ја шаљем анђела Својега пред лицем Твојим... Глас вапијућег у пустињи: Припремите пут Господњи (Мк. 1,1-3).
Тако у души човековој Христовој благовести претходи савет анђела: "Припреми пут Богу". То је - зов савести. Он се чује и када је живот бесплодан. И само у отвореној души - када су срушене преграде страсти, када су поравнате провалије падова - само у припремљеној души, може да одјекне и да се зачује глас јеванђељске речи.
А за гласом Јеванђеља, кад он буде примљен, долази Христос. У супротном - човекове очи су затворене, затворене су и његове уши, и срце је гневно, и он ништа не чује.
2. А Јован беше обучен у камиљу длаку (Мк. 1,6).
Глас савести је строг, суров... Немој га занемаривати, ма како био непријатан... Послушај га!
3. Одговори им Јован говорећи: ...међу вама стоји Неко, Кога ви не знате. То је Онај што долази за мном, Којипреда мном би, Коме ја нисам достојан одрешити ремена наобући Његовој (Јн. 1,26-27).
Долази за мном јачи од мене... Он ће вас крстити Духом Светим (Мк. 1,7-8) и огњем. Њему је лопата у руци па ће отребити гумно Своје, и сакупиће пшеницу Своју у житницу (Мт. 3,11-12).
И у чистој савести природног човека, који није просвећен Хришћанством, стоји "Неко", Кога савест не зна. То је - Бог. Човек се Богу чешће обраћа после спољашњих утисака и утицаја, но Бог је испред свега. Он је најсилнији... Када се душа пружи ка Њему, она тад схвати да је то Онај Коме она није достојна да одреши ремен на обући. То је - Бог. Само Бог може у корену да измени људско ништавило. И чиста душа то схвата. Само Бог може огњем да истреби људски смрад и да струјањем очишћујуће - творачке силе Духа Светога удахне дах новог живота. Такво је крштење душе: смрт у огњу, погребење и устајање у води очишћења, и обновљење у благодати Духа Светога.
4. А када је излазио Исус из воде (Јордана). виде (Јован) небеса где се отварају и Дух као голуб силази на Њега (Мк. 1,10). И када се Исус крстио, док се Он мољаше Богу, отвори се небо, и сиђе на Њега Дух Свети (Лк. 3,21-22).
Тако Дух Свети благодаћу посећује човека по очишћењу крштењем покајања. Када у крштењу покајања буде погребен "стари" човек, човек који пропада, тада се за човека отварају небеса и дарује му се струјање благодатног Духа. Свети Лука богонадахнуто придодаје сећање на молитву Христову по изласку из воде, и тим више продубљује мисао о времену силаска Духа Светога: Исус се по крштењу молио: тада се отворило небо... И хришћанска душа, која је прошла испит очишћујућег покајања, сада треба да ступи у духовни подвиг устремљености ка Богу (подвиг молитве), и тада ће јој се отворити небо. Отуда закључак: не узнемиравај се, не падај у малодушност, не пожуруј Бога да те прими у Своје наручје. Дух Господњи не долази чим помислиш: "Ево, поћи ћу Христу..." Он ће те посетити онда када у покајању погребеш старога човека у себи, онога кога си осудио, и почнеш духовни подвиг устремљености ка Богу.
5. И одмах (после крштења) га Дух изведе у пустињу. И би (Христос) онде у пустињи дана четрдесет, кушан од сатане (Мк. 1,12-13).
Да, одмах... Тек што је душа стала на пут ка Богу, истога часа, као пустињски вихор, наваљују на њу искушења. Пустиња - то је свет бесплодног живота, то је земаљски живот. Он се одмах обрушава на душу, јер између њих нема сродности. Измећу њих постоји борба. И Хришћанин, тек што је обзнанио да је Божији, одмах бива принуђен да ступи у ову борбу са светом искушења. Она је неминовна. У супротном, он није син Духа, него је син земље. И ти буди спреман на сатанина искушења. Прими их спокојно, да би их припремљен за борбу одбио. Не малаксавај и не падај у униније. Борба са грехом је за војника Божијег неминовна; дакле, ако си војник, онда се бори, а не да скршташ руке у малодушности. Борба ће бити дуга. На четрдесет дана се (у Светом Писму) указује као на најдужи, крајњи рок подвига. Предстоји дуготрајна борба. Борба за цео живот.
6. И би (Господ у пустињи) са зверињем, и анђели му служаху (Мк. 1,13).
Када се човек, који је пошао ка Богу, нађе у пустињи живота, на њега насрћу звери. Звери - то су људске страсти. Оне опкољавају душу и прете јој. Зар нису крвожедне звери? И зар не доносе патње хришћанској души? Буди храбар, бори се... Тако треба да буде.
А затим: ти ниси сам! Анђели му служаху. Ево твоје невидљиве страже. Божија рука те сада прати, и твоја одбрана је чврста. Само немој да изневериш Бога!
7. А ходећи покрај мора Галилејског виде Симона и Андреја брата његова где бацају мреже у море; јер бејаху рибари. И рече им Исус: хајдeте за мном, и учинићу вас да постанете ловци људи (Мк. 1,16-17).
Људи живе уз море живота, и сви су они - рибари. Они у море живота бацају мреже душе и помоћу њих лове или благо или смеће.
Пођи ка Началнику лова - Богу - и кроз Њега хитни мреже... И пре свега задобићеш своју душу, која је сада негде по страни, на дубоком, муљевитом дну.
8. (Симон и Андреј) одмах, оставивши мреже своје, пођоше за Њим (Мк. 1,18). И угледа Јакова Заведејева, и Јована брата његова, и они у лађи крпљаху мреже. И одмах их позва; и они оставивши оца својега... пођоше за Њим (Мк. 1,19-20).
Људи су ловци и бацају мреже душа, али мреже су подеране и они покушавају да их поправе. А Господ позива све... Како су се лако одазвале душе призваних Апостола: пошли су истога часа; пошли су оставивши све: имање (мреже)... па и више од тога - пошли су оставивши оца свога.
То је пример за лењу душу!
Колико само призива прође кроз њу. А она је тупа, глува, неосећајна... Господ је зове и зове. Пропаст душе долази услед њене немарности.
9. И бејаше у синагоги њиховој човек са духом нечистим и повика (када је Господ ушао у синагогу) говорећи: Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе Назарећанине? Дошао си да нас погубиш?... И запрети му Исус говорећи: Умукни и изађи из њега! И стресе га дух нечисти, и повика из гласа и изађе из њега (Мк. 1,23-26).
Ово је слика сукоба Христовог света и земаљског света. Земаљски свет не подноси свет Божији, и у души која је почела борбу за добро он огорчено истискује добро: "Прођи се, мени ово одговара... А то није за мене". И у првим сукобима добра са злом, када у души, помаганој силом Божијом, почне да побеђује свет добра, зло напушта своје старо гнездо, тешко потресајући душу. Запамти то. Таква нетрпељивост земаљског света притиска хришћанску душу и са стране, споља, када душа дође у додир са светом земље.
10. Дођоше (Христос и ученици његови) у дом Симонов... А ташта Симонова лежаше у грозници; и одмах му казаше за њу. И приступивши подиже је узевши је за руку, и пусти је грозница и служаше им (Мк. 1,29-31).
Симонова ташта која лежи у грозници је слика човека у свету. Сваку душу у свету сатана тресе као да је у грозници. Ево вас заиска сатана да вас вије као пшеницу. Као што се тресе зрно које се сеје, тако ђаво тресе људске душе.
Било је потребно да Господ узме душу као за руку, и тада је она почела да му служи. У души постоји окренутост Господу, постоји жеља да служи Њему, али снаге нема... свет притиска душу, и њени напори су бесплодни. Тражи руку Божију - тада ћеш се подићи од болести света и почећеш да служиш Христу.
11. А кад би увече, пошто сунце зађе, доношаху к Њему све болеснике (Мк. 1,32).
Зашто људи долазе Христу увече, кад сунце њиховог живота већ залази и када почну да осећају хладноћу ноћи која се примиче? Зашто они одлажу пут ка Христу до времена када више немају снаге да иду, јер су слаби и израњављени. Зашто?
12. И (Господ) не допушташе демонима да говоре да знају да је он Христос (Мк. 1,34).
Коначно, демони знају где је Христос, где је Божије, где је добро, где је зло. Они намерно држе човека у слепилу, у помрчини, да човеку не би засијала Божанска Светлост истине. А због свога слепила човек остаје у ропству ђаволу.
13. А ујутро пре зоре уставши изиђе (Господ), и отиде па пусто место и онде се мољаше Богу (Мк. 1,35).
Узор за тебе, душо! Буди храбра, затвори се у себе, моли се, моли се без краја. Ако је молитва била потребна безгрешном Сину Божијем, како онда ти самоуверено хоћеш да се у животу држиш без ослањања на небо, на свог Небеског Оца? Јасно је да трпиш ране и често падаш.
14. И дође к Њему губавац... говорећи: Ако хоћеш, можеш ме очистити. А Исус смиловавши се пружи руку, па дохвативши га рече му: Хоћу, очисти се... и очисти се. И запретивши му, одмах га удаљи (Мк. 1,40-43).
Тако је у земаљском животу. (Христу) прилази човек, сав покривен губом грехова, али веома самоуверен! Он и поред свега још размишља о себи, о својој снази, о моћи света... Богу упућује питање које представља или израз самоуверености или пак испит: "Ти заиста постојиш, Господе. И милосрдан си. Зашто ми не помогнеш?" А Господ све прашта и стрпљиво чека да се човек исправи - Он Своју милост даје и за такву половичну веру.
"Ја за свакога хоћу да буде чист". Господ ће само строго погледати такву болесну душу, знајући да је Његова милост ни овога пута неће обратити, да она неће послушати Божији призив, него да ће изнова кренути да се вуче по свом грешном путу, као што ни исцељени губавац није послушао Господа.
15. И дођоше к Њему са узетим... и прокопавши (кров од куће) спустише одар... а Исус, видевши веру њихову... (савршава чудо) (Мк. 2,3-5).
Први услов благотворног утицаја силе Божије на људски живот је - присуство вере у кругу на који се простире Божији утицај. Ако постоји вера за достојно и сврсисходно примање силе Божије - Господ савршава чудо; ако вере нема - нема ни чуда.
Овако бива не због недостатка свемоћи Божије, него зато што сила Божија не делује механички. Ако човек нема вере, и сходно томе не може да прими силу Божију, онда ће њено дејство бити или механичко и некако насилно у односу на човекову слободну вољу, или ће, пак, бити бескорисно и расплинуће се. И једно и друго је сасвим недостојно силе Божије као Врховне разумне силе. Зато је и речено: "Не бацајте бисере...", и други пут: "Он (Господ) тамо није учинио чудо због њиховог неверовања".
16. Исус... рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси ТВОЈИ... Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме (Мк. 2,5, 11).
Ево где је узрок физичке раслабљености - греси! Ево једноставне и најтачније дијагнозе физичке дегенерације људи - греси! И то је сасвим јасно, јер грех је увек и пре свега нарушавање норме, искривљавање природе, те је зато праћен растројством - болешћу.
17. И пролазећи виде (Христос) Левија Алфејева где седи на царини, и рече му: хајде за мном. И уставши отиде за Њим (Мк. 2,14).
Како једноставно, како одлучно! Грешни цариник Леви, тек што је чуо Христов позив, без размишљања оставља све што је имао, напушта свој сигуран положај и одлази за Господом као добровољни сиромах. Каква је то одлучност! Леви је устао и пошао...
А наше се душе, најгрешније од најгрешнијих, сада, будући призване, цењкају: "Ево, уредићу свој живот... а шта ћу да добијем?" И пошто дају реч да ће ићи за Господом, постају као онај син који је Оцу, када га је послао на рад, одговорно: Хоћу, господару, и није отишао (Мт. 21, 28-30).
18. Не требају здрави лекара него болесни. Ја нисам дошао да позовем праведнике на покајање, него грешнике (Мк. 2,14).
Овде се види безграничност Господњег позива! Нема болести, нема ране, нема греха, који би грешнике искључивали из овог позива! Лекари остављају неизлечиве болеснике... Људи се окрећу од озлоглашених злотвора... А Христос све позива: "Ја Сам ради вас дошао".
19. Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик (Христос), и тада ће постити у оне дане (Мк. 2, 20).
Да... када се отме од душе Бог, тад наступају мрак, жалост и сузе. Тад треба да почне подвиг без краја, пост без гледања на то који је дан, да би Бог био враћен души.
20. Нико не пришива нове закрпе на стару хаљину; иначе ће одадрети нова закрпа од старога, и гора ће рупа бити. И нико не сипа ново вино у мехове старе; иначе ново вино раздере мехове (Мк. 2,21-22).
Кад будеш гледао истрошену одећу своје душе, кад ти буде жао и када будеш хтео да је обновиш, не дотеруј је закрпама од блиставих тканина. Одбаци китњасте, упадљиве рите, и боље обуци просту, него нову одећу. У духовном животу не треба почињати са устројавањем новог од прилагођавања старом.
"Ново" - Божије, неспојиво је са "старим" - људским. Новом вину силе Божије тесно је и неудобно у старим меховима. Тако ће оно да подере неприкладну спољашњост старог... И биће штете и дуготрајне жалости. Не, него одлучно, без самосажаљења, кидај старе крпе и облачи се у одећу светлости. Тешко? Бог је помоћник. Он је - Савршитељ живота.
21. И говораше им (Господ): Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради (Мк. 2,27).
Не стављајте људске обичаје изнад Божијих захтева. Људски обичај позива даље од храма, тиче се породичног и домаћег живота, и у раскораку је са Божијим Законом. Одбаците његов деспотизам... Нека се обичај потчини човеку ради Бога, а не да господари над човеком, удаљавајући га од Христа.
22. Наваљиваху на Њега који имаху ране да га се дотакну (Мк. 3,10).
Ка Христу треба "наваљивати", Њега се треба "дотаћи"... Тада ћеш бити здрав и ране ће да зарасту. А ићи око Христа хладнога ума и приближавати му се млаким осећањем - то јс бескорисна ствар. Ето због чега одлазе онакви, какви су и дошли!
23. И изиђе на гору и дозва оне које Сам хтеде, и дођоше Му. И постави дванаесторицу (Мк. 3,13-14).
Не труди се да нанижеш подвиге, не бацај се у служења ради Бога... Господ Сам позива слуге које су му потребне на вечно служење вере и љубави. У служењу буди то што јеси, на шта си и призван. Имај осетљиву савест и слушај њен зов, када ти Господ повери нови дуг служења и подвига... Своје мисли увек проверавај опитним саветом слуге Господњег!
24. Како може сатана сатану изгонити? (Мк. 3,23).
Како се можеш у добром делу ослањати на лоше? Како можеш, борећи се против прљавштине у себи, неговати неку другу лаж? Зар ће ти та последња лаж, будући учвршћивана, дозволити да изгнаш оно што је сродно њој? Зар сатана (зло) изгони сатану (друго зло)?
25. Нико не може отети покућство јакога, ушавши укућу његову, ако најпре јакога не свеже, и онда ће кућу његовуопленити (Мк. 3,27).
Тако је и у кући душе. Ако се у њој настани твој моћни непријатељ, ако доведе ту своје пријатеље и стави своје покућство, онда ти више ниси господар својих жеља и поступака, него си постао слуга свога угњетача, и своја права можеш да повратиш само ако провалиш у његову јазбину, ако га свежеш и избациш. А када провалиш, хватај главног непријатеља...
И не иди са страхом око главног зла душе, не знајући како да му приступиш, не одсецај мало, штедећи при томе велико, и тим пре, не улази у компромис са главним мучитељем, него се обуци у "све оружије Божије", призови помоћ Божију, и храбро ступи у борбу.
26. Заиста вам кажем: сви греси опростиће се синовима човечијим, и хуљења на Бога, ма колико хулили; а који похули на Духа Светога нема опроштења ва век (Мк. 3,28-29).
Зашто је тако? Зар Божије милосрђе није свемогуће, зар не може да опрости све? Дух Свети је Божанска Сила, која савршава спасење човека. Значи, хуљење на Духа Светога јесте одбацивање спасења. Како може да буде спасен човек који одбацује средство спасења? Зато непризнавање и непримање благодатних дарова Духа Светога представља неопростиви грех.
27. Ко изврши вољу Божију онај је брат мој и сестра моја и мати моја (Мк. 3,35).
Може ли бити веће и дивније благонаклоности? Ако извршаваш вољу Оца Небеског, онда у Оцу Небеском постајеш брат Сина Његовог и, дакле, постајеш син Божији по благодати.
Господе! Како човек то да понесе? Твоја Божанска реч понесе дух... Она човека води на неисказану висину. Али таква висина има и одговарајућу стрмину! "Што је човеку немогуће, Богу је могуће".
28. Ево, изађе сејач да сеје (Мк. 3,27).
Семе је реч Божија (Лк. 8,11), а сејач је - Господ. Он је изашао у свет да посеје семе Своје Божанске речи, семе живота. Он га сеје све до сада и сејаће га до краја века.
Тако скривени Господ и данас иде по васељени. Он иде по путевима и беспућима, по градовима и селима, по кућама и међу бескућницима. Дању и ноћу Он иде, спасавајући душе људске. И сваког човека на стази његовог живота Господ сретне и запљусне својим дахом... Слатки тренутак. И уједно - о, како страшан тренутак! Зар се душа неће одазвати? Зар се неће окренути за Божанским призивом? Зар ће само на трен да се прене, па да се одмах растане са Христом и опет пође другим, развраћеним путем?
Призив Божији чује се и у гласу савести, у позивима Цркве, у различитим животним околностима. Догађају се и нарочити призиви Божији, као очигледни сусрети са Христом. Душа треба да се одазове, треба да препозна овај велики тренутак и да се преда милости Божијој.
Који су услови одазива?
29. И кад сејаше догоди се да једно семе паде покрај пута, и дођоше птице и позобаше га... А покрај пута, где се сеје реч, јесу они који кад чују, одмах дође сатана и узме реч посејану у срцима њиховим (Мк. 4.4,15).
Ево првог услова за одазив: не држи душу покрај пута, где пролазе непријатељи, где газе ноге хиљада људи, где дува ветар, где се гомила смеће. Тај пут је оно "спољашње" у животу. То је земаљско беспуће. Јер над нама господари зло, ђаво, а за њим и са њим сва деца зла и различите силе победоносног греха (суровост, бездушност, насиље, разврат и још много другог без краја), и стално смењивање свакојаких животних околности. И како у таквим условима може да расте семе Божије?
Ево, по вољи Божијој, семе је пало на душу, и тешке стопе победоносног зла су га погазиле (Лк. 8,5), птице (расејаност) су га позобале, те је душа опет остала празна, ветар је шиба, хладно јој је и непријатно... Не држи душу покрај пута! Држи је унутар ограде којом ју је оградио Отац Небески.
30. А друго (семе) паде на камен, и изникавши осуши се, јер немаше влаге (Лк. 8,6). Посејани на каменитим местима јесу они који... немају корена у себи, него су непостојани, па кад дођу до невоље или гоњења због речи, одмах се саблазне (Мк. 4,16-17), ...за неко време верују, а у време искушења отпадну (Лк. 8,13).
Ево и другог услова: постарај се да у врту твоје душе буде плодно тле... постарај се да у њој буде (земље) црнице - таква средина је засићена силом за добро успевање плодова. Сакупљај у души такву силу! Она је резултат добре мисли и доброг дела. Дакле, нека њихов траг буде дубљи у твојој души. Када је таложење добра слабо, тад семе Божије нема за шта да се прими, нити на чему да ојача. Тад Божије семе расте кржљаво и беживотно, јер готово да нема корена у души.
Зато, кад се појави искушење и патња (а то је неизбежно), слабуњава младица вене и пропада... Јер она нема темељ, нема за шта да се причврсти у души, и нема снажног корена, па тако жега живота и терет животних искушења уништавају слаби изданак добра. Нема ни влаге која га подржава! Влага - то је роса благодатне силе Божије која доноси помоћ. Коначно, из камена влага и не може да се појави... Роса благодати је обилна тамо где је тло засићено влагом добрих дела.
Дакле, бори се против кршевитости и бесплодности душе. За изданке добра припремај у себи земљу добрих дела. И роса благодати спустиће се на њиву душе... Тако ће ојачати младице доброг усева и њива ће се закласити драгоценим зрном.
31. А друго (семе) паде у трње; и нарасте трње и угуши га, и не донесе рода... то су они који слушају реч, али бриге овога века и обмана богатства и пожуде за осталим стварима (и сластима овога живота - Лк. 8,14), уђу и угуше реч, и без рода остане (Мк. 4, 7,18-19).
Трећи услов за добар раст семена Божијег јесте - не дај корову да се рашири у твојој души. Коров је неизбежан. Човек живи у свету зла, немоћан је и склон греху. Господ није уништио кукољ, него га је пустио да расте до жетве (Мт. 13, 30), Значи, корова ће бити. То су те "бриге овога века, обмане богатства и сласти овога живота". И ако им се пусти на вољу, оне заглушују све добро... Зар не знаш како брзо расте дивља трава, како се размножава и како потискује добро семе?
Зато не треба пуштати на вољу унутарњем трњу, које обавија и дави душу, које јој ништа не допушта и не дозвољава добру да се приближи. Кад трње испуни душу и опустоши је од добра, тад наступа смрт душе.
Остаје пустош... само пустош, неразумност циљева, узалудност напора и, као резултат - разорен живот. Кад завлада коров... не може се живети и не може дисати!
32. И друго паде на добру земљу... А они на доброј земљи посејани, јесу они који слушају реч и примају, и доносе род (Мк. 4,8,20). А посејано на доброј земљи, то је који слуша реч и разуме, који, дакле, и род рађа (Мт. 13,23). А које је на доброј земљи, то су они који чувши реч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу (Лк. 8,15).
Овде Господ указује на основне и истинске услове за добро успевање семена Божијег. Први од њих је - добра земља. Добра земља има у себи снагу да подиже оно што је у њој посађено. И у души која се спрема да постане добра њива за речи Божије, потребно је окружење које има снаге да прими и узгаји добро. Добро се добрим привлачи. То, значи, мора да буде окружење засићено силом добра. Само је таква душа у стању да узгаји добро.
Господ указује на примање и разумевање речи Божије као на други услов. За душу није довољно да чује позив Божији. Она треба да га са великом пажњом уведе ("прими" - Мк.) у себе. Овоме треба посветити сву људску способност примања истине, како би реч Божија улазила у душу као једина истинска светлост и као једини истински живот. Такво проницање душе у реч Божију Свети Јеванђелист може да означи појмом "разумевање". Плодоносан је ("род рађа" - Мт.) онај ко реч Божију слуша и разуме.
Господ указује и на трећи услов за добро напредовање семена - држање (чување) речи Божије.
Као што земљорадник, када баци семе у добру земљу, чува њиву да се не закорови, или да је стока не изгази, тако и онај ко обрађује душу треба да чува њиву душе, да се не закорови злом или да је ђаво некако не изгази. Као што је око земљорадника стално будно, тако и на њиви душе човек треба да постави стално будног стражара - чисту савест, чисто срце.
Нека чисто срце, као ограда душе, не допусти да се нанесе штета њиви душе, и тада ће семе Божије расти правилно. Род доносе... они који... у доброме и чистом срцу (реч) држе... (Лк. 8,15). Али, Господ и овај услов не сматра за последњи.
После много труда око обраде земље душе да би она била добра, после сађења семена у земљу ("примања речи"), после пажљивог чувања њиве чистим срцем, треба пројавити још једну особину - трпљење.
Земљорадник улаже много труда, сади семе, и дуго, дуго чека изданке и плодове.
Тим пре, не очекуј да ће на душевној њиви семе истине и добра брзо сазрети; семе живота напредује у трпљењу, у бдењима, у зноју, током многих, многих дана, месеци и година.
Овако вели Господ: род доносе у трпљењу (Лк. 8,15). Такав је пут одазива на Божији призив за добро сазревање у Христу. Спреми се за тај пут са Христом и пођи, подржаван Његовом благом руком.
33. И даваше род који напредоваше и растијаше и доносаше (семе) по тридесет и по шездесет и по сто (Мк. 4,8).
Немој да мислиш да је Господ пристрасан или неправедан, па да некоме даје боље семе а другоме лошије. Семе Божије напредује бескрајно. Реч је о теби, о твојој души... Колико је она припремљена и спремна да прими и однегује Божије семе, толико ће и плода да донесе. Отуда и разлика: једна душа рађа тридесетоструко, друга - шездесетоструко, а трећа и стоструко.
34. И рече им (ученицима): Вам је дано да знате тајне Царства Божијега, а онима напољу све у причама бива. Да очима гледају и да не виде, и да ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се опросте греси (Мк. 4,11-12).
Ево заиста радосних и уједно страшних речи! У односу према Христу једни људи су - слушаоци. Чули су и отишли... Други су - ученици и следбеници. Они су остали да би се испунили речју Господњом и да би је следили. Први су - "они напољу", а други су, очигледно, "своји". Први гледају и не виде, слушају и не разумеју. Други проничу у невидљиво и откривене су им тајне Царства Божијег.
Проникни, схвати! Прави ученици имају отворене очи, они виде тајне Царства Божијег. Они гледају и знају куда иду, знају да је пут само један... Они су срећни, крећу се у светлости према своме једином циљу, јер им је у њиховом срцу откривена тајна. Она их води!
Господе! Како су блажени они који виде! Како су срећни они који ходе у светлости! Њима су откривене Твоје тајне, и Твоје Царство их привлачи. И како су јадни они који не виде! Они лутају у помрчини... И упорно гамижу својим земаљским путевима, да се како не обрате па да им се опросте греси.
Тако је то у животу!
Један човек верује у Бога и иде у цркву, а у њему ипак нема живота и види се да на његовом путу још нема правде. Његов малени живот и његове бриге заклањају му све. Оне су у првом плану, а Христос је ту негде, већ према случају. Такав човек тапка у месту и пузи... И опет - ништа не види. Не види ни свој живот... Иако слуша реч живота, његове су уши запушене и до његове душе ништа не допире. Тако он као и пре, без користи и радости за себе, тапка око Христа и око црквених зидова, док му се живот отеже у једноличности. Такви су "они напољу".
Други је, као што ћеш видети, успламтео... Заиста, као што је рекао Господ, човеку као да су се очи отвориле. Да, човеку се заиста отварају очи, јер он сада почиње да сагледава један циљ живота, један пут, и лако бира оно што је важно у животу, одбацујући непотребно, и тако са душевним миром, помажући Богу, чврсто, у светлости и радости, он полази својим путем.
Тада му се откривају "тајне Божије", јер он и иде ка Царству Божијем! И што је ближи своме циљу, тој је он приступачнији, јаснији и видљивији.
35. И говораше им (Христос ученицима): Еда ли се светиљка доноси да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак постави? (Мк. 4,21)
Пошли смо ка Христу - значи, запалили смо светиљку. "Ја Сам светлост свету" (Јн. 9,5), и од те јединствене Светлости ми смо запалили огањ у својој души. Запалили смо зато да бисмо у светлости ишли за Светлошћу.
Зашто ми пригушујемо своју светлост? Упалимо - угасимо, упалимо - угасимо. Као неразумна деца. И сами знамо да је то лоша игра! Јер остајући у тами страдамо и мучимо се.
И ко ће, када упали лампу, да је стави под суд или под кревет? Свак ће је ставити на постоље. И ти подигни лампу душе - Божанску Светлост - у висину, да се не би запрљала, да би њена светлост осветљавала све путеве срца, и да би све у теби било неугасиво светло, чисто и пријатно.
И запамти: пошао си за Христом - значи, запалио си светиљку. Покривати ту светиљку је потпуно бесмислено, као када би запаљену свећу ставио под суд и тако седео у мрачној одаји.
Не заклањај Божанску Светлост и не скривај се од ње!
36. Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити би што сакривено, а да не изађе на видело (Мк. 4,22).
Ако ти свесно или несвесно гасиш Светлост Божију која се запалила у твојој души, и мислиш да се повремено може живети и без ње, јер је тешко и напорно свагда бити под том Светлошћу, онда дубоко грешиш.
Ако кријеш у својој души тајно место жеља и укорењених навика, мислећи да се оно за неко време може сачувати, а да се одмах не разоткрије, онда дубоко грешиш. Као што се, кад су људска дела у питању, на дневној светлости открива све оно што је брижљиво скривено, и као што излазе на видело и постају свима позната дела обављена у великој тајности, тако се, тим пре, ништа не може сакрити од Светлости Божије. Она прониче у свако тајно место и просвећује све кутке душе. И зато, да те када дође време не би било веома, веома срамота пред Господом, пред другима, па и пред самим собом, што си у души сакрио своју вољену трулеж, најбоље је да је одмах откријеш.
А са Светлошћу Божијом поступи овако: постави је на врх душе. Нека осветли сваки кутак како би се показала сва неуредност и прљавштина душе. Буди немилосрдан према себи. То је корисније. На светлости ћеш се лакше уредити. И немој повремено да гасиш светло. Јер како спремати по мраку? Само ћеш разнети блато и преместити прљавштину из једног угла у други...
Управо ово и чинимо онда, када пођемо корак напред у светлости, а потом се у помрчини вратимо два корака уназад.
А душа се исцрпљује и болује од пустоши и незадовољства.
37. И говораше им (Христос ученицима): Памтите што чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате. Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има (Мк. 4, 24-25).
Вапијућа неправда! Узеће се и последње од сиромаха... И даће се ономе, ко и без тога већ има довољно.
Не буни се крви! Овде је мудрост. Није Христос узалуд упозорио: Памтите што чујете.
Овде је непоколебиви закон духа. Дух Господњи је живот и светлост. Живот од Духа Божијег је напредовање и раст. И светлост баца своје зраке посвуда. Тако бива у духовном животу.
Ако је семе Божије пало у твоју душу и ти га не гушиш, оно ће да расте као грудва која се котрља по снегу, и испуниће сву душу. И што је грудва светлости силнија у души, тим више она све потчињава себи, расте и расте све више, прожима и захвата све поре душе и све аспекте живота.
У таквом стању душа као да се отвара и постаје налик сунђеру. Као што сунђер, скупљајући у себе околну влагу, расте и шири се, тако и душа која је окусила Божански живот и Божанску Светлост, упија све оно невидљиво Божанско, и тако се сама шири, излази и подиже. Души се у таквом стању у изобиљу даје Божије, не зато што је Бог неправедан према другима, него зато што ова душа постаје способна да прими Божије. Њој се у већој мери откривају тајне Божије и даје јој се сила Божија, јер таква душа боље прима Божије обраћање ка људима и Његову силу.
Одатле закон: ако имаш више - више ћеш и добити. Ето због чега је речено: ко има, даће му се. Из истог разлога: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити!
Ако мериш животом и светлошћу - добићеш животом и светлошћу. Ако мериш богато - добићеш богато... Не, није тако: добићеш и богатије, добићеш неупоредиво више, јер Бог Духа не даје на меру (Јн. 3, 34). Зато Христос додаје: и дометнуће се вама који слушате.
Ако си онај који слуша и чује, то значи да су ти уши отворене, те да ниси "онај напољу", него "свој", и теби се откривају тајне Божије (Мк. 4,11), а у њима - светлост и живот.
И, коначно, светлост и живот се не дају људском мером. Речју "мера", онако како је употребљавају људи, одређује се твоја способност за примање Духа и живота, док Господ даје без мере и рачуна. У поређењу са оним што ти имаш, Господ, по Својој моћи, даје обилно и преизобилно. Е, то је према људском рачунању изражено речима: и дометнуће се вама који слушате.
А шта је са оним који нема?
Прати мисао Господњу и биће ти јасно. Као што у односу према ономе који има, Господ уопште није неправедан, него је у питању способност људске душе за духовно узрастање, управо тако је и са оним који нема. Господ је дошао да спасе онога који пропада - може ли Му се онда приписати да узима и последње од онога ко је слаб?
Господ обилно обасипа светлошћу и животом. Онај ко је у себи чврсто укоренио прве клице Божије Светлости и живота, тај захвата зраке Божије светлости и силе, и усваја их, и расте под Господњим утицајем. А ко је духовно слаб и немаран за клице Божије, као темељ душе, тај, ако и захвати од семена живота, оно ће, не налазећи добро тло у људској души и не имајући корена, брзо усахнути и пропасти, као да га није ни било. Сети се приче о сејачу. Излази, да од онога који нема, и нема шта да се узме. Па зар је он и имао нешто? Уосталом, не зове се он узалуд "онај који нема". Овде добро дође старословенска редакција текста; она каже да се од онога који нема узима оно "јеже мнитсја имјети", тј. узима му се оно што мисли да има, док заправо он ништа и нема, нити му се ишта узима. Дакле, Господња реч: "узеће се", значи да ће "ишчезнути", "нестати без трага" и "расплинути се као дим" оно, што је човек сматрао за своје духовно богатство.
Не чуди се! Често се догађа да неко "мисли да има". То се може рећи за сва она душевна стања која апостол Павле назива "изгледом побожности", тј. када се побожност види споља, а њене унутарње силе нема (2. Тим. 3,5).
38. И говораше им: Тако је Царство Божије као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу класу (Мк. 4,26-28).
Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17,21). А ако би у смерној вери пожелео да проникнеш у тајну откривања Царства Божијег у души, онда ти Господ наведеним речима даје одговор. Господ каже да је за разумевање Царства Божијег немогуће желети видљиве ствари, јер ако је и код земаљских, видљивих ствари, људском уму откривен само спољашњи процес физичке појаве, а заклоњено унутрашње биће посматране ствари, како онда може чулно да буде опажено најскривеније пројављивање чисте духовности?
Ето, кад семе расте, ти знаш све о хемијским једињењима која помажу његов раст, али то, како се одвија само формирање ткива и како та творачка сила, похрањена у семену, кроз дуги и сложени процес образује нови живот, то је скривено у природи. Исто тако, деловање силе Божије скривено је у људској души. Ту делују Господ и човек. Творачком силом Животворног Духа, од елемената Царства Божијег, Господ ствара обновљену људску природу. А како мало-помало расте семе новог живота, како се силом Божијом подижу младице, како постепено сазрева колос душе - то остаје скривено.
Пројављивање Царства прихвати као чињеницу. Оно јесте. А сам се, са највећом пажњом, држи онога што се од тебе, као учесника ове тајне, тражи.
Господ указује на то, да се, по аналогији са земљорадником који сеје семе, од човека захтева упорна будност у односу на своју душу и на откривање силе Божије у њој.
Као што земљорадник, када посеје семе, стално брине о њему: да ли је добро покривено земљом, да ли има довољно влаге, неће ли стока да изгази њиву... И као што у сталној бризи одлази на њиву дању, тако је немиран и ноћу, буди се, и гледа, и стражари - тако и ти у стицању силе Божије неуморно буди чио. И ти, који брижно негујеш семе Божије у души, никад не заборављај на њега... Пажљиво га чувај!
Брини се о њему дању... Чувај га ноћу. Је ли у души добра земља, да ли има довољно влаге добрих дела, нису ли се прикрали непријатељи, неће ли га изгазити. Непрестано посматрај и бди. Чувај дању, устани и заштити душу ноћу. Као бесмртни стражар душе, постављен од Бога, као учесник у тајни Божијој, стој без умора, чувај њиву, када је Господ обрађује. Буди достојан Онога Који те је призвао и Који ти је поверио чување дела Божијег! А и у свему осталом препусти се великом Творцу и Савршитељу - Богу.
Ти пазиш - Он дела.
И клас душе зри и буја од силе Божије. Открива се Царство благодати! А Савршитељ новог живота је - Господ.
39. А кад сазри род, одмах пошаље срп; јер наста жетва (Мк. 4,29).
"Срп" се шаље одмах пошто плод сазри. Значи, докле траје раст, траје и људски живот. Одатле произилазе следећи закључци (запамти их):
Први: твоје обрађивање душе треба да траје читав живот. Зато не посустај, труди се, усавршавај душу, неуморно иди ка Ономе Који те позива! Ако си жив, значи да се мера твог духовног раста још није испунила.
Други: ако Господ узме к Себи добру хришћанску душу, значи да је та душа доспела у ону меру савршенства, коју је способна да прими. До испуњавања ове мере може да дође и у позном узрасту, и у зрелом, и у младости. А колико је душа способна да прими, то је познато само Господу. Ето због чега је Његов суд о крају људског живота праведан.
И трећи закључак: ако Господ пресече рђав живот, онда то значи да су прошле године Божијег очекивања плода од душе и да је смоква безнадежно бесплодна; тада се на њен корен пушта секира. Ево три године како долазим и тражим рода... и не налазим. Посеци је!... Господару, остави је и ове године... Па ће можда родити; ако ли не, посећи ћеш је доцније (Лк. 13,7-9).
И на другом месту: А већ и секира код корена дрвећу стоји; свако, дакле, дрво које не рађа добра рода, сече се и у огањ баца (Мт. 3,10).
Као што се у животу појединог човека срп шаље онда, када се заврши његов духовни раст и када се испуни мера његовог духовног узрастања, тако ће и у животу васељене жетва да наступи онда, када човечанство исцрпи своје духовне силе (Али Син човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи? - Лк. 18, 8) и када се покажу изабрани, који ће напунити Царство Славе. Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи? - питају свети Господа - ...и речено им би да почину још мало времена, докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они (Откр. 6,10-11).
40. И говораше (Христос): Са чиме ћемо упоредити Царство Божије?... Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свију семена на земљи; а кад се посеје, узрасте и буде веће од свега поврћа, и пусти гране велике да могу у његову хладу и птице небеске боравити (Мк. 4, 30-32).
Клица Царства Божијег у људској души увек је малена, сасвим малена, сићушна као горушичино семе. Ово стога што душа у свету бива узнемиравана стихијама света, које се разликују од силе Божије - она је сва загушена светским стварима, а семе Божије у њој пропада, мало је, сићушно, као зрно горушице. Међутим, када ојачаш то мало семе, када станеш на стражу покрај његове младице, Господ ће Својом творачком силом начинити у теби обновљеног човека, и тада ће мало семе почети нагло да расте, брзо ће се разгранати и потиснуће коров, обухватиће све пространство - читав свет душе.
И ето, кад се душа испуни густим и крупним гранама благодати Божије, на њу ће се спустити сенка раја. Жега страсти више неће исушивати добро. У животворној хладовини благодати, задржава се и види све небеско и духовно, као што се птице небеске радо склањају у сенку грања на дрвету.
41. Казиваше им (Господ) реч колико могаху слушати (Мк. 4,33).
Разумевање речи Божије даје се по мери твоје унутрашње способности да примиш ову реч, зато се моли са пророком: Отвори очи моје (очи моје душе), да бих видео чудеса (да бих схватио сву чудесну дубину) закона Твојега (Пс. 118, 18).
42. А ученицима насамо (Господ) тумачаше све (Мк.4, 34).
И теби ће Господ "насамо" да открије Своје тајне, онда када се душом удаљиш од светске буке, када душу истргнеш из обавијености земаљским делима, када побегнеш од површне и лакомислене гомиле, када побегнеш од раслабљујућег утицаја људског порока и похоте, и покидаш узе које везују твоје ноге.
Дакле, кад насамо дођеш Господу, кад дођеш са чистом, слободном, невезаном душом, оставивши све иза себе, тада ће Господ почети да ти се открива у усамљености дубоке молитве, у пажљивом читању Светог Писма, у светом размишљању о путевима Божијим.
43. И рече им (Господ) у онај дан увече: пређимо на ону страну (Галилејског мора) (Мк. 4, 35).
Добро је свако вече одлазити с оне стране мора живота. Одлазити од узбурканих таласа и опасности мора, да не би било бездана под ногама. Добро је у тишини стати на тврду земљу закона Господњег. И тамо сусрести Христа. Јер је и Он тамо пловио са ученицима.
44. И они (ученици)... узеше га(Христа) као што беше у лађи... И настаде велика бура од ветра; и валови тако запљускиваху лађу да она већ поче да тоне. А Он беше па крми спавајући на узглављу; и пробудише га и рекоше му: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо? И уставши Он запрети ветру... И утоли ветар, и постаде тишина велика. И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере? (Мк. 4,36-40)
На мору обично има таласа. На мору бивају и буре. На мору долази и до "велике буре". И таласи запљускују лађу. Када човекова лађа плови по мору живота, она неминовно бива изложена таласима, не може да избегне буре, а понекад се догађа да доживи и "велику буру". Тада таласи свакојаких напасти, невоља, искушења и грехова нештедимице бију људску душу, пробијају унутра, оштећују сакупљено добро које лежи у дубини душе, ударају је, бацају горе-доле, и лађа душе се у тој борби предаје, почиње да тоне, и одлази све дубље на пучину...
Твој живот је лађа која плови, а около је усталасано море. Зато буди спреман! На своју тешку пловидбу Хришћанин полази са Христом: и они (ученици)... узеше га (Христа),.. Он је заузео место на крми. Уосталом, Он је кормилар - кормилар живота. Али у својој лакомислености човек стално заборавља на Предстојатеља живота, и на то да плови над безданом. Човек сам управља својим животом, као да све зна и да не може себи да нанесе штету.
Излази да Христос само присуствује животу човека, али не игра никакву улогу. Он није активан; Њему се не допушта да управља животом; Он као да је непокретан. Свети Јеванђелист ову мисао сликовито изражава речима: Он беше на крми, спавајући на узглављу.
А када се човеку догоди несрећа, када га притисну искушења и он увиди своју немоћ, тада се хвата за Бога, и често, веома често, упућује Му молбу, са примесом прекора: Учитељу, зар ти не мариш што пропадамо?
Ви не будите лакомислени! Него будите пажљиви и када пловите са Њим, увек Му дајте кормило. Јер Он је Кормилар! А у духовној сањивости вера слаби... Где је пак маловерје, тамо настаје пометња, а где је пометња, јавља се страх.
Кад је кормило живота у Његовој свемогућој руци, не плаши се! Ако Он и допусти да се бура појави, ипак, никако неће дати да верна лађа потоне. Зато, чак и ако се бура света обрушила на тебе, чим осетиш да је за кормилом живота Он, Кормилар у Кога се надаш, чим осетиш да је дошао, да стоји ту и да управља - у твојој ће души завладати таква тишина, да ће се бука светске буре чути само као удаљени глуви шум непокорне и зле стихије.
У теби и око тебе, биће само спокојство и мир присуства Божијег.
45. Одмах га (Христа) срете из гробова човек с духом нечистим, који борављаше у гробовима и нико га не могаше свезати ни веригама; јер је много пута био свезиван у окове и вериге, па је искидао вериге и окове изломио; и нико га не могаше укротити. И стално и дан и ноћ он беше у гробовима и по горама, вичући и бијући себе камењем (Мк. 5,2-5).
Ово је слика човека који се налази у ропству зла, у рукама сатане. Такав човек живи као у гробовима, јер његов живот је пут смрти. На висинама самољубља, на стрминама гордости, на хридинама егоистичке усамљености (...ја сам бољи од других, паметнији од других... ко је ауторитет за мене?), у понорима греха, у теснацима неправде и лажи, у јамама смртоносних посрнућа - то су стазе његовог пута.
Он борављаше у гробовима... Он живи по стеновитим врлетима... Тамо нема живота: ни растиња, ни звери... То је пут смрти! На њему човек не трпи више ништа што таквом путу не пристаје; све друго он одбацује и осуђује. Душа, поробљена злом, као да се предала своме господару и добровољно ради за њега. Она одбацује, ломи и уништава све што покушава да је исправи, све што садржи макар и наговештај другог света, различитог од света зла.
Све ово изазива бесну мржњу, и човек, као безумник, кида све везе доброг живота. Он кида везе части, савести, дуга, кида породичне везе и, коначно, долази до Бога, хули на Њега, и ломи свете заповести закона Божијег, тврде попут окова.
И ко може да га укроти?
Овај господар, коме се он предао, то је зло, ђаво. И само ђаво има власт над њим, и само њему он служи.
Какво жалосно стање, какво ужасно стање!
Ти мислиш да је човек срећан зато што служи ђаволу? Ево његове среће: "и стално, дан и ноћ, он је викао и ударао се камењем". Вечни немир, вечно незадовољство, вечна потера за оним што је "неопходно за живот", а неухватљиво. Бесконачни круг незадовољства, ћорсокаци, и свуда около некаква бескрајна пустош, уз све напоре да се живот испуни. И, коначно, крик празнине... Крик без краја, даноноћни, као печат одбачености. Убрзо затим и окружење постаје такво, и човек зла живи по горама. Разумљиво, свуд око њега је голи камен зла, и он се бије камењем до крви, по ногама, по рукама... Камење му притиска груди. На том путу смрти он је сав у ранама.
46. А кад виде (бесомучник) Исуса издалека, потрча и поклони му се (Мк. 5,6).
Задивљујуће! Демон - биће отпало од Бога - признаје и поштује Бога. Издалека он је угледао Христа и потрчао да Му се поклони. О томе говори и Свети апостол Јаков: И ђаволи верују, и дрхте (Јак. 2,19). А други пут грешник као да постаје љући и од самог сатане - он бежи од Христа, и хули, и мрзи га.
Али овде је могуће и друго објашњење: како у ђаволу, тако и у човеку-грешнику, макар и у најскривенијем кутку његове душе, ипак постоји свест о томе да Светлост и Добро постоје, да су изнад зла и да су достојни познања.
47. И повикавши из свег гласа (бесомучник) рече: Шта хоћеш од мене, Исусе Сине Бога Вишњега? Заклињем те Богом, не мучи ме! Јер му (Исус) говораше: Изиђи, душе нечисти, из човека! (Мк. 5,7-8)
Ево новог сведочанства о томе, да тама не подноси Светлост и да зло не подноси Добро. Не мучи ме! Ко га је мучио? И само присуство Светлости, за таму је неиздрживо (упор. Мк. 1,23-24).
Тако, у додиру са добром, грешник пада у стање раздражености ("повика из свег гласа"); он упућује изазове добру: Шта хоћеш од мене? Кад Светлост почне да побеђује таму, и кад добро, јачајући, хоће да истисне зло, тад се душевна криза одвија веома болно.
Ђаво нерадо напушта место на које се навикао. За њега је болно да се повлачи са положаја. Не мучи ме! Он се мучи и, одлазећи, мучи своју жртву. Запамти то! Душом ипак управља Господ, све док она потпуно не одступи од зла. Коначно, Он једним дахом уста Својих изгони сатану.
48. И молише га (Исуса) много (демони) да их не шаље из оног краја. А онде по брегу пасаше велико крдо свиња. И молише га сви демони говорећи: Пошаљи нас у свиње да у њих уђемо. И допусти им Исус одмах. И изашавши духови нечисти уђоше у свиње: и навали крдо с брега у море; а беше их око две хиљаде; и утопише се у мору (Мк. 5,10-13).
Демони су га молили да их не шаље из оног краја. Зло се, као жива стихија, групише; сродно се сродним привлачи. Групишући се, стихија добија снагу...
Ствара се моћна средина, која господари и гута све око себе. Тако се слажу један преко другог слојеви стихије зла. Јасно је да поборницима зла не прија разбијање тих слојева. У својој средини они су јачи, њихово погубно деловање је лакше и силније. Ето због чега демони моле да буду остављени у истом крају. Тако бива и у људском друштву: зло се, попут заразе, шири, спушта се попут црних мрља на људе и има тенденцију да потчини све око себе.
Зло се насељава у виду семена... Постоје семе лажи, семе лакомислености, семе бездушности, семе гордости и др. Зло захвата породицу, оставља траг на роду, баца своју сенку на цео народ. То зло се концентрише по групама; људи означавају групе називом "околина" (друштво), и кажу: "Околина је крива".
Догађа се, да се зло концентрише по областима. Постоје области окрутности, бездушности, саможивости; постоје области лакомислености и разврата; постоје области обести, дрскости, свакојаких увреда и сл. Пошто Господ у овом свету зло не уништава у потпуности, Он допушта да жаришта зла постоје и трпи их. Ето због чега демонима допушта да остану у истој области. Тако демони одлазе у свиње.
Свиње су слика порочног људског рода. Значи, демони одлазе у своју средину, у велику, изграђену, укорењену средину (велико крдо). Свети Јеванђелист два пута истиче да је то средина зла. Свиње су пасле по брегу, тј. по гори, дакле на месту на коме је живео бесомучник - то су путеви смрти и зла. И на другом месту: навали крдо с брега саможивости и порока. На том брегу је био и бесомучник. То је средина зла. Дакле, демони одлазе у (крдо свиња као у) своју средину.
Али њихов крај је један - смрт. Свиње се даве у мору. Крај пута смрти је - само смрт, духовна смрт.
49. И изиђоше људи да виде шта се догодило (Мк. 5,14).
Ево слике људске гомиле. Како је само она површна, малограђански ускогруда и сва обузета спољашњим утиском! Чини се да је ништа, баш ништа не може пробудити из духовног сна.
Велики Учитељ је ту. Он савршава знамења, разоткрива неправде живота, позива на препород. Таласи његових речи већ запљускују људске душе. Његова знамења потресају места у којима људи живе, а малограђанин, сањив и безвољан, изашао је да види шта се догодило. Јеванђелист кратким и једноставним речима даје изражајну слику живота: Изиђоше да виде шта се догодило. Епско спокојство!
Ништа их не може покренути, они се и не труде да схвате шта се догађа, нити покушавају да се уздигну изнад уобичајене ситничавости. Потпуно су обузети спољашњошћу. Само ускогруда, свепрождирућа радозналост: шта се догодило? Јеванђелист Лука (8, 35-37) код Гадаринаца примећује само осећање страха пред догађајем који је за њих несхватљив, и који им је причинио материјалну штету.
Тако је било увек! Таласи Божијих призива звонко ударају у људске душе. Знамења потресају зидове људских обиталишта, а њихов становник се само кида од ситничавости и лакомислено виче: шта се догодило?
50. И почеше га (Христа) молити (Гадаринци) да иде из њихових крајева (Мк. 5, 17).
Устаљивање зла! Зло је ушло у поредак живота и има сва права грађанства. Свет сопственог живота у потпуности је прихватио "своју" потчињеност злу. Човек се свикао на атмосферу "свога" света, он не мисли на други и не жели га. Продирање другог, онога што је туђе "сопственом" свету, доноси неспокојство и немир. "Чему нешто ново, чак и ако је у њему истина? Овако је мирније!"
А када таквом устаљивању зла и успостављеној равнотежи (отупелости) у злу прети потрес са стране, када уплитање добра доноси неспокојство (житељи оног краја уплашили су се када су дознали за чудо са бесомучником), или када је излазак из навикнутости на зло повезан са материјалним губитком (свиње су се утопиле у мору), тада онај ко се предао злу у потпуности одбацује све оно што је нарушило његову земаљску срећу. Он овако размишља: "Тако сам навикао... А Бог, савест... може човек још и непријатности да навуче...! Не! Та ствар нам није потребна".
Почеше га молити да иде из њихових крајева. И Господ напушта овакве људе.
