СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГРИГОРИЈЕ ЛЕБЕДЕВ К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ (Духовна размишљања над Јеванђељем по Марку) 51-100

51-100


51. Мољаше га (Христа) онај што је био бесомучан да буде с њим. А Исус му не даде, већ му рече: Иди кући својој к својима и кажи им шта ти је Господ учинио, и како те помиловао (Мк. 5,18-19).


Зашто Христос на другом месту заповеда да се остави дом, и позива за Собом? Хајде за мном - рекао је младићу (Лк. 18,22). И још: Сваки који је оставио кућу... оца... матер... жену... имена Мога ради... наследиће живот вечни (Мт. 19,29).
Постоји заповест о љубави према Богу, и она је прва и најважнија.
Љуби Господа Бога својега свим срцем својим... Ово је прва и највећа заповест (Мт. 22,37-38). Постоји и заповест о љубави према ближњем, и она је по својој важности једнака првој: А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт. 22,39).
Испуњавање прве заповести проверава се другом: Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је (1. Јн. 4, 20). Зато Господ, утврђујући исцељеног бесомучника у љубави коју је овај имао према Њему, шаље га на дело љубави према ближњима: Иди кући својима...
На крају, прво дело, дело љубави према својима, према сродницима, открива овима истину живота, ако пребивају у тами. Исцељеноме је управо и заповеђено да пође невернима и исприча им о Господу и о чудесним делима Његовог милосрђа. Када је пак дело љубави већ извршено (Све ово сачувах од младости своје - Мт. 19, 20), онда се човек упућује на свецело предавање себе Богу, што је већ граница савршенства. Ако хоћеш савршен да будеш... хајде за Мном (Мт. 19, 21). А када се при извршавању дела љубави показало да "ближњи" не припада Христовом свету и да не жели да напусти свој свет, тада, по речи Господњој, долази до растављања човека од оца његовог (Мт. 10, 35); ради Царства Христовог човек оставља дом, оца, мати и жену, како би наследио живот вечни (Мт. 19, 29). Овим Господњим речима, упућеним исцељеноме, указује се на обавезу вернога да не скрива милост Божију која се пројави човеку, да је препричава свету, нарочито у оним случајевима када је људима око њега потребно утврђивање у вери. Као што је Господ у име дуга љубави упутно бесомучника његовим ближњима да би им овај открио истину, тако је исто наш свети дуг, у име љубави, да својим ближњима који ходе у тами откријемо Истину Христову и да им покажемо свој живот по тој Истини.


52. И он (исцељени бесомучник) отиде и поче проповедати у Декапољу шта му учини Исус, и сви се дивљаху (Мк. 5,20).


Опет гомила - радознала и равнодушна, поводљива за новинама и духовно дремљива. И сви се дивљаху... Они схватају новину, обасипају питањима, траже појединости, препричавају један другоме, слежу раменима због необичности онога што се догодило... Живнули су, читав ће дан причати само о томе... И сви се дивљаху!
Зашто га нису позвали натраг? Зашто нису исправили своју грубост? Јер они су изгнали Великог Човека Који је учинио добро! Зашто нису пали пред ноге Учитељу? Зашто им се душе нису пренуле? Зашто нема кајања? Они, чак, нису ни свесни тога о чему је реч. Узнемирени су. Или су им драже свиње, а људска се души лакше навикава на зло? У мору спољашњег, они су се само "дивили". А Он је отишао... Он се окренуо од њих, можда заувек!


53. И за Њим (Исусом) иђаше народа много, и притешњаваху га. И жена нека која је дванаест година боловала од течења крви, и много препатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било, кад је чула за Исуса, дође с народом и дотаче се остраг хаљине Његове. Јер говораше у себи: Ако се само дотакнем хаљина Његових, оздравићу. И одмах пресахну извор крви њезине, и осети у телу да оздрави од болести. И одмах Исус осети у Себи силу што изиђе из Њега, и обазревши се на народ рече: Ко се то дотаче Мојих хаљина? И рекоше му ученици Његови: Видиш где те народ притиска, и питаш: ко се дотаче Мене? (Мк. 5,24-31).
А Исус рече: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8,46).
А жена, уплашивши се и дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред Њим, и каза му сву истину, а Он јој рече: Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје! (Мк. 5,33-34)


Ово је једна дивна јеванђелска прича. Она је монолитна и не може се рашчланити. Њен садржај је једноставан и толико познат, да више готово и не изазива пажњу. Жена страда дванаест година. Нема јој помоћи од људи... Са дубоком вером она дотиче Христову одећу и добија исцељење. И то је све. Просто и јасно. Али у овој дивној причи има и таквих бљештавих кристала чију светлост поглед не може да издржи, пред којима дух бива усхићен, и чија дубина доводи у недоумицу.
Хоћу ли наћи речи да их опишем? Главна мисао овде је - показивање Божанске Силе.
Бог је Дух, Божанска Сила је највиша духовна сила. Дакле, она није материјална и природни закони на њу се не могу применити. Говорити о тој Сили користећи при томе материјалистичке појмове, значи - богохулити. То наравно никако не значи да Божанска Сила, због своје најфиније духовности, за нас, који смо материјална бића, представља чисту фикцију, илузију, готово самообману. Такође, немој мислити да пројављивање Божанске Силе у материјалним стварима - услед њене несродности са тим стварима - представља илузију.
Не! Будући да је људски дух (не душа) удахнут од стране Божанског Духа (и духну му у нос дух животни), и да у људском духу постоји атом сродности са Божанским Духом -Божанска Сила може да буде опажена духом човека.
Јеванђелска прича о крвоточној жени потврђује ову мисао чињеницом из живота. Ова чињеница показује да је Божанска Сила - реалност. Она је реалност, попут било које видљиве физичке појаве.
Имајући у виду ускост и ограниченост људске мисли, навикле да се вуче по свету ограничености и да све мери незнатном мером земаљских ствари и релативних појмова, Сам Господ Исус Христос је, да би задовољио људе, у догађају са болесном женом материјализовао пројаву Божанске Силе до опипљивости физичке појаве.
Јеванђеље прича: у тренутку жениног додира Исус осети у Себи силу што изиђе из Њега, на шта и Сам јасно указује: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене (Лк. 8,46). Ова сила, као какав материјализовани ток физичке енергије, излази под утицајем физичког подстицаја - додира.
У моменту жениног додира Христос осећа деловање силе. То је два пута назначено причом. Исус (у тренутку додира) осети у Себи силу што изиђе из Њега; и други пут: Неко ме се дотаче, јер Ја осетих силу која изиђе из Мене. Коначно, Божанска сила, када изађе, није неухватљива, не ишчезава без трага, него попут материјалне енергије производи одређено физичко деловање. Болесна жена, читамо код Јеванђелисте, одмах је, у тренутку када је дотакла Господњу одећу, "осетила" Божанску силу и њено деловање. И одмах пресахну извор крви њезине и осети у телу да оздрави од болести.
Погледај како је Господ снисходљив према људским слабостима. Он до разговетности физичке појаве доводи Своју Божанску Силу, да би је показао људима. Увери се. Знај, веруј дубље. Поклони се Христу!
Пођимо даље у анализи задивљујућег, непоновљивог јеванђелског догађаја.
Божанска Сила, када је усмерена према људима, сва је међу њима, сва им је обраћена, сва је усмерена ка њиховој користи и спасењу. Уосталом, Христос се и јавио на земљи да би људима открио ову Божанску Силу и да би њоме спасао људске душе.
Христос је са Својом Божанском Силом сав на земљи, и Његова Сила откривена је за служење људском роду. Нека дође ко год хоће, нека узме и искористи! Свети Јеванђелист исказује управо ову мисао, када нарочито истиче да је Господ био окружен народом. За Њим иђаше народа много, и притешњаваху га. И ученици су му рекли: Видиш где те народ притиска. Значи, Сила Божија је људима откривена, доступна. Узми, искористи! Али потребан је контакт, јер Божанска Сила не делује механички, улазећи сама у душе.
Божанска сила није слепа стихија, која механички прожима свакога ко споља дође са њом у додир. Јер око Христа се, док је Он ишао у дом Јаиров, гурало мноштво народа. Народ га притиска, значи, без сумње, десетине људи су се макар и нехотице дотицале Њега и Његове одеће; Христови ученици на то и указују: Када је Господ, као да му није познато да га је дотакла она жена, упитао: Ко се то дотаче Мојих хаљина? - ученици са полупрекором примећују: Видиш где те народ притиска, и питаш: ко се дотаче Мене? Очигледно је да су многи могли да дотакну Христа у време док је ишао Јаиру.
И очигледно је да су у том мноштву Њега дотицали и болесни, будући да је за Христом, као за прослављеним чудотворцем, ишла гомила, и у њој је, то се са сигурношћу може рећи, било и болесника, који су такође могли да Га дотакну. Тако су га дотицали многи, а исцелила се само једна жена. То значи да није исцелио сам механички додир са Божанском Силом, него је ту играо улогу један додатни чинилац - чинилац који је ону жену која га је дотакла и укључио у сферу Божанске Силе.
Који је то чинилац? Откуд он?
Тај чинилац није од Христа. И Сам Господ нарочито подвлачи да тај чинилац не долази од Њега. У причи о овом чуду као да се истиче пасивна улога Христа. Он не само да није намеравао да исцели жену, него се чини да, чак, и не зна ко Га је дотакао. Он тражи тога ко Га је дотакао... (А као Бог, Он је сигурно знао ко Га је дотакао!)
Осим тога, све околности чуда су такве, да изгледа као да се деловање Божанске Силе догодило мимо знања Божијег и мимо воље Божије. Божанска Сила као да је била принуђена да се излије мимо воље Бога. И Спаситељ хоће да ситуацијом у којој се одиграло чудо посебно истакне ову околност.
"Ја Сам у народу. Ја Сам међу људима. Ради њих Сам дошао, Моја Сила је спремна да се излије у било ком тренутку. Али у њеном изливању не делујем само Ја, него још један, допунски фактор". Који? Ако тај фактор није у Господу, онда се очигледно налази на другој од две стране које се сједињавају, тј. у човеку.
Да, овај фактор је очигледно у жени. Она сама као да изнуђује изливање Силе Божије у себе. А сада научимо од Господа: чиме је жена принудила Божанску силу да јој се открије и да је исцели? Који фактор са стране човека успоставља контакт Бога са човеком?
Жена је дотакла Христа. Кроз додир се у њу излива Божанска Сила. Али додир је само спољашњи чин. То је само видљиви знак Божијег посећивања човека. Сам спољашњи акт, додир сам по себи, не обезбеђује откривање Силе Божије. Ми смо видели да су Христа дотакли многи, али се исцелила само једна жена. Истовремено са спољашњим актом - додиром, жена показује и унутрашњи - веру. Кћери, вера твоја спасла те је.
Но, мало је рећи да жена показује веру. Јер треба претпоставити да су многи од болесних, који су ишли за Христом, имали веру у Њега и да су Га дотицали. Није само проста радозналост подстицала болесног човека да се гура око Христа и да трпи излишна страдања од умора, метежа и гурања. Болесници који су се гурали око Господа, веровали су да Он може да их исцели. Па ипак, ни спољњи додир ни вера нису обезбеђивали Божанску помоћ.
Жена је показала изузетну силу вере. Ту је вера била све - воља, душа, живот. Ту је вера обухватала целога човека. Жена је у трену сва била обузета пламеном вером. Тај пламен она је унела у додир, као да је унела саму себе.
Ево чиниоца који од стране човека рађа контакт са Богом - огњена сила вере, онда када се људско све подиже ка Оцу Небеском као да сагорева.
Да, да. Таква вера. Гледај како Јеванђелист подробно описује ту веру. И зар Реч Божија, када саопштава детаље о жени, чини то зато да би удовољила љубопитљивости? Ово је учињено нама за наук.
Сетимо се описа жене. Жена... дванаест година боловала... много препатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било... Таква је била животна ситуација жене која је дошла Христу. Дванаест година боловала... Дванаест је број који означава пуноту. Значи, страдала је дуго и много. И страдајући, као што то обично бива, грчевито се хватала за земљу... помоћи није било... задобијала је нове ране (много препатила од многих лекара) и ипак се поново хватала за земљу...
Коначно, сва земаљска средства била су искоришћена. Све земаљско било је потрошено на земаљско, тј. потрошено је и здравље, и сва материјална средства - имовина, новац... Потрошила све што је имала, а резултата није било! Него јој је још горе било.
Потпуни слом живота! Напред је остао још гроб сиротице. И ето, некад широк, слободан и сигуран живот, сузио се до тог уског циља. А зидови гроба су расли, и већ се полако осећао мирис земље. Светлост живота назирала се још само кроз ту једну преосталу пукотину.
Кроз њу, кроз тај слаби, последњи дрхтај живота, указао се Небески Учитељ, Који је, не тражећи ништа за узврат, даровао све дарове живота, васкрсавајући у живот. Зар је у жени било колебања? Зар је било сумње? Зар је то била само љубопитљивост? Зар је то била хладна полувера? За њу није било избора.
Сва сила њеног преосталог живота била је уложена у тај јединствени трачак светлости. Или смрт или "то". Значи, за живот је остало још само "то" - тај додир... "И ја сам спасена!" Избора нема. Ту је вера била - воља, ту је вера била - сва душа, ту је вера била - сав живот.
Пламен вере она је уложила у додир, као да је уложила себе целу. Изгорећу, али ћу се спасити. Тако се и спасла. Кћери, вера твоја спасла те је. И шта додати реченоме? Осврни се, зар ниси и ти много претрпео у животу? Ниси ли потрошио богатство душе? Ниси ли и ти због грчевитог хватања за земаљско доспео у још гори положај?
Моли се Учитељу да ти да смелост вере да се бациш к Њему без остатка, да привучеш на себе изливање Божанске силе и чујеш благи глас Небеског Оца: "Вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрав од болести своје".


54. А Исус, чим је чуо реч што казаше (о томе, да је Јаирова кћи, Коју је пошао да исцели од болести, већ умрла и да нема потребе да се Учитељ труди), рече старешини синагоге: Не бој се, само веруј! (Мк. 5,36).


Вера се разликује од знања. То су две сфере, и свака има своје законе. Знање - то је земља, и закони знања су материјални - земаљски закони. Вера - то је дух, и закони вере, то су - закони духа.
Као што земља није спојива са духом, тако и знање није спојиво са вером. И као што знање није спојиво са вером, тако се ни закони земље не могу применити на појаве вере. Они ће притиснути веру, спутаће је и спречити њене узлете. Ето због чега свет вере не треба да мешаш са земаљским светом, и због чега за веру не треба да тражиш ослонце на земљи. То су - трули ослонци. Они веру само везују, а вера треба да има слободан узлет. Значи, не примењуј земаљску меру за дела вере и дела вере не стављај у зависност од земаљских догађаја.
На пример, ти знаш да се твоје болесно дете не опоравља и да се болест компликује. Према људском расуђивању и према медицинском знању, видиш да се шансе детета смањују; појављују се беспомоћност и страх... И ако се будеш молио Христу, а да истовремено мислиш како према законима медицине дете треба да умре, онда ће, због озбиљности ситуације у којој се дете налази, Христова помоћ изгледати готово неостварива. Можда ће твоја молитва бити чак и дубока молитва људске беспомоћности, али твоја вера је већ у ранама. Њу је сломило знање, факт живота који те је затровао. Њу је скрхао "страх", потпуно законит са људске тачке гледишта, са тачке гледишта земље.
Зато, када је вера у питању, одбаци земљу. Христос каже Јаиру: Не бој се, тј. избаци из главе вест да ти је ћерка умрла, јер то је земља, и тамо, у твојој кући догодило се нешто по законима земље. Пусти, то је сасвим неважно... Уосталом, тебе је вера довела к Мени. Само веруј! Вера је - дух. То је - друга сфера... Тамо постоје другачији закони и другачији живот. Он уопште не зависи од онога што се догађа на земљи. Нећеш ваљда рећи, да ако имаш болестан прст и помолиш се Христу, прст ће да оздрави, и Христос ће да те исцели, а ако дође до озбиљне болести, онда треба још размислити о томе хоће ли Христос да те посети. Као да дејство Божије воље стоји у вези са твојим прстом или твојим унутрашњим органима...
Јасно је да дејство Божије воље не зависи од тога колико су мале или велике земаљске ствари. Јасно је да ће Господ једнако слободно да приђе човеку и онда када је он посекао прст, и онда када се налази на ивици гроба. За Господа је једнако да учини чудо милосрђа и у једном и у другом случају. Чак ни труљење Лазаревог тела није спречило Господа да учини чудо (Јн. 11,39). Дакле, Господ долази независно од тога шта се догађа по законима земље.
Приближавање Господу не зависи од земље и од тога шта се на земљи догађа, него зависи од људског духа и од онога што се у том духу догађа. Зато нека земља не везује дух онда када он одлази у надземаљско. Надземаљско за земљу представља неизвесност, а неизвесност увек угњетава човеков ум. Неизвесност у уму рађа колебљивост и страх. За дух, међутим, надземаљско - то је Бог и радост, и одлазак у надземаљско само јача дух. Зато нека земља и земаљско не спречавају дух да одлази ка Оцу и да свом простотом и силином вере моли од Њега оно што је потребно. И Господ ће доћи, шта год да ти се догађало на земљи и колико год са људске тачке гледишта посета од Бога изгледала невероватна.
Не бој се, само веруј...


55. И не даде (Господ) да ико пође за Њим осим Петра и Јакова и Јована брата Јаковљева. И дође у кућу старешине синагоге, и виде вреву и оне који плачу и лелечу много. И ушавши рече им: шта сте се узнемирили и плачете? Девојчица није умрла него спава. И подсмеваху му се. А Он истеравши све узе оца и матер девојчице и оне који беху с Њим (тројицу поменутих ученика), и уђе где лежаше девојчица (Мк. 5, 37-40).


Божији дарови се не просипају без просуђивања, на сваком месту и пред свачијим очима. Зар слепи може да види различитост боја? И зар се услед лошег вида неће искривити прави доживљај боја?
Божији дарови се откривају у мери способности за њихово примање. Само оне који могу да приме, Господ удостојава да буду сведоци Његових тајни. Ето због чега за сведоке васкрсавања Јаирове кћери Господ узима само тројицу изабраних ученика и оца и мајку умрле, ради њихове вере и родитељске везаности за њу. А остали, они који ће "судити по телу" (Јн. 8, 15), остављени су напољу.
Ако хоћеш да будеш са изабранима, имај веру, па ћеш видети и више од овога.


56. И дође у кућу... и ушавши рече им: Шта сте се узнемирили и плачете? Девојчица није умрла него спава (Мк. 5,38-39).


Покојница спава. Будући да ће Господ, у последњи дан овога света, на граници преласка у вечно Царство Славе, из обновљеног (васкрснутог) људског тела за бесмртну душу да створи ново тело Царства Славе, онда смрт тела и јесте сан.
Ето због чега је Господ и на другом месту за Свог умрлог пријатеља Лазара рекао: Лазар, пријатељ наш, заспао је - и даље: но идем да га пробудим (Јн. 11,11).
Тако исповеда и Црква Христова.
Она умрле назива "усопшим", тј. онима који су уснули, и моли се за њихово блажено успење, тј. за миран сан (црсл. успеније - погружење у сан).


57. И подсмеваху му се (Господу, зато што је рекао да девојчица, Јаирова кћи, спава) (Мк. 5, 40).


Ево од када почиње подсмевање Христу. Разумљиво: "Ја нисам од света" и "они (Хришћани) нису од света". Христос и свет - то су два царства. То је - дух и тело. Што је већа подвојеност измећу њих, то је Христос несхватљивији за свет, то су недоумице света веће и његови подсмеси подлији.
Христос и хришћански дух. А свет "суди по телу" (Јн. 8,15).


58. И узевши (Господ) девојчицу (умрлу кћер Јаирову) за руку, рече јој: Талита куми, што значи: Девојчице, теби говорим, устани! (Мк. 5,41)


Погледај са каквом се лакоћом савршава највеће чудо. Господ прилази умрлој, узима је за руку, мирно и одлучно јој, као да спава, каже: "Устани". И девојчица се подиже.
За Господа, за Божанску Силу, једнако је лако да учини и велико и мало. А човек треба да се побрине да не буде препрека пројави Божанске Силе и чврсте вере, него да је сву привуче на себе (упор. Мк. 5, 25-29, 34, 36).


59. (Савршивши чудо васкрсавања Јаирове кћери, Господ) запрети им врло (онима који су присуствовали чуду) да нико не дозна за то (Мк. 5, 43).


Зашто? А због чега исцељеном бесомучнику заповеда супротно: Иди... и кажи им шта ти је Господ учинио (Мк. 5,19).
Божије речи и Божија дела откривају се људима у мери њихове способности да их приме (упор. Мк. 4, 33 и 5, 378-40). Дакле, када се у једном случају околина (укућани бесомучника) прихвати као способна да прими тајну Божију, тад Господ тражи да се прича о чуду. У другом случају, околина јавно показује тврдоћу срца (подсмеваху му се), и Господ тајну затвара у круг изабраних. Ради светости тајне Он неће да износи бисер пред недостојне, како они, богохулећи, не би почели ногама својим да газе светињу. Такво раздвајање оних који су способни и оних који су неспособни да прихвате тајне Божије, и различит однос према њима, никако није представљао непотребну строгост, или некакав ригоризам Господа, нити пак говори о томе да Господ има благонаклоност према једнима људима, док се од других окреће.
Различит однос Христа према разним људима зависио је искључиво од самих људи. Такав однос увек се потврђивао, како показује Јеванђеље, кроз дела Самог Христа.
Ево средине која верује, са срцима обраћеним Богу. И Господ јавно савршава чудо исцељења раслабљеног, каже му да узме постељу и кроз народ иде својој кући. Тако поступа зато што ће то да буде прихваћено. И срца људи још ће се више испунити вером. Заиста, Јеванђеље пише: Сви... слављаху Бога (Мк. 2,12; Лк. 7, 16).
И међу онима који не верују, чије је срце гневно, и који су неспособни да приме чудо, Господ, жалећи што су им срца окамењена, савршава чудо исцељења човека коме је рука била осушена (Мк. 3, 5). Шта је резултат тога? Да ли се средина уразумила? Да ли се спасила? Не. У окамењености својих срца средина потписује сопствену осуду: Фарисеји (који су присуствовали чуду) одмах учинише веће против Њега са иродовцима како би га погубили (Мк. 3, 5).
Није ли Господ био у праву када је (у два случаја) скривао чудо од такве средине? За њу је чудо било бескорисно: оно је водило само ка још већем разгневљивању људи. Људи су увек жељни чуда, често размишљају о њему и траже га, заборављајући да можда постоји и такво људско стање околине, када је чудо - бескорисно. Они заборављају да може да постоји, на пример, такво стање, када "ако би неко и из мртвих васкрсао", ништа се у животу неверних не би променило, него би васкрсење објаснили по своме, људски, или квази-научно.


60. И рече (Господ) да јој дају (васкрснутој девојчици) да једе (Мк. 5,43).


Како потресна брига за дете! Господ брине и о физичком животу девојчице. А уједно, тражећи да јој дају да једе, Господ хоће да нас увери да је то било право васкрсавање - потпуни повратак у живот (и поврати се дух њен - Лк. 8, 55).


61. И саблажњаваху се о Њега (Мк. 6, 3).


За све векове испунило се предсказање Симеона Богопримца: Овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити (Лк. 2, 34). И за све векове "саблазнили су се о Њега". Предмет саблазни била је обичност Његовог људског живота... Није ли ово дрводеља?
Као да је Отац Небески у условима земаљског поретка, који је благословио, био дужан да у Своме Сину на земљи пројави све само чудо, да пројави само необичност. Као да постојање непрекидног чуда не би одвојило Сина Божијег од земље, од људи, ради којих је Он и дошао! А потом су се саблазнили о Њега кроз Цркву. Зар су Његови служитељи безгрешни? Зар чланови Цркве не живе у земаљским условима. И као да је Бог на земљи требало да створи околности непрекидног чуда.


62. А Исус им рече: Нигде није пророк без части до у постојбини својој и међу родбином и у дому своме (Мк. 6, 4).


Ове речи се односе и на оцену људског односа према Хришћанству. За неверне, у Хришћанству "нема пророка", нема чуда, нема Христа као Бога. Као што људи имају ограничен видик када је у питању процена неког њиховог, сродника или блиског, јер су њихове очи затрпане свакодневним тричаријама које стоје у првом плану, тако и код процене Хришћанства и Цркве - људима смета одсуство видика и мерила. Људска мисао се заплиће у најближе видљиве ситнице. Она је заробљена њима и није у стању да се избави. А треба гледати шире...
Иза људи, иза њихове сујете, иза уских интереса, иза борбе самољубља и гордости треба проналазити Свемоћну Руку Божију, која руководи животом у целини и усмерава догађаје ка њиховом крају. Тада ћеш схватити непостојаност догађаја, наћи ћеш своје место у њима и постаће ти јасно шта Господ тражи од тебе. Само тада може да буде јасноће у животу и спокојства у делима.


63.И не могаше онде ни једнога чуда учинити (Мк. 6,5) због неверја њихова (Мт. 13, 58).


Какве речи! Не могаше учинити! Није речно: "није учинио", него не могаше учинити, као да је Божија Свемоћ била ограничена! Ово је ново и задивљујуће сведочанство тога, да деловање Божанске Силе стоји у вези са људском слабошћу (упор. Мк. 5, 25-34). Бог не може да спасе човека без човека.
Божанска Сила је увек спремна да се излије на човека... Али од стране човека тражи се отвореност душе, да би ту Божанску Силу примио. Да употребимо аналогију: код материјалних ствари, да би овај или онај апарат ухватио неке таласе, он треба да поседује пријемник и да тај пријемник ради (на пример, код радио апарата); управо тако, да би људска душа успоставила контакт са Божанском Силом, треба да постоји и да ради пријемник душе. Тако ће човек да ухвати токове благодатне Силе.
Ако су душе затворене, глуве, ако су неспособне да приме Божији дар, онда Господ неће да расипа Своју Божанску Силу. Тако се Он затворио у Себе. Управо ово саопштава Јеванђеље када каже: не могаше онде ни једнога чуда учинити. Јер су душе биле затворене. Нико није помишљао на Божанску Силу, и нико није био окренут ка њој. Наравно, израз "не могаше учинити" не садржи у себи ни наговештај нечега што би указивало на то да Господ није имао снаге да саврши чудо, него садржи мисао да Господ, тугујући због затворености људских срца, свесно у Својој домовини није савршио много чудеса. Свети јеванђелист Матеј тако и пише: И не учини онде чудеса многа због неверја њихова (Мт. 13,58).


64. И чуђаше се (Господ) неверју њиховоме (Мк. 6, 6).


А како и да се не чуди! Около су чудеса, чудеса на сваком кораку! И сви их виде. А њихов суд о тим чудесима - заправо суд о њиховој сопственој непромишљености и духовном слепилу - је следећи: Откуд овоме то?... Није ли ово дрводеља? (Мк. 6, 2, 3) И увек тако! Знамења Божијих има у сваком животу. Ако си пажљив, она су на сваком кораку, свуд около... А суд о њима? "То су све бесмислице". И тако човек остаје са својим "бесмислицама". Остаје затворених очију и запушених ушију... А Господ одлази са његовог пута.


65. И рече им (Господ ученицима): ...Ако вас који не приме и не послушају вас, излазећи оданде отресите прах са ногу својих за сведочанство њима. Заиста вам кажем: Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда него граду ономе (Мк. 6,10-11).


Каква страшна судбина! Знај да то није само судбина палестинских градова и домова који су у оно време одбацили Христово учење и Његове ученике, него судбина свих који одбацују јеванђелску истину, у сва времена и у свим народима. Содому и Гомору, градовима који су због неморала кажњени тако што су спаљени огњем, биће лакше у дан Суда него ономе граду који одбаци вас, веснике Речи Божије.
Господ овим речима не брине за Апостоле и не обезбеђује њима срдачан пријем, него тугује због гневних срца, због оних који свесно одбацују истину, онда када је она позната, када се проповеда. И Апостол је на другом месту написао: Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! (Мт. 11, 21). Таква је страшна судбина оних који су свесно одбацивали истину. "Да нисам дошао и да им нисам говорио, они не би имали греха, а сада немају оправдање за своје грехе".
Сада немају оправдања, јер занемарити Истину - значи свесно осудити себе на потчињеност тами. А за таму - судбина је тама. Јер то је праведно. Оно што си сејао то ћеш и пожњети. Зар је могуће омаловажавати Реч Живота? Зар је могуће некажњено пред Вечном Правдом проћи са подругљивим осмехом, поред Речи Божанске Истине? Каква мржња, каква глупост! Зар је могуће некажњено Речи Вечне Истине претпоставити измишљотине ограниченог људског ума?!
Ево и резултата: ако више волиш умну таму - остани у тами. Тешко теби, Хоразине! Тешко теби, Витсаидо! Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда, јер Содом и Гомор нису чули проповед Истине. Јер да су у Содому била чудеса што су се у теби догодила (значи, да је била проповедана Истина), остао би до дана данашњега (Мт. 11,23). Тебе није заинтересовала Реч Истине? Одбацио си Светлост Истине? Остао си глув за позиве на спасење? Јеванђелске приче су за тебе - наивна фантазија? Зар ти је драже охоло празнословље људског ума? Онда прими своје - осуду одбачене Истине!
Истина - вечно Јеванђеље које си одбацио, твој је неумољиви Судија; Ко одбацује Мене, и не прима речи Моје, има себи судију: реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (Јн. 12, 48). И видех... анђела који лети посред неба, који имаше вечно Јеванђеље... и говораше снажним гласом: Бојте се Бога... јер дође час суда Његовог (Отк. 14, 6-7). И суд за одбачену Истину биће само истинит: Ниневљани ће устати на суд са родом овим, и осудиће га; јер се покајаше Јониним проповедањем; а гле, овде је већи од Јоне (Мт. 12, 41).
Проповед пророка смекшала је срца грешних Нинивљана, а ти си глув и одбацујеш проповед Самог Сина Божијег. Ти си гори од грешних Нинивљана! И они ће устати на суд и сведочиће против тебе! Теби неће помоћи ни призив Самог Бога! Царица јужна устаће на суд са родом овим и осудиће га; јер она дође с краја земље да слуша премудрост Соломонову; а гле, овде је већи од Соломона (Мт. 12, 42).
Царица јужна, трагајући за истином, када је чула за необичну мудрост Соломонову, дошла је са краја земље за речју о животу. Царица је презрела све опасности далеког и неизвесног пута. Она је презрела женску слабост... иде и тражи људску мудрост, како би научила истину живота. А к теби долази сам Спаситељ!
Он позива, открива небеске тајне и пружа исцељење свој твојој немоћи, а ти си се лакомислено и гордо одвратио од Њега. Како онда можеш да се оправдаш за то што си остао у тами и греху? Никако! Тешко теби! Лакше ће бити Содому и Гомору у дан Суда...


66. И рече им: Пођите ви сами на усамљено место, и отпочините мало (Мк. 6,31).


Починак душе је у молитвеној усамљености. Тад душа оставља раслабљујуће спољашње утицаје и успоставља контролу над својим унутарњим светом, како ништа не би могло да отме њено богатство. Тад она долази у додир са неисцрпним извором своје силе - Богом, и тако јача, шири се и сазрева у савршенство!


67. Исус виде народ многи, и сажали му се на њих, јер беху као овце без пастира; и поче их учити много (Мк. 6, 34).


Христос је Пастир: Ја сам пастир добри (Јн. 10, 11). Овце нису послушале Пастира и разишле су се. А пошто су биле слепе, залутале су и настрадале. И сажали му се на њих јер су биле слепе. И поче да отвара душе њихове, да би очи срца њихових прогледале и да би њихове чулне очи почеле јасно да виде. Почео је да им отвара душе како би познали Светлост истине и како би им засијала истина живота. И поче их учити много.


68. Приступише к Њему (Исусу) ученици Његови говорећи: Пусто је место, а већ је доцкан; отпусти их нека иду у околна села и насеља да купе себи хлеба; Јер немају шта јести. А Он одговарајући рече им: Подајте им ви да једу. И рекоше му: Да идемо да купимо хлеба за двеста динара и да им дамо да једу? А Он им рече: Колико хлебова имате? Идите видите. И дознавши рекоше: Пет хлебова и две рибе. И заповеди им да их посаде све по групама по зеленој трави. И посадише се ред за редом по сто и по педесет. И узевши оних пет хлебова и две рибе, погледа на небо, и благослови, па преломи хлебове, и даде ученицима да ставе пред њих; и оне две рибе раздели свима. И једоше сви, и наситише се. И накупише комада дванаест пуних котарица, и од риба (Мк. 6,35-43).


Отпусти их... Ово је - глас света. Он дели живот на две области: једна је област када Хришћани иду у цркву, кар чују Свето Писмо и понекад уздахну због благочестивог живота Светих; а друга област - то је да стварно живе, тј. да брину о свом послу, да зарађују, да се радују, да одмарају, да одгајају децу и др. Зато, када треба живети, тада свет Хришћанству каже: Отпусти их - чули су реч Истине, и сад нека иду да живе. Они су људи, треба и на живот да мисле. И тако, око Хришћанства је беживотно и пусто место. Хришћанство је добра теорија, али се од тога не може живети. Зато: Отпусти их...
Христос није отпустио народ. То што говори свет - заблуда је. Ја сам хлеб живота (Јн. 6, 48). Нахраните и душе и тела од Мене и око Мене. Кад сте одлазили од Мене, да "живите" и да се храните као свет, какве сте користи од тога имали? Нисте ли умирали, не само душама, него и телима? Оци ваши једоше манну у пустињи, и помреше (Јн. 6, 4У), а Ја ћу вам дати хлеб... да који од њега једе не умре (Јн. 6, 50). Где да их отпустим од Себе? У смрт?
И Он је задржао народ око Себе. Задржао их је најпре да би нахранили душе, а потом и тела. Иако су душе већ биле сите, Он ипак каже ученицима: Подајте им ви да једу. Кроз ово Он ученицима каже да народ нахране речју Истине, како би нахранили њихове душе, јер је знао да ученици немају материјални хлеб и никако нису могли да нахране пет хиљада људи. Дакле, речима: подајте им да једу, Господ подсећа да они који су послани (Апостоли) треба пре свега да се потруде да духовно нахране оне који су гладни правде, јер је брига за душу најважнија. Душу треба да нахрани Христос.
Друга брига је - за тело, за сав спољашњи живот. Господ зна да је таква брига природна и указује на то, да она треба да буде задовољена око Њега. Ради овог циља Господ савршава велико чудо храњења пет хиљада људи, не рачунајући жене и децу, са пет хлебова и две рибе (Мт. 14, 21).
Смисао чуда храњења је тај, да Господ треба да устројава и спољашњи људски живот, онако како храни и душе: да човек кроз цео свој живот - у бригама, напорима, одмору, радости и жалости - треба да живи од Њега, кроз Њега и у Њему. Да би јасно саопштио ову мисао, Господ савршава чудо у условима потпуног земаљског реда. Он хоће да каже да су све природне земаљске потребе Њему познате, и да ће их задовољити деловањем Своје силе. Као добар Домаћин, Господ свима одређује места, по 50 и по 100 људи у једном реду, са размацима међу редовима. Као добар Домаћин, Он заповеда ученицима да људима који седе разносе храну и да им је деле, како не би било сујете и нереда. Коначно, као добар Домаћин, Господ заповеда да се после обеда сакупе остаци, како се дар Божији не би повлачио непоспремљен.
Зашто су у јеванђелској причи потребне ове појединости? Све појединости храњења народа наводе се зато, да би се показало како ће Господ, као мудри Саздатељ живота, и у земаљском поретку све предвидети, те да ће, као Отац Који љуби, задовољити и земаљске потребе људи.
Како се одвија само храњење? Како ће се људи наситити? Умножавањем хлеба, или, другачије речено - увећавањем спољашњих земаљских ствари? Никако. Ни један Јеванђелист, описујући ово чудо, не каже да је Господ од пет хлебова начинио пет стотина, и да су их ученици разделили, ни да је од две рибе начинио две стотине.
Храњење се обавља Божијим благословом: погледа на небо, и благослови, па преломи хлебове... И почели су да деле пет хлебова, тако да се комадима одломљеним од ових пет хлебова наситило пет хиљада људи, па је и претекло. Овде се развија иста велика мисао - да устројство земаљског поретка иде од Христа, и да се најбоље савршава Његовим благословом. Ни бескрајна брига за ствари, ни куповина, ни умножавање ствари, ни уобичајено робовање стварима, не обезбеђују задовољавање животних потреба, него благослов Божији.
Када се земаљски живот организује под овим моћним благословом, тада као да се понавља чудо храњења: свега има довољно, мало задовољава велико, нема нереда, нема срамног робовања стварима, ради "живота". Када се пак живот устројава без Божијег благослова, егоистички, тада се он претвара у египатско ропство стварима. Човек стиче, а да не може да се засити, и брине, а да се јарам брига не умањује. Сав свој век човек проводи у мукама и немиру да би нешто постигао, и нема краја пословима, нити може да пронађе спокојство и задовољство у животу. Човек се стално врти у круг. Трчи без краја и без радости... Ропство, подјармљеност стварима... Тако је увек када се живот устројава без Бога.


69. И раставши се са њима (ученицима), отиде (Господ) на гору да се помоли (Мк. 6, 46).


Одлази на гору да се моли. "На гори" је ближе Оцу. Господ се телом подиже из долине, као да се подиже изнад земаљског живота и да се одваја од њега.
Ово је узор молитве Оцу. Таква треба да буде молитва Оцу Небеском. Нека душа оде на гору, нека се одвоји од земаљског, нека се уздигне над њим, нека га заборави, да је не би везивала тежина земаљских размишљања, брига, интереса, да се не би провлачила кроз земаљске помисли, да не би у расејаности остајала без крила, тумарајући по земаљским стварима...
Никад не заборављај одласке на гору ради молитве.


70. И кад наста вече, бејаше лађа (са ученицима) насред мора, а Он (Христос) сам на копну. И виде их како се муче веслајући, јер им беше противан ветар. И око четврте страже ноћне дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе. А они, видевши га где иде по мору, мишљаху да је привиђење и повикаше; јер га сви видеше и препадоше се. И одмах стаде говорити с њима, и рече им: Не бојте се, Ја Сам, не плашите се! И уђе к њима у лађу, и ветар се утиша; и беху прекомерно изван себе и дивљаху се. Јер не схватише догађај са хлебовима; пошто им беше срце окамењено (Мк. 6,47-52).


Опет иста слика (упор. Мк. 4,36-38): лађа људског живота - сама за себе; Господ, Управитељ живота - Сам за Себе...
И јасно, лађа је на пучини. Тамо се нашла у време кад наста вече, тј. на измаку живота. Све илузије земље су потрошене, и она више нема пристаниште, нема ослонац, нема тврду обалу. У сутон живота, отежала лађа најчешће плови ка пучини - мрак живота се згушњава око ње, а под њом је бездан мора.
И коначно, лађа је у невољи! Ветар је био противан. Како и да не буде у невољи, када је сама и беспомоћна? И противан ветар такође је неминован у животу света.
Када је невоља довољно потрајала, када су илузије већ морале бити потрошене, а људска беспомоћност јасно схваћена, тада Господ, Који вечно бдије над светом, полази путевима несрећних људских живота. Он свагда ходи путевима живота, али људи Га у своме немару не виде. Сада пак, у тешке дане, када је невоља дошла до врхунца (око четврте страже ноћне), Он пролази тако близу невољника да би га они видели.
Иако састрадава са човеком који пати, Господ ипак не може да га спасе насилно, без његове воље; ето због чега је Господ хтео да прође поред ученика, да му се они нису обратили за помоћ. На то мисли јеванђелист Марко када каже: И хтеде да их мимоиђе. Да би добио помоћ од Господа, човек треба да се обраћа Христу. Потребно је да човекова душа буде отворена и да прима Божански утицај.
Ученици су угледали Христа како иде по мору, али нису реаговали обраћањем за помоћ, него пометњом, збуњеношћу и страхом. Њих је уплашио ход по води, као нешто необично - они нису разумели да је то Живи Бог, за Кога је, као за Творца свега, све могуће, него су помислили да виде утвару. Када доживљавају невоље, људи обично бивају савладани њима и привијају се уз земљу. Већ у почетку невоље, они људи који нису изгубили веру у Бога, обраћају му се молбом сиротих ученика: Учитељу, зар Ти не мариш што пропадамо?
Пошто Господ, испитујући храброст и јачајући веру, долази тек око четврте страже у ноћи невоље, слаба вера се још више исцрпљује, по души се разливају беспомоћност и пометеност, а са њима и клонулост. Када се у таквом стању потиштености људска душа сусретне са Божанским утицајем, затечена, она се сасвим губи. Додир са непознатим и необичним појачава страх; маловерје повлачи мисли по земљи...Тада се дашак чудесног мира, који позива ка Богу, доживљава као "привиђење", као нереално, као оно што се "јавило". А када први, невољни трепет душе због додира са надземаљским прође, и када се човек врати у уобичајено стање "чврсте и јасне" свести, тада се минули трен Божијег присуства посматра као илузија, објашњава се узнемиреном уобразиљом, нервозом, и памти се као манифестација слабости.
Господ ипак, и поред показане малодушности ученика, пројављује Своје милосрђе до краја. Пошто је у ученицима почела да расте вера у то да Учитељ може да их спасе, њихово срце се и невољно покренуло ка Њему (И хтедоше га узети у лађу - Јн. 6,21), те Господ прекида невољу. Он умирује ученике, уверавајући их да је то - Он Сам, жив, њихов Учитељ, чија су чудеса много пута видели. И, Господ улази у лађу...
Чим је Кормилар ушао у лађу живота, наступила је тишина... Противни ветар као да је нестао, и пловидба живота потекла је непоколебиво и спокојно. Тако је чврсто Његово управљање и тако је поуздана Његова заштита. Не буди изван себе и не диви се као ученици зато што Господ бди, што је милосрђе Његово велико и што иде по путевима живота и пружа руку, чак и онда када си на ивици очајања!
Треба да будеш спреман, а не "окамењена срца"; не покопавај савест сталним компромисима и прилагођавањима земаљском поретку живота, него буди спреман да осетиш Господа и Његов долазак. Не буди малодушан, плашећи се и устручавајући да примиш Божанско, покушавајући да прилагодиш Његове пројаве земаљском и природном, него са унутрашњом топлотом и отвореног срца прими Христа, поклони Му се са страхом и љубављу, заблагодари Му за Његово милосрђе - што посетом удостојава тебе грешног, који си Га заборавио - и тада ће те Господња рука извести из невоље, па ћеш уз њену помоћ да пођеш усправније и чвршће.


71. Одмах га (Христа) познадоше (житељи земље Генисаретске), и оптрчаше сав онај крај и почеше на постељама доносити болесне... и мољаху га да се барем скута од хаљине Његове дотакну; и који год га се дотицаху, спасаваху се (Мк. 6, 54-56).


Са каквом Га само ревношћу траже!
И ти, кад осетиш потребу за Богом, тражи Га са ревношћу. Оптрчи сав "крај" човеков, осмотри путеве људског живота, све кутке људске мисли, и доћи ћеш до Христа, доћи ћеш, ако Га будеш истински тражио.
Када дођеш на путеве Христове, положи покрај њих своју болесну душу, и моли Христа да ти улије снаге како би могао да Га "дотакнеш"... Јер Христа треба да "дотакнеш" и да Га "опипаш" да би добио Његову Божанску помоћ (упор. Мк. 3, 10).


72. И рече им (Христос, фарисејима и књижевницима): Лепо, укидате заповест Божију да своје предање сачувате (Мк. 7, 9).


У светском животу тако бива на сваком кораку, тј. на сваком кораку заповест Божија се укида ради људског предања. Ово укидање постало је толико уобичајено, да то људи више и не примећују. Они желе да се у свом животу руководе сопственим разумом, а када се иде за људским разумом, онда долази до неприметне замене Божијег закона људским обичајем. Људима се чини да живе осмишљеним, разумним животом и да су сасвим слободни у избору својих поступака. Пуста заблуда!
Људи су у сваком времену - слуге и папагаји. Они су слуге и папагаји не само у свакодневном животу, где се све чини "онако како је прихваћено", него чак и у свету идеја, јер под утицајем и под притиском модерних идејних токова мењају своје идеје у складу са тим токовима, и почињу да се понашају онако како диктира мода.
Хришћанство, ова најузвишенија откривена Истина о животу, заплиће се у моду. Оно се или сасвим одбацује, као неупотребљива и преживела теорија живота, или пак остаје само споља везано за живот, као стара беживотна традиција.
Излази да је послушност највишој Истини живота, послушност Богу, замењена робовањем клопарању пустих чегртаљки времена. Сироти слепи човек не види да заправо лакрдијашки понавља туђе речи, попут папагаја. Он је спокојан, понекад и горд. Он је "слободан"... Он је у првом реду савремености! Он је носилац људског прогреса!
Тако се окови савремености, који се мењају готово у сваком поколењу, носе мирно, и човек их не примећује. Божије заповести о животу, заповести које истински исправљају живот, нису потребне. Оне представљају старудију, оне су - ланци који спутавају живот. Каква жалосна заблуда!
Окови ограниченог људског ума и људског пренемагања претпостављени су Вечној Правди и Светлости живота! Глупост! Зашто долази до тога?
Управо зато што реч Божија и вољно и невољно узнемирује савест и свезује у човеку стихију зла. Божији Закон је као судија у човеку. А људској покварености пријатније је и примамљивије оно што ослобађа и подстиче стихију најнижег поретка. Тако се успоставља тиранија људског обичаја и руши се закон Божији.


73. И дозвавши сав народ рече им: Послушајте ме сви, и разумејте. Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека... што год у човека споља улази не може га опоганити, јер му не улази у срце него у трбух... што излази из човека оно погани човека. Јер изнутра, из срца људскога, излазе зле помисли, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље. Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека (Мк. 7, 14-15,18-23).


Срце је центар физичког живота човековог, а услед повезаности душевног делања са физичким, оно, као место сједињавања душевних способности, представља центар и душевне активности. Као што срце разноси крв по организму и даје му или здравље или лоше струје, тако и у душевном животу од срца иду проводници сила добра или зла. Само срце, на тај начин, представља резервоар добра или зла: из њега, као из чистог резервоара, тече добро, или пак, као из зараженог, тече зло.
У тако уређеном душевном животу и добро и зло долазе из срца, као из објединитеља душевних способности. Тамо, у скровиштима људског срца, похрањује се или човеков порок или добро човеково. Спољашњи утицаји овде играју другостепену улогу. Ако они у себи садрже елементе добра или зла, онда ће само подстицати добра или зла стремљења која ипак долазе из људског срца. Често спољашњи утисак сам по себи није ни добар ни зао, него је неутралан. Њему боју даје талас опажаја који му долази у сусрет и који иде из срца. Ако у таласу који га сусреће буде елемента зла, онда ће и спољашњи утисак добити преовлађујућу нијансу зла. Не буде ли елемента зла, утисак ће бити примљен као неутралан.
Ево примера. За сваког мушкарца природно је када сретне жену да је погледа. При погледу на жену формира се спољашњи утисак који се шаље уму и срцу. Тај утисак може да буде сасвим неутралан, и у њему неће бити греха. Греха ће бити онда, када порочно срце мушкарца прими утисак и прида му порочну нијансу. Тако је рекао и Господ, да неће сагрешити свако ко погледа на жену, него само онај ко погледа са жељом за њом (Мт. 5, 28).
Дакле, људско срце је ризница добра и зла. Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро, а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло (Лк. 6, 45). Срце постаје такво у процесу формирања човекове личности, а када је душевни живот човека формиран, тада срце, као центар свесног душевног живота, само постаје регулатор добра и зла, и у односу према њему спољашње добро или зло нема самосталну водећу улогу.
И тада, нарочито, никакво спољашње зло не може да уђе у човека и да га упрља, осим ако га пусти прљавштина која се унутра накупила, но тада, опет, човека прља његова сопствена прљавштина, која се угнездила у њему. На цитираном месту указано је на основу људског душевног живота. Овде је у питању једна велика истина. Ето због чега је Господ рекао: Послушајте ме сви, и разумејте.
Обрати пажњу на истину о души у твоме сећању! Обрати пажњу на то да је твоје срце кључ добра и зла у теби, и да си ти, сходно томе, одговоран за сву унутарњу нечистоту. А ако си потпуно одговоран за своје срце, онда треба да будеш и његов потпуни господар, тј. твоје срце треба да буде проводник само добра, а не зла и греха; а када се у спољашњим утицајима налази елемент греха, онда би срце требало да их пропушта кроз себе као желудац храну, не прљајући се њима, како би добро из срца текло постојаним, широким и слободним током.
Ти размишљаш и говориш о лошим утицајима на тебе са стране, и њима оправдаваш своје зло. Није ли много лицемерја у таквим самооправдањима?
Кад човек не стоји на стражи унутарње чистоте и када се у њему развија најпримитивнија стихија, онда он лако прима све што је противно закону Божијем (упор. Мк. 7,9) и лако пристаје на компромисе, а да би умирио с времена на време узнемирену савест, позива се на неотклоњивост спољашњег злог утицаја који га је принудио на зло и на грех.
Ту је лукавство!
Истина је таква, да утицај са стране треба да остане само утицај, па нека у њему буде и елемент греха... А то, што ти тај утицај са стране ниси пропустио кроз себе без штете, то што си га придодао своме злу и што желиш да прикријеш своју нечистоту спољашњим злом, то је већ твоја кривица за коју сносиш и одговорност.
Ништа што улази од споља само по себи не прља човека, него га прља његова сопствена прљавштина која излази из изопаченог срца. "Из срца људског излазе зле помисли.." Господ набраја злих помисли које излазе из срца, и ставља их по реду нарастања зла, у смислу захваћености душе злом и продирања зла у душу до потпуног истребљења свега здравог и нормалног у њој. Господ најпре указује на зло које за основ има грешно тело, и које је усмерено на тело и на имовину човека: прељуба, блуд, убиство, крађа, лакомство (ст. 21). Потом именује зло које се ослања на душевне кретње: пакости, лукавство, разврат, зло око (ст. 22). И завршава означавањем зла које прожима сву душу до њене сржи, зла које преокреће нормалну природу душе: хула на Бога, гордост, безумље (ст. 22).
Хула на Бога или одступништво од вере јесте прва етапа истребљења душе, када јој се истргне корен који је храни - веза са Богом као Источником живота. Тад човек покушава да Божанску основу живота замени усамљеношћу. Човек самога себе, свој ум и своју вољу чини регулатором живота, и у центар живота ставља свој егоизам. Ово је - друга етапа истребљења.
Али пошто изопачена људска усамљеност представља илузорни ослонац живота, онда је банкротство живота на тој етапи неминовно, тако да човек доспева до треће и последње фазе - безумља. Човек зла завршава у безумљу. То је крајња тачка истребљења душе, када у њој не остаје ничег здравог, када "потамни неразумно срце" човеково (Римљ. 1, 21), када сав живот добија печат физичке и моралне помрачености и када се човек предаје "у покварен ум, да чини што је неприлично" (Римљ. 1, 28).


74. Отиде (Господ) у крајеве тирске и сидонске, и ушавши у кућу хтеде да то нико не дозна; но није се могао сакрити (Мк. 7,24).


Господ не прибегава спољашњем притиску на човека да би га привукао Себи. Господ не прибегава чуду као спољашњем механичком доказу Своје силе, како би њиме извршно притисак на људску ограниченост. Господња сила је на земљи увек присутна, али се не излива механички. Она као да је скривена.
Управо ову мисао сликовито износи Господ када улазећи у дом неће да ко сазна за Њега. Међутим, за верујућу душу, за душу која Га тражи, Господ је откривен и присутан у сваком трену: за такву душу, Он се "није могао сакрити".


75. Чувши за Њега (Христа) жена у чијој кћери беше дух нечисти, дође и паде к ногама Његовим. А та жена беше незнабошкиња... и мољаше га да истера демона из кћери њезине. А Исус јој рече: Пусти да се најпре деца нахране; јер није право узети хлеб од деце и бацити псима. А она одговори и рече му: Да, Господе, али и пси испод трпезе једу од мрва детињих. И рече јој: За ову реч, иди, изишао је демон из кћери твоје (Мк. 7 , 25-29).


Деца - то су они који поштују Оца и који су се обратили Оцу Небеском. Они једу први већ и зато што траже храну од Оца и што су способни да је приме. Ипак, Отац не одбацује ни оне који нису "деца" - пусти да се најпре деца нахране... Храну од Небеског Оца добиће сви.
Они који нису деца означени су наизглед грубом речју (пси). Ово стога, што они који одбацују реч Божију и газе је, постају налик неразумним животињама.
Тако и на другом месту Господ заповеда: Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим (Мт. 7, 6). А када они који нису деца пожеле да узму макар и мрве Божанске Правде, мрве од хране за децу, онда им Отац у трену открива сву Своју љубав и, за само обраћање са вером, дарује им Своју благодат: "За ову реч, иди, кћер твоја је здрава".
Ево прекора за неразумну душу!
Ти си прва брига Оца. За тебе је припремљен први сто. И то такав сто да чак и мрве са њега дају живот! А ти си, душо, ипак окорела и немарна!


76. И доведоше к Њему (Христу) глуха и мутава, и мољаху га да метне на њега руку. И узевши га из народа насамо, метну прсте Своје на уши његове, и пљунувши дотаче се језика његова; и погледавши на небо уздахну и рече му: "Ефата", то јест, отвори се! И одмах му се отвори слух, и раздреши се свеза језика његова, и говораше правилно (Мк. 7,32-35).


Овде је реч о души. Она је глува и нема. Глува је зато што је безосећајна и окорела, као да су затворене уши срца и да не чује призив Божији. А нема је зато што јој недостаје језик да би говорила са својим Оцем, од Кога долазе Светлост, Премудрост и Живот.
Душу треба довести Христу и треба Га молити да положи Своју руку на њу. Треба молити Христа да Његова рука невидљиво осени нашу душу и да је поведе ка Небеском Оцу, скинувши са ње глувоћу и развезавши језик срца.
Довести душу Христу - значи пре свега извести је из света, даље од људског греха. Као што Господ савршава исцељење глувога узевши га из народа насамо, тако и отварање наше душе може да се изведе само изван света греха, кад душа буде слободна од свезујућег и разарајућег утицаја земље, тј. од греха, и кад буде насамо с Богом.
Тада ће се она, као слободна, лакше устремити ка небу, и Господ ће се, као приликом чуда исцељења, дотаћи душе, "уздахнувши" Својим Божанским Дахом, те ће улити у њу од Своје Божанске Силе. Он ће невидљиво метнути прсте у уши срца, дотаћи ће језик, па ће рећи: "Отвори се!", и отвориће се слух душе, спашће њена окорелост, нестаће њена безосећајност, и савест ће постати оштра. Божији призиви повући ће је за собом. Отворено срце испуниће се живим, трепетним осећањем према Оцу, и тада ће молитва Њему потећи лако, слободно и топло.
Тако ће Господ "раздрешити свезу" језика душе, и она ће почети да "говори правилно".


77. Кад бејаше (око Господа) много народа и не имађаху шта јести, призва Исус ученике Своје и рече им: Жао ми је народа, јер... немају шта да једу. А ако их отпустим гладне кућама њиховим, малаксаће на путу; јер су неки од њих дошли издалека. И говораше му ученици Његови: Откуд их може неко нахранити хлебом овде у пустињи? И запита их (Господ ученике): Колико имате хлебова? А они рекоше: седам. И заповеди народу да поседају по земљи; и узевши оних седам хлебова и заблагодаривши, преломи, па даде ученицима Својим да поставе, и поставише народу. И имаху мало рибица; и благословивши их, рече да и њих поставе. И једоше, и наситише се... А оних што су јели беше око четири хиљаде; и отпусти их (Мк. 8, 1-9).


Опет чудо храњења. Очигледно, храњење душа и тела око Њега од таквог је животног значаја (упор. Мк. 6, 35-44), да Господ, како би што више учврстио у људским умовима и срцима мисао о Њему, по други пут савршава чудо и продубљује Своју реч и дело.
Опет је око Христа мноштво народа, и Он је нахранио њихове душе. Опет је народу потребно физичко поткрепљење храном. Опет дирљива пажња Учитеља према потребама народа: Жао ми је народа, јер... немају шта да једу... малаксаће на путу. Опет мисао да Господ не може да отпусти народ од Себе, тим пре што су неки од њих дошли издалека, тј. били су далеко од Бога и треба им помоћи и удовољити свим њиховим потребама... И тим пре, ако их отпусти, они ће без Бога да "малаксају" на путу живота. Опет ученици кажу да је око Хришћанства "пустиња" и да хлеб не може да се нађе.
А Господ не отпушта народ. Он, као и приликом првог чуда са храњењем, пита за количину хлеба коју имају, заповеда народу да поседа по земљи, у "благодарењу" Оцу низводи благослов неба на земаљске дарове, ломи хлебове и предаје их ученицима да би их они разделили народу.
Изнова се благословом Божијим савршава храњење: и једоше и наситише се. И тек када су се наситили, када су им биле задовољене и душе и тела, Господ их је отпустио.


78. И изиђоше фарисеји, и почеше се расправљати с Њим (с Христом), и кушајући га искаху знак с неба. И уздахнувши духом Својим рече: Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: неће се дати знак роду овоме (Мк. 8,11-12).


Фарисеји су - оличење лукаве савести. Таква савест чини једну ствар: оправдава нечист живот и за руководиоца у животу, уместо Бога, поставља изопачено "ја" - развраћену индивидуу.
За оправдање таквог живота, савест иде на свакојаке смицалице. Не одбацујући Божије речи и Божије заповести, лукава савест се довија у својим тумачењима, измишља изузетке, оправдања и компромисе. Она (савест) се бесконачно врти у круг: час јој је реч Божија одвише строга и ригорозна, час је Христос бескрајно милосрдан, час Јеванђеље ограничава временом и околностима, час лукаво тврди да је оно широко и универзално. Све у зависности од тога шта јој одговара... Лукава савест се без краја довија, изврће и оспорава очигледне истине, баш као што су се фарисеји спорили са Христом.
Тако је и у обичном животу - свакодневно и свакога минута; ми чак и не примећујемо лукаво дело постојаног самооправдавања. Самооправдање долази до оне тачке када се лукавство, лажно се скривајући иза вере, подиже до највишег степена умишљене смелости у вери, и тражи од Бога чуда, а понекад се у тражењу чуда ослања и на тобожњу ревност у вери.
Но, ту и јесте обмана, и исто лукаво самоприкривање. Када се поставља захтев за чудом? Онда када околности живота распрше лукавства савести као кулу од карата, и када човек упорно стоји пред јасним заповестима Божијим, а нема духовне храбрости да их прихвати и да им се потчини. Лукавство се, чак, ни тада не предаје и не прекида своје деловање, него под привидом повиновања Богу почиње тобоже да и само жели Божији утицај на живот, и под маском прихватања Бога, поставља Богу свој захтев за Његовим опипљивим показивањем, тј. захтев за чудом.
Лукава савест тад расуђује овако: "Господ делује на мој живот... Па добро, прихватићу Господа, потчинићу Му се и одрећи ћу се свог "егоизма" (ово последње се наравно не признаје јавно), нека се само Господ јавно покаже".
Зар тражење чуда представља израз вере? Никако. То је тај исти прикривени егоизам... Излази да је то изнуђено одрицање од егоистичке усамљености под притиском околности и лажно повиновање Богу из рачуна: "Можда се сила Божија неће ни пројавити, па ће, дакле, мој егоизам остати господар живота".
Да ли су потребни примери? Да. Узми за пример све опомене у животу: невоље, несреће, болести и све могуће смртне опасности - све оне опомене код којих је човек принуђен да призна необичност онога што се догодило. Да ли се увек у таквим приликама људско срце одмах и лако потчињава Богу, уз одрицање од егоизма? Зар се не догађа чешће да, када прође период пометености, људско лукавство објашњава оно што се догодило случајношћу, и искривљује догађај да би га угурало у оквире природног, и спокојно га предаје забораву, оставивши егоизам као господара живота? А ако мисао о необичном сувише упорно притиска свест, онда лукавство одмах тражи чудо: "Ако би Бог заиста хтео да ми помогне, да ме спасе, онда зашто не учини то и то". И исказује се жеља за већим чудом, а оно што се догодило, сматра се за исувише мало да би свакодневни егоизам уступио своје место Богу.
Тако се манифестује фарисејство: сталним лукавствима и самооправдањима изравнава се несклад између живота и Божијих заповести, како би уместо смиреног и беспоговорног потчињавања Богу, уз хођење пред лицем Његовим, у животу преовладала самовоља, уз хођење по путељцима лукавства сопственог ума и поквареног срца. А када Бог очигледно покуца на врата људског живота, лукаво фарисејство пита: "Јеси ли то Ти, Господе? Па добро, ево, потчинићу се Теби... само ми покажи Своје Лице, тј. дај ми чудо".
Егоизам своје путеве сматра толико исправним и значајним, да ће их напустити и прићи Богу само због очигледног чуда, које Бог треба да учини управо ради његовог личног, понекад и сасвим малог свакодневног интереса.
Господ разобличава лукаво самооправдање живота и фарисејство. Он је дубоко уздахнуо када су фарисеји, спорећи се са Њим и искушавајући га, тражили знамење. Дубоко је уздахнуо зато што је у потпуности прозрео лукавство фарисеја и зато што је туговао због развраћених срца, видећи да они не траже истински, него да једноставно хоће да сачувају лаж. Ето зашто се (фарисеји) много споре, као да се тобоже својски боре за правду, док се заправо само труде да пронађу оправдање за свој лажни пут. У самооправдању увек бива тако, да најпре покварено срце подстиче човека на неправду, а потом, на крају, човек почиње дуго и тврдоглаво да се довија како би своју неправду ваљано теоретски осмислио.
Е, у равни тог самоприкривања фарисеји траже знамење с неба.
Због чега им је потребно чудо? Неправда живота се усталила. Фарисеји су се утврдили у лажном схватању Мојсијевог Закона. Они су ту господари. Они и не мисле да се ослободе неправде. Знамење са неба потребно им је само зато да би прикрили неправду лажним логичким склопом, и да би умирили савест. Рачунају на то, да, у крајњој линији, "никаквог чуда неће ни бити"... Дакле, самопотврђивање живота остаће исто као и пре, и неправда ће да влада као правда.
Да фарисејима истина уопште није била драга, него да им је било потребно самопотврђивање у њиховој неправди, види се из тога што они, чувши да Господ одбија да учини ново знамење, указујући им на то, да је знамење већ било дато преко пророка Јоне, не питају какво је то знамење било и како га треба схватити, него ћутке одлазе, постиђени због разоткривеног лукавства.
Дакле, зашто се тражи чудо? Ради прикривања лажи?
Господ управо тако оцењује молбу фарисеја, и са прекором им упућује питање: Зашто род овај знак иште? А Свети јеванђелист Матеј додаје: род зли и прељуботворни (Мт. 16,4), тј. указује на то да фарисејска препреденост и развраћеност ни у тражењу чуда није ништа друго, него прикривање неправде коју су они успоставили (тј. прикривање неистинитости схватања Мојсијевог Закона).
И шта у таквом случају представља тражење чуда? Искушавање Бога. Тако каже и Јеванђеље: И кушајући га искаху знак с неба. Јер фарисејско тражење чуда почива или на сумњи у могућност догађања чуда, или на констатацији да је оно што је Бог већ показао недовољно да би се човек уверио, па се тражи неко веће знамење. У оба случаја тражење чуда је изазов Богу, или, што је исто, искушавање Бога.
Да тражење чуда представља искушавање Бога, а никако манифестацију веће вере, одрицање од егоизма и позив Богу да постане Господар људског пута види се из јеванђелске приче јеванђелисте Матеја. У њој је подробно описан Христова беседа са фарисејима.
Када су фарисеји од Господа затражили знамење са неба, Он им је, како предаје јеванђелист Матеј, одговорио: Увече говорите: биће ведро, јер је небо црвено. И јутру: данас ће бити непогода јер је небо црвено и мутно. Лицемери, лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете (Мт. 16,2-3).
Појединости Христове беседе са фарисејима које предаје јеванђелист Матеј заправо показују да је тражење чуда подстакнуто не смиреном вером, него лукавом жељом да се ограде од Божијих заповести, да се направе невешти, и да под маском неповредивости закона Мојсијевог, оставе свој егоизам на место господара живота.
"Ви не схватате заповести Божије" - као да говори Христос фарисејима. "Ви не схватате Моје речи. Ви нећете да видите чуда која творим на сваком кораку. Ви не примећујете пројаву силе Божије. Ви ништа не схватате, као неразумна деца. А хоћете да вам Отац Небески да ново знамење са неба. Лицемери, видим ваше лукавство. Ви се одлично разумете у оно што вам је потребно и што вам је угодно. Ту вам је познато не само земаљско, оно што вас окружује, него сте узашли на небо и разумете небеске појаве; по изгледу небеског свода погађате шта ће бити на земљи. Ту вам је све познато, зато што вам тако одговара. Ту сте господари и владате. А када се од вас затражи да смирено прихватите Божију вољу и да јој се приклоните, када догађаји у животу захтевају одбацивање охоле самоуверености и тражење онога што хоће Бог, онда ништа не схватате, правите се неразумни и, прикривајући егоизам и неверовање, лицемерно тражите: "Дај нам знамење". Зар нисте видели чудеса Божија, која Сам творио на сваком кораку? Вама знамење и није потребно, него хоћете да останете у своме пређашњем егоизму, да се нигде од њега не померите, а тражењем чуда само маскирате своју духовну окамењеност. Заклон вам је - Мојсијев Закон".
Ето који је смисао Господњег одговора. Суштина одговора фарисејима није одбијање да утврди њихову веру, него разобличавање њиховог лукавства и огољавање њиховог безверја.
Обрати пажњу на то како се иста ствар догађа и у животу!
Човек често мисли о чуду и воли да тражи чуда: "Ах, када би Господ учинио знамење! Зашто Господ не покаже Своју силу?". Таква питања изгледају као обраћање са вером, као ревност по вери и жеља за утврђивањем сопствене вере. А ако боље размислиш, биће ти јасно сво њихово лукавство.
Човек поставља таква питања у оним тренуцима живота, када стоји пред пројавом воље Божије и када се од њега захтева да донесе храбро решење, у сагласности са вољом Божијом, тј. тражи се да осуди свој дотадашњи живот, да промени из корена своје понашање, да се одрекне привезаности за страсти итд., речју - онда када се од њега захтева да препозна Божији призив и да га следи.
Е, тада човек пројављује своју детињу наивност. Он се губи. Стиже у ћорсокак. Одбија да схвати оно што се догађа. Не види Божије заповести, не схвата знаке времена. И тада - да му се да чудо! Подозрива ревност кроз чудо схвата вољу Божију и потчињава јој се!
Кроз читав свој живот човек истиче себе: "Ја сам". А онда, одједном, неодољива жеља: "Нека одлучи Господ". Кроз читав свој живот човек је потпуни господар, и у све се одлично разуме.
Покушај да скренеш човека са његовог лажног пута. Он ће те засути десетинама доказа за то да он све зна, да све разуме и да поступа исправно. Човек сматра да је изучио живот, и да га познаје, и да разуме све што се око њега догађа, те да сам господари њиме.
Па и не само да разуме оно што га окружује!
Човек је такође самосталан и када су крупне ствари у питању! Он се укопао у земљу и ствара њене законе. Он господари на небу. И пошто је људски ум у дугим истраживањима открио законе кретања планета и зна ход комета и јављање помрачења, то му је дало за право да домаћински управља не само на земљи и под земљом, него и на небу.
Човек утврђује законе свемира, законе живота континената и океана, законе живота племена и народа и уопште му није потребна промишљајућа воља Творца! Тако у целој васељени влада ум и закон. Ум схвата и објашњава законе живота, и све је јасно! И онда се поставља питање шта ће човеку чудо? И где је уопште место чуду поред људског егоизма? Но, када се догоде потреси у животу, онаквом каквим га је човек замислио, када притисну животне околности, када се поремети "законита" равнотежа живота, који је дотле деловао тако чврст, тада би, како се чини, свезнајући и самодовољни човек морао да покаже све своје знање, да схвати где се у животу налази и да исправи оно што је било његова лична грешка.
Таман посла!
Тако је тешко човеку да се растане са егоизмом на који је навикао; тако му је тешко да помакне тврђаву "законитог", онако како ју је подигао, па не жели ни прстом да мрдне да би преиспитао цело то здање егоизма у коме живи, и да види шта то Бог од њега хоће, каква је Божија воља када је његов живот у питању.
Човек остаје морално безосећајан, скрива се иза маске потпуног несхватања онога што се догађа и, прикривајући недостатак жеље да макар и прстом макне, да би извршио оно што се од њега тражи, сећа се Бога, дозива Бога и заклања се иза воље Божије. "Шта се то догађа? Мени је нејасна воља Божија! Господе! Па где си Ти! Покажи Своје лице! Дај знамење! Пројави Своју силу!" Као да Бог постоји зато да би потврђивао поредак који је измислио егоизам, са свом његовом огреховљеношћу!
Човек тражи Бога и тражи чудо, не желећи да схвати једноставну заповест Божију, која се већ сасвим открила пред његовим очима. Човек тражи вољу Божију, а Божија воља је већ откривена, јасна је и детету!
Зар то није лукавство? Зар то није искушавање Бога? Није ли лукавство ништа не схватати онда када су Божије заповести јасне? Није ли лукавство - уз такво наивно несхватање, уз одсуство жеље да се макар и прстом макне у смислу исправљања живота - постављати питање: "Господе! Кажи шта хоћеш! Покажи чудо!" Не представља ли такво лукаво тражење чуда заправо искушавање Бога?
На ово тражење одговор је био и остаје један - одговор исказан уз дубоки уздах, одговор Божије скрушености: Род зли и прељуботворни тражи знак, и неће му се дати знак.


79. И опомињаше их (Господ ученике) говорећи: Гледајте, чувајте се квасца фарисејскога и квасца Иродова. И размишљаху (ученици), један другом говорећи: То је што хлеба немамо. И разумевши Исус рече им: Зашто мислите да је то што хлеба немате? Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше?... И не памтите ли, кад оних пет хлебова разломих на пет хиљада, колико пуних котарица комада накуписте? Рекоше му: дванаест. А кад оних седам на четири хиљаде, колико пуних котарица комада накуписте? А они рекоше: седам. И рече им: Како не разумете? (Мк. 8, 15-21).


Чувајте се квасца фарисејскога, тј. чувајте се лукавства у животу, и чувајте се квасца Иродова, тј. истребљивања Хришћанства у себи. За првим иде друго, тј. за лукавим самооправдањем - опустошење хришћанске душе и нестанак Христа из ње.
Лукаво самооправдање почиње неприметно, као да је у питању нешто неважно. Човек понекад као да се одриче нечег ситног, ради свега осталог у животу или ради сопственог успеха, али - то је ипак важно. Па шта, он је добар човек! Све је по старом - он верује у Бога и иде у цркву! Но, размисли мало, и видећеш, да свако, чак и ситно лукавство савести, чак и мали компромис у животу, јесте важан, јер је дело које води у пропаст. Није узалуд Христос хтео да ученицима нарочито на то скрене пажњу: Гледајте, чувајте се; и не прекорева Он узалуд ученике: Зар још не схватате нити разумете? Зар је још окамењено срце ваше?
Према томе, ово дело никако није неважно!
Задатак самооправдања је један, као што је више и речено (упор. Мк. 8,11-12) - да оправда криву савест, да је умири и да човекову личну вољу остави да господари животом; другачије речено, задатак лукавства је да неприметно замени Бога самоугађањем.
Нема погубнијег дела од овога!
Бог остаје, али Он је искључен из живота. И тако човек, свесно или несвесно, не "упућује" Бога у све "ситнице". "Неупућивање" Бога и почиње од ситница: "Добро, па шта ће ту Бог?" Лукавство најпре прикрива мале компромисе. Потом оно иде већ утртом стазом без Бога, и не узнемирује савест због нарушавања закона Божијег.
Савест отупљује. "Ја" све силније завладава. Компромиси (мада се они више и не доживљавају као компромиси) прикривени су разумним расуђивањем! Расуђује се (свесно или несвесно) овако: "Добро, на крају крајева, сам ћу све да просудим и да уредим. Зар да "на срећу" живим?" Треба сам све да предвидиш и да уредиш, па ћеш тако себи да загарантујеш успех у послу. "На срећу" живети нећеш. Постоји и пословица: "Помози самоме себи, па ће ти и Бог помоћи".
Видиш како је све то блиско животу?
Резултат оправдавања је све само околишање, све само "криво" понашање, док Бога у животу и нема. То јест, Он остаје, али за један посебан живот. Ево, и икона виси ту реда ради (макар и та мала).
Тако настају две области живота: једна област "живи" (ван Бога), док се друга назива хришћанском, а обилази Христа. Почело је од малог, а завршава се истребљењем вере - квасцем Иродовим.
И човек мисли, као ученици: хлеба немамо, тј. треба да се снабдемо за живот. Ко ће мене да се сети? Ко ми гарантује успех?
А Господ прекорева: Зар су вам затворене очи? Зар су вам запушене уши? Јесте ли заборавили да Сам Ја Творац и материјалног живота? (упор. Мк. 6,35-44). Јесте ли заборавили како Сам творачким чином са пет и седам хлебова нахранио пет и четири хиљаде људи (Отац Мој до сада дела - Јн. 5,17)? Зар не памтите? Ваше срце је од камена!
Дакле, чувај се малог, чувај се лукавог самооправдања, чувај се да не заташкаваш погрешке и да не прикриваш разилажење између живота и закона Господњег... Чувај се квасца фарисејског! Помоћу тога квасца, својим ситним батргањем заменићеш у животу Бога, Његову свету вољу, за тебе, и неприметно ће се у теби подићи квасац Иродов - истребљење Живога Бога у твоме срцу.
Чувај се!
Погледај, не окамењује ли се и твоје срце? Зар Бог није промишљао о теби онда када си Му био веран? Зар у твоме животу није било дела Божијих? Зар није било творачких дела "храњења"? Зар се не сећаш?
"Зар су вам затворене очи? Зар су вам запушене уши?"


80. И дође (Господ) у Витсаиду; и доведоше к Њему слепа, и мољаху га да га се дотакне. И узевши за руку слепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли шта. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. И потом опет метну руке на очи, и учини да прогледа: и исцели се и виде све јасно (Мк. 8,22-25).


Ово је слика прогледавања духовно слепе људске душе. Слепу душу "доводе" Христу. Она сама се тако безнадежно изгубила у тами, тако је утабан и замршен пут њеног живота, тако се искривила у лутањима, тако је испрљана блатом, повређена колотечинама неправде и наружена ожиљцима падова, да сама више не може да се извуче. Не може да се извуче зато, што више нема снаге: њена снага је потрошена у беспућу. И како слеп да се извуче?
И где да пође? Око њега - слепи. А слеп ће слепога само до јаме да доведе (Мт. 15,14). Тако је и у животу.
Дакле, слепу душу "доводе" Христу. Њу доводе најчешће животне околности. Човека, у његовом слепилу, животне околности брзо отерају у ћорсокак, и он више нема куда, јер је искусно пропаст на свим путевима. Или пак ове околности заустављају човека на пола пута до слепила, бивају прихваћене од стране остатка здраве човекове свести као призиви Божији, и човек њима бива привучен ка Христу.
Слепој души, доведеној Христу, потребно је да је Христос дотакне. Неизоставно је потребно да је дотакне; дакле, треба сасвим да приђеш, а не умеш да ходаш; онда допузи до ногу Спаситељевих и у трепету завапи: "Не могу више овако да живим... Исцели ме".
Дакле, није потребна хладна вера сазнања, нису потребни суморни покрети уморног и равнодушног срца, није потребно лењо показивање зрачака апатичне воље, него је потребно бацање према Христу, бацање у које треба да се слије сво хтење ума и сво напрезање воље.
Тада ће се Христос одазвати. Он човека узима "за руку". То значи да се прогледавање душе одиграва уз помоћ Божију и силом Божијом. Али за пројављивање Божанске силе потребни су и одређени услови. Који услови?
Господ слепога изводи изван села. Ово указује на услове уз које је могућ утицај Божанске силе на душу. Два су таква услова: први - душа се одводи у страну од људи и остаје насамо с Богом. Дакле, први услов да душа прогледа, јесте тесно сједињење са Богом, кад душа у молитви, у подвигу, у обраћености, стоји наспрам свога Спаситеља.
Постоји и други услов: Господ изводи слепога напоље из села. Сходно томе, није довољно бити насамо с Богом. Треба душом побећи из света греха, треба покидати свезе греха, како на души не би остао терет који је вуче у страну и гура на доле, да би душа, ослобођена од земље, тј. од греха, лакше могла да прими и усвоји (учини својим) небеско и Очинско.
Након што су напуштени путеви греха, Божанска сила озарује душу.
Приликом чуда исцељења, Господ је пре свега пљунуо на очи слепога. Ни овај акт воље Божије није без значења. Пљување је знак презира, поруге. Пошто је болест резултат греха и људске нечистоте, Господ најпре скида људску нечистоту. Он је скида сликовито - пљувањем на очи слепога, као израз презира према греху, и осуде греха и ђавола, оца његовог. Тако се у почетку уклања извор зла и узрок болести...
Пљување у датом чуду исцељења слепога, разликује се од пљувања на земљу које је пратило чудо исцељења слепога од рођења (Јн. 9, 6), где оно није имало самостални значај, него је представљало само део творачког акта - мешања земље, прављења "блата" и помазивања очију њиме.
А зашто приликом исцељења слепога од рођења Господ није пљунуо на очи болесника? Зато што није било потребно уклонити и осудити грех као узрок слепила. Овај слепи био је слеп од рођења, и Господ Сам каже да грех није узрок његове болести: Не сагреши он (Јн. 9, 3).
Пљување код савршавања чуда исцељења витсаидског слепца, слично је пљувању приликом исцељења глувонемога (види Мк. 7, 32-35), иако се у опису овог последњег чуда не указује на то где је Господ пљунуо, и прећуткује се грешност болеснога као узрок болести, али у оба случаја пљување претходи самом исцељењу и изражава уклањање људске нечистоте.
Пошто је грех унижен и пошто су подсечени корени болести, Господ исцељује и саму болест.
Исто се тражи и од слепе душе. И она, која је остала насамо с Богом и која је раскинула са светом зла, треба са презиром да осуди свет ђавола, да жестоко осуди своје криве путеве, да беспоштедно замрзи своју таму и да се одлучно одрекне слепих мисли и дела. Тада ће доћи Господ. Он ће доћи и положити руке Своје. Полагање руку означава то, да се прогледавање душе не савршава њеном сопственом снагом, него Божанском силом, а такође означава и то, да се Божанска сила даје сада, после одвраћања од греха, да она препорађа човека и да полаже темељ спасења.
Полагање руку је нова слика дубоког значења.
Исцељење се не савршава одмах. Након првог полагања руку, болесник одговара Христу да види људе да иду као дрвеће, а тек када Господ поново положи Своје руке на болесника, он почиње да види све јасно.
Зашто је то тако? Зар Божанска моћ није била у стању да учини да слепи прогледа у једном трену? Наравно, могла је то да учини, као што је у трену учинила и већа чудеса, на пример, васкрсавање мртваца.
Ово је слика тога, да се обнављање душе не савршава одједном, одмах. Такав чин представљао би механичко претварање. Ово је међутим - процес спасавања човека. Он представља дуготрајну, свесну борбу, у којој је и сам човек неизоставно активан. Онај процес започиње Сам Бог, Својом Божанском интервенцијом, дајући човеку снаге да збаци ропство греха и да успешно крене у обрачун са злом. Даље човек сам улази у надметање, како би свесно мењао своје душевне силе и како би усвојио Божанско озарење. И још дуго, дуго, слепило неће ишчезнути без трага... И још ће дуго, дуго, човек видети људе да иду као дрвеће, тј. још ће дуго у њему превласт имати свет ствари, док ће предмете духовног света доживљавати као материјалне ствари. Неће се човеку одмах открити обриси истинског живота духа, него ће још много времена морати да се задовољава само сенком истине. И само њени слаби, усамљени одбљесци клизиће пред његовим духовним очима, као нејасне контуре дрвећа које се креће (када га видиш, на пример, кроз прозор воза који јури).
У том процесу постепеног обнављања душе, потребни су нова дејства Божанске помоћи. Њих ће бити много, они ће доћи својим редом, како човек буде истрајавао у борби.
Господ по други пут полаже руке на слепога. Сада их полаже на његове очи.
Овде је реч о идеји да Божанска помоћ, а као последица ње и људско просветљење, испрва иде линијом општег подизања душевног живота и његовог очишћавања од блата и порока, његовог општег просветљења, а потом већ, под утицајем Божијим, усавршавају се поједине способности, на пример, способност духовног гледања.
И ево, када се Божанско озарење спусти на душу, када Божија светлост изнутра обасја човека, тад Божија правда заблиста у души као смарагд.
Робовања свету - греха, који замагљује поглед или пружа криви одраз стварности, као да није ни било. Заносна истина Божија настанила се у души као светлост, осветлила је душу, и споља просијава и освећује, одгони грех и скида лажну декорацију порока. У животу више нема таме, пут је прав и светао... Душа сада све види јасно.


81. Путем (за села Кесрије Филипове) питаше (Господ) ученике Своје говорећи им: Шта говоре људи, ко Сам Ја? А они одговорише: Јован Крститељ; а други: Илија; а други: Неки од пророка (Мк. 8,27-28).


Све до данас остаје животно то питање Господа о Њему Самом: Шта говоре људи, ко Сам Ја?
Све до данас - током двадесет векова - судови о Христовој личности су шаролики, као што су била шаролика и мишљења Његових савременика. Ово чак није толико тачно када је у питању научна критика, колико када је реч о "малограђанском мишљењу".
Свако ко је прочитао две-три књиге и сматра да су његова размишљања довољно утемељена, те да је срамота да се ослања на ауторитет, спроводи ту тобоже критичку фантазију и у дело, кроз своју веру, и Христа доживљава онако како му се чини да је потребно. Тад Христа доживљавају онако како је то прихватљиво за малени људски ум и како је угодно за слабачки људски живот. Такав малограђански однос према најузвишенијем предмету вере је недопустив.
Ти Христа тражи не ради прилагођавања своме развратном животу, не тражи Га онаквог каквог би ти хтео, него онаквог какав Он заправо јесте. Тражи Га часно! Истину о Њему тражи у Светом Писму. Господ Сам указује на овај извор знања о Себи: Истражујте Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вечни; а баш она сведоче о Мени (Јн. 5, 39). Ту проналази одговоре на упите своје душе... Пронаћи ћеш да је Христос - Бог, Син Божији! Схватићеш да ти је Господ потребан, да је бескрајно драгоцен не као учитељ, не као пророк, него као Бог, твој Спаситељ, тј. Спаситељ твоје душе и живота.


82. И поче их учити (Господ ученике) да Син Човечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће после три дана васкрснути (Мк. 8, 31).


Одмах за првим исповедањем Христа као Бога (Мк. 8, 29-30), Господ открива истину о непомирљивости света зла и греха са Христом. И та истина за све векове остаје закон живота.
Поче их учити да Син Човечији треба много да пострада...
У све векове, када се Син Човечији, у лицу Својих следбеника, сукобљава са светом зла, зло се свим средствима обрушава на Њега. Средства зла су били и првосвештеници и књижевници. И они су побеђивали: "Сина Човечијег ће убити". Али, у крајњој линији, истина живота се не може искоренити.
И Син Човечији ће после три дана васкрснути.


83. И рече им (Господ) то (о Своме страдању) отворено. И узе га Петар насамо и поче га корити. А Он, окренувши се и погледавши ученике Своје, запрети Петру говорећи: Иди од Мене, сатано; јер ти не мислиш оно што је Божије него што је људско (Мк. 8,32-33).


Ево опет заиста великих речи, и заиста дубоких истина! Замисли оштрину претње! Запањујуће... Покрени се срце! Петра Господ назива сатаном и тера од Себе. Њега, изабраног мећу изабранима, врховног, који тек што је исповедио Господа као Христа, Сина Божијег; њега, ту стену вере на којој се темељи Црква; њега, који је добио кључеве Царства, распоредитеља неба Петра, одмах након што га је овенчао називом "блажени" (Мт. 16,17), назива ђаволом и тера од Себе!
Зашто то? Пажљиво испитај изнесене мисли и доћи ћеш до истине.
Господ пита ученике шта мисле о Њему, за кога га сматрају? Апостол Петар, одговарајући у име других Апостола, исповеда Христа као Сина Божијег. Господ потврђује тачност исповедања и похваљује Петра. И одмах потом указује на основни закон Свога дела - закон непомирљивости Хришћанства са светом зла и греха. Ето због чега "Ја треба да пострадам и да будем убијен".
Апостол Петар сад не схвата тај закон... Њему страдање и убиство Христа Господњег од стране људи делују противречно. Из љубави и поштовања према Христу, он не прихвата Његова страдања: Боже сачувај, Господе! То неће бити од Тебе (Мт. 16,22). Петар верује у Христа као Бога, воли Га и убрзо ће говорити о својој спремности да положи и живот за Учитеља и Господа, али Петар не прихвата Хришћанство страдања, него хоће некакво своје Хришћанство... Можда је из њега још проговарала јеврејска нада у Месију као Цара и Устројитеља славног земаљског царства.
Тада се Христос, Кога је Петар одвео у страну, окренуо према ученицима - језгру Своје будуће Цркве, указујући им на њен пут: "Иди од Мене - каже Он Петру - са својим Хришћанством, са својим путем. Ти си ђаво, сатана - Мој непријатељ и противник, непријатељ Мога дела..."
Ти си, са својим Хришћанством, Мој непријатељ, јер твоје Хришћанство је истребљење истинског Хришћанства, као што и ђаво хоће да га истреби. Ти хоћеш да уништиш Хришћанство, наметнувши му радовање свету, које је неспојиво са њим... Теби су непријатна страдања, спреман си да се помириш са злом света и да га прихватиш.
Управо то представља уништавање Мог дела - дела борбе са светом зла. Управо то је уништавање унутарње суштине Хришћанства, све његове снаге и свог његовог значаја као вере ослобађања од зла и поновног рођења у правди и светости. А ти хоћеш да пузиш по земљи са њеним радостима. Не размишљаш о ономе што је Божанско, небеско, него о ономе што је људско, земаљско. Одлази од Мене... ти си ђаво.
Он је ово говорио и гледао на ученике - на Своју будућу цркву. То је био завет ученицима и завет Цркви: не дајте се у ропство свету, не размишљајте о људском, мислите на Божије.
Зашто је тај завет заборављен? Зашто је страшна претња Петру нестала из сећања? Зар није тако?
Погледај ученике и следбенике. Међу њима има оних који мисле и оних који не мисле. Они који мисле, то су углавном људи који имају образовање и који су навикли да мисле. Навику да долазе до теорија по мери свога разума, они преносе и на Хришћанство - да буде онако како изволи господин разум.
И тада настају "своја" Хришћанства! То се не чини са злом намером, него једноставно према девизи: "свакоме по мери".
Човеку који се није опробао у вери и хришћанском животу, чини се да ову или ону реч Хришћанства треба схватити тако да то буде блиско животу, и никако другачије. И свако према своме узрасту и према нивоу свога духовног живота ствара сопствену хришћанску теорију. Тако се у огромној већини случајева духовни живот прилагођава начелима земаљског поретка, да би се на крају и само Хришћанство тумачило у складу са тим поретком.
И шта "Божанско" уопште може да тражи у таквим "својим хришћанствима"? Ту је све "од човека". А Хришћанство? Хришћанство је истребљено!
Они пак који не мисле, поступају једноставније. Они просто напросто спуштају Божанско до себе! Може бити да се то често чини и са добром намером - да се схвати Хришћанство. Али, немајући хришћанску просвећеност и лишени су духовног васпитања, а понекад и због развраћености срца, они потискују Божију истину на раван земље, и вуку је по земљи, навикнути да све схватају само из перспективе земље. Овде такође видимо оно исто преовладавање људског, при чему спајање људског са Божанским постаје чудовишно. Зато се у тој групи и срећу представници Хришћанства код којих се одласци у цркву сједињују са непостојањем унутарњег мира, и побожност на речима сједињује се са цинизмом изопачености, почев од ужасавајућег празнословља, клевете, непрекидне лажи, дволичности, обмане, самољубља и свега осталог, а завршавајући са незаконитим везама. И савест им је мирна! Многи из те групе, чак, себе сматрају за "добре хришћане": и уздишу, и плачу, и примају Свете Тајне.
Зар ту нема свако "своје хришћанство"? И зар то није цинично истребљивање Хришћанства? А повлачење Хришћанства по земљи, када свако себи прилагођава узвишену Божију истину и наноси на њу прљавштину свога земаљског схватања и осећања - зар то не разара Христово Хришћанство већ у зачетку?
Да то је разарање Хришћанства.
Ето због чега је многомилосрдни Господ изрекао Своју оштру реч. Ето због чега није поштедео, чак, ни изабраног и љубљеног. "Иди од Мене... Ти си ђаво... Хоћеш ђавоље дело - истребљење Мога учења..."
Мислиш ли да је Божија претња изгубила снагу? Никако. Само што људи затворених очију пролазе поред ње, јер су изгубили савест, јер су им срца и душе окамењене, и тако служе својој изопачености, замењујући Божанско људским. Они чине страшну ствар, истребљујући Христа и утврђујући ђавола под изговором служења Христу. И не чују страшне речи које су им упућене: "Иди од Мене... Ти си ђаво".
Боље би им било да оду, јер се ради њих име Божије хули међу људима (Римљ. 2, 24). Јер боље би им било да не познаше Пут правде, неголи кад га познаше што се вратише од предате им свете заповести (2. Петр. 2,21). Боље би им било да оду, јер се открива гнев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди (Римљ. 1,18).


84. И дозвавши народ са ученицима Својим рече им (Господ): Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој Мене ради и Јеванђеља онај ће га сачувати (наћи ће га - Мт. 16, 25). Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мк. 8, 34-37).


Слушај! Ово важи за све, и не може се избећи! Обрати пажњу на то, да Господ ове речи чини општим законом и да нарочито истиче неминовност тога закона.
Петар је Господа позвао у страну од народа, па чак и од ученика, и почео Га корити, не схватајући Господње предсказање сопствених страдања. Господ се окреће од Петра и гледа на ученике, те изговара Своју претњу Петру: Иди од Мене...
А сада сасвим оставља Петра, и више не само да гледа, него и позива, и то не само ученике, него и народ. Није ли из тога јасно да је изговорена Божија реч, упућена свима, и да је за све обавезна и неминовна? То као прво. А као друго, није ли јасно да се изговара некаква нарочита реч, ако је Господ изволео да прекине разговор са изабраним учеником, и то оштро, и да га уз претњу удаљи, те да одмах све оне који су стајали подаље позове к Себи, и да им упути Своје речи?
Да, заиста су то биле нарочите речи.
А зашто је било потребно очекивати нарочите речи? Већ и због тога, што се, ни мање ни више, водио разговор о целом делу Господњем.
Апостол Петар је исповедио Христа као Сина Божијег, и ученици су као одговор чули основни закон Хришћанства - закон његове непомирљивости са светом зла, и одатле закон страдања, закон смрти и закон победе и васкрсења. Петар не схвата и не прима закон страдања и хоће помирење са светом зла: "Буди милосрдан према Себи, Господе!"
Петар хоће према људској мери да изокрене Хришћанство. Господ оштром претњом удаљује од Себе изабраног ученика, окреће се према свима, и говори им.
О чему? Господ ту исправља грубу грешку Петрову, због које га је назвао "сатаном", и још једном ауторитативно утврђује истинску суштину Свога учења и дела - да Хришћани треба да размишљају не људски, него Божански.
Господ сада више не говори о Себи. Он је Својим ученицима већ рекао да ће закон непомирљивости са светом зла, и одатле закон страдања, потврдити Својим личним примером.
Сада се Христос обраћа како ученицима тако и народу, и говори им да је основни, и стога општи и неминовни закон - да свако нужно мора проћи путем којим је прошао Он, Спаситељ, и да нема другог пута у хришћанском животу. Ето о каквом ће најважнијем предмету Господ да им говори. Погледај Божије речи: Ко хоће за мном да иде...
Тако се указује пут свима - свима без изузетка: и свештенику, и мирјанину, а не само монаху, подвижнику и отшелнику. Свако ко хоће да иде за Њим, тј. да се назове и да буде Његов ученик, нужно мора да испуни то на шта је даље указао Господ - ко год човек био, где год био и чиме год се бавио.
Ко хоће за Мном да иде нека се одрекне себе.
"Одрекни се себе"... То је неминован пут: одрећи се себе. Како то? Одрећи се нечега - значи осудити то као лоше, одлучно одбацити, занемарити и одгурнути. Управо тако треба поступити са собом: осудити себе у потпуности, као последњег, као лошег, одбацити себе без и најмањег сажаљења, с презиром прећи преко себе и са гневом се одгурнути на сметлиште.
Господе! Како то?
Господ наставља: не тражим Ја само то од тебе. Указујем ти на још више: погуби себе, као да се убијеш. Ето шта је потребно. Онда си Мој ученик. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га. Страшан закон! Велик закон!
Одбацити себе на сметлиште, погубити се. Погубити целога себе, онаквог какав јеси, у целини, без остатка, а одмах потом поћи, и само тада ћеш постати Његов ученик.
Тако се одлучно успоставља закон одрицања од света зла и греха за будуће ученике. Захтева се да се замрзиш, и да погубиш старог, грешног, природног себе, онаквог какав си по Адаму, какав си без Христа. Потребно је да ти, који си Адамов, постанеш као мртав. Краће: потребно је да умреш. Ово је закон смрти.
Тако га је на другом месту Христос и представио, када је рекао: Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси (Јн. 12,24). Дакле, по речи Господњој, ако од Христа тражиш плод истине и плод живота, онда би требало да ти, који си природан човек, човек света и греха, идеш на сопствено уништење, погибију и смрт, као што умире пшенично зрно, и тада ћеш донети плод.
Свети апостол Павле у Посланици Римљанима подробно излаже овај неминовни закон смрти природног човека, онда када је он пошао за Христом да би добио плод. Апостол управо тако и пише - да је стари човек "умро", и не само умро, него и "погребен". Знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно... умресмо са Христом... (Римљ. 6, 3, 6, 8). И ви сте "умрли", пише Апостол Хришћанима. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху (Римљ. 6, 11). И ви сте "погребени". Тако се с Њим погребосмо кроз крштење у смрт (Римљ. 6, 4).
Тако се успоставља закон смрти. Даље у речима упућеним ученицима и народу Господ објашњава овај велики и страшни закон. Господ тврди да за човека, ако хоће да живи, нема избора: он мора да уништи себе.
Колико год се човек трудио да се сачува и да се одбрани, колико год бринуо о своме телу и колико год пажњом окруживао своју душу, свеједно његов крај је један - смрт, не само физичка, него и, што је још ужасније - духовна смрт, тј. пропаст душе још за њеног физичког живота. И нигде се не можеш сакрити од овог уништења смрћу.
Смрт је неминовна за природног човека зато што је његова природа - природа греха, а грех је болест и отров за душу и тело. Чиме се може завршити то систематско тровање живота, из дана у дан, из часа у час, ако не смрћу? Ово је такође свеопшти закон. О њему, као о необоривом закону, говори и Свети Апостол: с грехом је у свет ушла смрт, и постала је трајна "плата" којом се плаћа сироти човек. Апостол пита природног човека: Какав дакле плод имадосте од свога природног живота? И одговара: плод ваш била су дела којима је крај - смрт (Римљ. 6,21).
Тако је губитак живота - смрт, постала необориви закон живота; Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га (Мк. 8, 35).
То је непромењиво у све дане до краја века. То је закон. Увери се на примерима.
Погледај оне који живе ван Христа. Сви они завршавају смрћу, и то огромна већина још за свог физичког живота. Смрт наступа или као резултат сужавања живота на животне процесе код којих човек постепено атрофира и одумире, те се тако креће до своје физичке смрти руковођен животним инстинктом и злом, или пак као резултат тешко преживљеног и схваћеног духовног банкротства, када се човек бесплодно баца из краја у крај тражећи оправдање живота, а оправдања нема, као што нема ни мира, а срећа и задовољство су неухватљиви. Зло међутим наступа, преплављује и гуши све добро - оно што још помало тиња у природном човеку.
Овај последњи тип човека, у крајњој линији, морално се налази изнад првог, али и његов крај је исти - смрт душе, као њено банкротство, као немогућност устројавања живота по правди без Христа.
Тако влада закон живота, према коме "плату" за неминовни грех представља неминовна смрт.
И човек нема куд. Он нема избора, јер ко ће се, осим ако је у потпуности лишен разума, трудити око стицања, знајући да по природи ствари копа себи гроб, и што више залази у светске ствари, то је његов гроб дубљи.
Нема избора за човека, јер он не може да пронађе нешто што би вредело смрти душе. И чиме би човек могао да себи надокнади смрт душе? Какав ће откуп човек дати за душу своју? Нема избора! Ето због чега Господ даје велики закон добровољне смрти. То је излаз. Како?!
Закон неминовне смрти, која је плата за грех, свеједно влада. И Господ подсећа на ту неминовност... Он људима отворено објављује ту крајњу тачку, ту слепу улицу у коју их утерује грех. Показавши сву безизлазност јадног положаја у коме се човек налази будући да је препуштен греху и смрти, Господ на том трулежу, који само привидно представља живот, подиже нови велики закон - закон добровољног уништења себе.
Зашто? Зато што се на том добровољном гробу сеје семе новог живота. Уклања се старо - очишћује се тло за младо; откида се болесно - и подиже здраво. Сахрањује се мртво - устаје обновљено и вечно живо. Тако излази да онај који губи - стиче, и да онај ко се жртвује - налази себе. Пшенично зрно које је пало на земљу и иструлило, доноси плод.
Ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га (Мт. 16, 25). Ову мисао о новом, живом животу, уместо трулог старог, Спаситељ је подробније развио у Беседи са Никодимом (Јн. 3,1-12). Ова беседа као да представља продужетак беседе о губљењу живота ради Господа. У њој се даље открива мисао о расту новог живота уместо изгубљеног и погребеног.
Господ указује Никодиму на то да треба поново да се роди за нови живот, а као одговор на Никодимову недоумицу - како ће он, стар човек, поново да се роди? - Спаситељ каже: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3, 5). И наставља: Не чуди се што ти рекох: ваља вам се родити одозго (Јн. 3, 7), а затим објашњава како долази до новог рођења од Духа (Јн. 3, 8).
Значи, тамо је - губљење, а овде - налажење. Тамо је - смрт, а овде - ново рођење и живот.
Сада видиш зашто Христос успоставља велики закон смрти: уништење старог Адама нужно је зато да би се очистило место за новог човека. Погубљење грешне душе нужно је зато што на пепелу света, греха и пропадања ниче нови, вечни живот света непропадљивости и Царства Славе.
И коначно, Господ Спаситељ у овој Својој речи ученицима и народу указује на пут којим ће нужно поћи онај ко одбаци себе и ко се препороди за нови живот од Духа. Он на тај пут указује сасвим кратко, само речју "Крст". "Одрекни се себе и узми крст свој и за мном иди".
Чиме ће тај пут, бити пут Крста? Очигледно, он ће бити потпуно супротан ономе који је погребен. Оно је био пут света зла и греха - ово ће бити пут одрицања од света греха, кроз праведност у Христу. Овај пут обухвата сваки живот, све узрасте, све облике живота, све врсте људске делатности, онда када је човек престао да буде роб греха, него води борбу против њега и хоће да буде син Светлости - истински син Небеског Оца. Онај погребени био је пут пропасти, распадања и смрти - овај ће бити пут обнављања живота у вечности.
А зашто је то пут Крста?
Господ очигледно указује на тај пут примером Свога пута. И Његов пут био је пут борбе са грехом и злом, крсни пут, пут страдања, и завршио се у дословном смислу речи на Крсту. Тако и пут Свога ученика Господ назива путем Крста, јер је то такође пут борбе са грехом.
Зато је и речено: "Пођи за мном", тј. пођи без страха, као Мој ученик, путем којим Сам Ја прошао... Иди са Крстом на своју Голготу, и кроз њу ка своме васкрсењу.
Овај неизбежни пут, био је, јесте, и заувек ће остати - Крст, тј. пут страдања, зато што, као прво, борба са грехом ће увек бити подвиг, присила, тј. биће сједињена са страдањем; као друго, зато што у свету зла и греха, онај ко иде путем праведности, никада неће бити на своме, тј. на сваком ће кораку наилазити на непријатељство, свакога ће дана осећати несродност са оним што га окружује, доживљаваће конфликте, страдаће, све док се не "одвоји" од тела (док не умре) и док не буде са Христом, тј. док се коначно не ослободи додира са светом зла, као што је то и Апостол желео (Имам жељу умрети и са Христом бити - Фил. 1,23). Ето такав је закон смрти и закон Крста и устајања. Запамти.
То је обавезан и непромењив закон. Пази, немој да га замењујеш компромисним судовима "свога хришћанства"!
То је закон који је и објављен ради отклањања Петровог људског расуђивања. Тамо смо имали прихватање света и одрицање од страдања и борбе са злом, а овде имамо - одрицање од света и прихватање страдања и борбе са злом. Тако је Сам Христос исправио Петра. То је необориво као сама истина. То је свето.
Зато без сажаљења осуди и сахрани старог, грешног себе... Пођи путем Крста, путем очишћујућих страдања, за својим Спаситељем. Голготом страдања победи грех до краја, и онда ћеш се, као онај ко је победио пропадљивост, овенчати непропадљивошћу. И Првенац из мртвих, Христос, учиниће те судеоником Свога Васкрсења. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти Његове (кроз пут Крста), онда ћемо и са васкрсењем (Римљ. 6, 5).


85. Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овом прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца Својега са светим анђелима (Мк. 8,38).


Немој да непажљиво прођеш покрај ових речи! Оне су - строге. Ту се не ради о отвореном одступништву од Христа, него о нечем наизглед сасвим малом и безначајном: о томе да се човек стиди Христа и онога што је Христово.
Тек што је изложио учење о непомирљивости са светом греха, и, као последицу тога, учење о путу Крста, Господ закључке тога учења примењује на живот. Закључак је овај: Имаш, Хришћанине, свој пут, и иди њиме. Иди право, отворено, без нелагодности! Шта ће омести живот и Светлост ка којима ти идеш?
Биће ти веома тешко, јер си окружен светом греха. Ако ради олакшавања тешкоћа које доноси живот окружен злом, станеш на пут ублажавања супротности између тебе и света зла, само ћеш изгубити, јер сваки компромис представља пут истребљења Хришћанства (упор. 8, 32-33). Нећеш ни приметити кад се будеш одрицао Мене, и тада ће Моје лице морати да се окрене од тебе.
Ето због чега свако, чак и наизглед мало, компромисно удаљавање од Христа, па и сам "стид" због Њега пред лицем света, представља грех који Господ дочекује тако строго, да ће се Он таквог Хришћанина постидети ("окренуће лице Своје: не познајем вас...") када дође у слави Очевој са анђелима Својим.


86. И рече им (Господ, ученицима и народу): Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили (Мк. 9,1).


Дакле, они који су одбацили себе, који су узели крст и пошли за Њим, за својим Спаситељем, неће окусити смрти.
Јер управо је било речено да ће они "сачувати живот свој" (Мк. 8, 35), и да ће постати причасници неумирућег живота. Они су "прешли из смрти у живот" (Јн. 5, 24).
На крају, они ће угледати Царство Божије, које је "унутра у нама", у нашим срцима и душама. Чим се роде од Духа, постају судеоници Царства Духа, будући да што је рођено од Духа, дух је (Јн. 3, 6).
И Царство Божије објавиће се у њима у сили. Ово неће бити теорија, нити разумско знање, него огњена стихија утиснута у њихове душе. То ће бити сила живота - нова сила новог живота. Сасвим је јасно да ће то бити сила, јер "Дух оживљава". Тело не користи ништа... Дух је оно што оживљава (Јн. 6, 63). Он је - сила. Ову ће силу задобити судеоници Царства Божијег.


87. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована и изведе их на гору високу посебно само њих (попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше... - Лк. 9, 28-29); и преобрази се пред њима (и засија се лице Његово као сунце - Мт. 17, 2). И хаљине Његове постадоше сјајне, врло беле као снег, какве не може белиља убелити на земљи. И указа им се Илија са Мојсијем и бејаху у разговору са Исусом (и говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму. А Петар и они с њим беху савладани сном; али пробудивши се видеше славу Његову - Лк. 9,31-32). И Петар одговарајући рече Исусу: Учитељу, добро нам је овде бити; да начинимо три сенице: Теби једну, и Мојсију једну и Илији једну. Јер не знађаше шта да каже; јер бејаху уплашени. И појави се облак те их заклони; и дође глас из облака говорећи: Ово је Син Мој љубљени, Њега послушајте. И одједном обазревши се никога не видеше осим самога Исуса поред себе (Мк. 9, 2-8).


Преображење Господње на Тавору - то је слика преображења душе која је пошла за Христом. Као што је на Христовом путу било не само трње Крста, него и слава Тавора, тако ће и на путу душе која је узела Крст, бити њен Тавор и сладост Таворске Светлости.
На Тавор одлазе после шест дана. Шест дана - то је радна недеља на коју је указао Господ: "шест дана ради". Значи, на Тавор узлазе после радне недеље живота, на крају крсног подвига живота.
На Тавор узлазе само изабрани. Господ узима са Собом само изабрану тројицу: Петра, Јакова и Јована, као да тиме жели да покаже да изабране душе према Тавору воде три добродетељи: најтврђа вера, непоколебива нада и огњена љубав.
Дакле, на завршетку пута подвижничке борбе са грехом, када је венац добродетељи који овенчава борца исплетен, Господ душу удостојава Тавора.
Тавор - то је, пре свега, духовни узлет. То је - високи узлет, као екстаза. Ако за обично, свакодневно молитвено озарење, Господ даје слику усхођења на гору, онда овде, припремајући изабране за таворско Преображење, Он их узводи на гору високу.
Значи, Тавор - то је већ потпуна одвојеност од земље. То је - узлет у висину. То је - занос, усхићење.
Његова сила иста је као и код сваког другог духовног узлета - молитва. Молитва је сила угодна Богу. И овде је присутна она. Она даје крила, она одваја од земље. Јеванђелист Лука нас богонадахнуто подсећа на ту силу, како је не бисмо заборавили: ...И попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији (Лк. 9,28-29).
У молитвеном усхићењу спушта се Таворска Светлост. Таворска Светлост јесте Светлост Божанства - то је Господња, благодатна Светлост. Ето због чега Света Црква исповеда Христа као "Светлост од Светлости" (Символ вере) и пева Му: "Светлост Твоја свагдапостојећа" (тропар Преображења), тј. вечно постојећа, као што си и Ти, као и Твоја природа; а Божије откривање (показивање) људима Црква назива давањем Светлости: "Ти, Господе, Светлодавче".
Погледај: у јављањима Господњим је иста та сила Светлости. Кад Божанска Светлост обасја душу, она се, сва успламтела огњем Божанства, и сама разгори јаче од сунца, и лице као огледало душе засија заносном Светлошћу Божијом. И засија лице Његово као сунце.
Прожета Божанским озарењем, мења се чак и материјална природа. Она постаје финија, губи своју телесност и материјалну грубост, преображава се и испуњава Таворском Светлошћу. (Одатле непропадљивост тела светих угодника Божијих и чуда у вези са предметима које су они употребљавали).
Хаљине Његове постадоше сјајне, врло беле као снег.
Реч Божија додаје да ово озарење телесне природе никако није последица некаквих земаљских узрока, некаквих закона органског или неорганског живота, него представља духовну појаву.
Не пише Јеванђелист без разлога о преображавању Христове одеће - да је она постала сјајна и бела као снег, и да се тако не може одећа убелити на земљи - указујући овом појединошћу на то, да природу материје није изменио земаљски, природни узрок, него је то учинила сила Тавора.
Какав је садржај Божанског озарења? Чиме је испуњен живот душе у благодатној Таворској Светлости? Испуњен је општењем са небеским светом. И указа им се Илија са Мојсијем и бејаху у разговору са Исусом. Именована су два представника горњег света: један представља закон, правду и веру - Мојсије, а други представља живот и ревност за дела правде - Илија. Али Илија, иако је живео после Мојсија, именован је први, да би се показало да је вера без дела мртва, и да се на небу примају дела, као што је онамо узашао и ревнитељ, живота, "анђео у телу" - Илија.
Општење са светом Неба има за своје средиште искупљујуће дело Христа - спасење човека. А средиште искупитељског дела Христовог јесу страдања, смрт и Васкрсење. У Христовом Крсту и Васкрсењу је сва дивота Хришћанства. И све тежње праведне душе окренуте су крсном следовању за Њим, и васкрсењу са Њим - са својим Спаситељем.
У горњем свету, у стању блаженог усхићења, душа сва бива запљуснута "тајном искупљења". И бејаху (Илија и Мојсије) у разговору са Исусом, и говораху о исходу Његовом који је имао да се испуни у Јерусалиму.
Друга половина јеванђелске приче о Преображењу објашњава утицај благодатног озарења на људску природу, када ова последња долази у додир са силом Тавора. Тада се духовна страна човека покорава узвишености виђења и људски дух жуди за силом неба, као за жељеним очинским домом. Душа би хтела заувек да остане у дивној атмосфери Царства Божијег! Учитељу, добро нам је овде бити - говорио је Петар у своје име и у име ученика, поражен Божанским виђењем.
У исто време, телесна природа човека, као груба и земаљска, отежава од јачине утиска који на њу оставља тако различита сила, која гуши и притиска тело као нешто страно. Осим тога, телесна природа се плаши необичности виђења. Петар и они с њим беху савладани сном; (ученици) бејаху уплашени.
Општи резултат додира душе са Божанским озарењем јесте покорност душе и њена жудња за небеским светом. Душа бива узета и вођена од стране Господа, и више јој ништа није важно, само са Христом да буде. Ученици више никога не видеше осим Самога Исуса поред себе. Такво је озарење душе подвижника који је узео Крст и иде за Христом. Таква је награда за подвиг. Такво је човеково блажено присаједињење Таворској Светлости.
"Нека и нама грешнима засија, Господе, Светлост Твоја свагдапостојећа".


88. И дошавши (Господ) ученицима Својим виде народ многи око њих и књижевнике где расправљају с њима... И упита књижевнике: Шта то расправљате с њима? И одговарајући један из народа рече: Учитељу, доведох Теби сина својега у коме је дух неми. И кад га год ухвати ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. И рекох ученицима Твојим да га истерају; и не могоше. А Он одговарајући рече: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Доведите га к Мени. И доведоше га Њему; и кад га виде дух, одмах га стаде ломити; и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену. И упита оца његова: Колико има времена како му се то догодило? А он рече: Од детињства. И много пута баца га у ватру и у воду да га погуби; него ако што можеш, помози нам, смилуј се на нас. А Исус му рече: Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује. И одмах повикавши отац детета са сузама говораше: Верујем, Господе, помози мојему неверју! А Исус видевши да се стече народ запрети духу нечистоме говорећи му: Душе неми и глухи, Ја ти заповедам, изиђи из њега и више не улази у њега! И повикавши и изломивши га врло, изиђе; и би као мртав тако да многи говораху: умрије. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде (Мк. 9, 14, 16-27).


Ово је слика људског рода и његовог односа према Христу.
Господ, испуњен Божанским озарењем, силази са Тавора, са висине благодатне Светлости, и пред Његовим ногама одвија се типичан призор људског живота.
Велика гомила народа је говорљива, бучна и љубопитљива, она брзо прелази са утиска на утисак (Мк. 9,15), површна је, и, на крају крајева, равнодушна. На челу гомиле стоје њени представници, "они који за себе мисле да су мудри" (књижевници). Они све знају. Гомили је потребно да они све знају. И они причају, причају без краја, као да су заиста свезнајући. Господ те свезналице пита о чему расправљају.
Тад иступа један из народа. То је заједничко име. Оно обухвата све њих. Зато није важна тачност, није важно ко је био тај који је иступио. Он каже да је довео Христу сина својега.
Опет заједничко име. Реч је о сину народа, сину гомиле. Тело од тела и кост од кости њене. Зато нису важни детаљи - шта је био тај син, колико му је година било и друго. Сви су били такви. То је - син народа.
Човек саопштава Христу да се његов син налази у рукама злог духа и да је глувонем. То је стање типичног сина народа, када је ван Христа: он је у рукама зла и болестан је.
Господ се човекољубиво занима: Када му се појавила болест? Отац одговара: од детињства. Потчињавање духу зла и почиње од детињства човековог, а резултат тога је болест. Од детињства људског рода, од Каина, постало је уобичајена појава да људи "уши имају, а не чују, и уста имају, а не говоре". Јасно је да зли људи "не чују", и да њихова уста "не говоре" правду.
Даље отац детаљно описује душевно стање сина народа:
Кад га год ухвати (дух зла) ломи га, и пену баца, и шкргуће зубима; и суши се. Дух га баца у ватру и у воду да га погуби (Мк. 9, 22), и једва се удаљи од њега пошто га изломи (Лк. 9, 39).
Отац описује типично стање људске душе поробљене злом. Зло ухвати човека, тј. у свакој прилици насрће на душу коју је поробило, користећи и најмањи повод за то. Оно ухвати јадну душу и игра се њоме као послушном играчком.
Циљ зла је један - да обори душу на земљу, да уклони све људско из ње, да је окаља, да је помеша са земљом, како би робовање злу било потпуно, како би у човеку закржљала свака нада у супротстављање. Зато зло вуче човека по свим стихијама земље (баца у ватру и у воду). Резултат је познат: човек умире, његов живот се своди на просте природне процесе (пену баца, и шкргуће зубима), а душа, свезана злом, суши се.
Јеванђелист додаје још једну црту, карактеристичну за стање човека зла: он не подноси свет добра. Сваки, чак и спољашњи додир са добром, са оним што је Христово, порађа у њему злобу која доводи до беснила. Зло не подноси оно што га, већ и самим својим постојањем, негира и показује у правом светлу. Ето због чега - како прича Јеванђелист - кад Га (Христа) виде дух, одмах га стаде ломити (младића); и паднувши на земљу ваљаше се бацајући пену.
Иако човек не примећује своје робовање злу, оно је ипак мучно. Оно је мучно у својој суштини, јер је друга страна господарења зла - потпуна пропаст душе. Отац тако и говори, да дух баца човека да га погуби. Отуд и "ломљење" човека.
Али човек више нема снаге да се извуче из тог зачараног круга зла. Зли дух попушта тек онда кад душа на крају већ постане уморна, слаба и неповратно препуштена њему, када постане попут неупотребљиве крпе. Тад ова парализована робиња више није интересантна за зло - и једва се удаљи од њега пошто га изломи (Лк. 9,39).
Када човек буде доведен до стања потпуне исцрпљености од стране зла, када његове физичке силе посустану, онда он, коначно, долази к себи и почиње да тражи излаз из својих слабости. Тада ће обићи сву земљу и испробати сва доступна (материјална) средства. Пошто олакшање ипак не пронађе, јер се душевно (зло и грех) не лечи материјалним, човек се напослетку сети Христа.
Човек са сети Христа и обрати се Њему. Зашто? Зар се у њему пробудила успавана вера? Никако. Он се у своме трагању обратио Христу просто као једној могућности: "Ко зна, можда се нешто и догоди? Уосталом, шта могу да изгубим?"
И тако синови овога века, када их притисне нужда, тражећи средство да се избаве, долазе у Цркву и моле: "Ако шта можеш помози нам... исцели". Још је и добро ако моле, јер неки дрско траже чудо: "Па Ти си Бог, Теби је све могуће!"
И коначно, Црква није у стању да им помогне. Ученици Господњи не исцељују бесомучника. Црква њима може да упути речи Господње упућене оцу бесомучника: О роде неверни, докле ћу с вама бити? Докле ћу вас трпети? Роде неверни, чак ни у тренутку када си, пролазећи земаљским путевима, својом тврдоглавошћу и служењем злу сатеран у ћорсокак, и када прибегаваш Мени као последњем средству, чак ни тада, у том тренутку очајања, у теби нема вере. Ако што можеш, помози нам - зар је то молба са вером? Вера не моли тако... То је сведочанство унутрашње оронулости.
Господ укорава безверног оца бесомучниковог, да би га подстакао да се прене, да схвати сву безизлазност свога положаја без Христове помоћи и да пробуди у њему искру кајања због својих заблуда и искру вере у само један извор спасења и исцељења.
Разоткривени и неверни човек као да се пробудио из безосећајности. Призван на веру, у том тренутку отвореног позива Божијег (Ако можеш веровати, све је могуће ономе који верује), он се освешћује и показује оно што је потребно за успешно обраћање Богу: признање греха и сопствене немоћи (Помози мојему неверју), и чврсту веру као једини пут спасења (Верујем, Господе). Чим се појавила вера, људска душа је постала спремна за показивање Божије силе, тако да се сила одмах показује и догађа се чудо.
Колико год за духа зла било тешко да напусти своје удобно гнездо, колико год било снажно његово ломљење жртве у последњим тренуцима власти над њом (И повикавши и изломивши га врло, изиђе), Господ је, ипак, увек био и биће господар људског живота, и по Његовој заповести дух зла излази из болесника.
Даље Свети Јеванђелист показује важну слику. Исцељени бесомучник по изласку злог духа из њега би као мртав тако да многи говораху: умрије.
Овде је реч о томе, да исцељени од зла као да се искључује из света зла, и свет зла одбија да га сматра својим. Свет зла га сматра мртвим, јер у њему више нема уобичајеног живота света зла.
И то је нормално. Ослободивши се духа зла, он раскида са светом зла и одбацује тај свет заједно са свим његовим жељама. Он заиста постаје туђ томе свету. У њему почиње његов лични живот. Страни су му интереси света, његови немири, интриге, надметања, јурење за спољашњим. Све је то у њему одумрло, и он је свету туђ, као да је мртав, будући да у себи, са тачке гледишта света, нема живота. Свет га назива чудаком, фанатиком, хистеричним, па уз то и ненормалним, лудим.
Но, Господ одмах разбија такво површно суђење. А Исус, узевши га за руку, подиже га; и устаде. Господ овде показује, да у ономе ко се помоћу Христове руке, помоћу силе Божије, ослободио зла, почиње да дамара такав живот, да се душа, која се до малочас вукла по земљи и показивала само голи живот, подиже, и да ће устати, и поћи, и полетети.


89. Питаху га (Христа) ученици Његови насамо: зашто га ми не могосмо истерати (духа зла из глувонемог) ? И рече им: Овај се род ничим не може истерати до молитвом и постом (Мк. 9, 28-29).


Овим речима Господ узакоњује подвиг за Хришћанина. Подвиг је нужан за успешну борбу против греха и зла. Људи су склони да умирују своју савест позивањем на Божанско милосрђе (да је Господ и без подвига и дела опростио разбојнику, блудници, итд.) и да умањују сопствену одговорност за духовну неактивност.
Узакоњење подвига догодило се под оваквим околностима. Ученици Христови су од Њега добили дар исцељивања болесних и истеривања демона (и даваше им власт над духовима нечистим - Мк. 6, 7), па ипак не могу да истерају духа зла из глувонемог. Зашто? Зар је Божији дар слаб и зар је реч Божија узалудна? Никако. Било је потребно показати да је свемоћ Божија у стању да изврши свако дело за човека, али да се од човека ипак захтева активност.
Људска активност потребна је из два разлога. Први је тај, што људска душа и сама треба да буде припремљена за примање силе Божије, када се та сила појави у њој. Ово је непромењиви захтев који износи Господ (упор. Мк. 5, 34; 5, 36; 6, 5 и др.). Овим захтевом узакоњује се подвиг вере од стране човека.
На њега Господ указује и у разматраном случају немоћи ученика да исцеле болесника. Ово је записао јеванђелист Матеј. На питање ученика: Зашто га ми не могосмо изгнати? Господ им је одговорно: За неверовање ваше (Мт. 17,19-20), тј. Божија сила која вам је потребна за савршавање чуда спремна је да се излије, али ви сте показали да сте неспособни да је примите.
Други разлог за људску активност на који Господ у датом случају указује је у околностима које као да су изван човека.
За Хришћанина који је ступио на Христов пут, неминовно је одбацивање греха, зла, и борба против њега (упор. Мк. 8, 34-37). Свет зла није фикција, то је јасно одређена сила. Та сила има своја многобројна и различита оруђа (овај се род ничим не може истерати). Свет зла не прашта издају. Он ће неизоставно отпочети контранапад на Хришћанина. Напади ће кренути кроз тело, кроз људске страсти, кроз средину која Хришћанина окружује. И тада, у тој борби, да би из ње изашао као победник, Хришћанин мора да се прихвати подвига.
Господ указује на нeминовност подвига молитве и поста. Сила Божија и помоћ Божија не искључују тај подвиг.
Која је улога подвига? У чему је значај молитве и поста? Очигледно, молитва пребацује људски дух у сферу Божанске силе, док пост оно што је материјално чини финијим и потпомаже пребацивање у вишу сферу.
Дакле, ако хоћеш успех на свом хришћанском путу, ако хоћеш победу, а не пораз у борби са злом, ако хоћеш радост циља, а не да се оклизнеш на самом почетку, ако хоћеш свагда да осећаш помоћ Божију, а не жалосну бескорисност и напуштеност - онда се прихвати подвига. Подвигом вере и подвизима молитве и поста поразићеш зло, и сила Божија биће приметно с тобом.


90. И дође (Господ) у Капернаум, и кад беше у кући запита их (ученике): Шта се препирасте међу собом? А они ћутаху: јер се путем препираху међу собом ко је највећи.
И пошто седе дозва Дванаесторицу и рече им: Који хоће да буде први нека буде последњи од свију и свима слуга (Мк. 9, 33-35).


Код Христа је први онај ко је себе начинио последњим у свету греха, онај ко је себе одбацио на сметлиште (упор. Мк. 8,34-35); последњи у овом свету је уједно и слуга свима. А код Христа, он је - први.


91. И (Господ) узевши дете, метну га међу њих (међу ученике) и загрливши га рече им: Ко једно од овакве деце прими у име Моје, Мене прима; а ко Мене прими, не прима Мене него Онога Који је Мене послао (Мк. 9, 36-37).


Због чега је Господ тако нежно волео децу и тако нежно се опходио према њима?
Зато што су деца слика оних који су се поново родили у Царству Божијем, слика оних који су се родили од Духа... Заиста, заиста вам кажем: ако се ко не роди одозго, не може видети Царства Божијега (Јн. 3 ,3).
Дете је слика човека препорођеног за Царство Божије. Његова душа је чиста... Она није испрљана злом света. Ето због чега је Господ на другом месту рекао да је таквих Царство Божије (Мк. 10,14), и: анђели њихови на небесима стално гледају Лице Оца Мога небескога (Мт. 18,1 0).
Свети јеванђелист Матеј, који подробно износи ову беседу Христову, уз највећу доследност у поређењу са другим Јеванђелистима, тачно понавља речи Господње.
Христови ученици се интересују: ко је највећи у Царству Небеском? (Мк. 9, 34; Мт. 18, 1). Господ је на то још раније одговорио: највећи је онај ко се одрекао себе, ко је одбацио себе, ко је сахранио старог и грешног себе и поново се родио (Мк. 8, 34-37; Јн. 3, 3-8).
Сада Господ само потврђује Своју мисао: узима дете, грли га, ставља у средину и објашњава: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18, 3). И још додаје да би било потпуно јасно: Који се, дакле, понизи као дете ово (тј. ко у души постане дете), онај је највећи у Царству Небеском (Мт. 18, 4).
Ова мисао о детету по души као ономе ко задобија Царство небеско, толико је неспорна, толико је вредна, толико слика детета треба да буде узор и живи идеал оних који стреме Царству Божијем, да Господ ту слику касније још једном утврђује: Који не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега (Мк. 10,15).
Оне који прихватају тај идеал, и дете чувају као слику детета Царства Божијег, Господ награђује утешним обећањем - да у лику детета примају Њега Самог. Ко једно од овакве деце прими у име Моје, Мене прима.
Истинита је реч Господња. Ако се онај ко прими праведника или пророка удостојава части (удела) праведника и пророка, онда ће се и онај ко прими дете као наследника Царства Божијег и сам присајединити уделу Господњем, као да Самог Христа прима.


92. Јер ко вас напоји чашом воде у име Моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју (Мк. 9,41).


Чаша воде дата ученику Христовом означава свако добро дело учињено у име Божије.
Идеја је овде та, да и најобичнији поступак учињен у име Бога неће проћи незапажен, него ће отићи у вечност као бесмртни цвет, од кога ће се за тебе исплести бесмртни венац.
Али, имај у виду и заувек запамти да се ту не ради о чаши воде, и да се ту заслуга не састоји од чињења ове или оне услуге своме ближњем, него се чак и најмање добро награђује само онда, када је учињено у име Моје, тј. у име Христово.
Када је сав живот Хришћанинов обраћен Богу и када је сваки корак његовог живота испуњен жељом да се изврши воља Божија о себи, и да се стане ближе Небеском Оцу - када се чаша воде пружа са трепетном свешћу: "Ево Отац ми је послао Свога сина и мога брата, и ја га с љубављу примам" - тада те ова вода, силом твоје обраћености Богу и љубави, подиже до висине неба и чини судеоником дела Господњег.
Дакле, ако си својим животом устремљен ка Богу и хоћеш да уђеш у удео Господњи, онда, чинећи и најмање добро са Христом и ради Њега, ти кроз Њега постајеш судеоник Његовог Царства.


94. А који саблазни једнога од ових малих који верују у Мене, боље би му било да му се обеси камен воденични о врат и да се баци у море (Мк. 9, 42).


Нешто раније (Мк. 9, 34-37; упор. Мт. 183-4) Господ за дете каже да представља слику онога ко је рођен у Царству Небеском, назива га највећим у Царству Небеском, иако је дете мало по физичком узрасту. Кроз слику детета Господ саопштава да у Царство Небеско улазе они који су по души деца, који су чистог срца, и нису покварени грехом. Он децом већ директно назива оне који истински верују у Њега. Они су "мали" зато што су "последњи", јер су се одрекли света (упор. Мк. 8, 34-37), и за то што су незлобиви, смирени, чисти, искрени и послушни као деца.
Ако се награђује онај ко у име Божије прима те "мале", онда, напротив, тешкој казни подлеже онај ко саблазни дете ("малога"") у Христу, тј. ко га скрене са пута Царства Божијег.
Смисао Господњих речи о потапању са каменом око врата онога ко доноси саблазан је тај, да је за таквога боље да се није ни родио (као што је рекао за Јуду: Боље би му било да се није ни родио онај човек - Мк. 14, 21); боље би било да не живи, јер ако гурне свога брата са пута живота на пут пропасти, то значи да је његов крај само један - смрт душе и тела. Дакле, боље би му било да га нема. Ето како је за Господа вредна свака душа која се спасава, и како је велика брига Божија о њеном очувању за Царство Божије. Зато је тако тежак грех свакога ко доноси саблазан, свакога ко скреће свога брата са пута Божијег.


95. Ако те рука твоја саблажњава, одсеци је... И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је... И ако те око твоје саблажњава, ископај га: боље ти је с једним оком ући у царство Божије, неголи с два ока да будеш бачен у пакао огњени, где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 43, 45, 47-48).


Ове речи Господа треба схватати у нераскидивој вези са Његовим истицањем одбацивања целога себе приликом полажења за Њим (упор. Мк. 8, 34-37). Оне проистичу из заповести о погубљивању себе. Ако се тамо Хришћанину заповеда да се у потпуности одрекне себе, да погуби свој живот и да целога себе одбаци на сметлиште, онда, природно, не треба жалити ни руке, ноге, или очи, када се испрече на спасоносном путу.
Зато, као што беспоштедно треба да сахраниш целог грешног себе, тако беспоштедно треба да одсечеш и све оно што смета твоме путу, када си стао на њега и идеш њиме.
Другим речима: то треба да одстраниш и одсечеш још суровије, јер ако си на почетку пута осудио и сахранио у себи стару змију, зашто сада да чуваш ту малу гују? Зато без колебања одсеци у себи оно што те саблажњава и што те потискује са пута.
Господ именује три извора саблазни: руку, ногу и око, и тиме означава саблазни које потичу од различитих покрета тела (рука - додир, похота), од различитих облика људске делатности (нога - поступци), и од људске мисли (очи - гледање, мисли).
При томе, Господ указује на изворе саблазни према снази коју они имају у животу. Најпре именује оне саблазни које су најближе човеку, оне које као да непосредно поничу у њему, затим саблазни које се свесно примају и које долазе споља, и на крају, најпрефињеније саблазни - оне које долазе од људских мисли. Али за сва три извора саблазни заједничко је то, што повод за њихово појављивање долази споља, кроз спољашње органе чула (рука, нога, очи). Зато Господ указује на један метод борбе са оним што саблажњава: "одсеци", "ископај", тј. указује на метод одбацивања и сузбијања спољашњег ради спасења унутрашњег - душе.
Господ тако и каже, и три пута понавља једно исто, као очигледну истину, да је боље човеку да без руке, ноге или ока уђе у блажену вечност, него са две руке, две ноге, или са два ока остане у мртвилу, јер, заправо, "какав ће откуп дати човек за душу своју?" (Мк. 8, 37).
И ти поступај тако! Постави себи за животни задатак - да сачуваш душу. Ако је душа жива - жив си и ти. Ако је душа погинула - ни у теби неће бити живота. Зато немилосрдно одсецај све што уништава душу, одсецај саблазан која са собом носи смрт душе. Ако саблазан долази споља и кроз спољашње, не бој се, не жали, одсецај све спољашње. Беспоштедно кидај све нити које те везују за спољашње, и без устезања их бацај.
Нека те не оптерећује то да ћеш покидати и више него што је потребно. Никада неће бити сувише. Нећеш погрешити ако одмах одсечеш све што те саблажњава. Без размишљања одсецај и одбацуј све спољашње, како око тебе не би било опасности, па макар било и пусто. Јер нећеш бити побеђени, него победник, и ништа нећеш изгубити, него ћеш наћи, зато што си задобио и сачувао своју душу.
Увек кад одсецаш спољашње, када кроз то (одсецање) сачуваш своју душу, ти само добијаш, јер ако изгубиш душу услед спољашње саблазни, више ништа спољашње, што си сачувао из сажаљења према себи, неће бити у стању да ти надокнади тај губитак.
"Какав откуп", какву надокнаду може да добије човек када изгуби душу своју? Дакле, немој да жалиш.
Ишчупај и одбаци оно што те саблажњава. Нека око тебе буде све пусто. Нека остане мала соба, скромна одећа и оскудна храна. Ипак си богат. Нека се не чује провокативна музика, нека нема заносних призора; буди далеко од бучног весеља. Ништа ниси изгубио. Чак си и добио.
Дакле, не тугуј што нећеш живети спољашњим животом и што ћеш у себи одсецати штетне тежње тела. Није ли боље да будеш у скромном оделу, без утисака који доноси расејаност, и да тако уз одсецање штетних покрета сачуваш живот и душу, те да се њоме улијеш у блажену вечност, него да уз последњи раскалашни плес, у страсном заносу доспеш до крајњег безизлаза...
Шта је боље? Шта је корисније? "Какав откуп" ће човек дати ако изгуби душу своју?


96. Јер ће се сваки огњем посолити, и свака ће се жртва сољу посолити. Добра је со; али ако со постане неслана, чиме ће се осолити? Имајте соли у себи, и мир имајте међу собом (Мк. 9,49-50).


Сликовитим изразом "сваки ће се огњем посолити" Господ је незаборавно истакао неминовност подвига.
Грех разлаже тело и разлаже читав живот. Хришћанин је објавио рат телу, зато треба да заустави разлагање живота. Као што се у материјалном свету разлагање, тј. труљење, зауставља деловањем снажних раствора на материју, на пример соли, тако и ти, да би зауставио унутрашње разлагање, духовно се посоли. Заштити се од растачућег утицаја греха... Подвргни се деловању моћних средстава која би прекратила растакање душе.
Ово средство, налик на со, које ће да заштити душу од греха и од растакања је - подвиг. Подвиг је - огањ. Он спаљује болесни сплет страсти. Он ће истиснути загушљиви дим похоте. Он ће уништити трули отпад страсти.
Подвиг је - огањ. Он ће спалити твоје разјапљене ране, спржиће нечистоту порока, уништиће смрад труљења, прекалиће те као метал, постаћеш као злато које је прошло чишћење, постаћеш злато које рђа више неће дотаћи.
Тако ће подвиг, као очишћујући огањ, постати твоја со.
"Огњем ћеш се посолити..." Тешко? Строго? Да, тешко. Али, неминовно. Погледај пажљивије како Господ говори о томе. На неопходност "сољења огњем" Господ указује одмах након што је говорио о одстрањивању очију, руку и ногу које саблажњавају. И не само то. Господ ове две мисли сједињује узрочном везом: И ако те око твоје саблажњава, ископај га: боље ти је с једним оком ући у Царство Божије, неголи с два ока да будеш бачен у пакао огњени... Јер ће се сваки огњем посолити... (Мк. 9,47-49).
Дакле, Господ овде изражава мисао, да ако си стао на пут Христов и одбацио себе - да би пронашао себе препорођеног - онда немаш разлога да жалиш један уд који смета твом духовном узрастању. Немилосрдно га одсеци. Не бој се. Не колебај се. То је неминовно! Не треба избегавати насиље над собом, све до крви, јер свако треба "огњем да се посоли".
Свако, без изузетка, треба "огњем да се посоли". Свако ко хоће да се ослободи од смрада распадања и да осоли себе, неминовно мора да прође кроз очишћујући подвиг. Овај подвиг може бити жесток, као огањ. И опет, не узнемируј се, иди и гори, јер кроз горење ћеш се духовно очистити. Постаћеш чист као прекаљено сребро, и процес труљења (распадања) прекинуће се.
Затим Господ открива још једну страну подвига осољавања - његов укус, укус који тешке борбе чини привлачним, а сузе - сузама радости, сузама среће, сузама које су драже од смеха.
Господ говори о пожртвованости подвига. Он каже да ће се "свака жртва сољу посолити", тј. да се свако ко приноси жртву стара о томе да она буде угодна - да буде мириснија и укуснија. Основни зачин који даје укус је - со. Зато је Господ и рекао, да ће се "свака жртва сољу посолити", тј. да ће се учинити мирисном, пријатном.
Тако и ти, на свој труд ради душе и ради Господа гледај као на жртву, и зато подвиг носи са радошћу. Осоли га огњем борбе и очишћења, како би твоја жртва-подвиг постала мирисна и пријатна, као осољени жртвени дар.
И твој подвиг ради Бога биће такав, кад пође од срца, као искрена жртва Богу. Тада ће борбе, које се воде ради Бога, испунити сву душу и раширити се по њој као благословени тамјан... У души ће се развити склоност према борби; а жал за подвигом ће је нагризати, ако би, макар и привремено, напустила борбу. Тада ће се након страдања појавити утеха, и након суза заблистаће тиха радост... Тада ћеш заволети страдања, и мила ће ти бити туга у Богу.
Ето шта значи сољење душе, када она кроз подвиг постаје миомирисна жртва Христу.
Господ ту мисао још продубљује: Добра је со; али ако со постане неслана, чиме ће се осолити?
То значи, да ако ваше делање ради Господа буде досадно и безукусно, ако вас самосажаљење буде вукло по приземности свакодневице, ако у блату падова будете могли да се дочепате само несигурног ослонца маховинастих хумки и ако се будете бојали оштрог насиља над собом, онда ће ваше делање изгубити сва својства подвига, изветриће и постаће безукусно, као со која је изгубила силу.
И ништа, ама баш ништа не може вам помоћи да се вратите у стање духовне бодрости и радости у Христу, осим новог осољавања себе, тј. враћања на пут огњеног притиска на себе, на пут напора ради Христа, како би се опет појавио миомирис жртвеног плама, и како би се вратила снага осољене душе.
Коначно, Господ даје последњи закључак: Имајте соли у себи, и мир имајте међу собом. Ми немамо шта да додамо овим Господњим речима. Њих треба само што дубље утиснути на прву страницу свога срца.
Да, "имај соли у себи"! Држи се подвига, као огњеног очишћења, како би душа остала у њему и како би се тиме прекинуло распадање. Само кроз подвиг постаћеш верни син Небеског Оца. Само кроз подвиг стећи ћеш мир Христов - мир који је Он заповедно и оставио ученицима: (Хоћу) да у Мени мир имате (Јн. 16, 33).
Мир вам остављам, мир Свој дајем вам (Јн. 14, 27). Само кроз подвиг пронаћи ћеш оно што одликује истинског ученика Христовог - љубав: По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13, 35). А са миром Христовим у души, са љубављу у срцу, испунићеш и последњи завет: Мир имајте међу собом.


97.Дође (Христос) у крајеве Јудејске... и стече се опет народ к Њему: и као што обичај имаше, опет их учаше (Мк.10,1).


Поново слика узајамних односа душе и Бога. Понављањем речи "опет", Божанско Откривење истиче постојаност и устрајност душе која тражи Бога, и сталну откривеност Господа за такву душу.
Господ невидљиво ходи по виноградима људских душа. Душа треба да се одазове и да пође према Христу. Да пође са одлучношћу. Ако би се догодило да се душа уклони и удаљи од свога Учитеља и Спаситеља, нека не клоне у враћањима Њему, и нека не престане да око Њега сабира своје снаге.
Он, пак, Спаситељ, "по обичају Своме" - по Своме милосрђу, свепраштању и љубави - неће се уморити, неће престати да се одазива таквој души, увек ће је "учити" отварајући јој очи срца, привлачиће је к Себи и спасавати је, пружајући јој живот и радост у општењу са Собом.


98.И приступивши фарисеји, кушајући (Христа) упиташе га: Може ли муж отпустити жену? А Он одговори и речи им: Шта вам заповеда Мојсеј? А они рекоше: Мојсеј допусти да јој се даде отпусна књига и да се отпусти. И одговарајући Исус рече им: Због окорелости срца вашега написа вам он заповест ову. А у почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену.
Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. А што је Бог саставио човек да не растави (Мк. 10, 2-9).


Фарисеји хоће да улове Христа лукавим питањем о браку и разводу. Они хоће да га оптуже за разилажење са Мојсијевим законом и са праксом живота према томе закону. Господ разобличава оне који га кушају. "Није ли довољан доказ ваша пракса? Она вас и оптужује, јер Мојсије је због окорелости срца ваших, тј. због ваше духовне огрубелости, био принуђен да промени установљени поредак. Дакле, пракса вас оптужује као духовне грубе, као оне који имају развраћено срце".
Даље Спаситељ у свој чистоти обнавља истину о браку, онако како је она била замишљена у творачком чину Бога, Саздатеља живота. Ову истину Господ поново успоставља као обавезан хришћански закон и за векове векова утврђује велику тајну брака. Темељ брака тајанствено почива на Божанском благослову сједињења једног мужа са једном женом.
Господ подсећа на оно што је било у почетку, тј. на тренутак када су творачким чином Божијим бића призвана у живот и када им је одређено њихово истинско назначење. Подсећајући на тај тренутак, Христос појашњава да их је "Бог створио као мужа и жену", тј. да је за мужа - Адама, била створена једна жена - Ева. И Бог је благословио савез то двоје, који су били створени једно за друго.
При томе, није ли у чину стварања Еве из Адамовог ребра похрањена најдубља мисао о сродности будућих мужа и жене по души и по телу, о оној сродности која их води ка међусобном сједињењу, и, када је задовољена, даје животу пуноту и целовитост?
Христос подсећа на тај творачки чин и тиме установљава као закон да и у све будуће векове Бог, као Промислитељ живота, за једнога мужа тајанствено ствара једну жену. У њих, који су призвани у живот у различитим породицама и у различитим местима, Божанска воља полаже атоме сродности, и ти атоми треба да се сједине како би била испуњена воља Творца и како би заживело оно што је Творац унапред одредио.
Када се живот одвија по благослову Божијем, када се путеви живота прокрчују под Његовом невидљивом руком, онда долази до сједињења сродних елемената, и различити животи слиће се под Божијим благословом да би се узајамно допунили. Тада ће један муж наћи своју "једну" и "јединствену" жену, створену само за њега. Ово ће се догодити на тајанствен начин, благословом Божијим. Елементи сродности се тако силно привлаче ка међусобном сједињењу, воља Божија тако неминовно обликује оне који су њоме благословени у животу, сродне душе будућих женика и невесте тако су вођене ка узајамном надопуњавању, да се чини, када би им везали очи и поставили једнога од њих код врата васељене како би цело човечанство у дугој колони прошло поред њега, да би се и тада, у узајамном тражењу душа и тела, они бацили једно другом у загрљај; он један - њој једној.
Ето зашто Господ потом доноси тако чврст закључак: Због тога ће оставити човек оца својега и матер...
Ко је ближи од оца? Ко је дражи од мајке? Али сада се испуњава воља Божија, сада се довршава творачки чин - стварање једнога живота под благословом Божијим. Препрека нема, и најјаче земаљске везе се кидају као истрошене нити, зато што ту, у зближавању женика и невесте, постоји нешто што је веће од земље. Ту се испуњава најузвишенији закон и твори се највиша воља. А када је пронађено оно што недостаје, тада се човек "прилепи" за своју жену.
Обрати пажњу на израз "прилепиће се". То значи ући ће у другу душу и у други живот као у свој, стопиће се и растворити у њима. Тада ће настати један живот - један целовит живот. И биће довршен творачки чин - стварање мужа и жене; јер, како је и речено у Откривењу, "створио их је", тј. створио их је једно за друго, као један живот.
Ову мисао, о јединству живота код женика и невесте који се сједињују, Господ објашњава још пластичније. Он чак то јединство не означава као јединство живота, него јединство тела. И биће двоје једно тело, тако да они више нису двоје, него једно, тј. људи су чак и физички престали одвојено да постоје. Они су физички постали једно тело. Ето шта је учинило испуњење воље Божије.. Она не само да је надопунила и раширила људске душе у узајамном сливању, него је изменила и физичку природу, и од два физичка бића начинила је једно целовито биће.
Таква је Тајна Брака. Објаснивши је, Господ изводи последњи закључак који представља прекор фарисејима: "А шта ви хоћете? Шта ви питате? Како после тога човек да остави своју жену? Па то је противприродно! Брак представља узајамно надограђивање живота! А ви хоћете да Ја одобрим рушење онога што је надограђено?! Брак је творачки чин - чин Бога Који ствара један живот. Како ви тражите да Ја разрушим живот који је саздао Бог? То је противприродно... И не помишљајте да насрнете на брак! Што је Бог саставио човек да не раставља.


99. И у кући опет запиташе га (Христа) о томе (о браку и разводу) ученици Његови. И рече им: Који отпусти жену и ожени се другом, чини прељубу са њом. И ако жена одвојивши се од мужа својега пође за другога, чини прељубу (Мк. 10,10-12).


Ученици Христови хоће дубље у себи да запечате правилно схватање брака. Ово је било тим неопходније, што Христови ученици у овом случају опозивају Мојсијев закон. Ето због чега су они, када су остали насамо са Господом, поставили исто питање о браку и разводу. Пошто ово није било питање искушавања, као код фарисеја, нити радозналости, нити спорења, него питање нужног знања, и пошто је озбиљност теме захтевала тачно разматрање, Христос не осуђује ученике због неразумевања или неповерења према Његовим речима, него мирно наставља излагање о браку, које малочас као да је прекинуто.
Ученике је, у крајњој линији, узнемиравала помисао на извршавање строгог Господњег учења. Јеванђелист Матеј то и не крије (Мт. 19, 10).
Заустављајући узнемирење ученика, Господ је, заправо, показао остваривост хришћанског учења о браку у животу, да би у закључку потврдно постојаност брака. Јеванђелист Марко је и забележио тај закључак, који као да изнова потврђује основну мисао Господа.
Извршење сваке заповести подразумева верност тој заповести од почетка до краја. Верност је одсуство и најмањег компромиса. Кад човек бескомпромисно иде правим путем, за њега је све и простије, и јасније, и, на крају крајева, успешније.
Тако је и са испуњавањем заповести о браку. Тешкоћа у испуњавању ове заповести настаје онда кад човек заборави закон Божији и пут живота, и са њих се спусти на компромис, Човек мисли да ће својим разумом и својом жељом да поправи и испуни живот, а заправо замагљује истину свога пута, ствара двоструке циљеве, посрће, и коначно - удаљава се од животне истине, греши у животу, страда, и незадовољан је. Грешком започето - грешком се и завршава.
Прати ово у животу. Погледај како човек, када је брак у питању, прихвата компромис. Прати сам настанак брака.
Зар у браку људи испуњавају вољу Божију? Зар се човек, када жели брак, препушта промислитељској руци Божијој и чистим срцем тражи њено вођство? Зар се целомудрено чува девственост душе и тела, и са трепетом тражи допуњавање сродним бићем по заповести Божијој? Зар се у непорочности срца одбацују лажни насртаји похоте, како би се незамагљеним очима душе и тела видела усмеравајућа Десница Божија? Приликом ступања у брак појавила се грешка и искривила је Божији пут живота.
Шта је одређивало брачни избор? У преовлађујућој већини случајева брак је одређиван чулношћу и развојем физичког осећања (заљубљеношћу), финансијским разлозима, класним или групним одабирањем (наш човек), итд. Када је све то приликом склапања брака избило у први план, воља Божија о животу се искривила, у сједињење људи умешао се случајни, непотребни фактор, те је брачно сједињење постало само релативно чврсто.
У таквом браку више није било међусобне "прилепљености", јединства живота, јединства тела, нити пак "састављања од Бога". Требало је само да се у таквом заједничком животу појави било какав страни чинилац: нова заљубљеност, нова рачуница, или једноставно разуздани хир, па да се брачно здање, које није имало гаранцију чврсте унутарње правде, уздрма и развали.
Тако се увек потврђивала истина: што је неправдом почело - неправдом се и завршава. Када се таква животна грешка испољила, и када су људи почели да страдају од ње, онда су у кидању брачних веза тражили начин да се ослободе од бремена живота. Заправо, у таквим случајевима брачне везе се нису ни осећале. Њих није ни било, зато што у ствари није било ни брака, тј. није било тајанственог спајања једног мужа са једном, "својом", "јединственом" женом - спајања до кога је дошло по вољи Божијој.
Ето због чега су људи са свога пута лако одбацивали такав, случајно састављен, а понекад и преступно и греховно, споља склепан, заједнички живот.
А Господ има у виду истинско сједињење душа и тела. Оно је нераскидиво, јер је раскид код њега противприродан (Мк. 10, 11). Зато је и речено: Који отпусти жену и ожени се другом, чини прељубу са њом.
Сасвим је јасно зашто чини прељубу. Зато што је тајанствени савез мужа и жене, које је сјединио Бог - вечан. Када се муж сједини са другом женом, а већ се налази у савезу са "једном" и "јединственом", онда се он у ствари изругује над вечним савезом са једном женом, и постаје - прељубочинац. Његова "једна" жена је жива и свезана, и биће вечно свезана са оним са којим се сјединила пред Богом.
Ето због чега је закон брака непромењив. Он не допушта компромисе и тада гарантује достизање истине живота и среће. Не посежи на брак, јер је то посезање на истину живота. Што је Бог саставио човек да не раставља.


100. И доношаху му децу да их се дотакне, а ученици забрањиваху онима што их доношаху. А видевши Исус узнeгодова и рече им: Пустите децу нека долазе Мени, и не браните им; јер таквих је Царство Божије (Мк. 10, 13-14).
Када душа детета, или једнога од ових малих који верују у Мене (Мк. 9,42), тежи ка Христу, а неко (родбина, пријатељи) јој се испречи на путу, онда тај који се испречио свакако греши. Душу детета привлачи сродно, а сродно је за њу - Бог и Царство Божије, јер душа детета није изопачена грехом. Дакле, у општењу са Богом чиста душа налази себе, расте, и јаче се утврђује у Истини.
Препрека на путу ка Богу је насиље над душом, којим се она лишава најнеопходније хране. Њој се забрањује да иде у сродну средину. Таква забрана и насилно задржавање душе у средини која јој није сродна, нарушава правду живота, те зато и представља изопачење живота и грех. Зато је Господ "узнегодовао" чак и против својих ученика, када су показали такво несхватање истине живота и несхватање дубоке праведности природне тежње дечије душе ка Богу.
И ти отвори детету прозорчић ка небу, дај његовој души да се надише Божанског живота, јер то је боље од било какве играчке, или од угађања детету храном.