среда, 02. мај 2012.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГРИГОРИЈЕ ЛЕБЕДЕВ К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ (Духовна размишљања над Јеванђељем по Марку) 151-163


151-163

151. И завеса храмовна раздре се на двоје одозго до доле (Мк. 15, 38).

Светиња је уздрхтала обузета ужасом пред распетом Правдом.
Светиња се тресе пред морем људског зла. У мраку безаконе ноћи, она окреће своје лице, као да не може да поднесе славље злочинаца.
"Клањам се страдању, певам Твој погреб, величам моћ Твоју, Човекољубче, којима се ослободих од страсти убитачних" (Велика Субота, непорочни на јутрењу, прва статија).

152. А када виде капетан који стајаше према Њему да тако узвикнувши издахну, рече: Заиста човек овај Син Божији беше (Мк. 15,39).

Глас капетана незнабошца сведочанство је земаљске непристрасности, када она, макар и површно, дође у додир са правдом подвижника. Уколико није била увучена у борбу против добра, уколико у њој није дошло до зацарења зла које доводи до гнева, чак, и при самом погледу на добро, онда додир са подвигом изазива у њој и невољно признање, да се у Сину Светлости налази најузвишенија Правда, и да је Његов пут - пројава те Правде.
Глас капетана представља објективан суд природног људског разума, онда када он није роб зла, о путу подвига и Крста.
Незнабожац-капетан, који није знао за Христа, али није био ни обузет злом јудејског прогона, гледа на ствари спокојно и оцењује их непристрасно... Значајна је непристрасност оцене: Заиста човек овај Син Божији беше.
"Ходите да свештени плач отпевамо Христу умрлом, као некад жене Мироносице, да са њима и ми чујемо: Радуј се" (Велика Субота, непорочни на јутрењу, друга статија).

153. А бејаху ту (код Крста) и жене гледајући издалека, међу којима беше и Марија Магдалина и Марија мати Јакова Малога и Јосије, и Саломија, које и кад Он беше у Галилеји иђаху за Њим и служаху му; и многе друге и које беху дошле с Њим у Јерусалим ( Мк. 15,40-41).

У вртлогу зла који се ковитлао по земљи, онда када је дошло до излагања порузи и распећа Подвижника Правде, онда када се од Њега окреће сва земља, када Га издају, чак, и љубљени и изабрани, тада се не колеба само чисто срце, пуно несебичне преданости и одлучне љубави.
Такво је било срце ових жена. Такво срце је познало подвиг, поклонило му се и послужило му. И ништа спољашње - ни страдање, ни страх, ни стварна опасност - није могло да заустави чисто и предано срце у служењу подвигу љубави.
Нека буде благословено то срце! Оно је примало уздахе страдања, зато му се и даје прва радост (Мт. 28, 5-10; Јн. 20, 17-18).
"Поклањамо се страдањима Твојим, Христе! Поклањамо се страдањима Твојим, Христе! Поклањамо се страдањима Твојим, Христе. Покажи нам и славно Твоје Васкрсење" (Велики Петак, 15. антифон на јутрењу).

154. И пошто прође субота, Марија Магдалина и Марија Јаковљева и Саломија купише мирисе да дођу да Га помажу (Мк. 16, 1).

По истеку тешке седмице, пошто је прошла субота - дан посвећен Господу, када си послужио Господу, узми мирисе добродетељи и пођи у сусрет Христу, како би Га видео и осетио својом душом, како би Га примио у своје срце, и даље иди заједно с Њим, под Његовом милујућом руком.
"Велича душа моја тридневно Васкрслог из гроба Христа Животодавца" (припев 9. песме пасхалног канона).

155. И врло рано у први дан недеље дођоше на гроб око изласка сунца (Мк. 16, 2).

Потруди се да пођеш Христу врло рано. Одлазак Њему претпостави сваком другом делу твога живота.
Пођи "са изласком сунца", када је душа одморна, када су силе тела јаке, када се мрак илузија и заблуда расејао, и када су ишчезле ноћне сенке греха.
Пођи Христу пре било ког другог дела у твоме животу. Пођи онда када је душа обасјана сунчевом светлошћу, па ћеш наћи Васкрслог Господа. Тако ћеш и сам постати судеоник Васкрсења.
"Марија Магдалина дође на гроб, и Христа видевши, као вртлара га упита" (припев 9. песме пасхалног канона).

156. И говораху међу собом (жене мироносице, када су дошле на гроб): Ко ће нам одвалити камен од врата гроба? И погледавши видеше да камен беше одваљен; а беше врло велики (Мк. 16,3-4).

Светлост Васкрсења засијала је у пећини. Јудејци су се од ње оградили земаљским каменом. Тако и у души, камен земаљског смета продирању Светлости Божије. И велики земаљски камен наваљен је на душу, камен забава, страсти и свакојаке неправде. Камен, као глува стена, заградио је душу и заклонио од ње све узвишено и свето. Али земаљско је немоћно пред небеском Руком. Божанска сила ће одвалити земаљски камен са твоје душе и пашће све оно што је на њу нагомилао свет, те ће у душу да проникне Божанска Светлост Васкрсења.
Само буди достојан. Иди, тражи Светлост, стреми ка њој. Сакупи "мирисе" душе, понеси их Христу, као што су понеле мироносице да би Га помазале. И спашће вео земаљског, обасјаће те Светлост Васкрсења, те ћеш кроз њу да духовно устанеш са Христом, изићи ћеш из пећине гроба и обновићеш се за бесмртност и вечност.
"Велича душа моја Онога Који је добровољно страдао и погребен и трећега дана васкрсао из гроба" (припев 9. песме пасхалног канона).

157. И ушавши у гроб видеше младића обучена у белу хаљину где седи с десне стране: и уплашише се. А он им рече: Не плашите се. Исуса тражите, Назарећанина, распетога. Устаде, није овде (Мк. 16, 5-6).

Појави Васкрслог Господа претходи јављање Анђела. Тако благодатна Божанска сила претходи подизању душе.
Ова сила даје души прву Светлост, а душа, затворена у пећини греха и смрти, и као пробуђена привлачећом Божанском Светлошћу, ужаснута је необичношћу призора и својим мраком...
Анђео Божији је позива и каже:
"Та светлост још није Бог, Бога нема у пећини смрти. Он је васкрсао. Устани и ти, изађи из пећине и срешћеш Васкрслога".
"Блистајући анђео говораше женама: престаните да плачете, јер је васкрсао Христос" (припев 9. песме пасхалног канона).

158. Него идите и кажите ученицима Његовим (Христовим) и Петру, да ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видети, као што вам рече (Мк. 16, 7).

Петар се одрекао Христа, али ни он није заборављен. Издвојен је од ученика и постављен наизглед изван апостолског збора: "Идите и кажите ученицима и Петру".
О, највећег снисхођења! О, безграничне љубави! Нека се чак и он, који се одрекао, али је пролио сузе самоосуђивања, присаједини првој радости Васкрсења.
Васкрсење позива све - и чисте и пале душе, и здраве и болесне, и оне који су се трудили и лење. Светлост Васкрсења и вечности спалиће сву нечистоту пропадљивости.
Изађи из пећине смрти да би те обасјала Божанска Светлост и да би окусио блажену бесмртност! И теби је упућен јеванђелски позив: "Душо! Христос ће пред тобом отићи у Галилеју". Христос ће те чекати. Он ће те чекати и сигурно ће те сусрести. Не оклевај. Ти си била са Петром, али Он ће ипак "поћи испред тебе"!
Господ ће те чекати, не у Јудеји робовања закону, не као најамника који невољно носи јарам, него у Галилеји, "на гори" (Мт. 28, 16), где ће се сабрати сви они који "трче" слободно - деца Царства Божијег, слободни синови благодати (Јн. 20,4).
"Данас се свака твар весели и радује, јер Христос васкрсе и ад је побеђен" (припев 9. песме пасхалног канона).

159. И изишавши (мироносице) побегоше од гроба, јер их ухвати страх и трепет (Мк. 16, 8).

То су страх и трепет од изненађења. Тако задрхти душа када се дотакне Божанске Светлости. Ова Светлост људску природу осветли тако јако, да душу обузима трепет. Није ли обузет таквим трепетом Апостол говорио Христу: Изиђи од мене, Господе, јер сам човек грешан (Лк. 5, 8)? Али у том трепету постоји узвишени осећај задивљености, и људска душа више не може да се одвоји од Христа.
Дакле, у том трепету постоје две стране: на једној - ужас због себе, због старог, од чега се треба удаљити, сакрити и побећи, а на другој - радост позива, праштања, препорода у Светлости и у умиљењу љубави и усиновљења.
Свети јеванђелист Матеј примећује обе стране душевног стања мироносица: И изашавши брзо из гроба, са страхом и радошћу великом похиташе да јаве ученицима Његовим (Мт. 28, 8),
И ти устрепти од Светлости Божије која те позива, ужасни се због своје отуђености од ње и због своје таме, и зато без размишљања, са великом радошћу, похитај на други пут, на коме те Он чека и на коме ће да те пронађе.
"Христос нова пасха, Жртва жива, Јагње Божије, Које на Себе узима грехе света" (припев 9. песме пасхалног канона).

160. А Исус, васкрснувши рано у први дан недеље, јави се најпре Марији Магдалини, из које беше истерао седам демона (Мк. 16, 9).

Тако се награђује љубав! Њој се дарује прва радост. Мироносице су, за живота Христовог и у време страдања и после Његове смрти, показале тако много самопожртвоване љубави према Господу, љубави која превазилази и саму љубав изабраних Апостола, да се Господ после Свога Васкрсења јавља прво њима, стављајући их испред свих ученика.
Тако су блиске Христу душе које су Му предане, и Он их тако љуби! Благо Марији! Блажене су и оне које је следе!
"Радуј се Дјево, радуј се! Радуј се, Благословена! Радуј се, Препрослављена! Твој Син васкресе трећега дана из гроба" (припев 9. песме пасхалног канона).

161. И она отиде те јави онима што су били с Њим, који плакаху и ридаху. А они чувши да је жив и да Га је она видела, не вероваше. А после тога јави се на путу двојици од њих у другоме обличју, кад су ишли у село. И они отишавши јавише осталима; али ни њима не вероваше. Најпосле јави се њима Једанаесторици када бејаху за трпезом, и прекори их за њихово неверовање и окорелост срца, што не вероваше онима који Га видеше васкрслога (Мк. 16, 10-14).

Овај прекор Господњи упућен је и теби, неразумна душо! Зар се и теби није јавио васкрсли Господ? Усамљена и немоћна у пустињи живота, ти си плакала и ридала због безизлазности положаја у коме се налазиш, и када су ти говорили о Њему, живом и васкрслом, они који су Га видели, зашто им ниси поверовала? Коначно, зар се Господ није јавио и теби самој? У различитим околностима живота, када си Га тражила, па чак и онда када си, у својој малодушности, падала у униније, зар ниси осећала његову промислитељску Руку и Његову љубав? Зашто Му ниси поверовала, о душо, неверна и немилосрдна?
А ако си поверовала, зашто не идеш за Васкрслим ка своме васкрсењу - васкрсењу које ти је Он донео?
"Анђео клицаше Благодатној: Радуј се Чиста Дјево! И опет велим: Радуј се! Јер твој Син, подигавши мртве, тридневан васкрсе из гроба; људи, веселите се!"" (припев 9. песме пасхалног канона).

162. А знаци онима који верују биће ови: именом Мојим изгониће демоне; говориће новим језицима; узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити: на болеснике полагаће руке, и оздрављаће (Мк. 16,17-18).

Вера је сила. Вером-силом човек се подиже у нову сферу живота по Богу - у живот Духа и Бога. У верујућег се сеје "семе Божије", он постаје "рођен од Бога" и "Богу њему пребива"" (1. Јн. 3,9; 4, 12).
А по овоме знамо да у Њему пребивамо, и Он у нама, што нам је дао од Духа Својега (1.Јн.4, 13).
Када верујући носи у себи од Духа Божијег, онда је он изнад света и његовог конвенционалног поретка, изнад закона земље, јер је већи Онај Који Је у вама неголи који је у свету (1. Јн. 4, 4). Ето због чега све што је рођено од Бога побеђује свет (1. Јн. 5,4).
Приликом ове победе, рођенога од Бога, над светом зла, потпуно су природна "знамења" која прате живот верујућег. И што је вера живља и дубља, што је човек одлучније укључен у силу Духа, то су обавезнија "знамења" која прате његов живот.
Тако се живот праведника одвија у бесконачном кругу ових "знамења".
О Христе, Пасхо велика и свештена! О мудрости, и Речи Божија, и сило! Дај нам да се причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога" (тропар 9. песме пасхалног канона).

163. А Господ пошто им ово изговори, узнесе се на небо и седе Богу са десне стране. А они отидоше и проповедаше свуда, и Господ им помагаше, и реч потврђиваше знацима који су се потом показивали. Амин. (Мк. 16, 19-20).

Вазнесење Господње на Небо није одлазак Бога, Његово напуштање земље. Не, никако.
Напротив, оно је утискивање Божанске природе у земаљско и подизање човека до Бога. Јер последњи задатак искупљења био је потпуно уништење људске пропадљивости, и усвајање бесмртности и вечности од стране људске природе. Господ, Који се узнео на небо у људском телу које је по Васкрсењу било преображено, то и чини. Као "нови Адам", Он кроз Себе узноси људску природу на небо и тамо је као обновљену уноси у Царство Оца, тј. у Царство бесмртности и вечности.
Вазнесење Господа на тај начин представља завршетак искупитељског пута. Оно је затворило круг обнављања палог човека и за вечна времена остало највећа потврда да се и сваки верујући, који иде за својим Искупитељем, призива на сопствено вазнесење, на усиновљење Оцу и седење с десне стране Њему. Због тога је Господ рекао: И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к Себи да, где сам Ја, будете и ви (Јн. 14,3). Чином Вазнесења обновљене и обожене људске природе, завршава се искупљење човека. Али, тај чин неће прогутати земаљско, неће га једноставно заменити небеским. Он ће да сједини Небо са земљом, подижући оно што је земно у небеско обожење, и низводећи небеско на земљу ради обновљења земље. Ето због чега Вазнесење не представља прекид, него затварање круга.
У Вазнесењу је Сила која је образовала целовитост круга Неба и земље и која тај круг чини живим у свакој његовој тачки и устремљеним ка своме крају - обожењу човека. То је сила Животворног Духа Божијег.
Дух даје живот, а живот се непрестано креће ка своме завршетку - ка вечности.
О тој животворној сили Духа говори Сам Христос: Ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама... А кад дође Он, Дух истине, увешће вас у сву истину... Он ће да пребива с вама вавек (Јн. 16, 7,13; 14, 16).
Управо та сила Духа, посланог по Вазнесењу, и спојила је Небо и земљу у један круг; она одухотворује сваку тачку круга, или, другачије, сваку тачку спасоносног пута. То је - сила благодати. Без ње је незамисливо устајање из пропадања, кретање напред и препород душе. О тој усавршавајућој сили Духа Светога говори на крају своје повести и Свети Јеванђелист.
То је она усавршавајућа сила Духа Светога која је у "помоћи Господњој", и која кроз бесконачна "потврђивања знамењима" помаже дело Божије на земљи.
Сходно томе, и једно и друго - и "помоћ Господња" и "потврђивање знамењима" - дарују се ономе који верује. И једно и друго представљају нераздвојну карику спасоносног круга; и једно и друго спајају земљу са Небом.
Зар у томе није највећа утеха за верујућу душу?! Нећу вас оставити сиротне... (Јн. 14, 18).
Кроз дах Божанског Духа Спаситељ наших душа је увек са нама - на сваком кораку нашег живота, у сваком даху наших уста.
Њему - Који нас је заволео, чак, до страдања, Крста и смрти на Крсту; Њему - Који нас је освештао у Светлом Васкрсењу и Великом Вазнесењу, заједно са милосрдним Оцем Његовим, Који нас од вечности позива Себи, и са Савршитељем нашег обожења - Духом Светим, нека је слава, част и поклоњење од нас грешних, али вољених и призиваних, сада и увек и у бесконачне векове. Амин. Истина.
"О Божанственога, о љубљенога, о најслађега Твога гласа! Обећао си нелажно да ћеш са нама бити до скончања века, Христе! Радујмо се, верни, јер Њега као утврђење наде имамо!" (тропар 9. песме пасхалног канона).