Као што поменусмо, наша Правосалвна Црква прилазила је ка овом изазову врло озбиљно и опрезно. Не даје се сваком благослов да се бави овим послом, него само одређеним људима озбиљног молитвеног живота. И за то постоји дубоки разлог. На жалопојке апостола зашто нису могли да изгоне демоне Господ је једноставно одговорио: "Овај се род не изгони осим молитвом и постом" (Мт. 17, 21). То је остало врло јасно и Цркви, па је она тако уредила да се за такве ствари даје благослов само свештенослужитељима познатог подвижничког живота. Не може свештенослужитељ слабијег молитвеног живота да се хвата у коштац и изазива ове духове злобе и сваког другог зла, јер смо учени: "Како ко може ући у кућу јаког и покућанство његово отети, ако најпре не свеже јаког?" (Мт. 12, 29; Мк. 3, 27). По Светим Оцима "свезивање јаког" је укроћавање демона; а када читамо Житија Светих често ће да сретимо код људи светог подвижничког живота, да су у моментима својих молтвених усавршавања, или надљудског смиривања плоти - поста, били љуто кушани демонима. А то је због тога што су ћаволи били "провоцирани" и мучени. Сваки праведник пред Богом он је до свеопштег суда још и мучитељ демона. Молитва и пост су алат са којима се те нечисте силе свезују, укроћавају, понижавају, и онда у таквом њиховом немоћном и понизном стању "чисти се кућа". У том смислу св. пророк Исаија каже да ми треба да "припремимо оружија и штитове" (21, 5), као и св. апостол Павле када каже: "Обуците се у свеоружије" (Еф. 6, 11).
У Православној цркви сваки свештеник је "exorcista" или "заклинатель" (онај који заклиње), али само у св. Тајни крштења, где директно силом Духа Светог - Његовом пуноћом ове тајне, свештеник истерава ничисте силе из оглашеног, и тако га припрема за погружење у "смрт и васкрсење", и за сапричасника Тела Христовог (члана Цркве). Али то "заклињање" нечистих сила није везано за сам чин молитвословља о којем ми овде говоримо, где се тражи лична духовна спрема - то одевање у оружија и штитове, да не буде болног одговора: "Исуса познајем, и Павла знам, али ко сте ви" (ДА. 19, 15). У "Посљједованију о избављању од духова нечистих" ми исто налазимо шест егзорцистичких молитви, али по мом руском искуству знам да је Руска Црква посебним благословом бирала свешетнике коју су имали за послушање да врше зклињања" (exzorciso) ђавола, да он изађе из људи које је својим нечистим присуством проузроковао њихово страшно страдање. То се већином практиковало по манастирима јер су по неком неписаном правилу страдалници ове врсте обично тражили помоћ по њима, и данас још увек то можемо врло често да видимо.
Лично знам да је у манастиру Све Тројице у Џорданвилу постојао духовник који је само он имао благослов да врши ову тајну молитвословља, као што и данас знам да само одрећени јеромонаси са благословом настојатеља могу да исповедају. Ако се не варам и у Острошком манастиру постоје свештенолица која имају посебан благослов да могу да се баве "заклињањем" нечистих сила. При свему томе, у зависности од случаја, мора да постоји и посебна припрема духовника који се обично тражи у молитвеном тиховању и појачаним постом.
Демони су звери богоборачке и човекобоачке, које по св. Клименту Римском "мрзе човека", а по св. Кирилу Александријском су "гониоци", који знају да пођу и у контранапад. Јер када демон напусти човека он лута кроз "безводна места тражећи покоја, и не налази га", и у том очају он иде и тржи помоћ од "седам других духова" зато што је "дом пометен и украшен", и он обхјављује љуту борбу, јер као што Еванђеље рече, ван свога зла у којем он налази себе нема покоја (Мт. 12, 43 - 45). Ово потврђује и св.Исаак Сирин речима: "Код нашег непријатеља ђавола постоји древни обичај да са умножавањем подвига он хитро развија своју разнолику борбу - у сагласности са богатим избором оружија која он поседује, и према намерама лица он мења тактику свог рата" (Творенија, слово 60, ст 323. Москва 1911). Због тога православно искуство у вези истеривања демона врло је одговорно према свом свештенству, оном које служи Цркви по општој благодати, а не личним подвизима и чистотом живота. Има ту разлике, јер једно је бити покривен тајном свештенства, и општом молитвом Заједнице гонити демоне, а друго је поседовати тај дар својим личним заслугама као "друг Божији", како то лепо објашњава св. Кирило Александријски (Творенија, књ. II, ст. 416. Москва 2001).
Важно је да се напомене да неби смео свако да се бави "заклињањем" демона и свих његових сила вражијих, него само проверени духовници са великим подвижничким искуством. Постоји могућност да свештенослужитељ слабијег молитвеног живота сам постане жртва демонских замки, његовог контранапада, зашта постоје сведочанства да је и тога бивало са изузетно озбиљним послсдицама.
Прот.Љубо Милошевић
