Осма добродетељ је безмолвије, тј.удаљавање од сваке бриге или узбуђења које нам доноси живот, односно стрпљиво ћутање у друштву људи. Онај ко обузда и уздржава свој језик, и целим телом пребиваће у уздржању. Ко је на језику уздржан избећи ће свако зло које од њега (језика) потиче. Језик је неукротиво зло. Многи су пали од оштрог мача, али њих ни изблиза није онолико, као оних који су пали од језика свог, јер језик је двосекли мач, који невидљиво пробада душу и тело људи који у друштву вазда празнослове. Језик је непријатељ праведности моје, мој џелат и дух сатански. Је сса великим напором човек зида духовно здање (спасење), а ти језиче, само једном речју, у трену, све порушиш и уништиш. Мудар човек пребива у безмолвију.
О нестицању
Девета добродетељ је нестицање ствари (нестјажатељност) и крајње сиромаштво. Нестјажатељни монах као орао пребива у висинама, неухватљив за било какву сујетну замку овог света и нерањив. Бежимо што даље од среброљубља и (везивања за) ствари, као од лава који риче, јер оно претвара кротост и смирење у немилосрдни гнев и злопамћење, чинећи људе дивљим зверима.
О расуђивању
Десета добродетељ је пажљиво расуђивање у сваком делу, јер нерасуђивање и добро претвара у зло, те је као такво штетно.
Без ових десет поменутих добродетељи немогуће је спасити се. Свети Оци су од њима опширно излагали у различитим делима. Овде је о њима речено укратко. Три од ових добродетељи: најпре пост, као разумно и постојано уздржавање; затим непрестано занимање проучавањем Божанских Дела (Писама), уз одмерено бдење, дакле по савести, могућностима и снази сваког, и на крају умна молитва Исусова, тј. са обраћањем пажње ума на речи молитве и стражарењем над срцем – те, дакле, добродетељи јесу најосновније, које разумно ваља испуњавати пред лицем (Божијим) и ради Бога, без икаквог лицемерја, човекоугађања и гордости, другачије, онај ко их упражњава ничим се не би разликовао од оног ко их не упражњава. Ону добродетељ због које имамо високо мишљење о себи, боље је оставити – јер награда следује не толико за труд, колико ради смирења. Боље ће бити ономе који греши и који се каје, него ономе који живи иправнои због тога се горди. Нека нас Господ бог уразуми и утврди у извршавању воље Његове, свештених заповести и добродетељи, јер Њему доликује слава, сада и увек и у векове векова . Амин.
О страстима, о погубним пороцима и о томе које од којих происходе.
Уочи сваког пада у грех, демони на човека наводе следеће страсти: мрачни заборав, љути гнев (тј. нечовечну и зверску злобу), мржњу, као непрозирну таму. Ове три страсти претходе свакоме греху. Јер човек не чини ни један грех пре но што се претходно не припреми на свакојако зло, кроз заборав или гнев или мржњу. Од њих потиче душевна неосетљивост, тј. ум, као око душе, постаје мрачан и заробљен свим страстима. Пре свега, рађа се маловерје. Маловерје рађа самољубље – почетак и крај, корен и узрок сваког зла, оно представља бесмислену љубав према свом телу, тј. кад неко увек и у свакој ствари бира само оно што је њему корисно. Овај зли корен страсти искорењује се љубављу, милосрђем и одрицањем од своје воље. Самољубље рађа немилосрдност, среброљубље и незасит стомак, који је такође корен и разлог свакојаких зала. Од немилосрдности и среброљубља на сваком кораку произилазе разне несреће и злодела. Слично као код мирјана, и код монаха среброљубље порађа гордост, услед које су демони отпали од свете славе и били свргнути с неба. Гордост рађа славољубље, којим је био преварен и Адам када је зажелео да постане Бог, што је било могуће, и чиме је донео страдање и клетву целом роду људском. Славољубље рађа сластољубље, кроз које је Адам пао и био изгнан из Раја. Од сластољуба се рађају стомакоугађање и различита блудна дела. Блуд рађа гнев, који гаси топлоту срца и погубан је за сваку добродетељ. Гнев рађа злоумље, које представља хлађење духовне топлоте. Злоумље је извор мрачне и злобне хуле на свог брата. Хула рађа неумитну жалост, која као рђа изједа човека. Оваква жалост рађа неразумну пренагљеност. Пренагљеност рађа сујету која износи на видело добродетељи и тако труд оставља без награде. Сујету рађа необуздану многоречивост, која је узрок празнословља. Униније рађа мрачан сан. Ако неко ове страсти победи, и друге ће му се покорити: страх, завист, дволичност, улизиштво, гунђање, непоузданост, лихварство, зановетање, привезаност за ствари, малодушност, заједљивост, уображеност, прељуба, човекоугађање, дрскост, смех, а моћи ће да савлада и неописив јаз који се ствара након пада у грех, што човека доводи у стање убиственог очајања јер не примећује Божанско човекољубље и милост, тј. да је Он сам дошао да спаси грешнике и да на земљи нема таквог греха за кога не би било опроштаја. Све страсти исходе из следећих седам: самољубља, среброљубља, гордости и сујете, злоумља, осуђивања, уображености и очајања. Онај ко се не чува и не одбацује их, изгубиће десет горепоменутих добродетељи: веру, љубав, пост, уздржање, бдење, молитву, смирење и смиреномудреност, безмолвије и тиховање, нестјажатељност и расуђивање, а заједно с тим, нанеће штету и осталим добродетељима. Ако би ко имао макар и једну одових главних страсти, неће му поћ за руком да се спасе, чак и ако би се подвизавао протв свих других страсти и задобио ма коју добродетељ, па чак и када би крв своју пролио за Христа. Молитва таквог човека није угнодна Богу. Господ Бог да нас избави благодаћу Својом од сваке напасти и страсти у векове. Амин.
