125 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ОХРИДСКИ ЕПИСКОП ГОСПОДИН НИКОЛАЈ У СВЕТОМ РОМАНУ

Било је већ унапред јављено, да ће се у манастиру Светог Романа, у току овогодишњег (ускршњег) великог поста, одржати мисионарски течај покајника - Богомољаца и да ће овим течајем руководити Охридски Епископ Преосвећени Господин Др Николај.

Управа манастира учинила је све припреме за дочек и смештај ових курсиста, на броју око четрдесет. Сазнало се и да ће овај течај почети отприлике 6. марта т. г. И заиста, тога дана покајници из разних крајева почели су пристизати у манастир. Очекивао се само још долазак Охридског Епископа. Међутим, он није долазио. На недељу дана раније Управа манастира покушавала је и телефонским и телеграфским путем да дође у везу са Епископом, не би ли сазнала тачно дан и час његова доласка, али одговора није било. Владика је ћутао, повучен у себе, као што ћуте сви велики људи пред почетак каквог озбиљног задатка.

Управо, стигао је један одговор који је гласио: "Све полако и све у тишини. Манастир се не мора узбуђивати, нити људи покретати... Све полако, јер је пост и јер је дело Божје.- Николај. И тако је и овај један једини одговор био неодређен.

Да ли ће Владика доћи и кад ли ће доћи?... Па ипак дошао је ... У поноћ између 6. и 7. марта, кад му се нико нијс надао, стигао је једне студене, снежне ноћи, кад је ледени ветар шибао и кидао и кад су курјаци завијали. Са железничке станице у Ђунису пошао је пешице у манастир, праћен само једним калуђером који је пошао с њим још из Охрида.

Манастиром је владалао дубоки мир кад је у њ' непримећено и нечујно, приспео високи гост.... Велики манастирски часовник откуцавао је баш у том тренутку два сата по поноћи... 7. марта течај покајника почео је рад.

* * *

Посматрао сам ове чудне ученике. Било их је око четрдесет, из разних крајева и разнога доба узраста. Гледам их: сви отресити и угледни људи из народа - сељаци. О колико је чврстине у њих и колико смишљености у њиховим речима, и колико дубоке, пламене смишљености у њиховим речима, и колико дубоке, пламене љубави према Христу и Цркви Христовој!!! Многи учени постидели би се пред овим простим, полуписменим људима.

Дошли су са разних страна, оставивши своје домове и своје послове, да би у току од две недеље били уз свога учитеља и хранили се душевном храном што им је он спремио.

Посматрао сам све ово и осетио да се "око није могло нагледати, нити ухо наслуишти ".

* * *

Владика говори... Богомдани проповедник казује слово... Ућутите! Услушајте се! Како мудро говори он! Речи су му час као огањ који сажиже, час као мелем који ублажује.

Остаје једно и једино средство за решењс свих криза уопште и духовне напосе, - "то је пут покајања или враћање Христу и Еванђељу", - то стално подвлачи Владика, из дана у дан , из часа у час.

"Окренимо лице своје Истоку јер је истинска светлост одувек долазила са Истока"...

* * *

Ако вас интересује изближе лични живот Владике Николаја, рећићу вам да нигде нисам видео човека скромнијег у јелу и пићу, у ношњи и оделу, у прохтевима и потребама. Црни, суви хлеб, паприка, лук и чај - то је била пишча његова из дана у дан. Лежао би врло доцкан и устајао врло рано. У цркви, на молитви проводио је по више часова свакодневно. Све остало време посвећивао је течају.

Често пута одбијао је позив да једе у трпезарији манастирској и силазио на доњи спрат конака, где народ обедује. Ту је заједно с њима, из једне зделе, за једном трпезом, јео строго, посну храну, служећи се грубом, дрвеном кашиком.

Заиста, " човек неће изгубити ништа ако се стави иза свију, али 6и му било од велике штете да себе сматра бољим ма и од једнога ".

И у његовом обичном, свакодневном начину говора има нечега што није обично ни свакидашње, и најобичније речи су му као најлепша музика, као рефрен у песми.

Ево примера:
Прилази му сељанка на благослов...
-Како ти је име,душо?... пита је Епископ
Или му донесе чај.
-Хвала, душо!... -благодари Епископ.
Или му се обраћате штогод...
-Реци, душо... - прихвата Епископ.
3а њега спољашност нема важности. Он
гледа унутрашњост човекову, душу човекову.
Њој се увек обраћа он.

* * *

У ћелији, на болесничкој постсљи, лежи сабрат манастира, јеромонах Јефрем. Тешко болестан. Свакога часа очeкује се криза. Тихо и побожно је у ћелији. Са смрћу се бори слуга Божји, који је живот свој обрекао Христу.

Остала браћа, погнуте главe стоје крај постеље болесникове. Забринутост....

Одједном врата се тихо отварају. Лаганим корацима у собу ступа Епископ. Приближујс се постељи и ставља руку на бледо и хладно чсло болесниково. У језивом и немом ћутању одмичу тренуци... Знамо да се он то немо моли Богу за оздрављење тешко оболелога.

Одједном подиже руку и обраћа се болеснику:

-Не бој, се Јефреме, брате! Господ благи олакшаће ти болове и страдања... Не бој се, душо, све може учинити Господ благи.

Било је у овим речима нечега моћног и сугестивног. Нешто што улива веру.

* * *

Двадесет и трећи је март... Осамнајест пуних дана како јс Прсосвећени Епископ Охридски у Свстом Роману. Пре четири дана течај је завршен. Сви су сс вратили својим домовима, само је још једино Он остао у манастиру. Своје ствари упаковао је, но ипак нико још незна дан и час његова одласка Владика ништа не казује.

Приступило се вечери. Мало се разговарало. Откуцава девети час ноћи.

-Слушај, обраћа се Владика одједном,- злата и сребра немам. Немам шта оставити манастиру, до ово једне молитве, коју сам саставио. Посвећена је Божијем угоднику Светом Роману. Узми је и чувај; читајте је над болесницима. Господ благи и угодник његов Роман можда ће је хтети услишити!

Ућутао је да би мало после опет наставио:

- А сад припреми што је потребно за мој полазак. Ја ове ноћи путујем своме језеру Охридском.

* * *

И тако, отишао је из манастира нечујно и изненадно, као шго је нечујно и изненадно дошао...

Није га нико испратио, као што га нико није ни дочекао.

Једноме светом и узвишеном послу приступио је, прикрадајући се, тајно, "као крадљивац у ноћи". И "као крадљивац у ноћи" ишчезао је по завршетку истог...

Иринеј Крстић,
старешина манастира Свети Роман
(Преглед цркве епархије нишке,
1931, бр. 5 стр. 129-132)