четвртак, 08. септембар 2011.

За молитву је најнеопходније срце – Из поука Старца Арсенија Папачока

Слика



19. јула 2011. године Господу је отишао архимандрит Арсеније (Папачок) - најстарији и један од најпоштованијих румунских стараца данас. Он је био представник златне плејаде румунских духовника двадесетог века који су без премца по ватрености и свецелом пожртвовању вери, искуству подвижништва у суровим условима пустиње, налик на Авве из древних Отачника – искуству спојеном са духовном мудрошћу, префињености проницања у тајне људске душе и изванредним књижевним даровима. Старац Арсеније се подвизавао у непроходним шумама румунских планина заједно са оцем Клеопом (Илије), био је подвргнут прогонима од стране богоборних власти, због исповедања Вере био је у затвору. Од 1975. године био је духовник манастира Свете Марије у граду Текиргел код Констанције.

Предлажемо пажњи читалаца одговоре Старца на нека актуелна питања духовног живота.

* * *


- Како се може стећи дар смирења и суза на молитви?


- Смирење не може доћи само по себи, без да током духовног живота ниси сматрао да ништа не можеш учинити без благодати Божије. Спаситељ говори: „Без Мене не можете чинити ништа“ (Јн. 15:5). 113-то правило Картагенског сабора гласи: „Али ако неко ипак говори да може било шта без Христа, нека буде анатема“.

Брате, зар не знаш да је, ако мислиш високо о себи и гордиш се, од тебе отишла помоћ Божија? Јер је написано: „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“ (Јак. 4:6; 1 Пет. 5:5). Размисли о томе да си без благодати Божије ти – прах и пепео. Ако сматраш да те је, ето, Господ трпео до сада и да ће тако бити увек, онда се са великим страхом забрини јер Бог дуго трпи, али понекада и претиче догађаје!

Сине мој, размисли о томе да имаш само време овог живота и са ревношћу, са жељом да будеш са Анђелима на небу, тражи да смириш себе, јер ћеш само тако дати праву вредност оној лепоти коју си стекао у себи, да то духовно богатство, авај, не би послужило теби на пропаст у огњу. Пази на себе, брате, јер ако почнеш да мислиш да те Бог може посетити одмах сада и да ћеш умрети, онда ће те Он научити шта да чиниш. Јер знамо да ће Христос сваком судити у ономе у чему га затекне (Јез. 33:20).

Без смирења нема никакве наде на спасење. „Ако у теби брате нема кротости у срцу твом, тада знај да је ту некакво узношење“. Неопходно је схватити да Бог тако мало тражи од нас, да би заједно са Њим стекли наслеђе!... Кротост, кротост и још једном – кротост!

- Многи верујући се жале да не налазе у себи силе да се моле. Шта чинити да би се поседовала ревност и страхопоштовање према свештеној молитви?

- Не треба прекидати молитву, макар само умом. Ти тренутци опустошености, узлета и падова догађају се и код светих – ради њиховог смирења. Бог даје дарове по снази свакога, да би постојала духовна равнотежа. Једни губе у квалитету молитве, други, који се моле смиреног срца имају неку утеху и они се моле само зато да би их утехе поново посетиле. Међутим, то је једноставно заблуда: ми као да тргујемо. Такве утехе могу долазити и од демона, јер се лажно задовољство лажно осећа. Демони желе да те задрже у таквом стању лажног спокојства да не би био у стању да примиш истинску утеху од молитве, која се излива из срца без икаквог рачуна и без престанка. Моли се смирено да би довео Бога у срце и не узноси се умом и не лутај у висинама, јер боље је бити ништа, него херој било ког другог, сем Христа.

Молитва нам стално неопходна, јер треба увек да будемо са Богом, а и лукави нас вреба сваког тренутка. Милост Божија је са нама, нека се не боји ни једно ожалошћено срце, јер смо искупљени Крвљу Спаситеља, што значи да смо јако скупи.

Постоји много људи који се, ако се за њих моли неко од ближњих или други хришћани високог духовног живота, обмањују и верују да ће чак и ако живе у непоправљивој немарности, тобож, наследити блажено стање тих људи. Требало би од почетка знати да се „усред пољског цвећа коров узалуд моли да га коса поштеди“. (Јорга). „Није срамота пасти под теретом болести, срамота је умрети лењ и изнурен задовољствима“. (Паскал).

- Које молитве препоручујете монасима и мирјанима?

- Нећу се овде дотицати молитви које су прописане уставом – оне се читају. Било би добро ако би размишљали о нечему непрестаном и не само о томе да нижемо речи, већ о томе да васпитамо себе и учинимо љубав стањем сопственог осећања, вибрацијом сопствене душе. Тај трепет са нечујним уздисањем бих покушао да препоручим.

Свети Агатон је говорио: „Ко се моли само када се моли, тај се не моли“. Свети на овај начин говори о томе да се својим срцем осећа Бог, Мајка Божија и сваки Светитељ колико год је могуће чешће. То би чувало свећу твоје душе запаљеном и било би тешко напасти такву душу. Треба знати да се ђаво јако боји трезвеног[1] човека – што је могуће више трезвеног! Молитва је без сумње корисно средство, а трезвеност – достигнути циљ.

Препоручујем молитве нашем најдражем Спаситељу, Мајци Божијој – вечно будној утехи наших душа – посебно молебане; молитве светом Анђелу чувару и по неопходности и поштовању, сваком Светом.


Молитве за све су оне које постоје.

У стварности је најнеопходније твоје срце!

Питања постављао архимандрит Јоаникије (Балан).


[1] Трезвеношћу се код Светих Отаца назива чување ума и срца.