1. Са датим нам стваралачким даровима ми често поступамо налично пијанцу који бљује, цинику који пљује, хулитељу који псује, лопову који снује и кује, болеснику који бали и који се трује, живинчету које лита, комедијашу и клошару који скита, псетанцету које шени и кучки која се никада не устеже и која пени.
2. У темељима кича и шунда, баш као и раскола и јереси, односно мржње, таји се демонска завист: завист Антихриста према Христу, фарисеја према апостолима, једног многобошца према хришћанину, исламске арабеске и џамије према икони и храму (Свете Софије), гордељивца према смиреном, млакога према ревнитељу. Или опет, Франака и Германа према Ромејима, Шиптара и унијата према Србима и православнима... А пројава зависти планетарних размера према једном светом цару, па када је он и богослов Цркве, очитује се најснажније у поводу титуле цара Јустинијана, титуле која је иритирала варваре. Наиме, он је био свети христољубиви Јустинијан самодржац, први цезар (кесар) алемански, готски, франачки, германски, антски, алански, вандалски, африкански, а то папска германска камарила и њен тројанац Карло Велики нису могли да поднесу. О њиховој узурпацији хришћанске ромејске круне германском круном треба слушати колосалног патролога Панајотиса Христуа („Византинизам и европска култура“, Православно дело, 16, 2007, 94–103).
3. Паракмиста и лакрдијаш Милан Гутовић тезгари, псовачи и хули у свом ТВ-кабареу на рачун јеванђелских и библијских тема и ликова. Он је обневидео за латинску пословицу да оно што приличи Јупитеру не приличи волу, а камоли за јеванђелску изреку да је нечистима нечисто све.
4. Первертованој естетици корен је у презиру етике, а презиру етике корен је у неверици. Из тога корења израста распојасаност, што је друго име за велику невољу или катастрофу. На пример, актере велике (саобраћајне) невоље или катастрофе у Србији едуковао је Велики брат лименога гласа телевизијске Куће Б-92. Сада, после погибије и сакаћења неколицине васпитаника Великог брата, најважније је постављати питања: да ли ће неко и када преузети одговорност за последице емитовања телевизијске воајерске фарсе Велики брат?! Важна су питања, а не то да ли су она лаичка: зашто одговорност за последице не би преузео најпре сам Велики брат лименога гласа, заједно са скоцканим финансијерима и (г)лобистима телевизијске Куће Б-92?! Надовезујмо се новим питањем на питања: зар у тој великој медијској невољи и животној катастрофи Велики брат лименога гласа нема баш нимало режијскога удела?! Ако ли га нема, зашто су се, онда, он и његови незнавени послушници одмах сакрили иза малога прста и рекламе?! Али, ако га има, шта ће они рећи народу коме се пречесто заклињу на верно извештавање о свему и свачему?! Ништа му они неће рећи, осим што ће још перфидније и перверзније наставити да по староме мешетаре!
5. Оквирно и начелно, ми смо иконе које се надграђују Христовим подобијем. Међутим, пошто нагињемо егоизму и егопатији, ми смо угрожени атомизацијом персоне, па нам личност неизбежно поприма црте и обрисе карикатуре, с једне стране, и силу имлозије црне рупе, с друге стране.
6. Само се непреображени лик не одупире карикирању; иконизовани лик му одолева; лик у надахнућу такође. Колико је тек био поносан на њега наш модерни век, век људских права! Међутим, раслојавању нашег лика дали су свој допринос сезонски дизајнери кича и шунда. Додуше, њиховим плимама жестоко су се супротстављали многобројни савремени ствараоци, протагонисти и духовници, међу којима нарочито они најосетљивији: епископ жички Николај Велимировић и српски богомољци; преподобни оци Јустин Поповић, Софроније Сахаров и Григорије Круг; патријарх српски господин Павле и свештеник Војислав Билбија (двојица последњих и помоћу својих уметничких заната); митрополит, песник и народни гуслар Амфилохије Радовић, познат у париској духовној средини као духовник и чудотворац, и игуман Јустин Тасић, мисионар међу косовским и метохијским Шиптарима. Затим најподвижнији у благодати светогорски игумани Емилијан Вафидис, Јефрем Филотејско-Аризонски, Георгије Капсанис, Василије Гондикакис и Пајсије Танасијевић; најподвижнији у благодати оци Порфирије и Пајсије; најподвижнији у богословљу презвитери Николај Афанасјев, Георгије Флоровски, Јован Мајендорф и Александар Шмеман, професори Владимир Лоски и Јован Зизјулас, митрополит пергамски; оци трезвенске психоанализе и психотерапије Владета Јеротић и Јован Корнаракис; народни лекари и књижевници Недељко Кангрга и Вјера Витошевић; народни лекар и вајар живог људског тела Гојко Остојић; књижевници Мирослав Савићевић, Миодраг Павловић и Невена Витошевић-Ћеклић; сликари Фотис Кондоглу и Спирос Кардамакис, Давид Хупер и Никола Гвозденовић, Крсто Хегедушић, Мартин Јонаш и југословенски наивци; страдални народни говорник из Истока Радован Милосављевић и страдална браћа Метохити; земљорадник Илија и дипломата министар без портфеља Милија из Ђураковца; интерпретатори сублимне српске етно-музике Станиша Стошић, Бисерка Цвејић и Јордан Николић; бугарски етно-музичари; учитељи византијског појања и протопсалти Дионисиос Фирфирис, Василикос и отац Владимир Санџаковски, Павле Аксентијевић и Никола Поп-Михајлов; философ и творац тактилног телевизијског језика Божидар Калезић; лингвиста и интерпретатор (декомпозитор и рекомпозитор) књижевних текстова Жак Бер; редитељи Xон Касаветис и Горан Паскаљевић; принцезе и принчеви глуме Миа Фароу (Розмарина беба), Ђина Рејнолдс и Хелен Мирен, Питер О’Тул и Небојша Дугалић; лингвиста и философ Ноам Чомски, одважни изобличитељ ерорног поретка ствари у својој средини и на планети, заједно са бескомпромисним нобеловцем Харолдом Пинтером; кант-аутори Нет Кинг-Кол, Пол Енка, Шарл Азнавур и Жорж Брасанс, Арсен Дедић и Тихомир Петровић, све генерације групе „Renesans“ (Musica Antica)...
7. ТВ-хумористи налични Радивоју Лоли Ђукићу, но понајпре он сам, увесељавали су српску радничку класу пародирањем Јеванђеља и Жичке беседе светога Саве слоганом: „Ко ради, њему хумористичка серија недељом“.
Истовремено, нестајало је српско село и његов домаћин, и умножавале се свесрпске поделе.
8. Књижевнику Харолду Пинтеру, философу и мегданџији Ноаму Чомском и радикалу Стенлију Кјубрику, затим оскаровцу Федерику Фелинију, па лидеру Независне Демократске Републике Телевизије Мајклу Муру, и Матији Бећковићу, творцу домаће гастро-патолошке дијагностике (Кад будем млађи)... ми дугујемо благодарност за неустрашиве наступе у фронталном дипломатском рату против државних злочина и корпорацијског криминала вршеног широм планете, за ставове против кича, шунда и фашизма у политици и медицини, у пословничном прагматизму свакодневице, у уметности, медијима и нашем свеукупном животу, пострадалом од јастија и питија, односно чревоугодија и гортанобјесија.
О тероризму информација, пак, један од поменуте неустрашиве шесторице, Федерико Фелини, износи овакво виђење: „Све те емисије смишљено и с правом одишу атмосфером недељне опуштености, тоном општенародног весеља... али све ово застрашујуће подвлачи управо онај мрачни, депримирајући и хипнотички карактер телевизије, везан за њено упорно, исцепкано конзумирање. Вести, политичке и спортске, репортаже из земље и света набацане су бајаги случајно. Информативне емисије се смењују, или, боље рећи, непажњом спајају са ревијалним кермесима, варијететским тачкама, случајним посетама чувених гостију, али преовлађују игре, игре свих врста, од певаних питалица, загонетних личности, до народних игара спретности за време којих такмичари падају као чуњеви, непокретни и без свести. У игри често, посредством телефонских и видео веза, учествује сва телевизијска публика, чиме је гледалац увучен у анимирано недељно поподне, бучно и нестварно као сале за забаву у лудницама, болницама или старачким домовима, на местима где је, у ствари, живот прекинут, отуђен, оронуо, нестао; од кога се сачувао само ехо, неки монструозни одсјај. После извесног времена незаинтересовано око оног који гледа отупело наставља да региструје оно што се пред њим одвија: једна врста визуелног голицања, које више не допире ни до осећања, ни до свести. И тако би се могло остати испред телевизора не пет сати, већ пет дана, пет година... Једина позитивна могућност, ако гледалац успе да се одупре дејству тог магнетног поља, јесте прилика за психолошку анализу...“ (Федерико Фелини, Направити филм, Београд, 1991, 110–111).
9. Са многобројним сценаријима југословенске кинематографије, као и књижевним и позоришним делима, заједно са њиховим творцима, читаоцима, извођачима, гледалиштем и слушалиштем, није дошла благодат, већ злодат, није дошао благослов, него врагослов. Свуда око нас одзвањале су срамотне и бесловесне речи и несувисле шале, и што год је непристојно и неприлично. Када су тако што чинили моћници речи у српском народу, где су онда били они господари речи, благи и милостиви и целебни; где покајници и они који праштају један другом брзо и лако (Еф 4 29; 5 4; 4 32; Кол 3 12)? Срећом су такви господари и цареви, народне речи и речи за народ постојали, и њихов глас је ипак допирао до нас свију!
II
Прелажење преко жеђи
10. Кларинет шиптарских и циганских оркестара азијатске музике провокативно се разлезао котлинама Косова и Метохије пред последњу сеобу Срба 1999 године Господње, и од акшама па до сабаха оглашавао је скупове у поводу сунета муслиманске деце, свадбених весеља, али и паклених планова у вези са – њима најомраженијим комшијама, Србима.
11. Музичким шундом провоцирају се масе на примитивизам, олигофренију и беснило. Шунд у сврху излуђивања својих конзумената практикује метод синкопирања тока свести бесловесним инструменталним и вокалним фразама, без обазирања на одвратност и гађење у екстремним дозама код свих људи са иоле критеријума и укуса. Широки пут је овде трасиран као силиконска и нарко-трансверзала, понуде су овде разрешилице на све; популарише се опијум за људе са нижом слободом, у оптицају су дизајниране шарене лажи и дизајниране пурике – из којих никада неће потећи материнско млеко за како-тако склепану отрочад. Гоље и олигофрени фасцинирају милионе незнавених; једнако тако и скарадна бедра која ће, иако витална, остати јалова и безгласна на крају свих сезона, па и када ће жудити за отроцима, јер њих више бити неће! И све то, и тако, за све време трајања неизвесности у вези са биолошком ипостаси и биолошким опстанком српског хришћанског лаоса. А он, српски лаос, тегли и крчми (уместо да полетно носи) пребогато предање својих светих и славних предака.
Шунд-естрада или песма сирена
Грудве змија на главама њиховим палацају,
гареж им мути очи, оне очи не савијају,
праховима боја и масти лица и тела повијају,
уста, као да се кроз њих порађају,
брадавице њине млека не истачу,
у бедрима њиним трагови сечива
и тегљача сасечене отрочади,
реповима својим мигоље се оне
и трзају у даљ,
кано да су вражје;
како само рошчиће истурају своје,
истурају своје,
како само скривају их оне?
скривају их оне?
12. Свуда око нас разлеже се завијање оваца претворених у вучице: „Чему стрепња? Чему страх? Зар не видите да смо сада ми тудека?!“ Добују папци оваца што ће се претворити у вучице с очњацима: „Ми смо слободне све чинити, и собом располагати! Ко нам може наудити?!“, хистеришу вајне. А људи попут Миодрага Павловића помно бдију – ради свију нас. Па нам исти Павловић збори: „Кирие елеисон!.. Нико те под земљом не пита од којих си био састављен жлезда, нити у коју се полност кунеш. Одлике телесне важне су док не умреш, после ради са њима шта хоћеш, или оно што умеш. Пре но се поравна на теби свако удубљење или погубе свој напон саблажњива испупчења. Заборави лик ка коме је тежио твој занос. Сада тај занос доводи до равнице настале услед свеопштег изједначења“ (Рајске изреке, Београд, 2007, 49, гнома 10).
Зар очеса нису за гледање? Зар ушеса нису за слушање? Јесу, али онима који имају очи да виде, и ушеса да чују. „Многе кћери учинише силу, многе стекоше богатство, а ти си преуспела и превазишла све. Лажних угађања и сујетне женске лепоте нема у тебе; јер жена разумна је благословена“ (Приче Соломонове 31 29–31). Тако, док је њена миловидност обманљива, и док је њена красота сујетна, дотле су њена добродетељ и богобојажљивост достојне хвале.
13. Шунд-педагогија. Наша мештанска кућа на Косову и Метохији била је добрим делом притиснута шунд- и кич-педагогијом: уместо иконе и кандила идол и сувенири, уместо јутарње молитве радио и телевизијски програми, уместо литургије у недељу и на празнике грађевински послови и бифе, муабет и медијски мерак.
Извори српских невоља били су многобројни: несмирење и непокајање стараца, распојасаност и раскалашност одраслих, неваспитаност и распуштеност деце, егоизам и неслога свију. Многобројни од наших хришћана још шездесетих и седамдесетих, а камоли осамдесетих и деведесетих година прошлог столећа, са страхом Божијим изговарали су реч: „Запад, Запад!“ – као магичну – онако како се данас изговара магична реч: „Европска Унија!“ Многи су одлазили даље, и све даље у тражењу новог идентитета. Одлазили су и зато што им се чинило да морају отићи, и зато што су хтели да нађу нове идоле и богове. Тако се наша јуност и именом и нарављу орођавала са страном силом, кућила на туђим странама: Љубљана и Марибор, Трст, Чикаго, Аустралија и Нови Зеланд, Норвешка и Шведска, Есен и Сент-Етјен, Дубаи, Маурицијус... А за све то време они који су Христу Богу позајмљивали, наши светитељи, мученици и новомученици, чекали су да само помислимо на њих, и да им се барем с мене на уштап обратимо.
Хришћани су стално на путу, стално у полету за подобијем. Зато и ревност Срба на Косову и Метохији не би требало више никада да буде врливој (одлазак ради одласка), него бој за хришћанску веру, име и светост, за освештану географију!
14. Сваку апстрактну мисао и слику, скулптуру, грађевину и музичко дело, у поређењу са освештаном јеванђелском проповеђу, иконом и химнографијом, вреба искушење шунда и кича, али и хазардерске паклене вртешке унутар њених тридесет шест фамозних цифара. А вртешка је нешто попут магичног рулета и Хазарског речника, недоучки и прекоучки што Име Христос декадентно изопачују и отуђују да би постало Христ.
15. Монетарну основу и деконструисану естетику глобализма створио је постнуклеаристички секуларизам, одвећ софистициран да би свакодневни живот у његовом духу, имиџу и бренду био непријатан. Зато банкари – који владају политичарима, ови генералима, а они светом – финансирају синкретистичке религијске и езотеричке кругове, а они култове. И опет, они то чине да би чак и сулуде идеје и огавне намере постале лаке за примање, укусне за јело и варење и уносне за култивисање. Елем, престижно је приањати за њих, церемонијално их сервирати; све те врсте и подврсте егзотичног фолклора, у комбинацији са техником за постнуклеаристичко зомбирање, просто нам титрају пред медијалним очима. Све плодове и прерађевине постнуклеаристичког идеализма нови мегапотрошачки дух износи на унионистички Соро(ш)чински сајам глобалног села, у виду мноштва опијата најбољега квалитета, а све у здравље homo tremens-а и homo gastronomicus-а. Дотле лобисти глобалне војске и шпијунаже будним оком надзиру сав глобални базар и вашар, пазећи да се вртешке постнуклеаристичког варијетеа и естетског воајеризма никада не зауставе.
16. Какви су протестанти некада били у пракси, такви су данас римокатолици. А какви су римокатолици некада били у вери и пракси, такви су данас многобројни православци. Православци опет, са свесном и несвесном тежњом ка још отворенијој латинизацији вере, протестантизацији праксе и вулгаризацији црквене естетике. За многобројне и међу првима и међу другима и међу трећима заживело је неписано правило да свој свакодневни живот треба градити на имиџу паганског хероизма јелинског и римског, али сада дизајнираног у кључу постнуклеаристичког кича и шунда, звезда и хероина.
17. Прелашћени богослов говори о покајању и гресима као о нечему излишном; он овлаш прескаче раван историјских подвига покајања и очишћења, еда би се у једном скоку докопао двери просветљења и есхатона. Зато он и оставља утисак личне безгрешности! У стварности, он је у завади са свима! Да ли због свога подвига реформисања светог предања и његовог свођења на есхатомонизам?! Sola Eschatologica! Док у његовој сопственој стварности химере и фантоми, виртуто и јапајајац, кабадахија или махитис уместо матхитиса?! Есхатонизација уместо јеванђелизације?! Есхатоманија уместо етичког и естетичког динамизма овде и сада!
III
Body-art & fiction
18. Епидермичким естетским методом клонирања нарцисоидни човек жели да се огледа у другоме као у идеалном и жуђеном. У поистовећењу са ликом свога идола обожавалац или клон учествује у његовој слави, и једнако тако у присвајању његовог идентитета, еда би се он сам овековечио. Генетским методом клонирања, пак, прототип дуплицира свога клона и даје му свој идентитет, еда би се сам у њему, у своме клону, овековечио. Љубав естетски клонираног обожаваоца намењена је прототипу, и мора се назвати идолопоклоничком, док се љубав генетски клонираног прототипа односи на сами његов self, и мора се назвати себељубивом. Проблем који у оба случаја искрсава и стоји пред обојицом, и прототипом и клоном, јесте онај прастари, паклени људски проблем преласка индивидуе као атомке у личност – преласка из монадичке самоће у битијну и другобитијну заједницу са другим. И опет је то проблем омогућавања некористољубивој љубави да се пројави кроз однос и дијалог.
Али бесмртност се неће моћи постићи реплицирањем себе до у бескрај, стварањем двојника техничком методом генетског копирања и труковања. Истина, егоцентрик и себељубац може и хоће да уђе у вечност као бесмртан, али по превисокој цени: да као такав остане сам, и да самом себи постане родитељ и потомак. Макар он себи и постао родитељ и потомак, неће то моћи да постигне кроз однос љубави са другим људским бићима. И баш због односа са самим собом, а не са другима, он ће лишавати себе могућности да икада постане личност, но не и неминовности да некада постане карикатура личности. Па ће он себе још лишавати могућности христоликог богочовештва, но не и могућности демонског човекобоштва; поново и поново ће он себе лишавати оригиналности, но не и нужности копије и сенке; наново ће он себе лишавати могућности охристовљења, но не и вољног себеодређења антихристовством; тако ће он себе лишавати и лишавати могућности просветљења божанском светлошћу, но не и помрачења једног фантома, даркмена, дедмена, мртвог претка и мртвог потомка – недоношчета.
Клонирани човек може постати човек жив и личан, али само по угледу на Христов образ и подобије. Колико год се сви око њега трудили да буде другачије, он никада неће постати и остати само човеколики производ без душе, намењен служењу своме претку само у регенеративне сврхе, само предодређенац и хуманоидни демон који зрачи мржњом према своме родитељу и претку. Не само то, и не само тако, него ће он против њега, неминовно је, у тајности, и ослободилачке устанке организовати.
Атракцију звану клонирање не треба сматрати super-novom модерне науке, када се зна њена старина, и када се она лако даде проверити. Међу оне који су је лично већ применили и искусили спадају Сатанаил, Каин и Ламех; Антиох Епифан IV, Јуда и христоборни фарисеји; Нерон, Диоклецијан, Јулијан Апостата и сви христоборни цареви; Маркс, Стаљин, Лењин и Хитлер, Черчил, Анте Павелић и Тито, заједно са свим србомрзитељима и завидницима у прошлости и садашњости. Ту су, затим, евроамерички вођи, дипломате, политичари, банкари и колонијалисти који су трговали и који увелико тргују људском крвљу; заједно са њима и сви погорђени и охоли мудраци, квазитеолози, научници, писци и ствараоци који су помогли, и који помажу да се братска крв једнако пролива од времена праведног Авеља па све до нашег – до времена несхватљиве крвожедности и вампиризма према сачовеку и ближњем. Заједницу и залог у проливању крви са њима деле и сви они који нису подигли свој глас против зла – пре него што ће се оно укоренити у модерним градовима осодомљеним и огомореним широм планете – зла које као лава пржи зјело добру Божију творевину, и зјело добру Божију икону.
19. Модеран човек модерној жени, и обратно жена човеку, врло брзо постају мука духу и телу. А индустрија забаве и виртуелних интимних односа све чешће и све упорније представља њихов однос илузионистичким, и у фасцинацијама; на начин култни, faluso-кратни, vagino-кратни и mammo-кратни. Технологизована лепота модерног човека и жене данас је већ попримила вид мушко–женског расизма, компатибилног са сваком екстремистичком идејом, теоријом и акцијом, те политичком кампањом. Тако, управо ова, технологизована лепота и технолошка естетика полако докрајчују наш врли свет. Дејвид Линч и Абел Ферара се у том хаосу, рецимо, сналазе тако што истражују тајну љубави; један на дну пакла, други на путу покајања.
20. Они које је историја учинила правим звездама једнако сијају над сводовима наше историје, док они који су у њој некада остављали демонскога трага и данас гасе нашу свеопшту насушну љубав у нашем поднебесју. А звезде падалице, или квазари, никада нису престајале / престајали, нити ће икада престати да нас обмањују помоћу самих божанствених химни. Па ипак, право на химну Te Deum laudamus данас могу полагати само покајници, после признања своје кривице, заједно са онима који у смирењу и кротости и љубави творе Божију вољу.
21. Методом хибернације очувава се тело, но не и душа. Душа и дах живота не дају се сместити у ледару, будући да по изласку из тела они стају под Господње окриље. Тако је било и у случају његовог филмског величанства Волта Дизнија. А његово несвесно, као и колективно несвесно оних који су налично њему поступили са својим телом – пројавило се искључиво као колективно гордо и колективно трулежно.
22. Разлика између америчких стручњака за питања смрти, конструкцију и балсамовање лешева и погребне услуге, удружених ради помагања уцвељеним породицама, с једне стране, и агорија, припадника индијске секте који упражњавају ритуално конзумирање свих излучевина и меса људских лешева ради превазилажења сваке разлике између чистог и нечистог, с друге стране, нема никаквог трајног смисла, психолошког, естетског и онтолошког. Јер, залуд увек изнова афирмисање старе смрти изјелице. Залуд одуговлачење са њеном предајом. Она је давно већ сва сатрвена у сусрету са смрћу и васкрсењем Христа – Лавића из Јудиног племена.
23. Отац Порфирије с Оропоса говорио је: „И ја сам изучавао рак, и запазио сам доста појединости. Рак се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи напаћених разним догађајима и притиснутим бригама. Кад оболиш па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се, буди спокојан, љуби свет, љуби све. Сав се претвори у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Па када ти душа постане света и прикучи се Богу и постане мир, тада ће се цео склоп организма умирити и рак ће, ако не буде излечен, макар остати тамо где је“ (Старац Порфирије: подвижник љубави – прозорљиви чудотворац, „Беседа“, Нови Сад, 2002, 284–328).
Свети старац Порфирије с Оропоса, захваљујући благодати, могао је по потреби да буде савременик људи разних епоха; захваљујући благодати он је могао да буде њихов сапутник у географским пространствима и историјским временима; захваљујући харизмама и службама могао је да буде њихов заједничар и сарадник, зналац њихових проблема и тумач истих. И опет, он исти, налазећи се у благодати, бивао би саучесник у животима људи као живи пастир, утешитељ и исцелитељ, учитељ, пророк и молитвеник – ка живом, личном и саборном Христу.
IV
Science-fiction show, movie,
education & sensitivisme
24. Тродимензионална холограмска телевизија и филмови, те нове форме дигиталне забаве и образовања, константно функционишу у правцу дизајнирања свакодневног визуелног андерграунда нашег постнуклеаристичког човека. Машине и скенери су однедавно прикључени на мозак воајера да би га увели у живописни свет сна у коме ће он бити протагониста романсе и авантуре, трилера, хорора и сензитивизма, свега онога о чему ни сањати није могао. У почетку знатижељан а на крају декадентан, наш воајер тражи електродинамичну стимулацију центара задовољштине. Сви припадници воајерског лобија пак, који сада себи све лакше пролонгирају дуготрајно ларпурлартистичко задовољство високога интензитета, па еротомани, порно-пирати и порно-варвари – неумитно се претварају у зомбирана сајбер-бића. Њима истима, прикљученим на стимулаторе за зомбирање, авај, атрофирају тела и мисли (упор. Stenli Kjubrik, „Hinaki“, Beograd, 2004, 95–96). У исто време ретки молитвеници за сав свет горе и догоревају као свеће у Дому Бога нашега. И тако, док се једнима у нашем роду и анђели диве, дотле се других у нашем роду и ђаволи стиде; док се једни чисте и освештавају, други прљају се и скрнаве; док се једни рађају и препорађају, други одрођују се, усмрћују и поништавају.
25. Деконструкцијом и декомпозицијом класичне естетике добијено је мушко–женско естрадно супертело или супермодел, и оно се на естрадном глобалистичком прелу излаже на култни начин. Техно-лепота постнуклеаристичких и сајенс-фикшн полова прилагодљива је и за наменску је употребу. Такво тело је варијабилно, и служи за сваку специјализовану и глобалну промену. А све у вези са њим, опет, чини се ради компатибилности са будућом синкретистичком религијом Водолије. Јер, у суштини, уметнички репертоар ове епохе будућности заснован је на визуелном, аудитивном и психо-воајеризму, дизајнираном да нас прво асоцира на култ, а затим у њега да нас иницира и тамо нас остави, заувек заробљенима и испразно блаженима. Тек са увођењем појмова „благодат“, „нагост“ и „светлосна одећа“, „кожне хаљине“ и „стид“, теорија и пракса тела мушког и женског стају на своје ноге, док исте оне, тек са појмовима „духовно тело“ и „богопричасно“, „обожено“ и „васкрсно тело“ добијају своју есхатолошку извесност.
26. Порнографија све даље и више стреми к садомазохизму, и злочину, у име сензитивизма, и све је више и више подстицана на садомазохизам, и на злочин, истог сензитивизма ради. Зар то у бити није класичан идолопоклонички, жртвени чин? Ако је међу људима тешко остати човек, или неидолопоклоник, колико је тек међу идолопоклоницима и људима огрезлим у идолопоклонство тешко не бити идолопоклоник, и нео-идолопоклоник?!
27. Шта се данас збива са нашим еросом, и шта ће се сутра збивати са њим – са том стрелом богочезнућа и полета за Христом?! „Гнев Божији пак открива се са неба на сваку безбожност и неправедност људи, који неправедношћу задржавају истину“ (Рим 1 18), „јер иако су Бога познали, нису га као Бога прославили, нити захвалност показали, него у својим мислима падоше у ништавну варку, те потамне њихово неразумно срце“ (21). „Бог их је зато са прохтевима њихових срца предао у нечистоту, да међусобно обешчашћују своја телеса“ (24). „Зато их је Бог препустио срамним страстима; њихове жене заменише природно општење неприродним, а исто тако и људи оставише природно општење са женама и у својој пожуди распалише се један на другога, тако да људи с људима чине срам и на себи примају заслужену плату за своју заблуду. И пошто се нису потрудили да упознају Бога, Бог их је препустио њиховом изопаченом уму – да чине што не приличи“ (26–28); „они знају Божију правду... па ипак не само што то чине, него одобравају и другима који чине“ (32).
28. Геј-интернационала, заједно са лезби-интернационалом, нема божанскога права ни за своје назадњаштво, нити за своје напредњаштво (Рим 1 18–19, 21–23), већ само нижу слободу да угађа својој (не)вољи (24–32). Међутим, све док такве ствари стоје у вези са слободом и (не)одговорношћу, и исте са пропашћу, све дотле ће оне изискивати потребу за покајањем, за корисношћу по душу и за учешћем у плодовима спасења. Прогањати припаднике обе интернационале – то никоме од нас није допустиво! Једанпут, пак, у прабиблијским временима, те појаве и таква пракса (у Содому и Гомору) испровоцирали су падавину огња и сумпора са небеса. Данас, пак, упућивања истих таквих лекару или хећиму или гледаљу душа, једине су расположиве могућности. И данас и сутра опет, то су ствари – молитвеног човекољубља према њима.
Примена светих канона и епитимије по расуђивању код православних хришћана, којима је стало до болесних и оболелих, и опет, код оних код којих је то могуће – неизоставан је чинилац! На нашим духовним пастирима коначно стоји обавеза да расуђују како ће некога, и на који начин, духовно лечити и руководити. Најхрабрији међу њима су већ окусили да је Господу Духу Светоме могуће све, понајпре укрепа у одупирању тамноме вилајету. Јер, отпор мрачној адској сени увек је, и у свему, био могућ. Зар се после Христовог васкрсења сваки гроб није стресао, и Ад се потресао?! Зар он није са вриском утекао?!
29. Дубоко острашћене медијске ведете и естрадне звезде, магнати бизниса и забаве под покровитељством креатора богатства и моћи, у садашњем тренутку заједно чине звездано небо над нама, и неморални закон златнога телета у нама. Сви заједно, они међу нама озакоњују мамонолатрију, и организатори су олимпијада свих видова лепоте праха и пепела. Дотле пали анђели, некада савршено лепи и благообразни, а сада демони, чине баш све да би стално ружнели, и личносно постајали све ружнији. Онтологију њихове ружноте подвргао је анализи духовни колос 14. века, преподобни Григорије Синаит, у Духу Светом прекрасан, охристовљен и обожен човек; речју: облагодаћени богочовек. Ево његовог застрашујућег сведочанства, истовремено прастарог и супермодерног, те и на естраду и естрадни имиџ потпуно примењивог:
„Отпавши од нетелесности и тананости, демони, некадашњи умови, попримише извесну телесну задебљалост... па као и човек изгубише анђеоски ужитак, лишавањем себе божанске сладости. Подобно нама, они сада у праху проналазе насладу, и опет, подоботелесни стичу телеснострасне... скотске... навике... Други опет од духова,.. по своме чину... телесновидни и тешки и неуздржљиви, гневни, осветољубиви и разјапљених чељусти налично зверовима месождерима... уживају у телесном и њиме се наслађују. Они личе на крвожедне псе што као ђавоимани прождиру своју омиљену трулеж... и за свој ужитак имају као обиталишта своја дебела и пуначка тела. Други духови су разуздани и љигави, што се у језеру пожуде налазе као пијавице, и жабе, и змије. Понекада се приказују као рибе које се развратно крећу унутар сланог уживалишта. И опет, пливајући пучином пијанства, они се као љигава и млохава бића веселе влажном климату уживања бесловесних, стално подижући у души таласе и буре и олује помисли и поганства. Други опет... лаки су и танушни, попут ваздушастих духова, који упорно дувају у созерцатељни део душе, распирујући тако јаке ветрове и маштарије. Понекада се они претварају у птице, као и у анђеле, те тако варају душе. Они сећањима дају облик познатих људи... извитоперују и преокрећу свако духовно виђење, нарочито код бораца, недораслих чистом и духовном расуђивању. Уопштено говорећи, они се кришом, помоћу уобразиље претварају у све духовно постојеће. Тако описани, духови се наоружавају сходно духовном стању и узрасту човека у напредовању, улазе носећи са собом прелест уместо истине, опсену уместо истинског виђења. На све досад речено о злодусима односи се посведочено Светим писмом: ,Звери пољске и птице небеске и гмизавци земаљски‘ (Осија 2 4)“. (Светога Григорија Синаита „Поглавља о заповестима и догматима, опоменама и обећањима, помислима, страстима и врлинама, тиховању и молитви“, 123, у: Добротољубље, том V).
V
30. Тужбалица
или
Риданије патријарху и праоцу Аврааму боговерном
(Књига Постања 18 20–33)
Господе, рекнеш ли
да вика је у Содому и Гомору бића мог голема
и да грех мој грдан јесте, признајем, истина је сушта.
Сиђеш ли д’ узриш еда л’ све његове силе чине кано вика дође преда Те,
признајем да јесте тако, Боже.
Ко је од нас икад наружио себе к’о Симеон –
трећи орао богословља Цркве Твоје, Господе?
„Еда бисте знали и множину зала мојих
– вели наше сунце Симеон –
ту бих да их скажем, Слове, ал зацело не сва,
јер су неизбројна – изнад звезда,
капи кишних, песка морског, силе вала што се ваља,
она што савести их књига носи
и оставе памћења ми што садрже,
а остала знадеш само Ти“1.
Симеоне, сунце јарко, шта да рекнем
до и сами д’ имадемо ’имну покајања двадес’ и четврту
у којој ништ’ не тајимо греха свога
но се душом — црном хаљом свима ’вако исповедат’ дамо.
Приступајућ’ Ти зјело грјешниј аз, питам, Боже,
хоћеш ли поништит’ и праведне ми мисли срца с неправедним?
Може бити да праведних буде петпутдесет у овоме граду бића мога;
хоћеш ли ме погубити не опростив мени, граду Твоме
за педесет што с’ у срцу моме настанише?
Ти пак Боже с правом можеш рећи мени –
нађем ли у Содому твоме тих педесет правих мисли,
речи ил’ намера, дела, сати лепту2,
опростићу целом граду бића твога, да!
Ако опет рекнем Богу моме, ма и јесам прах и пеп’о –
може бити праведнијех пет пут десет мање пет,
нећеш ли рад’ ових поштедети ме циглог?
Одговорио би мени – Боже јаки – нећу затрети те
нађем ли ти праведнијех четрдесет пет.
Станем ли Ти даље зборит па Ти рекнем –
може бити да се четрдесет таквих нађе?
Рекао би ми опет Ти — нећу погубити те четрдесет ради.
Дрзнем ли се опет, немој гневити се Бого и Божићу,
може бити да се нађе праведнијех тридес’?
Опет чуло би се Твоје – нећу, нађем ли толико.
Прокаменим ли: гле, упито бих Бога Спаса свога –
може бити да се нађе двадес’?
Рекнућеш ми ко и пређе – нећу ’згубити те за тих десет и још десет.
Рекнем ли најпосле – немој гневити се Боже
ак’ изустим ја кукаван сад, може бити да се нађе дека правих?
Најпосле би мени рекао Многомилостиви – нећу оних дека ради.
Тад’ би Бог и Господ правде отишао,
свршив речи са мном лажибогом, неправедним,
што к’о Ламех, за рану ил’ модрицу моју враћам крвљу, смрћу,
ока ископавам два з’ ископано једно,
сваку кршим кост за скршену једну.
Ипак, ипак Тројице и Јединице Боже,
место затирања бића ми свесквернога
даждом од сумпора, огњем са небеса,
како довле низводећи на ме дажда силу
Ти ћеш и одсада смерат исто,
помазујућ’ мртваца ми мога ума да с’ усправи цео,
моје срце од камена да ближњег заволи,
моју свеблудницу душу, Божја нева3 да постане,
моје гробно биће ларнака4 животворних Твојих сила.
Поврх свега Твога дарованог мени блага,
Ти ме, Душе свежељени душе моје,
чак изнимнијим поспешујеш даром, знам и памтим,
јер Ljубав Си и волиш ме свагда;
Ризница Си што не трпи моју беду, јад.
Зато баш и желиш мене новог, преукрасног, о Бесмртни! –
мним храмовног ил’ свештеног, Сам Ти знадеш.
Благосиљај Ти, о Владико, укрепљуј Ти, еда хвалим Тебе
Царство Оца и Сина и Светога Духа.
Велико Име Света Тројице, слава Теби.
1 Светог Симеона Новог Богослова Божанствена химна 24.
2 Минут.
3 Младица, невеста.
4 Саркофаг, кивот.
31. Псевдо, или snuff-film: врста vérité-насиља, или садистичког воајеризма, претећег животу, закорачио је у наш светосавски хронотопос у тренутку када у њему царује бела куга, док код љутих Арнаута, наших комшија – демографска имплозија. Имплозија у односу на њих саме – наше уљезе и крвнике, а експлозија у односу на нас саме – савремене светосавце, млаке и бљутаве.
Али светоотачко православно богословље не зна за изгубљену битку; за њега нема нерешивог проблема, ни неразрешиве енигме, неартикулисане теме, нити разговора за избегавање. Оно је са-времено сваком времену, са-говорничко сваком говорењу, са-податно сваком тражитељу, укључујући и клијенте естетских хирурга и body-конструкторе. Откуцава час за улазак богословља нестворене светлости преображењске и таворске на велика врата нашега глобалнога села, и зато, нека јој претходи изрека: „Светлост је знање, и сила и живот! – Светлост божанска, нестворена и обожујућа!“ Ми пак, њени причасници, рецимо отворено: „Удостојавамо се нестворености и безграничности, беспочетности и надвремености!“ И још, да се сви већ препознајемо као синови, и кћери, и деца ипостасне светлости Оца и Сина и Светога Духа! Да сви ми већ постајемо светлоносни грађани Царства Тројичине Светлости!
32. Прелашћени су они хришћански богослови који свој пут покајања у Христу и свој пут стицања благољепија у Духу Светом и усиновљења Оцу небеском започињу бродити поласком, рецимо, од специјализације Тријада светога Григорија Паламе, или Summa-е Theologiae Томе Аквинскога, као и од намере самих тих специјалиста да изврше реформу целокупног богословља! Прелећући при том историју, па постајући глуви за речи светог Јована Претече и Крститеља: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мт 3 2), они ће, неминовно, завршити у земљи недођији! А лично, при том, они не само да неће престати да оцеђују комарца и прождиру камилу, него ће и друго што чинити увелико: јести месо брата свога, за зачеља на гозбама отимати се, и себе у самоидола обликовати. Стигавши дотле, они ће већ престати да трче ка горњем звању, а и терен себи приправљаће за стицање онога што је наоко лепо, укусно за јело, и корисно ради знања. Али, то је већ терен света страсти, и на њему зацарена похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1 Јн. 2 16)?! Док почетак лечења од тога јесте Оче наш!
О таквим, и њима сличним богословима, свети Григорије Палама пише у Тријадама III, 1, 32:
„Што се тиче човека који првенствено тражи знање, а не дела, ако има поверења у искусне људе, он образује извесну слику те истине. Али, ако сам покуша да је замисли, биће и ње лишен. Уверен да је сам све то открио, такав човек се надима гордошћу, те испољава гнев према људима од искуства, као да су они погрешили“.
Зато им се светитељ Григорије лично, и преко рампе, обраћа:
„Тога ради, не буди сувише радознао, већ у делима, или макар само речима, следи искусне људе и задовољи се спољашњим пројавама благодати“.
Ове Паламине речи Јарослав Пеликан овако коментарише:
„У одсуству непосредног личног просветљења, треба веровати неким светитељима који су непосредно искусили божанске ствари. Готово да је сигурно да ће богословствовање које се не заснива на искуству резултовати ужасом“ (Gregory Palamas, The Triads, New York, 1983, 145, фусн. 124). То јест, неће нас привлачити!
На пољу благољепија, медијско-конфесионални богослови екуменске сцене фасцинирају своје слушаоце, али не једном непатвореном преображеношћу, јер они њу углавном не поседују, него техно-логијом, коју они онда и експлоатишу до одбојности према себи и богословљу. Ноторни пример за то, и још: како се не сме радити (пред студентима изругивати догмат о Светој Тројици?!) – сретали смо у блиској прошлости, у појави редовног професора Ч. Д: у његовим наступима пред студентима било је кловновског и циркузантског, и од пајаца на вашару таштине и доколице, но никако не богословског!
33. Ентеријери канцеларија и салона црквених пастира православних, и прелата римокатоличких, најверније одражавају њихов обострани теолошки укус, и шире, владајући етос у двема Црквама. На сваком кораку код православних присутан је религијски кич, шунд и врсте псевдоморфозе етоса, а код римокатолика и латинаша и пијетизам a la San-Sulpis, органски свеци и органско блажеништво: стигме код светаца, Исусово пресвето срце и Прободено срце Маријино. Све то заједно могуће је избећи само екологијама и пост-екологијама благодати (везаним за еко-етику, био-етику, аскетску етику, литургијску естетику...)
34. Сви школски модели и системи црквенога школства: германски са својим степенима, англо-саксонски, руски, амерички, или болоњски – имају за свој spiritus movens степеновану схоластику и неосхоластику – што је довољно да се развој псевдоморфозе црквеног богословља у неком од његових видова, и на некој од његових равни, никада не заустави. А где се једанпут пројави псевдоморфоза етоса, тамо ће се увек и изнова пројављивати шунд и кич, а затим се он и онтологизовати!
Резиме
Кич и шунд као два начина пијавичног и лишајног приступа супстанци обликоване стварности (уметност, занатство, форме свакодневног живљења), тек су се у постнуклеаристичкој епохи разговетно испољили као иконокластични, и тек су тада пројавили застрашујућу силу легалнога кривотворења иконе Царства Божијега. Наш self-дизајнер бљутаве кич и шундонтологије постао је и загрижени апологета опстанка у линеарној перспективи. Схизме примарне, секундарне и терцијалне природе (личност – атомка, обожење – огреховљење, анђелско – демонско, рођење – смрт, љубав – мржња, добро – зло, лепо – ружно, добробитије – пелинбитије, Црква – стихија), артикулисане кич и шунд палетом, траже подијум за јуродивога и дворску луду, за комичара и кловна; и то само зато да наше космичке очи не би усахле од плотског пренемагања и пијетистичког плача. А шта бива са љубављу и еросом истовремено? Маратонске промоције љубавних заплета и расплета на подијумима Империје кича и шунда данас чине да јединствени таленат љубави и ероса постане најапстрактнији, и најнедостижнији, у његовој и онако бескрајно дугој историји. Перформанси неонског, силиконског и силицијумског Leben-а, неонске естетике и дизајнираног технолошког белог и силицијумског пакла увелико су учиниле да љубав и преображени ерос постану најапстрактнији од свих појмова, и најређи од свих доживљаја.
Логос, часопис студената ПБФ БУ, 1/2010
