субота, 03. септембар 2011.

Обраћање православном мисионару



Обраћање православном мисионару


"Шта је боље, узвишеније, племенитије од мисионарског служења?"[1] Мисија је "дело заиста свето и равноапостолно. Блажен је човек кога Господ изабере и постави на такво служење!"[2]
Теби, драги брате, теби, који си осетио у свом срцу призив Божји на мисионарско служење обраћене су ове речи, сакупљене из ризнице светоотачког наслеђа.
Пре свега, православни мисионар треба да се "држи догмата вере и суштине делатног учења тако чврсто, да ништа насупрот томе не говори и допушта, макар претила и очигледна смрт"[3]. "Ни један догмат, ни једну црту у догмату не можемо да изоставимо јер све што држимо, до најмање црте јесте Божије учење дато роду људском ради спасења".[4]
Ако мисионар чврсто следи те принципе, тада ће "на његовој страни бити истина Православља, а истина је таква сила којој се у свету ништа не може одупрети".[5]
Истина хришћанства је једноставна и њено излагање треба да буде јасно и доступно.
Из "признака по којима се препознаје добар мисионар, први је – смирење. Смирење је извор силе и успеха за мисионара, јер само "смиренима Бог даје благодат". Без благодатне помоћи Божије мисионарско служење је – ништа. Други знак је искрена жеља да се служи Богу проповедањем Еванђеља."[6] Ако мисионар поседује ово тада ће у својој делатности избегава грешке и крајности, који су у стању да изазову саблазан у Цркви. Јер смирење га чува од самоуверености и жеље да шокира људе, од занимања мисионарским формама на уштрб садржаја проповеди, од стремљења да се задобије нека корист, па чак и у виду пролазне славе.
Драги брате, треба да будемо посебно опрезни. "У служењу као што је наше веома је опасно бити препуштен само себи и не ослањати се на поуздани ауторитет".[7] Зато сваку нову иницијативу, пре њеног остварења, треба осмотрити кроз призму Писма и Предања Цркве, размотрити је са искусним мисионерима и наравно, оставити на разматрање надлежном епископу, који је постављен од Бога да пази на Цркву Христову у својој епархији.
Осетљивост, обазривост мисионара, тежња да се не повреде душе поверених људи и не уведу у саблазан браћа у вери, ни у ком случају не треба да искључују смелост и храброст, трагање за новим формама и средствима хришћанске проповеди, отвореност за представнике различитих субкултура и друштвених слојева. Нема такве дубине незнања и људског помрачења до које не би сишао Син Божији. Нема таквог места на земљи где се не би могла чути надахнута проповед о Христу.

Драги брате!

Да би постао истински мисионар, имаш на располагању неколико средстава.
Прво, молитву "јер она на дело благовести низводи благодат, која је у стању да разруши сваки препреку. Она даје речи проповедника стварну силу, која покорава срца слушалаца на послушност Христову."[8]
Друго, поучавање у Божијем Откровењу. "Непрестано упражњавајте читање речи Божије. Нека не прође ни један дан да не прочитате, пре свега, одређено за тај дан читање из Еванђеља и Апостола. Такво читање, сваког дана без изузетка, неопходно је не само да би памтили еванђелско или апостолско учење, већ и да би се напојили духом тог учења".[9]
Треће, наду на Бога, која уништава погубно надање на себе. "Само да срце мисионара припада Господу, само да се, где год да крене, учи да ходи пред Богом, живи за Бога и делује са Њим, гледајући на Њега."[10] "Имај увек скромно расположење духа и не обећавај себи самоуверено необичне или велике успехе у твом делу. Таква обећања потичу од гордости, а гордима се не даје благодат.[11]
Четврто, хришћанску пажљивост. Мисионар треба да "говори са свима кротко, разумно, са љубављу. Тада ће реч у великој мери да делује добро, по крајњој мери, неће наносити штету. Ако говориш гневно, гордо, нетрпељиво – реч ће бити трула. Људи ће је тако и примити и ништа добро неће из тога изаћи".[12] "Од првог ступања твог на дело (мисионара) својим понашањем се … труди да стекнеш добро мишљење и уважавање о себи… Добро мишљење изазива и уважавање. Кога не уважавају, њега и не слушају".[13]
Пето – љубав. "Сећај се да ако проповедник не буде увек у себи имао љубав, како према свом делу, тако и према људима којима проповеда, онда ће и најбоље и најлепше излагање учења бити без икакве користи, јер једино љубав гради. Зато се и старај да у себи имаш дух свете љубави".[14] "Христова истина се најуспешније проповеда љубављу. Љубав је најбољи проповедник. Она ће пронаћи пут и најнеосетљивију душу за истину Христову."[15]
Љубав се рађа и храни у мисионару, када не проповеда само речју, већ и испуњава заповест Христову о милосрђу према људима којима проповеда. Зато је важно да мисионари "на различите начине помажу људима који страдају и који су сиромашни",[16] да би на тај начин "чињење добрих дела тесно повезало младу паству са мисионарима. Без ње је и немогуће … вршити дело јављања Еванђеља."[17]
Да не би допуштао лаж у делу, које вршиш ради Господа Исуса Христа, неопходно је улагати сваки напор да би живот довео у сагласност са светом истином Божијом. Јер "ако проповедник не говори од срца већ лицемерно, слушаоци ће унутрашњим осећајем схватити несагласност речи проповедника са његовим срцем и животом. Реч неће имати силу, коју би могла да донесе у случају да је проповедник сам испунио реч у стварности".[18]
"Успех еванђелске проповеди зависи не само од количине, већ и од квалитета проповедника вере. Дакле, за мисионарско служење неопходни су… делатници који би могли да уче не само речју, већ и својим карактером."[19] "Подвижништво је једина мисионарска школа Православља. Православље је подвиг и живот, зато се само подвигом и животом проповеда и мисионари".[20]
Зато мисионар као "ратник Цркве мора на себи да носи оклоп правде и пазити да буде цео, да ни један прстен не испадне из тог оклопа, да ни једно дело праведности не буде изостављено. Иначе ће противник Цркве, приметивши у супарнику неки морални недостатак или нарушавање неког устава Цркве своје стреле изобличења директно усмерити на тај недостатак у мисионару. Тако га може приморати да заћути."[21]
На крају, мисионарско служење је незамисливо без жртвености и самоодрицања. "Пут мисионара није лак",[22] и то се види како у Житијима светих апостола, тако и проповедника времена после њих. Али "зар се бојимо трошкова, немира, неуспеха који воде ка одлучујућем успеху у делу које саставља унутрашњу, неувелу, истинску и вечну славу нашег народа? Не, нећемо се уплашити, само пожелимо ту славу… ако се одлучимо… да стремимо циљу, награди вишњег звања Божијег у Христу Исусу".[23]





НАПОМЕНЕ:
  1. Св. Николай Японский. Дневник, 8 августа 1881 г.
  2. Свт. Иннокентий Московский. Наставления священнику, назначаемому для обращения иноверных и руководствования обращенных в христианскую веру.
  3. Свт. Иннокентий (Вениаминов). Наставления, 17.
  4. Св. Николай Японский. Дневник, 23 декабря 1898 г.
  5. Свт. Макарий (Невский). Беседы о миссионерском деле. С. 223.
  6. Св. Николай Японский. Письма. С. 281.
  7. Св. Николай Японский. Письма. С. 78.
  8. Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 211.
  9. Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 212.
  10. Прп. Макарий (Глухарев). Мысли о способах к успешнейшему распространению Христианской веры между Евреями, Магометанами и язычниками в Российской державе, XXXIII.
  11. Свт. Иннокентий (Вениаминов). Наставления, 2.
  12. Св. Николай Японский. Дневник, 4 марта 1888 г.
  13. Свт. Иннокентий (Вениаминов). Наставления, 33.
  14. Свт. Иннокентий (Вениаминов). Наставления, 5.
  15. Прп. Иустин Попович
  16. Прп. Макарий (Глухарев). Мысли, XXVII.
  17. Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 202.
  18. Св. Иоанн Кронштадтский. Моя жизнь во Христе. Часть I.4.
  19. Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 227.
  20. Прп. Иустин (Попович). Внутренняя миссия нашей Церкви.
  21. Свт. Макарий (Невский). Беседы, С. 214.
  22. Свт. Филарет Московский. Письма к игумении Марии (Тучковой), 26.
  23. Прп. Макарий (Глухарев). Мысли, VI.