уторак, 06. септембар 2011.

SVETAC ZA ŽIVOTA




1. Na Hristovom putu



2. Dva zla rata



3. Stradanje kao iskusenje



4. Svedok tragedije



5. Pod pretnjama



6. Apeli bez odjeka



7. Zid medju narodima



8. Jevandjelje kao program



9. Stalno sa narodom



10. Obnova zivota



11. Mir, istina i pravda



12. Gresnici su nesrecni



13. Bolne podele



14. Mali pred Bogom



1. Na Hristovom putu



PRED Bogom je veliki onaj ko je neumoran u služenju Bogu i istini, a prvi - onaj koji je spreman da svima bude sluga... Jevanđelske reči, kojima se pre četrnaest godina već pri izboru za srpskog patrijarha obratio narodu i vladikama Srpske crkve, NJegova svetost patrijarh srpski Pavle potvrdio je bezbroj puta i mišlju i delom. Upravo je zakoračio u devedeset prvu, a za sve vreme svog monaškog života po manastirima širom zemlje, pa i na funkciji prvog po časti u SPC, nije izneverio Hristov put. Arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski Pavle, kako zvanično glasi njegova titula, 44. je naslednik na tronu Svetog Save, i čovek koji je u životu Crkve bez sumnje ostavio dubok trag. U krajnje teškim prilikama za srpski narod i Crkvu ostao je pravi narodni pastir - pre svega čovek dobre volje čija je pastirska reč umela da smiri, čak, i narasle društvene tenzije.



UVEK "SLABAČAK"



DANAŠNJI srpski patrijarh (svetovno ime Gojko Stojčević) nije čovek koji o sebi rado priča, i ono što se o njemu zna - samo su fragmenti iz života, istrgnuti u ovoj ili onoj prilici. Rođen je 1914, u slavonskom selu Kućanci, u porodici zemljoradnika, u kojoj su se teški poslovi radili od jutra do sutra i kojoj je on zbog slabog zdravstvenog stanja doprinosio malo. Činjenica da je još kao sasvim mali ostao siroče, ostavila je u njemu trajnu ranu. O tome kako je proveo te prve godine detinjstva, ispričao je jeromonahu Pantelejmonu (Jovanoviću), za "Svetosavsko ognjište": "Detinjstvo mi je bilo slično kao u današnje mladeži.



Doduše, bile su malo drukčije prilike, a i postojale su granice koje se nisu smele preći. A danas, vidite šta se radi. Ja sam vrlo rano ostao bez roditelja. Otac je radio u Americi, tamo je dobio tuberkulozu i vratio se kući da umre. Meni je tada bila treća godina, brat se tek rodio. Majka se koju godinu kasnije preudala, a brat i ja smo ostali kod babe i tetke. I majka je ubrzo umrla. Zato je moj pojam majke vezan za tetku, osećao sam njenu bezgraničnu ljubav, ona je meni nadoknadila majku, tako da ja i sada pomislim: kad umrem, najpre ću da vidim tetku, pa onda sve ostale. Porodica je bila religiozna, nedeljom se išlo u crkvu, u školi se učila veronauka, tako da je moje religiozno osećanje bilo i praktično primenjivano. Već u tim godinama, dete zna Očenaš, ali drukčije shvata pojam Oca nebeskog kad nema roditelje, doživljava to intenzivije.



Tetka nas je volela, ali kad učinimo što nije dobro, ona nas je ispravljala i prutom." Sećajući se tih ranih dana detinjstva, patrijarh je više puta pominjao da je bio nežnog zdravlja, kako sam kaže "vrlo slabačak", i da su mu jednom, čak, zapalili sveću misleći da je umro. Tetka je shvatila da nije za seoske poslove, pa je odlučeno da nastavi školu. Pre nego što je, međutim, krenuo u gimnaziju, familija je odlučila da ga pripremi i poslala ga u manastir Orahovica, zapadno od sela. Manastir je bio u planinama. NJegova crkva, pričao je patrijarh, pominje se u spisima još od 1594. godine, i bila je to jedina crkva u tom kraju sa kubetom - sve ostale su romanskog stila. Put od rodnog sela do Orahovice prilično je dalek, a susret dečaka s novom sredinom predstavljao je posebno uzbuđenje. Možda i zbog toga što čoveka koji je stigao iz ravničarskog kraja uzbuđuju suprotnosti. U manastiru je boravio mesec dana i, kako kaže, nije bio u stanju baš sve da shvati u bogosluženju, ali je "imao osećaj prohujalih vekova i predaka koji su se tu molili". U to vreme, nije ni sanjao da će baš crkva biti njegova budućnost. To nije nagoveštavala čak ni škola, u kojoj je - iako dobar đak - imao dvojku iz veronauke. "Naš katiheta je bio jedan omalen čovek, Srbin iz Mađarske.



Imao sam vazda nastavnika za tolike godine, ali on je za mene ostao najbolji pedagog i predavač. Jednu takvu materiju kao što je katihizis - to je dogmatika, sve je to u pitanjima i odgovorima - vrlo teško je u tim godinama shvatiti. A on nam je to tako iznosio da se mi deca uopšte nismo mučili. Bio je, razume se, dobar, ali strašno strog čovek. I kada me prozove, ja prosto ne znam za sebe, ne mogu ništa da kažem, promrmljam nešto, tamo-vamo, a on meni: 'Sedi, jedan!' Onda se izvučem, kad pita nešto malo teže. On obično kaže: 'Ko zna, dobiće dva'. Ako znam, ja se nekako javim i popravim na dvojku. Kasnije, kad sam porastao, kad sam se malo osamostalio, nije bilo više te treme, mada su mi, inače, više odgovarali predmeti gde ne mora da se memoriše, kao što su matematika i fizika.



Uticaj rodbine prevagnuo je da upišem bogosloviju, iako je ostalo interesovanje za fiziku, kojom ću se ja baviti docnije, pogotovo u slobodno vreme." Mnoge su dileme mučile današnjeg patrijarha još od rane mladosti, koje su na momente dovodile, čak, do toga da preispita svoj ostanak u bogosloviji. Negde u trećem razredu, došla mu je tako na um misao: Ako Bog zna unapred da ću ja da budem ubica, kockar ili ne znam kakav pokvarenjak, da li ja mogu to da ne budem? Ako ne budem, njegovo znanje je ništa, a ako budem, gde je tu sloboda? Mnogo me je mučilo to pitanje, i bio mi je potreban taj odgovor. Našao sam ga kod blaženog Avgustina, koji to objašnjava pojmom vremena. Vreme je, kaže on, jedino trajanje koje ima prošlost, sadašnjost i budućnost. Prošlost je bila - ne nema; budućnost će biti - i nje nema; a šta ima? Ima sadašnjost, ali i nje gotovo da nema - ona je dodirna tačka između prošlosti i budućnosti u kojoj budućnost stalno prelazi u prošlost. Vreme važi za stvorena bića, materiju, vasionu i pogotovo za nas ljude.



Mi živimo i shvatamo u kategorijama prostora i brojeva. Ali, za Boga to ne važi, za njega nema ni prošlosti, ni sadašnjosti, ni budućnosti, već samo večne sadašnjosti, tako da kad mi kažemo da će nešto biti, to će nama biti, ali ne i NJemu. I to je meni rešilo problem. Da nije, mogla je da bude stavljena tačka na moje bavljenje bogoslovijom."



2. Dva zla rata



ŽIVOTNI put današnjeg srpskog patrijarha obeležilo je ne samo školovanje u Tuzli, Sarajevu i Beogradu (postdiplomske studije završio je u Atini), već i izbeglički dani koje je u vreme Drugog svetskog rata proveo po mnogim srpskim manastirima. Tako je, zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo da se po dolasku ustaških vlasti u Slavoniju vrati u razrušeni Beograd.



Najpre je radio na građevinama, ali pošto fizički napor - kako sam priča u autobiografskim spisima "Bez osuda, otvoreno, očinski" - nije mogao da izdrži, uskoro se razboleo. Nastavnici su mu preporučili da utočište traži u više manastira po Srbiji: išao je u Vujan kod Gornjeg Milanovca, Svetu trojicu kod Ovčar Banje, Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, u Raču podno Tare... - Otac Julijan poveo me je najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen težih poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga, znalački odabranih - priča patrijarh.



- Leta 1945. otac Julijan me je, zatim, odveo u manastir Blagoveštenje, u koji je on sam bio premešten. Onda sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila "otvorena tuberkuloza" ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu kojem sam se od najranije mladosti zavetovao. Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene, i da, odmalena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se uoči Blagovesti, 1946. godine. Patrijarh sa žaljenjem govori da završetak rata nije doneo kraj iskušenjima ni narodu ni Crkvi.



S odlaskom okupatora nije se povuklo i ono "zlo domaće", već je nastavilo da zavađa i zastrašuje ljude na razne načine, pod vidom borbe protiv narodnih neprijatelja. (Lenjin je, kažu, posle preživljenog atentata, nastavio da u određene dane prima ljude koji su dolazili da ga vide.



JEDNOM se u redu posetilaca kod vođe Sovjeta našao i sveštenik iz mesta iz kojeg je Vladimir Uljanov poticao. Lenjin ga prepozna i podviknu mu: "Šta ti tražiš od mene? Da moliš za crkvu, je li? S Crkvom je svršeno!" Prepadnuti sveštenik se pokloni i reče: "Došao sam da vam se zahvalim što ste Rusku crkvu oslobodili od ropstva". Još nezalečen, Lenjin se zanese, i čuvari pritrčaše da ga pridrže... Kad je došao svesti, naredi da se taj i taj sveštenik nađe u Moskvi i odmah strelja.) - Ne bih mogao da sada, naknadno, govorim jesam li ja, na nova stradanja naroda, pod novom vladavinom koja se odmah uspostavila, gledao kao na kakvu Božju kaznu što je narod okretao leđa Crkvi, još u međuratnom vremenu. Na to je s gorčinom ukazivao još vladika Nikolaj, u svojim zapisima iz Dahaua.



Nisam tada razmišljao ni o onoj, ne samo uprošćenoj, već i iskrivljenoj poštapalici da je "svaka vlast od Boga". Dok sam bio u Rači, mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u svoje dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. - Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života. A u časovima iskušenja, kad ne bih imao odgovora ni samom sebi na pitanje zašto nas, posle velike nesreće od tuđinskih okupacija, sad sustiže neko nepojamno prokletstvo od nas samih, pomišljao sam na reči razljućenog Gospoda koji preti Jevrejima da će im za kaznu poslati Nabukodonosora. I sve vreme otada, ne prestajem da mislim na ono što sam doživeo i, za čitav život, poneo iz manastira Svete trojice.



U ovim spisima, patrijarh podseća da ga je u manastir doveo njegov školski drug jeromonah Jelisej (Popović), negde s proleća 1942. U manastir se u to vreme dobro vodila ekonomija, tako da su mogli da ga prehrane i davali su mu lakše poslove.



3. Stradanje kao iskušenje



SUSRET današnjeg patrijarha s jednim tuberkuloznim mladićem u manastiru, koji se tu sklonio s ocem iz istočne Bosne, tako je dubok utisak na njega ostavio, da se i kasnije, mnogo puta u životu, prisećao tog tragičnog događaja: "Ne sećam se kako su dospeli do manastira, ali se otac nama činio ded, pa smo ga svi zvali Čiča. Umeo je da popravlja krovove, zamenjuje dotrajale grede, a naročito da pravi delove za kola, tako da je stalno bio pozivan na rad po okolnim selima. Svu zaradu ostavljao je manastiru koji mu je primio sina.



Donosio je s posla i sve najbolje od hrane što bi mu davali iz kuća u kojima je radio. Mladić je, međutim, kopnio, a otac sve činio da ga spase. Čiči Bosancu, ustaše su, kada su opkolile kuću, zaklale sve četvoro zatečenih - majku, ženu, ćerku i mlađeg sina. Posle svakog večernja, dugo bi on sam stajao kraj četiri upaljene sveće, a nama je ostavljao veliku, na pultu desne pevnice, da je zapalimo za zdravlje. Kad je mladić već sasvim zanemogao, Čiča je prestao da odlazi u sela i nije se odvajao od sina. Posle dve noći u groznici, mladić je izdahnuo. Čoveku, kojem je sve pobijeno, Bog je uzeo i sina, jedino što je još imao. Mučio sam se, i još uvek se mučim, da razumem volju Božju. Osećao sam se gotovo krivim što Gospod nije uzeo mene, nego to bespomoćno stvorenje, koje mu je, mora biti, bilo milije. Otac, skamenjen, samo se prekrstio, a kada su iguman i još dvojica starijih monaha prišli upokojenom, Čiča se izmakao iz sobice i uputio crkvi. Otac kao da je bolje od mene razumeo volju Božju.



Sa nekom posebnom pobožnošću učestvovao je u svemu oko sahrane i posle nje. Čiča je sam načinio sanduk i sam iskopao raku. OSTAO je u manastiru i po čitav dan radio na poslovima koje je sam nalazio. Sa strahopoštovanjem gledao sam u tom čoveku jedan starozavetni lik, kao živu istinu o čoveku, sve življu što je nepojamnija. Smrt je kraj mukama, a stradanje opustelog čoveka najveće je iskušenje. Dečak se upokojio u Gospodu, a otac, posmatrao sam ga, sa smirenošću mučenika žalost za sinom iskupljivao je trpljenjem. Što je ono teže, uteha kao da postaje veća." O tome, inače, kako je sam oboleo, i kako se dugo lečio od bolesti koja ga je kroz život od malih nogu pratila, patrijarh je ispričao u jednom intervjuu: "Ja sam 1944. prešao u Banju Koviljaču, gde sam radio kao vaspitač i veroučitelj u izbegličkom domu. Bio je mesec avgust, vodili smo decu na jednu pritoku Drine, da se kupaju. Iznenada, jedan mali poče da se davi. Onako vruć i znojav, skočim i izvučem ga, a potom previjem preko kolena, i naravno, dobro izgrdim: - Malo ti je što si izbeglica, još hoćeš da se udaviš na naše oči. TAJ događaj sam zapamtio jer sam se već sutradan razboleo na plućima. Gorega zla ne možeš videti. Bolest akutna, nikoga svoga nemate, lekova nema nikakvih, potrebna je jaka hrana. A gde? Kako?



Jede se kakva se ima. Najednom zapuca, evo ti četnika na gotovs; tu budu neko vreme, opet zapuca, izlete oni, eto ti partizana, sve sa puškama na gotovs; opet zapuca, oni izlete, evo ti Nemaca, povlače se... Bolovao sam celu zimu. Vojske su se smenjivale... Kada je došla jedna partizanska brigada, pozva me njihov starešina da pokažem dokumenta. Sumnjali su da i ja nisam kao kaluđer Justin, koji je promenio ime u Jusuf i pobegao pred partizanima. Nemam ja, rekoh, kud da bežim. Ja sam izbeglica, kud će izbeglica da beži?! Bolestan sam, a ovo su moja dokumenta. Taman se to sredilo kad jedna partizanka bolničarka vide da imam toplomer i htede da mi ga uzme. Oni ga nisu imali, a meni je, pak, on bio jedino što sam imao od lekova.



Taj toplomer mi je davao kakav-takav uvid u razvoju bolesti i jedva sam uspeo da joj objasnim da će sutra biti u većem gradu i moći da ga kupi, a ja ću ostati bez ikakvog merila. Na kraju me ostavi na miru i ostavi mi moj toplomer. Za sve to vreme ležanja imao sam dovoljno vremena da razmislim o budućnosti. 4. Svedok tragedije ČINJENICA da je 33 godine proveo na Kosovu i Metohiji, radeći jedno vreme kao suplent (predavač) u Bogosloviji u Prizrenu, a zatim kao raško-prizrenski vladika, doprinela je da današnji poglavar SPC duboko upozna svu tragiku kosovskih događaja. O njima je već u to vreme sudio nepristrasno, šaljući izveštaje Svetom arhijerejskom sinodu - jedinoj instituciji koja nije zatvarala oči pred greškama tadašnje vlasti u odnosu na srpski narod.

U zvanje episkopa, inače, proizveden je po povratku sa postdiplomskih studija u Atini, gde je boravio od Božića 1955. do maja 1957. i gde se posebno bavio novozavetnim studijama i pitanjima iz liturgike. O njegovoj skromnosti i smernosti, o želji da se što više teološki obrazuje, čuli su se glasovi još dok je bio na studijama.



Priča se anegdota: kad se jedan velikodostojnik Srpske crkve raspitivao kod svojih atinskih kolega kako tamo uče srpski đaci, ovaj mu je navodno odgovorio: "Kada bi naša, Grčka crkva, imala pet sveštenika kao što je vaš Pavle, ne bi se bojala za svoju budućnost, već bi bila najjača crkva na svetu".



NAREČENJE novoizabranog episkopa raško-prizrenskog obavljeno je u beogradskoj Sabornoj crkvi, 21. septembra 1957. godine, da bi sutradan čin hirotonije izvršio tadašnji patrijarh srpski Vikentije uz sasluženje trojice vladika, među kojima je bio i potonji patrijarh German. Ustoličen je oktobra iste godine u prizrenskoj Sabornoj crkvi, pri čemu je na ustoličenju održao tako upečatljivu pristupnu besedu, da se ona - kažu u Crkvi - može svrstati u antologiju biblijskog propovedništva i monaške smernosti. Odmah po stupanju na visoku crkvenu dužnost, novoizabrani episkop raško-prizrenski krenuo je da u svojoj napaćenoj eparhiji gradi nove i popravlja porušene hramove. Drevnu Prizrensku bogosloviju "Sveti Kirilo i Metodije", u kojoj je jedno vreme bio predavač, i koju je 1871. godine podigao čuveni Sima Igumanov, Prizrenac, pretvara u pravi rasadnik svešteničkih kadrova. Generacije i generacije bogoslova izašle su iz ove škole. Već u to vreme, intenzivno obilazi peške svoju eparhiju, razgovara s ljudima, shvata svu muku kosovskog življenja.



O tom periodu "Pravoslavlje" je zapisalo: "Gurali su ga i izgurivali iz autobusa, da bi satima, na stanicama bez voznog reda, čekao obzirnije vozače... Od Prizrena do Beograda ne jednom bi odsedeo noći u vagonima bez prozora, i sa snegom po sedištima..." NJEGOVE beleške o tom kosovskom periodu su retko svedočanstvo za istoriju, i nije slučajno akademik Matija Bećković rekao da "za Kosovo i Metohiju i njihovu tragediju nema važnijeg svedoka od NJegove svetosti".. - Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa raško-prizrenskog, video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda - pisao je u ono vreme patrijarh Pavle. - Pošto je od Stare Srbije načinjena Autonomna Oblast Kosovo i Metohija, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba.



Već u svojim prvim episkopskim izveštajima ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo, u stvari, drže Šiptari... Dobijao sam upozorenja da pazim šta pišem, jer izveštaji dolaze do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. 5. Pod pretnjamaIZ tog vremena, patrijarh pamti i jedan detalj, vezan za Dečane, gde se pod ćivot svetog Stefana Dečanskog masovno dolazilo zarad izlečenja i raznih nevolja. Nekad je dolazilo i više Šiptara nego Srba. - Desio sam se jednom u porti, u manastiru, i čuo razgovor kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: "Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?"



"Ja nisam došao vašem ni našem svecu", odgovori Šiptar, "već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ti ni ja." Šiptar mi, potom, priđe i zatraži blagoslov za dete. Kao pažljivi posmatrač kosovskih zbivanja, svih nesreća koje su činile da se sistematski zatiru tragovi Srba i srpske duhovnosti na Kosovu i Metohiji, episkop raško-prizrenski Pavle upućivao je očajnička pisma Srpskoj pravoslavnoj crkvi da bar bude upoznata, ako ne može pomoći. Vlasti su bile gluve. Već u to vreme, piše Sinodu da se "kod pravoslavnog srpskog dela stanovništva ovih krajeva primećuje, pored svih zakona o slobodi svesti i veroispovesti, veliki strah da svoja religiozna osećanja ispolje".



Narod se iseljava, o progonu Srba se ćuti, izloženi su diskriminaciji najgore vrste. Aprila 1958. godine, upozorava Sveti sinod: "Posledice mogu biti katastrofalne za nas u ovim krajevima. To je stalno iseljavanje našeg življa. Kad sam zimus bio u Deviču, dođoše domaćini poslednje tri kuće iz najbližeg sela Ludovića, nudeći manastiru da kupi njihovu zemlju, inače će je prodati Šiptarima. U tursko vreme, pre Prvog svetskog rata, bilo je u tom selu 17 kuća i isto toliko šiptarskih. Posle rata (onoga) iselile su se nekolike kuće. Posle ovoga rata ostalo ih je još šest, sad se sele poslednje tri. Tako je i u drugim krajevima. U Vitomirici kod Peći, koja je naseljena posle Prvog svetskog rata, nije bilo nijedne šiptarske kuće. Sada ih ima sto. U Dobruši pre rata nijedna, sada 160..." Kasniji patrijarhovi izveštaji sve su dramatičniji: "Narod je ovde, zaista, kao ovce bez pastira, prepušten sam sebi, pa nije čudo što je smućen i poljuljan u veri pod naletom sviju mogućih nevolja koje preko njega snažno duvaju.



Uglavnom sam ih opominjao da čuvaju ono što je glavno - dušu svoju i obraz svoga naroda, to opšte dobro, nasleđeno od naših svetih predaka..." U pismu od 11. maja 1962, upozorava Sveti sinod: "I ove godine, još intenzivnije, nastavljeno je iseljavanje našeg srpskog elementa iz sviju krajeva eparhije. Iz gnjilanskog namesništva tokom ove godine iselilo se preko 200 domova. Iz okoline Prištine takođe se naglo iseljavaju. U selu Komorane, posle rata bilo je 40 srpskih domova, sada ih ima 12, Novo Čikatovo 48, sada 22, Donji Zabelj 18, sada 4, Veliki Belaćevac 23, sada svega tri. Iz Goleške parohije iselio se u toku godine 81 dom..."



6. Apeli bez odjeka



IAKO se znalo da svako pismo kontroliše Udba, i da su ljudi na vlasti dobro obavešteni o onome što se na Kosmetu zbiva, ovi apeli nisu imali nikakvog efekta. Nisu imali čak ni onda kad je, kao 3. aprila 1968. godine, episkop Pavle uputio očajničko pismo iz Deviča: "Ne možemo više da živimo od arnautskog zuluma. Prosto ne znamo šta da činimo od terorističkih ispada žitelja susednih sela... Proširili su vest da su isekli i ubili igumaniju Paraskevu. Stalno prete: - Ovo ovde više nije vaše. Selite se, šta čekate". U sledećem pismu vladika kaže: "Situacija je užasna... Sinoć je jedan Šiptar ranio milicajca Markovića revolverom... Takođe, juče su napali kuću Milutina Mijovića iz Streoca, u kojoj je bio sa dva sina. Milutin je dobio sekiru u glavu, i naredili su im da napuste imanje, inače će ga zapaliti.



Opet je počela hajka kao pre tri meseca, i ko zna kuda ovo vodi..." Ocena tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog bila je da Srbi na Kosovu žive "gore nego u vreme okupacije, jer su tokom okupacije bar imali nekakva prava"; opominje da se na školama nezakonito ističu zastave s albanskim dvoglavim orlom, da se ljudi odvode u zatvor zato što "drže liturgiju kroz selo", iako se liturgija služi u porti (što zakon ne zabranjuje); presija se nastavlja rušenjem crkava i grobalja, napadima na vernike, nasilnim ugovorima o prodaji imanja, administrativnim maltretiranjem Srba. POČELO se s otmicama, bombama, premlaćivanjima nedužnih ljudi na javnim mestima i, što je najgore, sistematskim upadima u srpske kuće. Današnji srpski patrijarh upozoravao je da se ljudi, goli i bosi, isteruju iz svojih domova, da pri tom ne uživaju nikakvu zaštitu pred zakonom, da se Šiptari masovno doseljavaju iz Albanije. Kada je jedan Srbin upitao zašto se u srpskom selu Labljane slavi godišnjica Skenderbega, završio je u agoniji u prištinskoj bolnici. Krivaca nikada nije bilo. Državne vlasti nisu reagovale, čak, ni onda kada se raško-prizrenski vladika obraćao na razne državne adrese, uključujući tadašnju Komisiju za odnose sa verskim zajednicama, upozoravajući da je deponija otrovne jalovine iz flotacije u selu Badovcu zagadila sve bunare, zemljište i korito reke Gračanke, dovodeći u pitanje živote ljudi.



U sećanjima na period kada je bio običan kaluđer, a potom i vladika raško-prizrenski, patrijarh Pavle trudio se da sagleda kosovski problem sa svih strana, ne umanjujući krivicu tadašnjeg državnog vrha Srbije i Jugoslavije za potonja tragična zbivanja. "Po sebi se razume", zapisao je, "da za stanje na Kosovu krivicu ne snose samo Šiptari. Njih su podržavali i podbadali ne samo iz republika zajedničke države Jugoslavije, već i iz stranog sveta. Ali, mene se najviše dotiče saučesništvo političkih ljudi našeg naroda." NEVOLjE - DOLAZEĆI u Eparhiju raško-prizrensku, znao sam da me tamo neće očekivati putevi posuti cvećem, nego teškoće raznih vrsta... Nevolja je bilo dosta, ali mi se čini da nas veće nisu snalazile...



7. Zid među narodima



PO patrijarhovim rečima, to je bilo vreme kad je stalno isticano bratstvo i jedinstvo, dok je u praksi izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa, brinuo ga je doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji. Tako u svojim autobiografskim spisima "Bez osuda, otvoreno, očinski", ("Projekat Rastko") podseća da spomen-hram u Đakovici (1950.) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima. - Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manastir jedna od najvećih svetinja ne samo Kosova, jedno vreme bio i istražni zatvor nove vlasti posle Drugog svetskog rata - priča patrijarh. - Hapšenike su držali čak u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika. Ideologija koja je vladala zemljama istočne Evrope, pa i našom, bila je ideologija mržnje, između ostalog.



Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda. Šiptarske vođe su iskoristile prilike u komunističkoj Jugoslaviji da svoje neprijateljstvo prema Srbima oglase kao ugroženost od njih, a pripreme za svršeni čin otcepljenja predstave kao nužnost nasilne zaštite od "nasilja". To je jedno od suštinskih pitanja Kosova. "Na sva hapšenja, naročito mladog sveta posle demonstracija 1981, a i kasnije, gledao sam kao na razlog da se zlo uveća.



U zatvorima su ležali zavedeni ljudi, a političari i profesori, koji su ih podjarivali da traže Kosovo-republiku, pošteđivani su". - ZA jednog sveštenika u Prizrenu, uhapšenog posle 1945. godine, na nekoliko kucanih strana napisana je bila optužnica protiv njega i njegovog rada. Kad mu je bila pročitana, on je samo začuđeno odgovorio da u vreme nedela koja mu se stavljaju na teret, uopšte nije bio u Prizrenu, nego interniran u Albaniju. Pušten je, ali odmah uhvatiše drugog sveštenika da bi mu, na osnovu od reči do reči iste optužnice, sudili i, naravno, osudili ga. Takvih postupaka, ruku na srce, moralo je biti i prema Šiptarima. Ne mogu da opravdam bilo čije nasilje, pogotovu što ga je vršila vlast, vojna ili policijska, koja nije bila samo srpska, ali su se kaznene mere pripisivale samo Srbima. U sećanjima na političke prilike tog vremena, patrijarh je izričit da su ljudska prava najteže bila kršena u vreme šiptarske vladavine Kosovom. Na same Šiptare, na njihovo velikošiptarsko samouverenje, kaže, uticajnija je bila ideologija bliska vladajućoj Albaniji, nego islamska veroispovest. "Sve ovo govorim o vremenu pre nego što će doći do otvorenih sukoba 1981, izazvanih pobunom, ne zato što su obespravljeni, već što im svi zahtevi nisu bili ispunjeni". Preko "hleba autonomije, tražila se pogača republike".



PRVO ŠIPTARSKI - LIČNA karta koju i sada imam (jer sam još uvek kosovski penzioner) izdata mi je 1979. u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na šiptarskom, pa na srpskom. Čak i na koricama legitimacije stoji najpre šiptarski naziv za ličnu kartu, krupnim slovima. Tako su u vreme SFR Jugoslavije, za kojom se uzdisanja smatraju naprednim, najzvaničniji lični podaci o episkopu jedne od najstarijih srpskih eparhija, izdati najpre na tuđem jeziku. Eto primera kakva su bila, i ostala, ljudska prava na šiptarski način...



8. Jevanđelje kao program



POSLE 33 godine teških iskušenja na Kosovu i Metohiji, u vreme sve žešćih progona srpskog življa i uništavanja njihovih svetinja, episkop raško-prizrenski Pavle postao je 44. srpski patrijarh. Bilo je to 3. decembra 1990. godine, na zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, pri čemu je taj izbor za mnoge predstavljao ne malo iznenađenje.



Za poglavara Srpske pravoslavne crkve izabran je još za života svoga prethodnika, i bez njegove saglasnosti. Kada su predstavnici Crkve i stručnjaci VMA ocenili da patrijarh German više nije u stanju da obavlja složene crkvene dužnosti (dokument su s medicinske strane potpisala petorica viđenih lekara ove ustanove), arhijereji su doneli odluku da biraju novog patrijarha. Izbornim saborom predsedavao je mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, a glasalo se, kao i uvek, tajno. Trebalo je izabrati trojicu vladika, s tim što je svaki od njih morao da ima najmanje pet godina episkopskog staža, i da dobije poverenje više od polovine (najmanje 13) prisutnih. Tek iz devetog kruga, Pavle je ušao u uži izbor. U prvom krugu, rezultati su bili sledeći: episkop šumadijski Sava 16, žički Stefan 13, raško-prizrenski Pavle 11, mitropolit Jovan 8, banatski Amfilohije isto 8. Samo prva dva kandidata, episkopi Sava i Stefan, mogla su da idu dalje. Do trećeg kandidata došlo se tek u devetom krugu, ponavljanjem glasanja koje je trajalo više časova. Na kraju je raško-prizrenski vladika dobio 20. Po crkvenom pravilu, arhimandrit Antonije iz manastira Tronoša uzeo je sa Jevanđelja tri zapečaćena koverta, promešao ih i jedan predao mitropolitu dabrobosanskom Vladislavu, koji je pročitao ime novog patrijarha.



CRKVA je to ovako opisala: "Stavši na svete dveri, visokopreosvećeni mitropolit Vladislav, načelstvujući izbornog sabora arhijerejskog, pokaza zapečaćeni koverat, otvori ga i reče: "Arhiepiskop pećki mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski je episkop raško-prizrenski Pavle". I tu "preosvećeni Pavle poznade volju Gospodnju, i sa strahom Božjim pristupi u tron patrijarha". - Stupajući, kao 44. srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, mi nemamo nikakav program patrijaraške delatnosti. Naš program je Jevanđelje Hristovo - rekao je, između ostalog, novoizabrani patrijarh prisutnima. - Ja se pokoravam vašem izboru i nadam se da će Gospod pomoći Crkvi svojoj da u meni ne bude onaj koji će je uniziti. Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao.



Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena.



9. Stalno sa narodom



U pozdravnoj reči za trpezom, mitropolit Vladislav obećao je patrijarhu da će mu vladike "svojim fizičkim i duhovnim snagama u svemu pomoći",podsećajući da njegov put nije bio posut smiljem i bosiljem. "Mi se znamo 6o godina. Znam koliko ste pretrpeli za to vreme, a pogotovo na Kosovu i Metohiji,jer se radilo o biti ili ne biti!Mi shvatamo da ste Vi simbol jedinstva srpskog naroda - rekao je mitropolit, upozoravajuć da Kosovo i Metohija krvare, i da ćemo "ako se bude vodila politika kao do sada, izgubiti sve što je srpsko.



Otpozdravljajući gospodi arhijerejima, sam patrijarh je odgovorio:"I danas, moje su misli i moja su osećanja sa našim narodom ma gde bilo da je on sada,pogotovu na Kosovu i Metohiji…Otišao sam tamo sa svešću da idem na poslušanje,na dužnost, ali sa verom da Bog koji sve vidi i koji je uvek sa nama pomaže sve one koji kao njegovi saradnici čine šta mogu.Trudio sam se da činim što mogu.On me sačuva na ovoj vetrometini". Neposredno po izboru, vladike su dale i svoja prva mišljenja: Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Jovan, koji je važio za izbornog favorita, rekao je da je ovo "najbolje rešenje za sadašnje crkvene prilike:reč je o najuglednijem episkopu u pogledu monaškog podvižničkog života". A episkop žički izjavljuje da su mu "suze pošle od radosti što je na tron došao najsvetiji,najbolji, najmolitveniji među nama". On je takođe izneo mišljenje da se ovakvim izborom "crkva zaštitila od mešanja vlasti u izbor patrijarha".


image


Upitan kako je intimno doživeo vest da je postao 44. naslednik na tronu Svetog Save, arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle (kako glasi njegova puna titula) rekao je mnogo kasnije u jednom intervjuu: -Bio je to za mene šok. Nit sam se nadao, a još manje želeo, jer sam tada već imao 76 godina,a u tim godinama je teško nešto započinjati. Kad sam prespavao i došao sebi, nemam kud. Znate, ima nešto što može, nešto što ne može, i nešto što se mora.



Glavno je osećanje dužnosti i izvršenja službe... Novoizabrani patrijarh izrazio je želju da njegovom ustoličenju u beogradskom Sabornom hramu prisustvuju i činodejstvuju njegovi saradnici iz grada Prizrena. I kada oni ,kako su zapisali crkveni hroničari, "pristupiše sa suzama u očima svome vladici, moljahu ga da u svojim molitvama pomjane njih i vasceli srpski mnogostradalni narod na Kosovu i Metohiji. Još ga moljahu:pomjani vladiko u svetim molitvama mlade bogoslove i njihove nastavnike,i još pomjani svo sveštenstvo i monaštvo mnogostradalne Eparhije raško-prizrenske". Patrijarh je liturgiju služio sa 12 arhijereja, 12 sveštenika i 13 đakona, pred prepunom crkvom naroda. "I ispuni se hram Duha svetoga, i svi behu radosni".



10. Obnova života



IZBOR vladike raško-prizrenskog Pavla za patrijarha, Živorad Stojković opisao je u tadašnjem "Pravoslavlju" :" Nije slučajno da u pravi čas na tron Svetog Save dođe jedan veliki monah srpskog pravoslavlja.Jer, na čelo crkve došao je vladika koji je više ličio na isposnika nego na arhijereja;koji je bez svojih kola i kočija,najprostranijom srpskom eparhijom putovao i hodao sam,kako ni seljak-domaćin ne ide po toj besudnoj zemlji danas,koga su gurali pa i izgurivali iz autobusa,da bi satima, na stanicama bez voznog reda, čekao obzirnije vozače - postiđujući ih svojim trpljenjem bez ljutnji i negodovanja.



Tog vladiku, visokoučenog teologa , viđali smo i kako sa vratolomnih lestava opravlja krovove crkava ili konake monahinja,a u sedištu svoje eparhije nema dvor, već ćeliju,bez telefona i ličnog sekretara,sa pisaćom mašinom na stolu,kojom sam kuca izveštaje,akta, pisma - marjaša ne dajući za drugi papir osim pelira. Ili kako je kapao nad stotinama stranica pastirskih odgovora na zamišljena pitanja vernika,od najtežih, do najpraktičnijih,a da ti dragoceni spisi,najviše naučne i bogoslovske važnosti, pisani čistim, odnegovanim jezikom velikog duhovnika,još uvek stoje nepreštampani u knjige". Već u otpozdravnom govoru za trpezom, odmah po izboru, patrijarh je stavio do znanja da "Srpska pravoslavna crkva nije i neće biti nikada nikome sluškinja" jer je "njeno da služi dobru svoga naroda" .



Ukazao je na brojne rane na telu SPC . "Mnogo je ogrešenja o svetinje i o grobove predaka", rekao je. "Kosti braće srodnika, postradalih u ratu i posle njega,ni do danas nisu našle pokoja ni čoveka dostojne sahrane...Pomirenje sa mrtvima, i mrtvih međusobno - neophodni je uslov za pomirenje među živima ". Zatim je dodao da novi početak treba da bude i početak istinske obnove ličnog i društvenog života u našem narodu." Opojmo grobove svojih mrtvih,a sahranimo mržnju, zlobu i sve što nas deli i što bi moglo,ne daj Bože, u budućnosti postati izvorište podela i novih rana. Poluvekovno mukotropno življenje pod jednom partijom ne ostavlja nas slepima. Naše ratne sekire, posleratno pomračenje Srbije i gaženje ljudskog i narodnog dostojanstva u ime "jednospasavajuće ideologije" dovoljno su nam iskustvo da nas,jednom za svagda otrezne i vrate sebi i Hristu Bogu". Sa 76 godina, koliko je imao kad je odlukom Svetog arhijerejskog sabora postao 44. poglavar SPC , a šesti patrijarh posle ujedinjenja 1920. godine, patrijarh Pavle bio je najstariji izabrani srpski patrijarh.



NJegov prethpodnik German imao je 59... Iako je svoj život zavetovao Bogu, opredelivši se za golu monašku keliju i duge sate samoće u molitvi, dugogodišnji kaluđerski život današnjeg patrijarha nije bio lak. I sama odluka da se zamonaši , doneta u vreme kad je već imao 32 godine života, dugo je u njemu sazrevala. Kako je jednom kasnije ispričao, to nije odluka koju čovek može da donese donosi preko noći, a o ženidbi opet, s bolešću, nije moglo da bude govora.



11. Mir, istina i pravda



MILION problema sačekalo je novog patrijarha kad je, izbornom voljom arhijereja, stupio na tron Svetoga Save: sve zaoštrenije kosovsko pitanje, raskoli u Crkvi, sirotinja, politička bespuća napaćenog naroda... To je bilo vreme kad se moralo svojski raditi na uspostavljanju nacionalnog i duhovnog jedinstva, a ljudi na vlasti, koji su prerano zaključili da će "sad s Crkvom biti lako" u startu su shvatili pogrešnu procenu. Držeći se jevanđelskog načela da nema važnije stvari od mira, istine i pravde, patrijarh Pavle imao je snage da i državi i Crkvi kaže ono što im nije uvek bilo prijatno - još kao episkop raško-prizrenski 1963. jedini je opomenuo Sabor da se tadašnjem episkopu Diniosiju sudi "bez saslušanja za grehe koji manje-više svi imaju".



Zaslužan je za prevazilaženje američkog raskola, trudi se - koliko je u njegovoj moći - da se prevaziđe makedonski raskol, svih ovih godina apeluje da se uspostave red i pravda na Kosovu. Nebrojeno mnogo susreta imao je u vezi s ratom u bivšoj Jugoslaviji sa raznim verskim i svetskim liderima. Po prirodi mesta na kojem se nalazi, nije mogao da ne bude uključen i u politička zbivanja - pisao je, apelovao, pa i preklinjao, kad treba, domaće i strane vlastodršce da o potezima vezanim za srpski narod razmisle. Viđan je na svim važnijim uličnim protestima, i bio na čelu one svetosavske litije 1997. godine pred kojom se, u vreme višednevne studentske blokade, povukao policijski kordon u Kolarčevoj ulici. Znao je da svojom rečju umiri stranačke strasti i među prvima čestitao pobedu DOS-u 2001. godine. PA, ipak, mnogi mu nisu zaboravili to što se sretao sa Miloševićem, išao na njegove prijeme, pa čak "jednog takvog bezbožnika" primio i u Patrijaršijskom dvoru.



Reč je o onom istom komunističkom vlastodršcu kojem je sam patrijarh teško zamerio što na Vidovdan 1989. nije našao za shodno da od Gazimestana, gde se okupilo milion ljudi, pođe samo nekoliko kilometara do Gračanice, da vidi mošti svetog kneza Lazara. Udaljio se helikopterom odmah po održanom govoru, a sam patrijarh se posle zapitao: "Kako će o sudbini Kosova pregovarati ljudi koji ne znaju šta zapravo srpski narod ima na Kosovu, i da li im je najpreča obaveza sačuvati ono do čega im nije mnogo stalo, na svu našu nesreću." Posebno je u javnosti loše primljen odlazak patrijarha Pavla s dvojicom arhijereja na prijem kod Miloševića u Palatu federacije, u čast već deplasiranog 29. novembra, posvećenog rođendanu upokojene republike.



Bilo je to samo nekoliko meseci posle zahteva Crkve da Milošević podnese ostavku.



12. Grešnici su nesrećni



O TIM susretima sa Miloševićem i političarima, kao i o pokušajima tadašnje države da manipuliše crkvom, patrijarh je kasnije rekao: - Kad je Milošević onom Špancu (Gonzalesu) rekao da dođe, pa otkazao, bile su mirne demonstracije od centra Beograda do hrama Svetog Save.



Ja sam posetio Miloševića kao predsednika. Sa mnom su bili mitropolit Jovan i sekretar Sinoda. Tada su iz Miloševićevog kabineta izdali saopštenje u kome su rekli da sam ja njemu čestitao pobedu. Trebalo je za to saopštenje da pitaju i mene, da ga ja pogledam, ali nisu. Posle sam morao da dam ispravvku, da ja njemu nisam čestitao na izboru, nego sam mu poželeo da njegov rad bude na korist društvu, svim ljudima. Bilo je prilika i kad se s Miloševićem moralo razgovarati o onome što se ovde dešavalo. "Mnogi su mi zamerili što sam tamo odlazio.



A ja sam njemu odlazio kao predsedniku Republike Srbije. Kažu da moj odnos prema njemu nije bio baš evropski i tako nešto..." Osvrćući se na zamerke povodom ovih susreta, patrijarh objašnjava: - Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe. Uostalom, sve to spada u nezahvalna posla o kojima sam govorio... PREMA sopstvenom kazivanju, posle prisustva na proglašenju Ustava nove Jugoslavije, u koju su ušle Srbija i Crna Gora, zamerio mu je pismeno jedan sveštenik što je sedeo pored Bakočevića. Patrijarh se pozvao na princip apostola Pavla "ako jedete, ako pijete, ako šta drugo činite, sve na slavu Božju činite". U taj princip spada i politika. - Ja ne znam da li je bilo od važnosti svetim apostolima koji će od njih da sedi pored Jude, a koji neće, ali znam da je za njih bilo od važnosti da li će biti Juda ili neće - odgovorio mu je patrijarh. - E, taj princip mora biti od važnosti i za mene i za vas, a pored koga ćemo sedeti u tramvaju, trolejbusu ili avionu, nismo uvek u mogućnosti da biramo.



Ali, da li ćemo biti ljudi ili neljudi, zavisi od nas pojedinačno. Svih ovih godina, inače, prvi po časti u Srpskoj crkvi nije prestao da se bavi naučnim radom, plasirajući svoje stavove i oko praktičnih pitanja vere. Objavio je "Devič", pomogao objavljivanju dopunjenog izdanja "Srbljaka", bio predsednik komisije Sinoda za prevod Novog zaveta objavljenog 1984. kao zvanični, od crkve odobren prevod. U manastiru Dečani čuva se jedinstven primerak "Oktoiha", od petog do osmog glasa iz štamparije Đurđa Crnojevića iz 1493. godine, koji je i njegovom zaslugom umnožen u 300 primeraka.



Cenjen je liturgičar svud u pravoslavlju, a za svoj naučni rad na planu crkvenog bogoslovlja, dobio je i zvanje počasnog doktora nauka.



13. Bolne podele



U ODNOSU na dnevnu politiku, koju mora da prati po prirodi stvari, ima izdiferenciran kritički odnos. - Dolaze do mene negodovanja, sa raznih strana, što primam ili na razgovore odlazim ljudima od kojih mnogi zaziru - požalio se jednom. - Sem službenih obaveza da primam, a one mi, priznajem, teško padaju, najviše zazirem od onih nezvaničnih poseta koje se najavljuju "samo u četiri oka", i prosto mi, uz određena posredovanja, bivaju iznuđene, a ispostavi se da im je stalo samo do novinske vesti o prijemu u Patrijaršiji.



Toliki su vođi političkih stranaka opozicije dolazili kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike, a niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima: najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji .


image


Kao čoveka, i kao poglavara SPC, patrijarha Pavla duboko bole podele srpskog naroda, i uveren je da je za Srbe nesloga velika nesreća. Ponekad, kako kaže, ne razume onu našu osobinu da o svakoj stvari imamo previše suprotnih gledišta. To je dobro samo ako se ne pređe mera.



U jednom intervjuu NIN-u to ilustruje primerom: - Dok sam bio na Kosovu, bilo je prilika ponekad da se može podići kakva crkvica, mada je sve to išlo teško - dobiti dozvolu, skupiti pare. Sastanemo se da vidimo kakvu ćemo, koliku, od čega. Predlažu jedni od cigle, drugi od blokova, treći od kamena... Kad konačno rešimo od čega ćemo, oni čije gledište nije usvojeno ne samo da vam postaju neprijatelji, nego će učiniti sve da vas onemoguće da bilo šta učinite. U ovom pogledu treba da se korigujemo. Kad bismo imali u vidu opšti interes, gde bi nam bio kraj.



U SVOJIM sećanjima "Bez osuda, otvoreno, očinski" (Projekat Rastko), patrijarh je izričit da se uloga Crkve - upravo zato što brine za celokupni život svog naroda - ne može svesti samo na pouke i obrede. Ona mora da se otvoreno suočava sa svim okolnostima od kojih zavisi sudbina ljudi u ovoj zemlji. Ova svoja sećanja završava dilemom: - Da li sam imao dovoljno snage i umenja da kažem pravu reč o tragediji prognanog, raspetog naroda, o opustošenoj zemlji koja mu je bila otaxbina, a ne samo domovina? Nije li ovo što Crkva čini pored svih nastojanja ipak više zapomaganje nego prava pomoć?



Koliko je nas, ljudi Crkve, i koliko puta, zalazilo u prihvatilišta, domove, bolnice, da bi svakodnevno pokazivali svoje staranje o njima? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja stanovnika ove zemlje? ... Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo? Da mogu stići, Vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu braću našu, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne samo da se zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.



14. Mali pred Bogom



U DUGOJ istoriji Srpske pravoslavna crkve, sigurno nije bilo patrijarha sa takvom dozom skromnosti, kao što je ima patrijarh Pavle. Ništa ga svih ovih godina nije promenilo, pa ni najviša crkvena funkcija koju obavlja kaluđerski predano. Ostao je u svemu običan čovek, omiljen i poštovan u narodu, kome i ime - dobijeno monaškim postrigom 1946. godine u manastiru Blagoveštenje - savršeno pristaje: u hrišćanskom smislu znači "čovek mali pred Bogom". Ima crkveni dvor, a živi kao u monaškoj keliji, u koju je iz Prizrena, kažu, preneo čak i svoj stari, drveni krevet koji ujutru namešta sam; ima kola i vozača, ali putuje peške i autobusom, čekajući na stanici kao sav običan svet; jede povrće i mlečnu hranu, ne trpi protokol, i ne uzima platu patrijarha - prima samo skromnu državnu penziju. Navika da ide peške, inače, ostala mu je još iz detinjstva, kad je pešačio i po dvadeset kilometara dnevno: "Mnogi ne znaju da sam ja dete sa sela, posle rata sam dugo živeo u kraju gde nije bilo javnog prevoza...



Godinama sam išao peške i nije mi teško". Šale o njegovoj štedljivosti primaju se u narodu s krajnjim simpatijama, jer zna se da patrijarh Pavle ne štedi zbog sebe. U Patrijaršiji kažu da se u javnosti i ne zna na koji sve način pomaže izbeglima i siromašnima: čim uspe da skupi koji dinar, porodicama s mnogo dece kupuje kravu . "Važno je da kuća s nečim počne, i da deca imaju mleka". I u ovim godinama nikad ne sedi besposlen: zna da sašije, da popravlja roletne i brave, pendžetira cipele. I naljuti se jako kad ustanovi da radnici Patrijaršije krenuvši kućama, u kancelarijama ne pogase sijalice. Život ga nije štedeo, pa iako odmalena "slabačak", kako sam voli da kaže, na selu je morao da se prihvati i težeg posla. Familija mu se u rodnim Kućancima bavila zemljoradnjom.



"Kao bogoslov i student, kad dođem leti kući, odmah motiku u šake, nastaje prašenje kukuruza i tako redom", seća se. "Kako sam rastao, tako sam ulazio u poslove. A kada sam stasao, stigao sam i do oranja..." NJegovi drugovi iz Prizrenske bogoslovije sećaju se da je obavljao stolarske, knjigovezačke, limarske, kalemarske i druge radove. Čak je svojim đacima sam krpio cipele. Stoji iza životniog stava da se nijednog posla ne treba stideti - ni najprljaviji posao ne može čoveka da ponizi, ponižava ga samo greh.



I, pri tom, navodi primer čuvenog matematičara Mihaila Petrovića Alasa, koji je već u šestom razredu škole naučio pravi ribarski zanat, "ne prosto pecanje, nego ono s mrežama". "Radio je to i kao profesor Univerziteta, zajedno sa ribarima koji su od toga živeli, i znao je da kaže: 'Kad radim intelektualno, odmaram se fizički, kad radim fizički, odmaram se intelektualno...' Što čovek više poslova zna, više vredi", kaže patrijarh. Ponekad se patrijarh Pavle "otvori" i odgovori na indiskretna novinarska pitanja: Da li je odluku da za životno opredeljenje izabere manastir doneo lako?



"Ta odluka je", kaže, "dugo u njemu sazrevala - jer takve odluke čovek i ne može da donese preko noći".



Patrijarh Pavle slavi Lazarevu subotu, i jedini je srpski patrijarh za života predložen za sveca.



O tome ne voli ni da govori. I jedan kuriozitet za kraj - panagija koju nosi na grudima (slika Bogorodice, o lancu kao obeležje vladičanskog čina) poklon je još kralja Aleksandra nekadašnjem patrijarhu Dimitriju. Nju otad nasleđuju svi srpski patrijarsi.