Post je izvršilac Zakona i čuvar duša;
Post je zaštitnik tela i njegov saradnik.
Post je nepobedivo oružje
protivu neprijatelja i njegovih saveznika;
On je snaga mučenika
i gonitelj zlih duhova;
Post je izvor vrlina, voća sveštenika,
snaga i lepota monaštva
ukras svetitelja
jer bez njegase ni bogosluženja
mogu se služiti;
Post uzdiže molitvu do neba.
Post dodeljuje dostojanstvo i sluzi,
Post je majka zdravlja
Predvodnik omladine, lepota i dobrota starosti,
pomoćnik asketa.
Polovina uskršnjeg posta je prošla. Mi pravoslavni smo jedini hrišćani koji se pridržavaju, ili bi trebali da se pridržavaju, ne samo uskršnjeg, već i svih drugih postova u toku godine. Kod Protestanata je post potpuno ukinut. Rimokatolici poste vrlo malo dana u godini i to pod veoma ubalženim pravilima.
Kada bi hrišćani uvek živeli i ponašali se onako kako je Bogu milo, post ne bi bio potreban. Ali oni tako ne žive niti se ponašaju. Zbog toga je poželjno i potrebno da postoje makar neki periodi u našem životu kada se makar trudimo da živimo istinski hrišćanskim životom. Dani posta su ti i takvi periodi.
Živimo u jednom društvu koje žudi za zadovoljstvima i gde je sve dozvoljeno. Za mnoge hrišćane, uključujući i pravoslavne, duhovnost je postala privremeno i povremeno zanimanje. Tempo našeg svakodenevnog života i naše intenzivno staranje za i bavljenje brigama ovoga sveta ostavljaju nam malo vremena koje možemo posvetiti duhovnosti, Zbog toga je za veliki broj hrišćana, uključujući i pravoslavne duhovnost malo poznata oblast.
Živimo u jednom društvu koje žudi za zadovoljstvima i gde je sve dozvoljeno. Za mnoge hrišćane, uključujući i pravoslavne, duhovnost je postala privremeno i povremeno zanimanje. Tempo našeg svakodenevnog života i naše intenzivno staranje za i bavljenje brigama ovoga sveta ostavljaju nam malo vremena koje možemo posvetiti duhovnosti, Zbog toga je za veliki broj hrišćana, uključujući i pravoslavne duhovnost malo poznata oblast.
Svrha posta je da to bude vreme u našem životu kada usporavamo tempo našeg svakodnevnog života, da bismo promenili pravac i skoncentrisali se na duhovne podvige umesto na svetovne i materijalne stvari i interese. Slično austronautima koji, da bi otkrili nove svetove, moraju da napuste zemlju za duže ili kraće vreme, tako i mi moramo da se odvojimo od dnevne rutine svoga života i od naših uobičajenih briga samo za materijalne stvari da bismo doživeli duhovnost i istraživali i pronalazili lepote duhovnog sveta.
Post je održavan u raznim religijama i pre hrišćanstva. Osim hrišćana post je bio praktikovan medju Jevrejima, muslimanima, Konfucijnima, Indusima, Taoistima, Jainistima i vernicima drugih verskih grupa. U Starom Zavetu se post često pominje, U Novom Zavetu je zabeleženo da je Gospod Isus Hristos postio (Sv. Matej 4:2), a postili su i Njegovi apostoli (Dela apostolska, 14:23; 27:33). U svetootačkoj književnosti, sačuvanoj u rukopisima, nalaze se svedočanstva da su hrišćanski svetitelji, mučenici i sveti Oci postili i učili o potrebi i svrsi posta.
U svom članku O postu, episkop Maksim ukazuje na to da Post je u naše vreme postao jedna od najzanemarenijih
[1]vrednosti. Zbog pogrešnog shvatanja prirode posta, zbog pobrkanih i izvrnutih prednosti koje su u upotrebi, mnogi od današnjih pravoslavnih hrišćana poste vrlo malo, ili potpuno zapostavljaju post.1
[1]vrednosti. Zbog pogrešnog shvatanja prirode posta, zbog pobrkanih i izvrnutih prednosti koje su u upotrebi, mnogi od današnjih pravoslavnih hrišćana poste vrlo malo, ili potpuno zapostavljaju post.1
Episkop Kalistos osvrćući se na održavanje telesnog, spoljnjeg aspekta posta, piše:
Mnogi naši savremenici su voljni da poste
zbog zdravlja, da bi izgubili težinu; zar ne
možemo mi hrišćani da toliko učinimo
radi nebeskog Carstva? Zašto se danas
samoodricanje koje je bilo radosno prihvatano
od ranijih generacija hrišćana javlja kao
nepodnošljiv teret za njihove naslednike? 2
Mnogi naši savremenici su voljni da poste
zbog zdravlja, da bi izgubili težinu; zar ne
možemo mi hrišćani da toliko učinimo
radi nebeskog Carstva? Zašto se danas
samoodricanje koje je bilo radosno prihvatano
od ranijih generacija hrišćana javlja kao
nepodnošljiv teret za njihove naslednike? 2
Neki savremeni hrišćani zapostavljaju telesni, drugi prenebregavaju duhovni aspekt posta, a neki i jedan i drugi. Svetovnjaštvo i zadovoljavanje požuda u našem društvu su svakako jedan razlog. Drugi razlog je možda pogrešno shvatanje posta kao vreme žalosti a ne radosti. Zaboravljaju se reči Gospoda Isusa Hrista koji je rekao: A ti kada postiš, namaži glavu svoju, i lice svoje umij. ne da te vide ljudi da postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno (sv. Matej 6:17-18). Treba zapaziti da naš Gospod nije rekao AKO, nego KADA postiš.
Nažalost, uobičajilo se da se o postu govori kao bezradosnom vremenu i iskustvu. Čak i u besedama u Crkvi i u razgovorima sa prijateljima post se pominje kao vreme neudobnosti i depresije. Često sažaljevamo sebe što smo odlučili da se za jedno vreme sebe lišimo omiljenih jela i zadovoljstava na koje smo navikli. Možda nismo ni svesni radosti koje se doživljavaju postom. Sveti Jovan Zlatousti, u svojoj besedi koja se može smatrati himnom postu, nabraja zasluge posta zbog kojih se treba radovati:
Post snaži proroke,
Post je izvršilac Zakona i čuvar duša;
Post je zaštitnik tela i njegov saradnik.
Post je nepobedivo oružje
protivu neprijatelja i njegovih saveznika;
On je snaga mučenika
i gonitelj zlih duhova;
Post je izvor vrlina, voća sveštenika,
snaga i lepota monaštva
ukras svetitelja
jer bez njegase ni bogosluženja
mogu se služiti;
Post uzdiže molitvu do neba.
Post dodeljuje dostojanstvo i sluzi,
Post je majka zdravlja
Predvodnik omladine, lepota i dobrota starosti,
pomoćnik asketa.
Post snaži proroke,
Post je izvršilac Zakona i čuvar duša;
Post je zaštitnik tela i njegov saradnik.
Post je nepobedivo oružje
protivu neprijatelja i njegovih saveznika;
On je snaga mučenika
i gonitelj zlih duhova;
Post je izvor vrlina, voća sveštenika,
snaga i lepota monaštva
ukras svetitelja
jer bez njegase ni bogosluženja
mogu se služiti;
Post uzdiže molitvu do neba.
Post dodeljuje dostojanstvo i sluzi,
Post je majka zdravlja
Predvodnik omladine, lepota i dobrota starosti,
pomoćnik asketa.
U Pravoslavnoj Crkvi postoje obavezni postovi, jednodnevni, višednevni i u toku nekoliko sedmica. Sreda i petak su posni dani u toku cele godine, sem u trapavim sedmicama, koje su, prema Novom kalendaru, od sedmica posle Ročdestva Hristova; nedelja mitara i friseja, sedmica posle mesopusne nedelje, sedmica posle praznika Vaskrsenja Hristova i sedmica posle Duhova.
Sem srede i petka, jednodnevni postovi su, prema Novom kalendaru, 18 januar - Krstovdan; 11 septembar - Usekovanje sv. Jovana Krstitelja; i 27 septembar - Vozdviženje Časnoga Krsta.
Božićni post traje, po Novom kalendaru od 24 novembra do 7 januara. Post za praznik Velike Gospojine traje od 14 do 28 avgusta. Dužina Petrovskog posta zavisi od toga koga datuma je praznik Vskrsenja Hristova. Veliki ili Uskršnji post traje, uključivši i Strasnu sedmicu, četrdeset dana, a kada počinje zavisi od toga koga datuma je praznik Hristovog Vaskrsenja.
Božićni post traje, po Novom kalendaru od 24 novembra do 7 januara. Post za praznik Velike Gospojine traje od 14 do 28 avgusta. Dužina Petrovskog posta zavisi od toga koga datuma je praznik Vskrsenja Hristova. Veliki ili Uskršnji post traje, uključivši i Strasnu sedmicu, četrdeset dana, a kada počinje zavisi od toga koga datuma je praznik Hristovog Vaskrsenja.
Uskršnji post je najvažniji za pravoslavne vernike. Naziva se i Veliki, ne samo zbog dužine, već i zbog njegvog značaja. To je vreme našeg duhovnog pripremanja za najvažniji hrišćanski praznik - Vaskrsenje Gospoda našega Isusa Hrista.
Da je taj post trajao četrdeset dana potvrdjeno je na Prvom Vaseljenskom Saboru 325 godine, ali je postojao i ranije, a Sabor je samo
to ustanovio. Dužina ovog posta nije slučajno odredjena. To ima veze sa četrdeset dana posta Mojseja na Sinaju kada je primio Deset zapovesti (Knjiga Izlaska 34:28) i četrdeset dana posta Gospoda Isusa Hrista (Sv. Matej 4:1) pre nego što je počeo svoju spasiteljnu misiju. Mojsej, koji je praslika Hrista, je centralna ličnost Staroga Zaveta i on je izveo Izraljski narod iz ropstva faraona. Hristos je centalna ličnost Novoga Zaveta i on je pružio priliku celom čovečanstvu da se izbavi od ropstva praroditeljskom grehu.
to ustanovio. Dužina ovog posta nije slučajno odredjena. To ima veze sa četrdeset dana posta Mojseja na Sinaju kada je primio Deset zapovesti (Knjiga Izlaska 34:28) i četrdeset dana posta Gospoda Isusa Hrista (Sv. Matej 4:1) pre nego što je počeo svoju spasiteljnu misiju. Mojsej, koji je praslika Hrista, je centralna ličnost Staroga Zaveta i on je izveo Izraljski narod iz ropstva faraona. Hristos je centalna ličnost Novoga Zaveta i on je pružio priliku celom čovečanstvu da se izbavi od ropstva praroditeljskom grehu.
Pred početak sedam sedmica uskršnjeg posta postoje i četiri pripremne sedmice. Čitanja iz jevendjelja u svakoj od ovih sedmica sadrže ključ za razumevanje važnosti i svrhe, kao i ciljeve koje treba postom postići. U trećoj pripremnoj sedmici počinje uzdržavanje od mesa, a u četvrtoj i od mesa i od mlečnih proizvoda.
Prva pripremna sedmica se naziva Zahejeva. U nedelju Zaheja se čita odeljak iz Jevandjelja po svetome Luki, 19:1-10. Zahej je osećao veliku potrebu i želju da vidi Hrista, ali je bio mali rastom. Da bi ispunio svoju želju on se popeo na dud. To je uputstvo za nas. I mi treba da osećamo tako jaku potrebu i želju da se približimo Bogu. I mi smo duhovno malog rasta, pa i mi moramo da se uzdignemo da bismo bili bliže Bogu i da bismo Ga ako ne videli, onda osetili.
Veoma značajni dogadjaji u Starom i u Novom Zavetu su se dogadjali na uzvišenim mestima. Mojsej je čuo glas Božiji i primio Deset zapovesti na vrhu Sinajske gore. Preobraženje Gospoda Isusa Hrista se dogodilo na vrhu brda Tavor. Zbog toga su, verovatno, manastiri na Svetoj Gori, Meteorama, manastir svete Katarine na Sinaju i veliki broj manastira u Srbiji, Grčkoj i drugim pravoslavnim zemljama podignuti na planinama i visokim terenima.
Druga pripremna nedelja se naziva Nedelja carinika i fariseja. i čita se odeljak iz jevandjelja po svetome Luki 18:10-14. Ne samo za vreme posta, već koliko je moguće u toku celog života, hrišćani treba da se trude da izbegavaju farisejsku licemernost i samohvalisanje. a da slede skromnost i pokajanje carinika. Nažalost, čak je ponekad i ispovest nekih hrišćana više samohvalisanje nego pokajanje. Umesto da ispovede svoje grehove, pogreške i slabosti, oni se hvale: nisam ubio, nisam ukrao, nisam učinio preljubu.. Osim toga, farisej je postio dva puta nedeljno i davao desetak od svog imanja, ali mu to nije pomoglo, jer mu je nedostajala ljubav za druge i skromnost.
Treća pripremna sedmica je Nedelja Bludnoga sina i čitanje je iz jevandjelja po svetome Luki 15:11-37. Bludni sin je praslika svih onih koji, da bi zadovoljavali svoje prohteve i starsti napuštaju našeg Oca nebeskog. Ali u priči o Bludnom sinu nam je takodje pokazan put povratka Ocu kroz pokajanje. Osim toga, saznajemo da je pokajanje proces koji ima tri stepena. Pokajanje počinje saznanjem o našoj gršnosti koja nas odvodi u pustinju gde gladujemo i hranimo se hranom namenjenom životinjama, to jest čitanjem štampe i gledanjem filmova i televizionih programa prepunih pornografije ili, u crtanim filmovima demonskih likova. Zatim dolazi odluka da se vratimo Ocu i da mu priznamo da smo pogrešili. Najzad, povratak Ocu i priznavanje pogrešaka. Za nas pravoslavne hrišćane je ispovest priznavanje naših grehova. što je izmirenje sa Bogom, nama samima, i, ako i kada je moguće, sa drugima.
Četvrta pripremna nedelja je Nedelja Strašnog suda. Čitanje je iz jevandjelja po svetome Mateju 25:31-46. Tu je ukazano da post nije samo odricanje od mrsne hrane, već zahteva takodje i vršenje dobrih dela.
Čovek se mora pitati da li ova glava nedostaje u Bibliji kojom se služe Protestanti. Nasuprot njihovom učenju da se spasenje postiže samo verom, u ovom jevandjelskom tekstu je pokazano da Gospod Isus Hristos na Strašnome sudu nagradjuje dobra dela onih koji se primaju u Carstvo Njegovog Oca, to jest onih koji su spašeni. a ne dozvoljava ulazak u Carstvo onima koji nisu činili dobra dela. Vera nije uopšte ni pomenuta. Vera se može glumeti, a istinska vera se potvrdjuje dobrim delima.
Treća pripremna sedmica je Nedelja Bludnoga sina i čitanje je iz jevandjelja po svetome Luki 15:11-37. Bludni sin je praslika svih onih koji, da bi zadovoljavali svoje prohteve i starsti napuštaju našeg Oca nebeskog. Ali u priči o Bludnom sinu nam je takodje pokazan put povratka Ocu kroz pokajanje. Osim toga, saznajemo da je pokajanje proces koji ima tri stepena. Pokajanje počinje saznanjem o našoj gršnosti koja nas odvodi u pustinju gde gladujemo i hranimo se hranom namenjenom životinjama, to jest čitanjem štampe i gledanjem filmova i televizionih programa prepunih pornografije ili, u crtanim filmovima demonskih likova. Zatim dolazi odluka da se vratimo Ocu i da mu priznamo da smo pogrešili. Najzad, povratak Ocu i priznavanje pogrešaka. Za nas pravoslavne hrišćane je ispovest priznavanje naših grehova. što je izmirenje sa Bogom, nama samima, i, ako i kada je moguće, sa drugima.
Četvrta pripremna nedelja je Nedelja Strašnog suda. Čitanje je iz jevandjelja po svetome Mateju 25:31-46. Tu je ukazano da post nije samo odricanje od mrsne hrane, već zahteva takodje i vršenje dobrih dela.
Čovek se mora pitati da li ova glava nedostaje u Bibliji kojom se služe Protestanti. Nasuprot njihovom učenju da se spasenje postiže samo verom, u ovom jevandjelskom tekstu je pokazano da Gospod Isus Hristos na Strašnome sudu nagradjuje dobra dela onih koji se primaju u Carstvo Njegovog Oca, to jest onih koji su spašeni. a ne dozvoljava ulazak u Carstvo onima koji nisu činili dobra dela. Vera nije uopšte ni pomenuta. Vera se može glumeti, a istinska vera se potvrdjuje dobrim delima.
Može se reći da post nije samo odricanje od nego i dodavanje. Od nas se očekuje da se odreknemo nepodobnih misli, reči i dela koja nisu Bogu mila, ali i da dodamo učestalu i ojačanu molitvu, samoispitivanje, i dela milosrdja.
Još je prorok Isaija, propovedajući svojim savremenicima o postu, govorio o odricanju i dodavanju, to jest o istinskom i lažnom postu. Dijalog izmedju Boga i ljudi počinje time što ljudi pitaju: Zašto da postimo, a Ti ne pogleda, mučismo duše svoje, a Ti ne htje znati ? Isaija 58:3) Preko proroka Gospod im odgovara, i ukazuje najpre na pogršan a onda na pravi post;
Gle, kad postite, činite svoju volju
i izgonite sve što vam je ko dužan.
Eto postite da se prete i svadjate,
i da bijete pesnicom bezbožno.
Nemojte postiti tako kao danas,
da bi se čuo gore glas vaš.
Takav li je post koji izabrah
da čovjek muči dušu svoju jedan dan?;
da savija glavu svoju kao sita
i da stere poda se kostrijet i pepeo?
To li ćeš zvati post
i dan ugodan Gospodu?
A nije li ovo post što izbrah:
da razvežeš sveze bezbožnosti,
da radriješiš remenje od bremena,
da otpustiš potlačene,
i da izlomite svaki jaram?
Nije li da prelamaš hljeb svoj gladnome,
i siromahe prognane da uvedeš u kuću;
kad vidiš gola da ga odjeneš,
i da se ne kriješ od svojega roda?
(Isaija 58:3-7)
Ovu istu poruku nalazimo u stihirama koje se pevaju na večernji pred Nedelju Strašnoga suda. U jednoj od njih od nas se traži:
Nahranimo gladnog, dajmo žednome da pije,
Odenimo golog, prihvatimo strance,
Posetimo one koji su u tamnicama i bolne,
Onda će nam Sudija celoga sveta reći:
Dodjite, blagosloveni od Oca moga,
Nasledite Carstvo koje je za vas pripremljeno.
Još je prorok Isaija, propovedajući svojim savremenicima o postu, govorio o odricanju i dodavanju, to jest o istinskom i lažnom postu. Dijalog izmedju Boga i ljudi počinje time što ljudi pitaju: Zašto da postimo, a Ti ne pogleda, mučismo duše svoje, a Ti ne htje znati ? Isaija 58:3) Preko proroka Gospod im odgovara, i ukazuje najpre na pogršan a onda na pravi post;
Gle, kad postite, činite svoju volju
i izgonite sve što vam je ko dužan.
Eto postite da se prete i svadjate,
i da bijete pesnicom bezbožno.
Nemojte postiti tako kao danas,
da bi se čuo gore glas vaš.
Takav li je post koji izabrah
da čovjek muči dušu svoju jedan dan?;
da savija glavu svoju kao sita
i da stere poda se kostrijet i pepeo?
To li ćeš zvati post
i dan ugodan Gospodu?
A nije li ovo post što izbrah:
da razvežeš sveze bezbožnosti,
da radriješiš remenje od bremena,
da otpustiš potlačene,
i da izlomite svaki jaram?
Nije li da prelamaš hljeb svoj gladnome,
i siromahe prognane da uvedeš u kuću;
kad vidiš gola da ga odjeneš,
i da se ne kriješ od svojega roda?
(Isaija 58:3-7)
Ovu istu poruku nalazimo u stihirama koje se pevaju na večernji pred Nedelju Strašnoga suda. U jednoj od njih od nas se traži:
Nahranimo gladnog, dajmo žednome da pije,
Odenimo golog, prihvatimo strance,
Posetimo one koji su u tamnicama i bolne,
Onda će nam Sudija celoga sveta reći:
Dodjite, blagosloveni od Oca moga,
Nasledite Carstvo koje je za vas pripremljeno.
Telesni, spoljašnji, vidljivi post, iako koristan za zdravlje i samodisciplinu, ako je bez unutrašnjeg, duhovnog posta je post fariseja, i neće biti nagradjen. Smirenost i pokajanje carinika značili su više nego telesni post fariseja.
Pred sam početak uskršnjeg posta je Nedelja praštanja. U molitvi Gospodnjoj koji većina hrišćana izgovara svakodnevno, mi molimo Gospoda da nam oprosti dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima našim (Sv. Matej 6:12). Reč dugovi je u nekim verzijama ove molitve grehovi a u nekima ogrešenja, a u nekim grehovi.. Kada molimo Gospoda da nam oprosti kao što mi opraštamo našim dužnicima, treba da se zamislimo, jer u stihovima 14 i 15 u toj istoj glavi Hristos navodi koji su uslovi pod kojima Gospod oprašta naša sagrešenja: Jer ako opraštate ljudima grijehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni Otac vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh (Sv. Matej 6:14-15).
Treba napomenuti da je traženje oproštaja takodje uslov za dobijanje oproštaja. Treba li da očekujemo oproštaj od Bga i ljudi ako ne tražimo oproštaj? Imam na umu pojedince i čitave nacije koje su se ogrešile o srpski, ili ma koji drugi narod, ubijajući nevinu decu, žene i ljude, a nikada za to nisu tražili oproštaj.
Pred sam početak uskršnjeg posta je Nedelja praštanja. U molitvi Gospodnjoj koji većina hrišćana izgovara svakodnevno, mi molimo Gospoda da nam oprosti dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima našim (Sv. Matej 6:12). Reč dugovi je u nekim verzijama ove molitve grehovi a u nekima ogrešenja, a u nekim grehovi.. Kada molimo Gospoda da nam oprosti kao što mi opraštamo našim dužnicima, treba da se zamislimo, jer u stihovima 14 i 15 u toj istoj glavi Hristos navodi koji su uslovi pod kojima Gospod oprašta naša sagrešenja: Jer ako opraštate ljudima grijehe njihove, oprostiće i vama Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima grijeha njihovijeh, ni Otac vaš neće oprostiti vama grijeha vašijeh (Sv. Matej 6:14-15).
Treba napomenuti da je traženje oproštaja takodje uslov za dobijanje oproštaja. Treba li da očekujemo oproštaj od Bga i ljudi ako ne tražimo oproštaj? Imam na umu pojedince i čitave nacije koje su se ogrešile o srpski, ili ma koji drugi narod, ubijajući nevinu decu, žene i ljude, a nikada za to nisu tražili oproštaj.
Hrišćanski post je dvostruk: spoljašnji i unutrašnji, duhovni i telesni. To nije ni držanje dijete ni vegetarijanizam iako su i jedno i drugo elementi telesnog hrišćanskog posta. Svrha držanja dijete i vegetarijanizma je da se poboljša ili održi zdravlje i telesna lepota. Svrha tog aspekta hrišćanskog posta je snaženje volje za ispunjavanje mnogo težih zadataka unutrašnjeg, duhovnog posta. U isto vreme, telesni post, uzdržavanje od mrsne hrane, je takodje blagotvorno za naše zdravlje. Poznato je da veliki broj monaha na Svetoj Gori, koji nikada ne prekidaju post, žive do devedeset i više godina.
Neke osobe, uključivši i sveštenike, ne naglašavaju dovoljno duhovni aspekat posta, a prenaglašavaju spoljašnji, telesni post. U naše vreme veći je broj onih mirjana i sveštenika, koji zanemaruju i omalovažavaju telesni post.
Mnogi drugi elementi koji su povezani sa i obavezni za istinski hrišćanski post, odsutni su u održavanju dijete i vegetarijanizmu. Pomenuli smo dela milosrdja kao deo posta. To je staranje za druge koje nije ni povezano sa, niti se zahteva pri održavanju dijete i u vegetarijanizmu. Samoživost, i sebičnost su veoma rašireni u našem društvu. U Pravoslavnom glasniku za mart i april 1988, a izdaje ga Grčka pravoslavna arhiepiskopija u Australiji, je objavljen članak koji sam čitao na veb-stranici parohije Svetih Jerarha u [ampanji, Ilinoj. U članku se navodi i ovo:
Post ima pet sestara: 1) molitva; 2) milosrdje;
3) skromnost; 4) uzdržavanje; 5) ljubav. Post
bez molitve je obična medicinska dijeta,
promena navike ishrane. Post bez milosrdja
je samoživost i saradnik - srebroljublja.
.... Post bez skromnosti je čudovište oholosti.
Post bez uzdržavanja je ismejavanje.
Post bez ljubavi može da se preobrati u kanibalizam.[2]
I molitva je povezana sa postom i obavezna je za hrišćanski post. Post bez molitva je održavanje dijete. U Svetome Pismu post i molitva se pominju nerazdvjno. U Delima Apostolskim 13:4-5 zabeeženo je ovo o izvesnom broju proroka i učitelja crkve u Antiohiji: A kad oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: odvojte mi Varnavu i Savla na djelo na koje ih pozvah. Tada postivši i pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih i otpustiše ih. (Dela Apostolska 13:4-5).
U jevandjelju po svetome Luki 2:37, pominje se Ana, kći Fanuilova. Ona je bila prisutna kada je Mladenac Isus Hristos donet u hram i za nju piše da je bila udova oko osamdeset i četiri godine, koja ne odlažaše od crkve, i služaše Bogu dan i noć postom i molitvama (Sv. Luka 2:37). Ona nije bila formalno hrišćanka, ali je bila u Boga verujuća osoba i služila je Bogu postom i molitvama.
Mnogi drugi elementi koji su povezani sa i obavezni za istinski hrišćanski post, odsutni su u održavanju dijete i vegetarijanizmu. Pomenuli smo dela milosrdja kao deo posta. To je staranje za druge koje nije ni povezano sa, niti se zahteva pri održavanju dijete i u vegetarijanizmu. Samoživost, i sebičnost su veoma rašireni u našem društvu. U Pravoslavnom glasniku za mart i april 1988, a izdaje ga Grčka pravoslavna arhiepiskopija u Australiji, je objavljen članak koji sam čitao na veb-stranici parohije Svetih Jerarha u [ampanji, Ilinoj. U članku se navodi i ovo:
Post ima pet sestara: 1) molitva; 2) milosrdje;
3) skromnost; 4) uzdržavanje; 5) ljubav. Post
bez molitve je obična medicinska dijeta,
promena navike ishrane. Post bez milosrdja
je samoživost i saradnik - srebroljublja.
.... Post bez skromnosti je čudovište oholosti.
Post bez uzdržavanja je ismejavanje.
Post bez ljubavi može da se preobrati u kanibalizam.[2]
I molitva je povezana sa postom i obavezna je za hrišćanski post. Post bez molitva je održavanje dijete. U Svetome Pismu post i molitva se pominju nerazdvjno. U Delima Apostolskim 13:4-5 zabeeženo je ovo o izvesnom broju proroka i učitelja crkve u Antiohiji: A kad oni služahu Gospodu i pošćahu, reče Duh Sveti: odvojte mi Varnavu i Savla na djelo na koje ih pozvah. Tada postivši i pomolivši se Bogu metnuše ruke na njih i otpustiše ih. (Dela Apostolska 13:4-5).
U jevandjelju po svetome Luki 2:37, pominje se Ana, kći Fanuilova. Ona je bila prisutna kada je Mladenac Isus Hristos donet u hram i za nju piše da je bila udova oko osamdeset i četiri godine, koja ne odlažaše od crkve, i služaše Bogu dan i noć postom i molitvama (Sv. Luka 2:37). Ona nije bila formalno hrišćanka, ali je bila u Boga verujuća osoba i služila je Bogu postom i molitvama.
Ne verujem da pripadnici kulta Satane u ovoj i drugim zemljama služe svome “bogu” postom. Nekom vrstom molitve - da, ali postom - ne. Uzimajući u obzir da u našem društvu postoje satanski kultovi, onda i njihov “bog “ - djavo mora da nije daleko. Imamo napasnike na decu, deto-ubice, počinioce raznih zločina, i svakakve druge manijake. Post je dragocen program i sredstvo za samodisciplinu i duhovni preobražaj. Ako bi više osoba u našem, a i u drugim društvima, upražnjavali post i molitvu, broj zločina i raznih drugih zlodela ne bi bio tako veliki. Ne samo odrasli, već i deca u ovoj zemlji su naviknuta da poseduju sve štogod žele. Ako predmete i zadovoljstva koja žele ne mogu da pribave zakonskim i moralnim sredstvima, oni ih stiču zločinom i nemoralnim delima. Zlo u našem društvu je uzelo takve ogromne proporcije da ga je teško izbeći i prevideti. Legalno je da se prikazuju bezobrazni, nemoralni filmovi, crtane likove sa djavolskim likovima, ali je nezakonito istaći krstove, božićne jasle, table sa deset Božijih zapovesti i drugih religioznih simvola. Zbog toga mi pravoslavni hrišćani treba da od naših duhovnih pastira dobijamo podstrek da postimo, jer, kako je rekao naš Gospod Isus Hristos, A ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom (Sv. Matej 17:21).
Ispovest je bila pratilac posta kroz vekove. Gospod Isus Hristos je dao vlast svojim apostolima, a oni su tu vlast predali svešteno-služiteljima da opraštaju grehove. Ali kako grehovi mogu biti oprošteni ako nisu ispovedjeni?
Ispovest je praktikovana od najranijih vremena hrišćanstva:
Drevne hrišćanske zajednice su upražnjavale osobitu praksu u vezi s tim. Narod bi stajao i ispovedao svoje grehove u prisustvu cele zajednice.[3]
Ova praksa grupnog javnog ispovedanjaje kasnije je ukinuta iz opravdanih razloga. Medjutim, čak i u naše vreme sveti Jovan Kronštadski je upražnjavao da prima zajedničku, javnu ispovest, ali na glas, a ne u sebi.
Ispovest je bila izvanredno važan instrument za skidanje masti i rdje grehova. Preopterećeni ogrešenjima, pogreškama, sitnim i krupnim grehovima, mi tonemo kao propterećeni čamac. Da bismo se spasli moramo da se kroz ispovest rasteretimo od svojih bremena.
Imao osoba koji se “rasterećuju” ležeći na sofi kod psihijatora. Bilo bi im korisnije ako bi se “rasterećivali” na kolenima pred ispovednikom. Psihijator može da im pomogne, ali on nema vlast da im oprosti grehove, a sveštenicima ispovednicima je ta vlast data od Hrista da mogu opraštati, pod uslovom da se onaj kome se prašta pokaje.
Ispovest je praktikovana od najranijih vremena hrišćanstva:
Drevne hrišćanske zajednice su upražnjavale osobitu praksu u vezi s tim. Narod bi stajao i ispovedao svoje grehove u prisustvu cele zajednice.[3]
Ova praksa grupnog javnog ispovedanjaje kasnije je ukinuta iz opravdanih razloga. Medjutim, čak i u naše vreme sveti Jovan Kronštadski je upražnjavao da prima zajedničku, javnu ispovest, ali na glas, a ne u sebi.
Ispovest je bila izvanredno važan instrument za skidanje masti i rdje grehova. Preopterećeni ogrešenjima, pogreškama, sitnim i krupnim grehovima, mi tonemo kao propterećeni čamac. Da bismo se spasli moramo da se kroz ispovest rasteretimo od svojih bremena.
Imao osoba koji se “rasterećuju” ležeći na sofi kod psihijatora. Bilo bi im korisnije ako bi se “rasterećivali” na kolenima pred ispovednikom. Psihijator može da im pomogne, ali on nema vlast da im oprosti grehove, a sveštenicima ispovednicima je ta vlast data od Hrista da mogu opraštati, pod uslovom da se onaj kome se prašta pokaje.
Naša ispovest nije potrebna Bogu. On i bez naše ispovesti zna naše pomisli, reči i dela. Ispovest je potrebna je nama da bismo, kroz samoispitivanje pre nego što pristupimo da se ispovedimo, otkrili naš istinski duhovni identitet, a zatim da se ispovedimo i pokajemo.
Gospod Isus Hristos je znao da je ljudska tendencija da traže i nalaze pogreške i nedostatke drugih, ne obraćajući pažnju na svoje. Zato je On rekao: A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svojemu ne osjećaš? Ili kako možeš reći bratu svojemu: stani da ti izvadim trun iz oka tvojega; a eto brvno u oku tvojemu? Licjemere, izvadi najprije brvno iz oka svojega, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega. (Sv. Matej 7:3-5)
Kao ilustraciju važnosti samoispitivanja izneću jedno lično iskustvo koje neću nikada zaboraviti. Jedna moja prijateljica je bila na samrti. Otišao sam da je posetim. U toku moje posete ona mi je kazala: Oče, ja znam da umirem, ali se ne bojim. Nisam znao šta da na to kažem. Onda je ona nastavila: Oče, ja sam prestala da se molim. Pre nego što sam uspeo da je posavetujem da ne prestaje da se moli, ona je nastavila:
Sada se ne molim, nego pričam Bogu po ceo dan
pa i celu noć. Znaš, ne mogu da spavam. Kažem
mu o svim svojim pogrešnim mislima, rečima
i delima. On sve to već zna. Ali ja nisam znala.
A sada znam. Žao mi je, toliko mi je žao što
nisam bila bolja osoba.
Kao ilustraciju važnosti samoispitivanja izneću jedno lično iskustvo koje neću nikada zaboraviti. Jedna moja prijateljica je bila na samrti. Otišao sam da je posetim. U toku moje posete ona mi je kazala: Oče, ja znam da umirem, ali se ne bojim. Nisam znao šta da na to kažem. Onda je ona nastavila: Oče, ja sam prestala da se molim. Pre nego što sam uspeo da je posavetujem da ne prestaje da se moli, ona je nastavila:
Sada se ne molim, nego pričam Bogu po ceo dan
pa i celu noć. Znaš, ne mogu da spavam. Kažem
mu o svim svojim pogrešnim mislima, rečima
i delima. On sve to već zna. Ali ja nisam znala.
A sada znam. Žao mi je, toliko mi je žao što
nisam bila bolja osoba.
Potrebno je nešto reći u vezi sa postom i molitvama u vezi sa primanjem Svetog pričešća. To je osetljiva tema, ali potrebno je da iznesemo činjenice i zamolimo arhijereje naše Crkve da izdaju uputstva kako da rešimo problem u vezi sa ovim predmetom. Potrebno je i važno jer makar ovde u Americi ako ne na drugim stranama, postoje dve prakse po ovom pitanju. U nekim parohijama praksa je da se Sveto pričešće prima često. ali sa minimalnom pripremom ili sasvim bez nje. U drugim parohijama se to ne upražnjava.
Ako ne jedinstvo, onda jednoobraznost Pravoslavne Crkve je izgubljena 1925 godine kada je Grčka Pravoslavna Crkva usvojila Grgorijanski kalendar. U početku je ta Crkva bila jedina koja je sledila Novi calendar. Posledica je bila da se Grčka Pravoslavna Crkva podelila u starokalendarsku i novokalendarsku. Kasnije je taj kalendar prihvatila i Pravoslavna Crkva u Americi, a pod njenim uticajem i nacionalne pravoslavne crkave koje su od njenom jurisdikcijom . Jedino su praznik Vaskrsenja Hristova praznovali i praznuju prema Julijanskom kalendaru, onako kako je propisao Prvi Vaseljeenski Sabor 325 godine. Medjutim, Pravoslavna Crkva u Finskoj je prihvatila i praznovanje Vaskrsenja Hristova kako ga praznuju Rimokatolici i Protestanti, a protivno odluci Prvog Vaseljenskog Sabora.
Prihvatanje Gregorijanskog kalendara je podelilo pravoslavne hrišćane na one koji proslavljaju Hristovo rodjenje 25. decembra po Novom, a drugi po 25 decembru po Starom kalendaru, to jst 7 januara. Tako jedni pravoslani hrišćani još poste kada su drugi već proslavili Hristovo Rodjenje. Ovom promenom liturgijski kalendar je mnogo poremećen i isti praznici padaju u jedno vreme kod novokalendaraca a u drugo kod onih koji se još pridržavaju Starog, Julijanskog kalendara.
Zastupnici prakse da se Sveto pričešće prima često, sa malo ili bez ikakve pripreme, a medju njima i Njegova Svetost Patrijarh Pavle, i bar jedan od naša tri episkopa u Americi, navode argumente u prilog te prakse. Oni koji sleduju vekovima staru praksu upražnjavanu u Pravoslavnoj Crkvi, navode razloge kojima odbijaju njihove argumente. Ne osudjujući nijedno od ova dva gledišta, navešću neke od arguumenata i jednih i drugih.
U svm članku O Postu i Pričešću, Njegova Svetost Patrijarh Pavle piše: U ranoj Crkvi nije postojala nikakva specijalna priprema za Pričešće, niti je post smatran kao jedino sredstvo za Pričešće. Priprema za Sveto Pričešće je bio životni proces ispunjavanja zakona i odbrana od svakog greha.[4]
A da li ovo pravilo važi i za savremene pravoslavne hrišćane koji ne ispunjavaju Zakon i ne čuvaju se greha? Kako može čovek da zna koji ipunjavaju a koji ne ispunjavaju? To im ne piše na čelu i ne može se videti golim okom već je za to potrebna ispovest.
Članak Njegove Svetosti se završava rečima: Razume se samo po sebi da naši vernici treba da budu upućeni da se često pričešćuju, ali pod uslovom da se neprekidno staraju za čistotu duše, održavanje duhovnog posta, čuvajući srce i oči, uši i čula od svega grešnog, a ne samo da drže telesni post.[5] Postavlja se opet pitanje da li mogu da se često pričešćuju i oni koji ne ispunjavaju ove uslove? I kako sveštenik koji ih pričešćuje zna da li ispunjavaju ili ne ispunjavaju ako ih ne ispoveda?
Sasvim je jasno da Njegova Svetost naglašava duhovni post a ne samo držanje telesnog posta. Tako su učili i Sveti Oci i svaki istinski hrišćanski pravoslavni jerarh. Ali da li Njegova Svetost izostavlja telesni post? Ako izostavlja, a ja ne mislim da izostavlja jer sam uveren da i on održava telesni post, onda je to napuštanje onoga što su Sveti Oci sami i učili i upražnjavali. Potrebno je pročitati i uzeti u obzir i izjavu episkopa Kalista:
Tendencija da se prenaglašavaju pravila koja se
odnose na hranu, i suprotna tendencija da se ta
pravila nipodaštavaju kao zastarela i nepotrebana
su slične i za žaljenje su kao izdaja istinskog
Pravoslavlja. U oba slučaja ravnoteža izmedju
spoljašnjeg i ujnutrašnjeg je poremećena.[6]
U toku od trideset i šest godina, ja sam profesionalno učestvovao u mikrofilmovanju i proučavanju slovenskih rukopisa. Veoma veliki broj njih sadrži učenje, pouke i biografije Svetih Otaca. Nisam video ni jedan jedini tekst koji sadrži učenje ili biografiju ijednog svetitelja u kome bi pisalo da nije održavao i duhovni i telesni post. Sveti Jovan Zaltoust, u svojoj besedi u četvrtu nedelju posta izjavljuje:
Znate da oni koji pozovu nekog cara ili prince
ukrašavaju svoje domove, ali vi, braćo moja, koji
kroz seto Pričešće primate Hrista u svoj
duhovni dom, očistite svoja tela, očistite ga
postom i ukrasite ga skromnošću.
Ali isti svetac, u svojoj homiliji broj 3, govoreći o postu, opominje:
Ja zaista ne govorim o onom postu koji drži
najveći broj osoba; na samo uzdržavanje od mesa
već takodje i od greha.... .... Da ne bismo na kraju,
kada smo održali post izgubili krunu posta,
treba da razumemo šta i na koji način je potrebno
da obavljamo ovu radnju; jer i onaj farisej je
postio, ali posle je otišao prazan i lišen
plodova posta.
Sveti Jefrem Sirin je učio:
Spasitelj je počeo svoju misiju našeg spasenja
postom, Na isti način, svi oni koji hodaju
stopama našega Spasitelja grade na ovom
temelju početak svojih podviga, jer post je
oružje koje je Bog ustanovio. Ko će izbeći
osudu ako ovo zapostavi? Ako je Sam Zako
nodavac postio, kako može iko od onih
koji treba da ispunjavaju zakon biti
izuzet od pošćenja?
Prihvatanje Gregorijanskog kalendara je podelilo pravoslavne hrišćane na one koji proslavljaju Hristovo rodjenje 25. decembra po Novom, a drugi po 25 decembru po Starom kalendaru, to jst 7 januara. Tako jedni pravoslani hrišćani još poste kada su drugi već proslavili Hristovo Rodjenje. Ovom promenom liturgijski kalendar je mnogo poremećen i isti praznici padaju u jedno vreme kod novokalendaraca a u drugo kod onih koji se još pridržavaju Starog, Julijanskog kalendara.
Zastupnici prakse da se Sveto pričešće prima često, sa malo ili bez ikakve pripreme, a medju njima i Njegova Svetost Patrijarh Pavle, i bar jedan od naša tri episkopa u Americi, navode argumente u prilog te prakse. Oni koji sleduju vekovima staru praksu upražnjavanu u Pravoslavnoj Crkvi, navode razloge kojima odbijaju njihove argumente. Ne osudjujući nijedno od ova dva gledišta, navešću neke od arguumenata i jednih i drugih.
U svm članku O Postu i Pričešću, Njegova Svetost Patrijarh Pavle piše: U ranoj Crkvi nije postojala nikakva specijalna priprema za Pričešće, niti je post smatran kao jedino sredstvo za Pričešće. Priprema za Sveto Pričešće je bio životni proces ispunjavanja zakona i odbrana od svakog greha.[4]
A da li ovo pravilo važi i za savremene pravoslavne hrišćane koji ne ispunjavaju Zakon i ne čuvaju se greha? Kako može čovek da zna koji ipunjavaju a koji ne ispunjavaju? To im ne piše na čelu i ne može se videti golim okom već je za to potrebna ispovest.
Članak Njegove Svetosti se završava rečima: Razume se samo po sebi da naši vernici treba da budu upućeni da se često pričešćuju, ali pod uslovom da se neprekidno staraju za čistotu duše, održavanje duhovnog posta, čuvajući srce i oči, uši i čula od svega grešnog, a ne samo da drže telesni post.[5] Postavlja se opet pitanje da li mogu da se često pričešćuju i oni koji ne ispunjavaju ove uslove? I kako sveštenik koji ih pričešćuje zna da li ispunjavaju ili ne ispunjavaju ako ih ne ispoveda?
Sasvim je jasno da Njegova Svetost naglašava duhovni post a ne samo držanje telesnog posta. Tako su učili i Sveti Oci i svaki istinski hrišćanski pravoslavni jerarh. Ali da li Njegova Svetost izostavlja telesni post? Ako izostavlja, a ja ne mislim da izostavlja jer sam uveren da i on održava telesni post, onda je to napuštanje onoga što su Sveti Oci sami i učili i upražnjavali. Potrebno je pročitati i uzeti u obzir i izjavu episkopa Kalista:
Tendencija da se prenaglašavaju pravila koja se
odnose na hranu, i suprotna tendencija da se ta
pravila nipodaštavaju kao zastarela i nepotrebana
su slične i za žaljenje su kao izdaja istinskog
Pravoslavlja. U oba slučaja ravnoteža izmedju
spoljašnjeg i ujnutrašnjeg je poremećena.[6]
U toku od trideset i šest godina, ja sam profesionalno učestvovao u mikrofilmovanju i proučavanju slovenskih rukopisa. Veoma veliki broj njih sadrži učenje, pouke i biografije Svetih Otaca. Nisam video ni jedan jedini tekst koji sadrži učenje ili biografiju ijednog svetitelja u kome bi pisalo da nije održavao i duhovni i telesni post. Sveti Jovan Zaltoust, u svojoj besedi u četvrtu nedelju posta izjavljuje:
Znate da oni koji pozovu nekog cara ili prince
ukrašavaju svoje domove, ali vi, braćo moja, koji
kroz seto Pričešće primate Hrista u svoj
duhovni dom, očistite svoja tela, očistite ga
postom i ukrasite ga skromnošću.
Ali isti svetac, u svojoj homiliji broj 3, govoreći o postu, opominje:
Ja zaista ne govorim o onom postu koji drži
najveći broj osoba; na samo uzdržavanje od mesa
već takodje i od greha.... .... Da ne bismo na kraju,
kada smo održali post izgubili krunu posta,
treba da razumemo šta i na koji način je potrebno
da obavljamo ovu radnju; jer i onaj farisej je
postio, ali posle je otišao prazan i lišen
plodova posta.
Sveti Jefrem Sirin je učio:
Spasitelj je počeo svoju misiju našeg spasenja
postom, Na isti način, svi oni koji hodaju
stopama našega Spasitelja grade na ovom
temelju početak svojih podviga, jer post je
oružje koje je Bog ustanovio. Ko će izbeći
osudu ako ovo zapostavi? Ako je Sam Zako
nodavac postio, kako može iko od onih
koji treba da ispunjavaju zakon biti
izuzet od pošćenja?
Vrlo je moguće da u početku hrišćanske Crkve, za vreme progona hrišćana, pa i za kratko vreme posle toga, nije zahtevana specijalna priprema za prijem Svetog Pričešća. Potvrda toga je Egerijin opis njenog hodočašća u Svetu Zemlju. To je najstariji sačuvani putopis u kome je opisan liturgijski život u Jerasulimu i Svetoj zemlji na kraju četvrtog i početku petog veka. Napisan je posle 394 ali pre 404 godine. Egerija često pominje da su ona i njeni pratioci primali sveto Pričešće, ali ne pominje ikakvu pripremu.
Na drugoj strani, Apostol Pavle pominje potrebu ako ne i zahtev za neku pripremu za primanje svetog Pričešća. U Prvoj poslanici Korinćanima on piše o ustanovljenju Evharistije, a onda opominje:
Tako onaj koji nedostojno jede ovaj hljeb ili pije
čašu Gospodnju, kriv je tijelu i krvi Gospodnjoj.
Ali čovjek da ispituje sebe, onda od hljeba da jede
i od čaše da pije. Jer koji nedostojno jede i pije,
sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega.
Za to su medju vama mnogi slab ii bolesni, i dovoljno
ih spavaju.
(Prva poslanica Korinćanima 11:27-30)
Već godine 391. na Saboru u Kartagi, post je izričito naveden kao uslov za primanje Svetoga pričešća. Na veb-stranici Gde Gospod Gradi Učenike, može se pročitati:
Rani hrišćani su povezivali post sa
pokajanjem i očišćenjem (Sv. Matej
6:16; Sv. Mark 9:29). U toku dva veka
postojanja, Hrišćanska Crkva je
zavela post kao dobrovoljnu pripremu
za primanje u svete tajne Pričešća i
krštenje i za rukoploženje sveštenika.[7]
Ako je u toku četiri veka hrišćanima bilo dozvoljeno da primaju Sveto pričešće sa malo ili nimalo pripremanja, obaveza da poste i da se ispovedaju postoji šesnaest vekova. Koliko mi je poznato ovaj novi poredak je otpočeo negde u 1950-tim godinama od strane Pravoslavne Crkve u Americi. Kao opravdanje za to kažu da je tako bilo u početku hrišćšanstva.
Ako se prihvate njihovo rasmatranje i argumenti, onda treba da napustimo mnogo toga što se sada radi, a nije se radilo u početku. Simvol vere, koji sadrži najosnovnije dogmate naše vere, nije postojao u prva tri veka. Formulisan je u četvrtom veku, na Prvom Vseljenskom Saboru u Nikeji 325 godine i Drugom održanom 381 godine u Carigradu. Da li je zbog toga nevažeći? Odluke drugih Vaseljenskih Sabora, liturgije svetog Jovana Zlatoustog, Vasilija Velikog i Grigorija Dvojeslova nisu služene niti su postojale u prva tri veka. Sve tri su nastale u četvrtom veku. Da li ih onda ne treba služiti? Divne stihire koje se pevaju na našim bogosluženjima i molitve koje se čitaju nisu postojale u prva tri veka. Da li onda da ih izostavimo i odsad ih ne pevamo i ne čitamo? A kako je sa kanonima i pravilima koja su nastala u toku vekova, a nisu postojala u prva tri veka? Da li važe ili ne važe? Na drugoj strani, u početku su se i apostoli i episkopi njihovi naslednici ženili, a sada o tome nema ni govora.
NJegova Svetost Patrijarh Pavle u ranije pomenutom članku objašnjava zašto je drevnim hrišćanima bilo dozvoljeno da primaju sveto Pričešće bez pripreme:
NJih su zvali “sveti” i oni su zaista bili sveti
jer su se čuvali od svakoga greha i znali su da
“onaj koji geši rob je greha” da greh odvodi
osobu od Boga, kvari dušu i čini je nesposobnom
za primanje Svetog pričešća.[8]
Pitanje je da li su svi oni koji se danas često pričešćuju, a bez ikakve pripreme, sveti? Ko odlučuje da li su sveti ili ne? Kako sveštenik koji ih pričešćuje zna da se radi o svetima? Koliko nas koji smo ovde sme da istupi i izjavi da se čuvao od svakoga greha?
Jedan zagovarač čestog pričešćivanja, odbio je da ispovedi jednu svoju parohijanku. Evo šta mi je ona rekla, u prisustvu još jednog srpskog pravoslavnog sveštenika i nekoliko maldih osoba:
Pripremila sam se za sveto Pričešće molitvom
i postom. Moji roditelji su me naučioi da je to
ispravan način pripremanja.za prijem svetog
Pričeššća. Na dan kada sam došla da se
pričestim. zamolila sam tutora da ode u
oltar i pozove sveštenika da me ispovedi.
Sveštenik je došao i pitao me šta želim.
Rekla sam mu da sam se pripremila da
primim sveto Pričešće, ali još treba
da se ispovedim. O n me je ljutito zapitao:
“Ko ti je rekao da se pripremaš? Kako
možeš ti ili iko drugi da se pripremi
za prijem svetog Pričešća? To je dar
Božiji i niko ne može da se za isti pripremi!”
U redu! Sveštenik je bio u pravu kada je mladoj ženi rekao da je sveto Pričešće dar Božiji. Ali da li je pogrešno ako pokazujemo svoje poštovanje i zahvalnost za dar ulažući napore da makar za vreme posta živimo bogougodnim životom, ako to ne činimo u toku celog života? Ne kažem da ne treba da se trudimo da živimo bogougodnim životom i kada nije post.Ali ako mi ne možemo da živimo takvim životom ni u kratkom vremenu posta, kako ćemo živeti takvim životom celog svog života?
Sveštnik je bio u pravu kada je mladoj ženi rekao da nas naša priprema ne čini dostojnim da primimo sveto Pričešće. U pravu je bio kada joj je rekao da ne možemo nikada biti pripremljeni. Ali zar nije potrebno da učinimo iskrene napore da se pripremimo koliko je moguće? Gospod sigurno vidi i ne odbacuje naš iskren pokušaj da budemo bolji, makar za vreme posta. Vežbajući na taj način samodisciiplinu, samoodricanje i samopoboljšanje, možda će nam biti lakše da i izvan vremena posta budemo makar malo bolji nego što smo inače.
Ako je sveštenik mislio da je uzdržavanje od mrsne hrane bezvredno, nije bio u pravu. Nikakva hrana nije sama po sebi grešna. Naš narod ima izreku: nije greh ono što ulazi, nego ono što izlazi iz usta. Uzdržavanje od mrsne hrane je lakši podvig kojim se osnažujemo za teži, duhovni post. Lakše je odreći se mesa, mleka, sira i jaja nego se odreći zavisti, ogovaranja, ljubomore, oholosti, zlih pomisli, reči i dela. Osim toga, da li su Sveti Oci grešili kada su postili i telesni i duhovni post?
Pored toga, kada je vreme da se vrši pričešće, ovaj sveštenik, kao i svi sveštenici ili djakoni pozivaju narod ovim rečima: Sa strahom Božijim i verom, pristupite.[9]
Zašto i čega treba da se boje pričasnici? Zašto treba da se boje Boga kada pristupaju svetome putiru? Treba li da se boje svetoga Pričešća, Tela i Krvi Hristove. ili toga što se nisu dovoljno pripremili da prime taj najskupoceniji dar?
Jedan srpski pravoslavni sveštenik u Kaliforniji rekao je svome parohijaninu koji je hteo da se ispovedi pre pričešća da su ispovest i prijem svetog Pričešća dve posebne tajne i da se ne obavljaju istovremeno. Otkad su ispovest i prijem Svetoga pričešće dve svete tajne koje nemaju veze jedna sa drugom i da se ne mogu primiti istovremeno? Krštenje i miropomazanje su takodje dve svete tajne, ali se primaju istovremeno, jedna za drugom. U rimokatoličkoj Crkvi nije tako. Miropomazanje, koje oni nazivaju krizma, primana je, bar nekada, kada dete napuni dvanaest godina. Da li smo i kada smo mi usvojili rimokatoličku praksu?
Ne znam da li je ovaj sveštenik sledbenik i vaspitanik nekoliko srpskih episkopa za koje mi jedan prijatelj iz Beograda piše: Neki arhijereji ne dozvoljavaju sveštenstvu da ispovedaju, već vernici primaju sveto Pričešće bez toga. Ipak, ispovest je sveta Tajna. Njegova Svetost nije za ovakvu praksu i zahteva da se Sveta tajna ispovesti obavlja.
Koji su i kakvi su ti arhijereji, makar da ih je samo nekoliko, koji samovoljno ukidaju jednu od sedam svetih Tajni? Prilikom hirotonije oni polažu zakletvu da će čuvati pravoslavnu veru. Ako je ovako čuvaju onda su krivokletnici.
Ne znam da li da se radujem ili da tugujem kada vidim da liturgijska raznoobraznost nije problem samo nas srpskih pravoslavnih vernika u Americi, nego je problem i Srpske Pravoslavne Crkve u starom kraju. Da li smo prihvatili protestansku praksu koja dozvoljava da pojedinci, menjaju i ukidaju dogme i pravila? Sada, eto, i neki naši episkopi samovoljno ukidaju ne samo vekovima staru liturgijsku tradiciju nego i svetu Tajnu ispovesti. Zasad samo jednu, ispovest, a onda će i druge doći na red, jer tako su radili i rade Protestanti na koje se, rekao bih, ovi arhijereji ugledaju.
Jedan veoma jak i ispravan argumenat za olakšavanje pravila o pripremi za česti prijem svetoga Pričešća je činjenica da ga ogromna većina pravoslavnih vernika prima veoma retko. Žalosna je pojava kada za vreme svete liturgije sveštenik ili djakon poziva: Sa strahom Božijim i verom, pristupite, a niko ne pristupa da primi sveto Pričešće. Otuda je potrebno da nadležne vlasti donesu odluku, a ne da pojedini sveštenici - ili kao što je slučaj u jednoj parohiji u Kaliforniji djakon, - donose i nameću svoja pravila o prijemu svetog Pričešća.
U toku svoga postojanja Crkva je vršila potrebne promene i dopune, što je sasvim prirodno. Crkva nije zakrečena školjka, već živi organizam. Samo, promene i dopune nisu uvodjene odlukom pojedinaca, čak i ako su ti pojedinci episkopi, a još manje ako su samo sveštenici ili djakoni, nego su donošene saborno. Kod rimoklatolika je, navodno, jedna osoba, papa, koji dnosi odluke. U Protestantskim zajednicama svako ima to pravo da donosi odluke i promene. U Pravoslavnoj Crkvi odluke su donosile nadležne crkvene vlasti, ne pojedinci već saborno. Mi živimo u društvu gde je uticaj Protestantizma veoma jak. Izgleda da on utiče i na život naše Crkve. Radi toga je od izvanredne važnosti da arhjereji Srpske Pravoslavne Crkve na Arhijerejskom Saboru, bez ikakvog odlaganja, rasmotre ovo pitanje i reše ovaj problem.
U medjuvrmenu, iako je polovina posta prošla, nije za nas kasno da se odazovemo pozivu velikoposne stihire da učinimo sebe boljim pomoću hrišćanskog posta: Gle, dan spsenja se približava:
Sveti, Veliki, Dragoceni post
koga je Gospod ustanovio.
Otpočnimo post čišćenjem
naših duša i tela od svakog zla,
ovo su dani očišćenja.
Ako smo grešii svadjom ili gnjevom,
lažima ili ogovaranjem,
zavišću ili ili kradjom.
osudjivanjem drugih ili pijanstvom,
ili bludom, ili proždrljivošću.
odbacimo, braćo,
sva zla dela koja smo učinili
i prigrlimo iskreno pokajanje
da bismo se približili Bogu
pomoću čestih molitava.
Na drugoj strani, Apostol Pavle pominje potrebu ako ne i zahtev za neku pripremu za primanje svetog Pričešća. U Prvoj poslanici Korinćanima on piše o ustanovljenju Evharistije, a onda opominje:
Tako onaj koji nedostojno jede ovaj hljeb ili pije
čašu Gospodnju, kriv je tijelu i krvi Gospodnjoj.
Ali čovjek da ispituje sebe, onda od hljeba da jede
i od čaše da pije. Jer koji nedostojno jede i pije,
sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega.
Za to su medju vama mnogi slab ii bolesni, i dovoljno
ih spavaju.
(Prva poslanica Korinćanima 11:27-30)
Već godine 391. na Saboru u Kartagi, post je izričito naveden kao uslov za primanje Svetoga pričešća. Na veb-stranici Gde Gospod Gradi Učenike, može se pročitati:
Rani hrišćani su povezivali post sa
pokajanjem i očišćenjem (Sv. Matej
6:16; Sv. Mark 9:29). U toku dva veka
postojanja, Hrišćanska Crkva je
zavela post kao dobrovoljnu pripremu
za primanje u svete tajne Pričešća i
krštenje i za rukoploženje sveštenika.[7]
Ako je u toku četiri veka hrišćanima bilo dozvoljeno da primaju Sveto pričešće sa malo ili nimalo pripremanja, obaveza da poste i da se ispovedaju postoji šesnaest vekova. Koliko mi je poznato ovaj novi poredak je otpočeo negde u 1950-tim godinama od strane Pravoslavne Crkve u Americi. Kao opravdanje za to kažu da je tako bilo u početku hrišćšanstva.
Ako se prihvate njihovo rasmatranje i argumenti, onda treba da napustimo mnogo toga što se sada radi, a nije se radilo u početku. Simvol vere, koji sadrži najosnovnije dogmate naše vere, nije postojao u prva tri veka. Formulisan je u četvrtom veku, na Prvom Vseljenskom Saboru u Nikeji 325 godine i Drugom održanom 381 godine u Carigradu. Da li je zbog toga nevažeći? Odluke drugih Vaseljenskih Sabora, liturgije svetog Jovana Zlatoustog, Vasilija Velikog i Grigorija Dvojeslova nisu služene niti su postojale u prva tri veka. Sve tri su nastale u četvrtom veku. Da li ih onda ne treba služiti? Divne stihire koje se pevaju na našim bogosluženjima i molitve koje se čitaju nisu postojale u prva tri veka. Da li onda da ih izostavimo i odsad ih ne pevamo i ne čitamo? A kako je sa kanonima i pravilima koja su nastala u toku vekova, a nisu postojala u prva tri veka? Da li važe ili ne važe? Na drugoj strani, u početku su se i apostoli i episkopi njihovi naslednici ženili, a sada o tome nema ni govora.
NJegova Svetost Patrijarh Pavle u ranije pomenutom članku objašnjava zašto je drevnim hrišćanima bilo dozvoljeno da primaju sveto Pričešće bez pripreme:
NJih su zvali “sveti” i oni su zaista bili sveti
jer su se čuvali od svakoga greha i znali su da
“onaj koji geši rob je greha” da greh odvodi
osobu od Boga, kvari dušu i čini je nesposobnom
za primanje Svetog pričešća.[8]
Pitanje je da li su svi oni koji se danas često pričešćuju, a bez ikakve pripreme, sveti? Ko odlučuje da li su sveti ili ne? Kako sveštenik koji ih pričešćuje zna da se radi o svetima? Koliko nas koji smo ovde sme da istupi i izjavi da se čuvao od svakoga greha?
Jedan zagovarač čestog pričešćivanja, odbio je da ispovedi jednu svoju parohijanku. Evo šta mi je ona rekla, u prisustvu još jednog srpskog pravoslavnog sveštenika i nekoliko maldih osoba:
Pripremila sam se za sveto Pričešće molitvom
i postom. Moji roditelji su me naučioi da je to
ispravan način pripremanja.za prijem svetog
Pričeššća. Na dan kada sam došla da se
pričestim. zamolila sam tutora da ode u
oltar i pozove sveštenika da me ispovedi.
Sveštenik je došao i pitao me šta želim.
Rekla sam mu da sam se pripremila da
primim sveto Pričešće, ali još treba
da se ispovedim. O n me je ljutito zapitao:
“Ko ti je rekao da se pripremaš? Kako
možeš ti ili iko drugi da se pripremi
za prijem svetog Pričešća? To je dar
Božiji i niko ne može da se za isti pripremi!”
U redu! Sveštenik je bio u pravu kada je mladoj ženi rekao da je sveto Pričešće dar Božiji. Ali da li je pogrešno ako pokazujemo svoje poštovanje i zahvalnost za dar ulažući napore da makar za vreme posta živimo bogougodnim životom, ako to ne činimo u toku celog života? Ne kažem da ne treba da se trudimo da živimo bogougodnim životom i kada nije post.Ali ako mi ne možemo da živimo takvim životom ni u kratkom vremenu posta, kako ćemo živeti takvim životom celog svog života?
Sveštnik je bio u pravu kada je mladoj ženi rekao da nas naša priprema ne čini dostojnim da primimo sveto Pričešće. U pravu je bio kada joj je rekao da ne možemo nikada biti pripremljeni. Ali zar nije potrebno da učinimo iskrene napore da se pripremimo koliko je moguće? Gospod sigurno vidi i ne odbacuje naš iskren pokušaj da budemo bolji, makar za vreme posta. Vežbajući na taj način samodisciiplinu, samoodricanje i samopoboljšanje, možda će nam biti lakše da i izvan vremena posta budemo makar malo bolji nego što smo inače.
Ako je sveštenik mislio da je uzdržavanje od mrsne hrane bezvredno, nije bio u pravu. Nikakva hrana nije sama po sebi grešna. Naš narod ima izreku: nije greh ono što ulazi, nego ono što izlazi iz usta. Uzdržavanje od mrsne hrane je lakši podvig kojim se osnažujemo za teži, duhovni post. Lakše je odreći se mesa, mleka, sira i jaja nego se odreći zavisti, ogovaranja, ljubomore, oholosti, zlih pomisli, reči i dela. Osim toga, da li su Sveti Oci grešili kada su postili i telesni i duhovni post?
Pored toga, kada je vreme da se vrši pričešće, ovaj sveštenik, kao i svi sveštenici ili djakoni pozivaju narod ovim rečima: Sa strahom Božijim i verom, pristupite.[9]
Zašto i čega treba da se boje pričasnici? Zašto treba da se boje Boga kada pristupaju svetome putiru? Treba li da se boje svetoga Pričešća, Tela i Krvi Hristove. ili toga što se nisu dovoljno pripremili da prime taj najskupoceniji dar?
Jedan srpski pravoslavni sveštenik u Kaliforniji rekao je svome parohijaninu koji je hteo da se ispovedi pre pričešća da su ispovest i prijem svetog Pričešća dve posebne tajne i da se ne obavljaju istovremeno. Otkad su ispovest i prijem Svetoga pričešće dve svete tajne koje nemaju veze jedna sa drugom i da se ne mogu primiti istovremeno? Krštenje i miropomazanje su takodje dve svete tajne, ali se primaju istovremeno, jedna za drugom. U rimokatoličkoj Crkvi nije tako. Miropomazanje, koje oni nazivaju krizma, primana je, bar nekada, kada dete napuni dvanaest godina. Da li smo i kada smo mi usvojili rimokatoličku praksu?
Ne znam da li je ovaj sveštenik sledbenik i vaspitanik nekoliko srpskih episkopa za koje mi jedan prijatelj iz Beograda piše: Neki arhijereji ne dozvoljavaju sveštenstvu da ispovedaju, već vernici primaju sveto Pričešće bez toga. Ipak, ispovest je sveta Tajna. Njegova Svetost nije za ovakvu praksu i zahteva da se Sveta tajna ispovesti obavlja.
Koji su i kakvi su ti arhijereji, makar da ih je samo nekoliko, koji samovoljno ukidaju jednu od sedam svetih Tajni? Prilikom hirotonije oni polažu zakletvu da će čuvati pravoslavnu veru. Ako je ovako čuvaju onda su krivokletnici.
Ne znam da li da se radujem ili da tugujem kada vidim da liturgijska raznoobraznost nije problem samo nas srpskih pravoslavnih vernika u Americi, nego je problem i Srpske Pravoslavne Crkve u starom kraju. Da li smo prihvatili protestansku praksu koja dozvoljava da pojedinci, menjaju i ukidaju dogme i pravila? Sada, eto, i neki naši episkopi samovoljno ukidaju ne samo vekovima staru liturgijsku tradiciju nego i svetu Tajnu ispovesti. Zasad samo jednu, ispovest, a onda će i druge doći na red, jer tako su radili i rade Protestanti na koje se, rekao bih, ovi arhijereji ugledaju.
Jedan veoma jak i ispravan argumenat za olakšavanje pravila o pripremi za česti prijem svetoga Pričešća je činjenica da ga ogromna većina pravoslavnih vernika prima veoma retko. Žalosna je pojava kada za vreme svete liturgije sveštenik ili djakon poziva: Sa strahom Božijim i verom, pristupite, a niko ne pristupa da primi sveto Pričešće. Otuda je potrebno da nadležne vlasti donesu odluku, a ne da pojedini sveštenici - ili kao što je slučaj u jednoj parohiji u Kaliforniji djakon, - donose i nameću svoja pravila o prijemu svetog Pričešća.
U toku svoga postojanja Crkva je vršila potrebne promene i dopune, što je sasvim prirodno. Crkva nije zakrečena školjka, već živi organizam. Samo, promene i dopune nisu uvodjene odlukom pojedinaca, čak i ako su ti pojedinci episkopi, a još manje ako su samo sveštenici ili djakoni, nego su donošene saborno. Kod rimoklatolika je, navodno, jedna osoba, papa, koji dnosi odluke. U Protestantskim zajednicama svako ima to pravo da donosi odluke i promene. U Pravoslavnoj Crkvi odluke su donosile nadležne crkvene vlasti, ne pojedinci već saborno. Mi živimo u društvu gde je uticaj Protestantizma veoma jak. Izgleda da on utiče i na život naše Crkve. Radi toga je od izvanredne važnosti da arhjereji Srpske Pravoslavne Crkve na Arhijerejskom Saboru, bez ikakvog odlaganja, rasmotre ovo pitanje i reše ovaj problem.
U medjuvrmenu, iako je polovina posta prošla, nije za nas kasno da se odazovemo pozivu velikoposne stihire da učinimo sebe boljim pomoću hrišćanskog posta: Gle, dan spsenja se približava:
Sveti, Veliki, Dragoceni post
koga je Gospod ustanovio.
Otpočnimo post čišćenjem
naših duša i tela od svakog zla,
ovo su dani očišćenja.
Ako smo grešii svadjom ili gnjevom,
lažima ili ogovaranjem,
zavišću ili ili kradjom.
osudjivanjem drugih ili pijanstvom,
ili bludom, ili proždrljivošću.
odbacimo, braćo,
sva zla dela koja smo učinili
i prigrlimo iskreno pokajanje
da bismo se približili Bogu
pomoću čestih molitava.
Lansaing, Illinois 9 april 2005
dr Mateja Matejić
protojerej-stavrofor
dr Mateja Matejić
protojerej-stavrofor
[1] . Episkop Maksmos, Our Fasting, in Our Faith, Internet stranica Grčke Pravoslavne Arhiepiskopije u Americi
1
[2] . Orthodox Messenger, Veb-stranica parohije Svetih Jerarha, Champaign, Illinois
[3] The Orthodox Study Bible, Nashville, Tennesee, Thomas Nelson Publishers, 1982:571
[4] Patriarch Pavle of Serbia, On Fasting and Communion, Webstranica Orthodox Research Institute
[5] Patrijarh Pavle, ibid.
[6] Mati Marija i episkop Kalistos, op. cit.: 15
[7] Web-stranica Where God Builds Disaciples.
[8] Patrijarh Pavle, op. cit.
[9] Ja bih više voleo ako bi ovaj poziv glasio: Sa postovanjem za Boga, verom i ljubavlju, pristupite. Cega treba da se boje oni koji pristupaju da prime Sveto pricesce?
1
[2] . Orthodox Messenger, Veb-stranica parohije Svetih Jerarha, Champaign, Illinois
[3] The Orthodox Study Bible, Nashville, Tennesee, Thomas Nelson Publishers, 1982:571
[4] Patriarch Pavle of Serbia, On Fasting and Communion, Webstranica Orthodox Research Institute
[5] Patrijarh Pavle, ibid.
[6] Mati Marija i episkop Kalistos, op. cit.: 15
[7] Web-stranica Where God Builds Disaciples.
[8] Patrijarh Pavle, op. cit.
[9] Ja bih više voleo ako bi ovaj poziv glasio: Sa postovanjem za Boga, verom i ljubavlju, pristupite. Cega treba da se boje oni koji pristupaju da prime Sveto pricesce?
