уторак, 06. септембар 2011.

ŠTA JE TO KARULJA?





Oni koji tamo žive se sa velikim trpljenjem penju i silaze, trpe Gospoda radi, da zadobiju večni život!...» - tako je o Karulji napisao Vasilije Grigorijevič-Barski.

«Odatle, pola sata hoda na istok, nalazi se treće mesto sa skitovima nazvano Karulja.

Put koji vodi do njega je surov i strašan, kakav na svom putovanju još nisam video, jer treba se oko četvrt časa penjati rukama i nogama, izmedju užasnih kamenih provalija, iznad mora, koje se odsijava dole, srce treperi i čovek koji se penje mnogo pazi da se ne oklizne i ne padne u provaliju.

Oni koji tamo žive se sa velikim trpljenjem penju i silaze, trpe Gospoda radi, da zadobiju večni život!...» - tako je o Karulji napisao Vasilije Grigorijevič-Barski.
image


Ali mi dolazimo do Karulje drugim putem a ne tim kojim je išao Barski. On je išao od skita svete Ane, a mi prolazimo Malu Anu, i dolazimo do male betonske izbočine na pristaništu. Ovde se zaustavljaju brodovi koji plove iz Dafne u Kavsokaliviju. Ovo pristanište je zajedničko za Karulju i Katunak. Prošle godine smo stupili na tu može se reći legendarnu zemlju, o kojoj smo slušali mnogo priča, nelišenih nekog nastupa mašte.
image

Otac Stefan Karuljski


Tada nas je na skoro samom pristaništu dočekao neki čudan monah. Posebno čudjenje je izazvala njegova odeća. Obično stanovnici Svete Gore kada putuju zadenu krajeve podrjasnika za pojas, jer je na nekim mestima veoma lako saplesti se o odeću i pasti u neku provaliju. Teško je bilo videti da li je taj monah imao podrjasnik, jer su mu dole virile sportske nogavice koje u Rusiji zbog nečega nazivaju trenerkama. I plus povrh svega njegov izgled je bio potpuno neobavezan.

On je stajao pored nas i nekako se meškoljio, prekidajući pauzu nekim uzvicima. Mi se nismo odmah dosetili da je pred nama poznati arhimandrit Stefan, koga su karuljski stanovnici prozvali «papa-kralj». Taj naziv se pročuo zbog smutnih proroštava oca Stefana da će on biti kralj Srbije, i za njim će ili leteti avionom ili ploviti podmornicom. Tome razume se niko ne veruje, iako oca Stefana poštuju zbog njegovih predjašnjih podviga koji nisu plod mašte. On, otac Stefan je glavni karuljski dugogodišnji stanovnik.

Retko ko može verovatno tačno da kaže koliko je on ovde proveo godina. Još je teže odrediti njegove starosne godine. A monasi ne vole nepotrebna pitanja. I zato teško ko može da kaže koliko on ima godina. Ali verovatno ima dosta pošto je današnji patrijarh Pavle bio djakon kod oca Stefana u Srbiji. I još se za oca Stefana zna da je služio u četničkoj vojsci, a to je bilo pre više od pedeset godina.

Konačno smo shvatili ko je pred nama zbog njegovog visokog rasta i dugoj sedoj kosi. Kažu da je bio veoma snažan u mladosti. Takvim smo ga videli na fotografijama, takvim su nam ga opisivali razni svetogorski pripovedači. Uskoro je razjašnjen i uzrok starčeve rastrojenosti. Tri dana pre našeg dolaska potpuno je izgorela njegova kelija zajedno sa crkvom i velikom bibliotekom. Poznato je da je otac Stefan doneo u svoju keliju glavu Nikodima Karuljskog i ne zna se da li je ona ostala posle požara.

To će nam objasniti kasnije. Kao i to, da je pre oca Stefana u izgoreloj keliji živeo otac Sofronije (Saharov) – poznati autor knjige o prepodobnom Siluanu. Kasnije ćemo sresti «papu-kralja» na brodu koji je plovio u Dafni gde je krenuo kako bi napustio Svetu Goru, ali ga je vratio jedan mladi srpski Karuljac. Na brodu je otac Stefan bio u centru pažnje, i veliki broj putnika medju kojima i stranci hrlili su k njemu. I svima je pokazivao fotografiju iz kalendara na kojoj su se videli srpski vojnici i o tome bi kratko prokomentarisao na srpskom jeziku. Pomislili smo da započinje svoju misiju u Srbiji, koju nije ostvario te godine, već sledeće posle ponovljenog požara koji je zapečatio sve gradjevinske napore.
imageimage

Otac Stefan Srbin Karuljski
 (klikni na sliku za veću)


Posle odlaska dovoljno brzo je stigla vest da je «papa-kralj» obučio u Srbiji jednog tamošnjeg episkopa s primenom fizičkih sredstava. Verovatno je episkop imao potrebu za datom lekcijom. Završavajući priču o «papi-kralju» želimo naravno da primetimo da njegovo ponašanje i njegove priče izazivaju divljenje i osmeh, ali ne treba zaboraviti da je medju Karuljcima to podvižnik sa najvećim stažem, i žitelji slobodnog karuljskog bratstva očekuju njegov neizbežan povratak nimalo u to ne sumnjajući. I bez obzira na bilo kakve ispade Karuljci ga smatraju podvižnikom.

A to je Bogu poznato a ne nama grešnima. Istina, kasnije sam saznao da otac Stefan boluje od skleroze, bolesti rasprostranjene u svetu, i ne treba se nadati njegovom povratku iz srpskog manastira gde živi pod nadzorom svojih rodjaka-monahinja. Mi u vreme ta dva susreta nismo uspeli da porazgovaramo sa ocem Stefanom, da li zbog toga što srpski podvižnik nije znao srpski jezik, ili zbog tajanstvenog odsustva želje za tim. Želim još da dodam da se za mnoge svetogorske monahe smatralo da su u prelesti ... Kada smo došli ovoga puta očekivala nas je tužna vest koja nas je još više ogorčila: izgorela je jedna od najboljih crkava na Svetoj Gori – crkva svetog Inokentija Irkutskog s pomoćnim oltarem posvećenim prepodobnom Davidu Solunskom. Ovo je kelija oca Simeona. Prilikom drugog dolaska sreli smo ga još u Dafni.

Kao i uvek, došlo je do radosnog upoznavanja. Ja sam se već minimalno četiri puta upoznavao sa ocem Simeonom, i svaki put bi me ispitivao sa velikim interesovanjem. To je očigledno karakteristika svih Svetogoraca. Zbog njhivog odmerenog života i uopšte malom broju poklonika iz Rusije, oni mogu da vas zaborave, i kada ponovo dodjete kroz godinu dana, teško vas se sete i to ne uvek uspešno. To nije ni blizu taktične lukavosti već pre svega svedoči o njihovoj odvojenosti od sveta. Iako može da bude u pitanju i preterani umotr zbog malo spavanja. Ponovo plovimo pored strmih litica na kojima su prilepljene izdaleka jedva primetne male karuljske kelije.

Pre sto godina ovde je takodje plovio jedan brod, sa čijeg pramca je jedan ruski monah sa divljenjem gledao na te kelije. Pored je stajao Nemac, koji se čak nije ni čudio, već prosto nije verovao da tu stanuju ljudi. Zar se može živeti u takvoj keliji nad provalijom? Očigledno je ruski monah znao nemački i započeo je diskusiju s njim, ubedjujući ga da tamo žive pravi monasi. I odjednom je njihova diskusija bila razrešena na neobičan način, iz jednih vratanaca se napolju pojavila sedokosa glava podvižnika, ukrašena dugom belom bradom. Nemac je bio poražen.
image

U hramu svetog

Inokentija Irkutskog


Pomažemo ocu Simeonu da natovari mnogobrojne pakete za Karuljce i razgovaramo o tome da prošle godine nismo ni ušli u 1tu crkvu, a drugi put, kome se uvek nadamo, Bog nije otvorio. Tu crkvu je izgradio poznati podvižnik shimonah Inokentije Sibirjakov, bivši sibirski trgovac zlatom, koji se upokojio 1901. godine. On je pružio veliku pomoć prilikom izgradnje Andrejevske crkve, koja je završena godinu dana pre smrti oca Inokentija. Opisi skita nam govore i o grobu tog oca pored skita. Može se zamisliti i lepota karuljske crkve. Sada se može samo zamisliti.

Zatim se u toj keliji podvizavao drugi poznati podvižnik – otac Partenije. I o njemu, avaj, možemo da se samo malo prisetimo. Kako je vreme i nerad progutalo mnogo toga ...A to žitije, završeno na jedinom mestu na svetu gde se ne radjaju već samo umiru, bez sumnje bi moglo da ukrasi Svetogorski Paterik. Poznato je samo da je on bio veliki knez2 i prema njegovom sopstvenom sećanju, igrao se u detinjstvu sa budućim grčkim kraljem Georgom II. Mnogi svetogorski monasi su osećali kako je od njega dolazilo blagouhanje ... Samo dve činjenice ...A šta je izmedju njih?

..Može se samo nagadjati: smirenje, dobrovoljno siromaštvo i mnogi podvizi. «Kada mi je otvorio vratanca svoje kelije, ugledao sam ga pred sobom kao simbol pobede nad ovozemaljskom slavom i sujetom. Aristokratska, blagorodna figura, odevena u pocepanu rasu» (Arhimandrit Heruvim «Iz udela Majke Božije»). Posle oca Partenija u toj keliji se podvizavao otac Simeon, a zatim jeromonah Serafim rodom s Dalekog Istoka, čiji učenik je bio i otac Simeon, koji danas preživljava takvu tragediju.
image

Česna glavastarca Teodosija


Penjemo se dalje i dospevamo u keliju o.H. Kada smo prvi put dolazili nismo ga tu zatekli, ali sada je tu. Prima nas s radošću. U njegovoj keliji nas očekuje radosno otkriće. Ugledali smo glavu poznatog karuljskog starca – shiarhimandrita Teodosija, bivšeg predavača Kazanjske duhovne akademije, koji je došao na Svetu Goru krajem 80-ih godina XIX veka i otišao ka Gospodu 1938. godine.

Otac H. nam dozvoljava da fotografišemo starčev naprsni krst sa česticom Životvornog Krsta Gospodnjeg, i česnu glavu tog podvižnika. O.H. je jedan od najstarijih žitelja tog skita, sam je dobar fotograf i još i jedini sakupljač istorijskih činjenica o Karulji. On je ovde proveo više od 20 godina. Kažu da je nekad bio policajac, čuvao je predsednika, i evo sada je na Karulji. Plameno voli svoj narod – Grke, ili tačnije Jeline kako ih naziva. Ali ta ljubav prema svom narodu, koji je velik prema svojim zaslugama, ne umanjuje u njegovim očima i druge narode, već se kao voda iz prepunjenog suda izliva napolje i napaja sve koji ga okružuju.

Ovaj shimonah voli Ruse: a kako da ih ne voli, kad je još nedavno praktično cela Karulja bila ruska i fotografije mnogih njenih predstavnika se verovatno čuvaju negde u njegovim arhivama. On ima mnogo prijatelja u Rusiji, i posle upoznavanja sa ocem H. treba da ispunimo dug ljubavi: da razvezemo pakete u Danilovski manastir, u Lavru. Pomislite samo da je on četiri puta bio na Solovkama (da se mi postidimo), i bio je praktično svuda u Rusiji, čak i u Irkutsku i na Dalekom Istoku. Da ...A učeni monasi osporavaju i ukoravaju grčki nacionalizam, današnji i predjašnji. On zaista ima svoje mesto i ne mali snagu, i s tom štetnom pojavom ćemo se još sresti ovde, na Svetoj Gori ...Ali stvar je očigledno pre svega u blagočestivosti, i ni u čemu drugom.

U keliji o.H. pre njega se spasavao divni starac, molitvenik, otac Nil – «stari ruski isihasta koji uopšte nije znao grčki jezik», - tako je o njemu napisao arhimandrit Heruvim. Idemo dalje. Evo i same kelije starca Teodosija. Ovde se nalazi crkva Svete Trojice. Prošle godine smo srećno došli na vaskršnju Liturgiju, koja se poklopila sa praznikom prep. Serafima Sarovskog. Služili su naši ruski oci, koji su tamo privremeno boravili. Prilazeći ka toj keliji, nevoljno se podsećaš reči iz knjige Majevskog, koje su se urezale u čudnovatu i jogunastu, često nepokornu ljudsko sećanje, koje nam ponekad donosi neočekivanu radost. Ti starčevi opisi nam otkrivaju sve što može i treba da bude otkriveno: «Iza vratanaca su se čuli starački koraci, zaškripao je odškrinut zasun – i potom sa pozadinom mračnog četvorougaonika otvorenih vrata, pojavilo se pred nama predivno lice starca-pustinjaka, jedno od najlepših ljudskih likova koje sam nekada mogao da vidim u životu ...Ono je bilo čisto, otvoreno, obasuto belim kao ovca vlasima. Sa istom takvom belom bradom, koja je padala na staru monašku rasu. Ali ono što je bilo najlepše i najočaravajuće na tom svetlom staračkom licu su bile svetle i jasne oči, kojima kao da je grlio i privlačio k sebi svakoga ko mu se približavao. Privlačan je bio i njegov dobar, dečje nežan osmeh, koji kao da je ozarivao sve okolo nekom neovdašnjom tihom svetlošću, koja nije imala ništa zajedničko sa sunčevom svetlošću, darežljivo se izlivajući na predivnu svetogorsku prirodu».

Kelija oca Teodosija je u periodu njegovog života na Karulji postala kao lokalni centar. Ko god bi posetio ova mesta, obavezno je ostavljao opis svog susreta sa ocem Teodosijem. Bio to pisac Zajcev ili unijatski monah. Ali nažalost, ti opisi malo šta govore o ocu Teodosiju. Otac Teodosije je rodjen 1869. godine u Saratovskoj guberniji, u zemljoradničkoj porodici. Po završenom učenju u seoskoj školi Vasilije (tako mu je bilo misrko ime) je pozvan u duhovnu školu na državni račun. Od tog momenta počinje put, kojim su prošli mnogi obrazovani ruski jerarsi, koji potiču iz zemljoiradničjih porodica. Starac je završio svoje obrazovanje u Kazanjskoj duhovnoj akademiji. Zatim je pet godina bio inspektor u Vologodskoj seminariji, posle čega je napustio svet i otišao na Svetu Goru. Tu je počelo drugo ozbiljno i dugotrajno učenje. Starac je pričao svome učeniku, shimonahu Nikodimu, o svojoj borbi samo sa jednom strašću – gnevom. Na Svetoj Gori je otac Teodosije (tada još Teofan) pošao putem ruskog kelijskog monaštva i stupio je u poznatu keliju svetog Nikolaja, ovde nazvanu Belozerka.

Tu je proživeo tri godine, neumorno se boreći sa svojom strasti – gnevom, i uvideo je da nije mogao da je pobedi. I starac se tada uputio kod poznatog podvižnika tog vremena jeroshidjakona Lukijana, koji je živeo u keliji blizu Pantelejmonovog manastira. Taj djakon, poznat u Pantelejmonovom manastiru kao slikar, učenik duhovnika Jeronima, bio je dostojan takvog izbora jer je bio veoma surov po karakteru, i poslušanje je za njega bio najbolji način da zadobije smirenje. Budući Karuljac se trudio da sve istrpi, ali je ponekad upadao u uninije i slušao sledeće: «Zašto si klonuo duhom». Budući starac je uspeo da izdrži samo pola godine. Dalje je njegov put vodio u otšelnička mesta na Kapsalu. Ovde je vodio pravi otšelnički život, jeo je malo supe sa suvarcima i tihovao. Ali kada bi se po običaju sakrio od posetilaca, odjednom bi kroz vrata čuo reči jeromonaha iz andrejevskog skita: «Nećeš ti ostati sedeći u svom bezmolviju – gde je tvoja ljubav prema bližnjima?». Otac Teodosije se zamislio. Odlučio je da savlada taj put kojim nije mogao da prodje – ponovo se vratio kod oca Lukijana. Ali ovoga puta je izdržao samo pola godine. Trudio se da sve istrpi, ali nije izdržao: «lečih Vavilon i ne iscelih se» - govorio je njegov starac. Starac je bio očajan: shvatio je da ne može da izdrži istinsko poslušanje i odlučio je da proba život u opštežiću, koji predstavlja prvi stepen u otšelničkom životu. Organizovao je na Kapsali nešto slično malom skitu koga su činila trojica monaha, koji su svake nedelje birali iz svoje sredine najstarijeg i slušali ga kao igumana.

Ali samostalno oformljen skit se brzo razvijao. I podvižnik je odlučio da vodi samostalan život po-otšelnički, pribegavajući k duhovnim savetima staraca. Jedan od takvih staraca, kojima se obraćao otac Teodosije, bio je jeroshimonah, po imenu takodje Teodosije (+25.maj 1903.g), koji je dostojan da ukrasi istoriju Svete Gore ne samo svojim poreklom, već i svojim monaškim životom. Taj otac Teodosije je bio Gruzin i živeo je u gruzijskoj keliji apostola i jevandjeliste Jovana Bogoslova u Iverskom manastiru. U svetu je bio knez Teodor Georgijevič Eristov. Njegov rod je još u drevnoj istoriji puno darovao Svetu Goru. U vreme prepodobnog Atanasija, njegovi poslušnici su bili poznati Gruzini, koji su još za njegova života osnovali Iverski manastir. Prvi je bio monah Jovan (Varasvače), poznati pukovnik iverskog cara Davida Kuropata, drugi njegov sin, u monaštvu Jeftimije, i konačno treći – knez Tornikije, iz čijeg roda potiče i gruzijski monah. Knez Tornikije je ušao u istoriju Svete Gore po tome što je po naredbi grčke carice i po blagoslovu prepodobnog Atanasija bio prinudjen da rasu zameni sa ratnom opremom i ponovo postane privremeno pukovnik3 . Ali pobeda je bila ostvarena, i knez se ponovo vratio u manastir, gde je i završio svoje ovozemaljsko stranstvovanje.

Njegov daleki potomak, starac, poznati duhovnik gruzinskog bratstva, završio je svoj životni put pored Iverskog manastira. Naš jeromonah Teofan je proživeo na Kapsali, učeći se nekoliko godina kod staraca, budući prinudjen da često menja kelije. Jednom je čuo da se u skitu Vasilija Velikog, gde je Pajsije Veličkovski započeo svoj monaški put, nalazi starac, koji je veoma napredovao u neprekidnoj molitvi. Uskoro se ruski monah preselio na Katunaki i pronašao velikog učitelja molitve isihasta Kalinika. Otac Teodosije je na Karulji završio svoje stranstvovanje po svetogorskim kelijama. Ovde mu je bilo sudjeno da proživi dosta dugo, do same smrti. Preselio se na Karulju 1914. godine, a otišao ka Gospodu 2. oktobra 1937. godine. Kelija svete Trojice je bila izgradjena od novca koji je dobijen od igumana Pantelejmonovog manastira Misaila. Drugi pomoćni oltar je posvećen Pokrovu Majke Božije. Po molbi priložnika takodje se posebno praznovao dan prep. Sergeja Radonješkog i prep. Atanasija Atonskog 5 jula. Keliju je 1917. godine osveštao poznati svetogorski otšelnik, o kome ću nadam se uspeti nešto da ispričam na drugom mestu. Očigledno je da je period sporova o Imenu Božijem zatekao oca Teodosija na Katunakama. On je morao da odigra veliku ulogu u tim sporovima.

Zapravo, on je upoznao starca – bezmolvnika Kalinika, sa postojanjem tih sporova. Otac Kalinik je napisao veliki rad na temu tih sporova, koji se po predanju veoma svideo našem caru. Ni ja, ni moji saputnici nismo imali prilike da čitamo radove oca Teodosija po pitanju sporova o Imenu Božijem, ali znamo da mu je bila dodeljena povelja od strane Svetog Sinoda i kao blagoslov je dobio na poklon ikonu Svemilostivog Spasitelja. Ali imali smo prilike da držimo u rukama knjigu koju je napisao u odbranu starog kalendara. Ona se zove: «Učenje Pravoslavne Crkve o Svetom Predanju i njen odnos prema novom kalendaru». Autor nije naznačen, ali je napisano da su je sastavili svetogorski revnitelji blagočestivosti. Hvala ocu Teodosiju.
image

Kelija Roždenstva Hristova


Posle oca Teodosija ovde se podvizavao i njegov učenik Nikodim, takodje poznati ruski starac, koji je posebno poštovan u ruskoj emigraciji. Majevski opisuje svog putovodju, koji mu je ukazao na put ka starcu, još kao mladom, kao «što koza skače s kamena na kamen». Ali prošle su godine u podvigu i molitvi, i on sam je postao poznati starac, kome su se za savet i pomoć obraćali mnogi američki jerarsi.

Kraj ovog svetog starca opisuje Pavle Rak u svojoj knjizi «Približavanje k Svetoj Gori». Bog mu je na kraju života darovao bolesti, koje je starac primao kao blagodat. Starac je sve zaboravio: i svoju daleku prošlost u Rusiji, i mnogo toga iz svog predjašnjeg svetogorskog života, i čak i sve molitve, tako da je za njega ostala samo jedna molitva: «Gospode Isuse Hriste, pomiluj me». I te reči su mu bile potpuno dovoljne. To je nauk i za nas koji se nadamo da ćemo biti uslišeni u svom mnogoglagolanju.
image

Spuštanje do Karulje


Dalje Karulja postaje prava Karulja, koja nam je poznata po mnogim opisima. Po celom putu koji je otac Heruvim nazvao «moskovska ulica» protežu se lanci. Bez njih bi hodati ovde bilo veoma opasno verovatno i iskusnim alpinistima. Po lancima ovde može da prodje svako, i opisani «svakakvi užasi» se blago rečeno preuveličavaju. Može se pasti samo ako se ispusti lanac iz ruku. I pored toga, domaćin kelije, u koju nas je «prospekt» doveo, monah Pahomije, završio je svoj ovozemaljski put upravo na taj način – njegovo telo su izvadili iz mora.

Razume se, niko ne zna šta se zaista desilo. Bilo je to pre dvadeset godina, i očigledno je da je ova kelija od tada pusta. Čini se da nema nijednog ugla u njoj koji nije podložan rušenju. Kažu da je «vreme najbolji lekar», ali je ono i najbolji rušitelj. Karulja koja je opustela u periodu opadanja svetogorskog monaštva u XX veku danas se postepeno ispunjava monasima i onima koji tragaju za monaškim životom. Možda ćemo jednom sresti žitelja kelije Hristovog Rodjenja. «Moskovska ulica» nas dovodi u keliju Srbina – shimonaha S., koji je postao naš dobar poznanik.

Evo velike srpske zastave – odmah se zapaža da se ovde poštuje slavna istorija slovenskih naroda. Ne tako davno ovde se podvizavao Datčanin – jeromonah Antonije, koji je sastavio po sadržaju retku knjigu «Žitija svetogorskih podvižnika blagočestivosti XIX veka». Oni, koji smatraju da su prošla vremena velikih podvižnika, može da pročita u ovoj knjizi žitija jeroshimonaha Arsenija, Hadzi-Georgija, Pahomija-Srbina i drugih, koji po svojim podvizima ništa ne zaostaju za drevnim Svetogorcima. Tako da nije stvar u tome da nisu ta vremena, već u tome da mi nismo ti.

Da bi videli šta je to Sveta Gora i prošli vek, otvorimo knjigu monaha Vsevoloda Filipjeva: «Kada je u Slovačkoj uspostavljena sovjetska vlast, on (jeromonah Sava, bivši žitelj Dzordanvilskog manastira) je morao da primi na sebe podvig jurodstva. Tokom tri meseca ništa nije jeo, sem Svetih Tajni, koje je svakodnevno upotrebljavao posle Liturgije. Potom je oslabio post, ali ipak tokom poslednje tri godine svog života nije jeo čak ni hleb niti je pio čaj, već se hranio samo nesoljenim barenim krompirom, i to ne svakodnevno, nego na svakih pet dana».

Tako da je filozofiranje o savremenom slabom čoveku – lukavstvo, koje nas čini žiteljima ovozemaljskih udobnosti, čiji udeo je trulež i prolaznost, a ne žiteljima, iako budućih, večnih nebeskih obitelji. Na samim vratima kelije dočekuju nas dve lobanje – ostaci onih koji su se ovde ranije podvizavali. To je podsećanje na smrt, koje je potrebno i monahu i mirjaninu. Na jednoj od njih se još može pročitati i ime – Josif. Tada mi ono ništa nije govorilo. Glava, ostaci koji se ovde mogu dosta videti na Svetoj Gori. O.S. takodje ništa nije mogao da kaže o svom prethodniku. Ali pre jedno godinu dana otvorio sam novine «Moskovski spiskovi». I pročitao sam kratak članak ovde već upokojenog Krasovskog, koji je bio potpisan sa «Putnik». Ovaj članak je postao značajan za druge knjige koje su napisane o Svetoj Gori. Nije važno što je autor nepravilno napisao ime Karulja i iz nekog razloga umesto «a» napisao «o». Kakva sam samo izvrtanja te reči imao prilike da sretnem u literaturi. I Kurulja, i Karule. Očigledno je to mesto postalo toliko legendarno, da je njegovo ime postalo tema foklornog stvaralaštva. Savetnik tog članka, Krasovski je bio očaran Karuljom. «To su divlji ljudi, po evropskom izgledu, to su veliki podvižnici, po današnjem pogledu na svet, to su sveti filozofi, po mom mišljenju, koji skoro ne opšte sa svetom. Ja sam prvi od «inteligentnih» odlučio da oprobam to akrobatsko putovanje i bio sam u potpunosti nagradjen za njega tim dubokim, neizbrisivim utiscima, koji su na mene ostavili priroda i ljudi».

On je obilazio sve lokalne manastire, kojih je izbrojao trinaest, i pored toga je saznao da se na teško dostupnim mestima nalazi još toliko, obišao je sve podvižnike i toliko se zbližio sa njima, da su mu oni ispričali sve lokalne karuljske tajne. Dopisnik, koji je u potpunosti izgubio lik inteligentnog čoveka, želeo je da ostane ovde nekoliko nedelja, ali nije mogao – požurivali su ga, i smutio ga je nedostatak sredstava, koji je po mom mišljenju učinio njegov boravak nemogućim. Tako se jednom dopisnik prikrao pored kapijice pored koje smo se zaustavili. I to se nije prikrao iz neke lukavosti ili predostrožnosti, već zato što je trčao bos.

Hteo je da vidi karuljski tunel kojim je stizala hrana. Provirio je kroz otvorena vrata i podario svetu jedno od najboljih opisa svetogorskih podvižnika ...Ugledao je sedokosog starca, koji je sedeo uretu na tablicem okrenutim ka prozoru. Starac se brižljivo spremao za trpezu. To je bio otac Josif, o kome je reklo bi se vreme progutalo sva svedočanstva. Na stolu su pred starcem stajale tri čaše: njegova trpeza se sastojala iz tri jela. «Usredsredjeno je posmatrao u srednju zdelicu, u kojoj je plivao suvarak. Probao je da li je omekanio. Bio je zadovoljan.

Ustao je sa malog tabureta na kome je sedeo, protegao se svom dužinom; njegovo i bez toga strogo, iscrpljeno lice, sa upalim obrazima i slabom bradom, izgledalo je još strožije, a oči su sijale u naboranim očnim dupljama...Prekrstio se i počeo da izgovara obično molitveno pravilo pre jela, završio je, blagoslovio trpezu i već se spremao da sedne na svoj taburet...». Kada se ispostavilo da nije sam – Ipolit Fjodorovič je napustio svoje osmatračko mesto. Starac je najpre neizrecivo začudio kako je tu mogao da se stvori čovek, a potom se strašno obradovao jer su gosti ovde jako retki. «Tako sad me pozovite da nešto pojedem», - predložio je Ipolit Fjodorovič. «Dobro, izvolite, evo sedite na koju klupu, a ja ću stajati. Samo ručak je moj ovdašnji karusljski» - odgovorio je starac. Posetilac je pogledao u prvu čašu od tikve. U njoj su bile dve smokve, očišćene od trnja, i nisu bile veće od grčkog oraha. Pogledao je u drugu čašu i u njoj je bio rastvoren suvarak. A treće jelo se ni po čemu nije razlikovalo od drugog, samo što je suvarak tek nedavno stavljen u vodu te nije uspeo da se razmekša. Smokve su bile slatke i to previše, a suvarci kao suvarci. Ražani. Samo ...»Što niste posolili suvarke?» - upitao je istraživač karuljskog života. «Da, soli nema, sva je izašla.

A ja sam se navikao i bez soli. Suvarak sa smokvom je veoma ukusan, kao sa šećerom». A tom starcu koji je držao takvu karuljsku dijetu je tada bilo 87 godina. I lečio se od grehova takvom dijetom ovde na Karulji oko 30 godina. Eto to je bio shimonah Josif, poreklom donski kozak. «Obradovao mi se otac Josif: nadavao mi je krstiće od čempresovog drveta koje je svojeručno napravio, kao i kašike od veoma jakog maslinovog drveta ručne izrade», - završava svoju priču o poesti starcu dopisnik moskovskih novina. I kako to obično biva, kada sretneš čoveka kome je zaista potrebna pomoć, nema se dovoljno novca. Ipolit Fjodorovič je mogao starcu da da samo pola rublje (pedeset kopejki), kao uostalom i ostalim žiteljima Karulje. I svi su bili neizrecivo radosni: možda će kupiti ulje za kandilo koje je u tom momentu nestalo u celoj Karulji. Ta mala epizoda se desila na tom istom mestu pre sto godina. Naravno otac S. danas ima mnogo bolji nameštaj: mogu da sedne dvoje ili čak četvoro ljudi i da niko ne mora da ustane. Puno sati provodimo u razgovoru sa ocem S.

Na zidovima njegove kelije okačen je veliki broj ikona. On skuplja sva znamenja današnjeg vremena. Kod njega se mogu naći reprodukcije svih čudotvornih ikona današnjeg vremena. Dug razgovor o poslednjim vremenima ... Dalje nas put vodi naviše u keliju velikomučenika Georgija – najstariju karuljsku keliju. «Tamo je izgradjena mala crkva posvećena velikomučeniku Georgiju, i tri kelijice od nekih dobrodeteljnih srpskih pustinožitelja, koji su tamo živeli. U vreme mog stranstvovanja, tu su živeli Grci, i bilo je to mesto trepetnog i podvižničkog života, bilo ih je trojica, jedan jeromonah, drugi monah, i treći crnorizac, živeli su od nešto malo rukodelje, a više od milostinje zbog nepristupačnosti njihovog mesta». Ali nismo ni došli do kelije velikomučenika Georgija, već smo skrenuli na desno i peli se većom strminom u Iversku keliju.

Ovde su nekada živela dva ruska monaha: Aleksandar i njegov učenik Andrej. Kada je umro starac, podvižnik uzvišenog duhovnog života, njegov učenik je upao u prelest i samo što nije poginuo. Jednom su ga našli raspamećenog i tek mu se kratko pre smrti vratila pamet i sve je ispričao. Javio mu se «Hristos», otšelnik mu se poklonio do zemlje i ugledao je jareće noge. Demon se smejao i ušao je u njega kroz usta. To je priča iz karuljskog predanja i mi smo je čuli nekoliko puta. Tu priču opisuje i Pavle Rak u svojoj knizi. Ta kelija je teška za život, i ako se drugi razmeste na malim ravnim pločama, onda ona podseća na sobicu oko koje je strmina. Ako u običnom okruženju ima onih koji se spasavaju u zatvorništvu, onda su ovde svi u nekoj meri zatvornici. Ako čak i nešto jako poželiš, nećeš se baš često penjati u susednu keliju. Ako čak možeš da kupiš nešto u Dafni, onda ćeš najpre razmisliti kako ćeš to dovučeš po litici. Vraćamo se nazad i savladavši nekoliko metara teškog uspona stižemo do srca Karulje – Georgijevske kelije.

Sada imamo vremena da malo odahnemo. Odmarajući, prisećam se da je Karulja bila ruska početkom veka a i posle revolucije. U to vreme je na Karulji bilo 40 žitelja! Danas se Karulja opet puni monasima. Ali koliko ih ovde ima? Pa desetak. A tada ih je bilo četrdeset ...Karulja se smatrala najsurovijim mestom na Svetoj Gori. Jer je još posle potopa ostala stena široka petnaest hvata a visoka dva ili tri puta više, na kojoj je malo mesta poravnato sa velikim trudom, na kome stoji crkva sa kelijama. Tako da tamo piju kišncu i hrane se nekim divljim kupusom koja prirodno radja u kamenim razvalinama.

To mesto je najtiše i najtoplije. Iako se nalazi odmah iznad mora, odatle nema puta ka moru, niti obale, već samo pećine i strašne provalije i visoke stene...». Da, ovde uopšte nema puta ka moru, već je to litica, i s mora takva kelija izgleda kao lastavičino gnezdo koje se neznano kako prilepilo za stenu. Zid kelije je tesno pripijen za stenu, tako da postoji samo uzan prolaz, koji vodi na sam kraj Karulje. I odatle stazica vodi na Katunaki kroz keliju Danielev, kako je zovu Karuljci. U zidu tog malog prolaza nalazi se prozorčić male karuljske kosturnice. Čiji časni ostaci su tamo čuvaju? Otvaramo vrata i ulazimo u portu crkve gde raste nekoliko drveća. Gigantska aloja ili njoj slična neka biljka. Prema Barskom, pored crkve su se nalazile tri kelije, koje su izgradili neki «dobrodeteljni srpski pustinožitelji». Ali sam putnik je već zatekao Grke, «mesto trepetnog života».

Pored grobnice pojemo večan pomen shimonasima Varsonufiju, Pajsiju, Zosimi, Inokentiju i Nikonu. Imamo nešto malo podataka samo o poslednjem. Malo, ali veoma verdnih podataka.
image

Jeromonah Nikon


Jeromonah Nikon je bio carski general, kažu čak adjutant Njegovog Veličanstva. Poslednja granica tog oficira koju je branio bila je ovde na grčkoj zemlji. Ovde je poslednje mesto njegovog služenja, poslednje utvrdjenje kojim je komandovao. Po karuljskom predanju njega je dolazio da savetuje, tačnije plovio je podmornicom jedan bugraski general. Vojskom je komandovao naš general takodje dostojan. Dospela mi je u ruke mala knjižica sa žitijem shimonaha Tihona, čiji učenik je bio celom svetu poznat starac Pajsije.

Tako iz žitija starca Tihona saznajemo da se on petnaest godina podvizavao u pećini na Karulji i nedeljom je odlazio da se pričešćuje u keliju koja se nalazila iznad njegove pećine. Da takvo bratstvo je ovde živelo. Kidamo mahune sa drveta, koje se razgranalo pored kelije – neko nam je objasnio da su to akridi. Pokušavamo da žvaćemo – mogu da se jedu. Ali sada dolazi ono najvažnije – otvaramo crkvu i poklanjamo se njenim svetim ikonama. Koji sve starci nisu dolazili u ovu karuljsku crkvu, koju je još opisao Barski. O tome, ko je sve ovde služio Svetu Evharistiju želim da opišem rečima arhimandrita Heruvima, koji ga je zatekao živog. Oprostite za poduži citat, ali je verovatno malo onih koji se neće rasplakati čitajući ovu malu epizodu: «Zatim sam pošao u isihastirion ruskog askete Nikona.

Otvorila su se vrata, i ugledao sam njegov izuzetan lik. On je prvi napravio poklon i rekao nešto na ruskom. Slušao sam ga ništa ne razumevajući, gledao sam ga i divio sam se. Eto, - razmišljao sam – nebeski čovek, koji se još nalazi na zemlji! Koliko puta bismo želeli da se u životu sretnemo sa takvim ljudima! Verujem da i najtvrdje srce ispunjeno ovozemaljskim pomislima ne može a da ne ostane neuznemireno i ravnodušno pred veličanstvenošću koju odaju divljina tog mesta i mir, bezmetežnost tih ljudi: ono otkriva, smekšava, miluje ...

Kada sam ga zamolio za neki sud, da bih mu stavio malo slatkog od dunje, koje smo obično kuvali, on je odbio. Medjutim popustio je, kada sam počeo da insistiram. Otišao je i doneo mi glineni tanjir. Na prvi pogled se moglo primetiti da ju je koristio više puta. Jasno su se videli ostaci hrane! U prvom momentu sam se zapitao da li se na njega može staviti slatko. Medjutim starac je uvideo moju zbunjenost, osmehnuo se i rekao natucajući na grčkom: - Ja sam pustinjak, pustinjak ja. Stavio sam slatko na tu za nas obične ljude odbojnu tacnu.

Bio sam začudjen strogošću, i potčinjenošću duhu tela i osećanja starog askete. Ko zna, kako će iskoristiti to slatko ... Možda, kao drevne askete, koji su sipali vodu u hranu kako bi ista izgubila svoj ukus, te da se tako ne bi nasladjivali.
image

U sredini fotografije vidi se karulja


U jednom naletu sam se spustio, kako bih se uhvatio za njegov podrjasnik, celivao njegove noge, medjutim on je to uspeo pre mene. Jednim neprimetnim pokretom našao se ispred mene na kolenima sa glavom do zemlje. Čuo sam kako je u tom položaju šaputao: «Blagodarim. Blagodarim ...». Bio je to nezaboravni pustinjak – viši oficir ruske vojske, koji je poznavao nekoliko jezika, svestrano obrazovani otac Nikon». Otac Nikon je otišao ka Gospodu 1963. godine ...Poslednjih godina su u keliji živeli razni žitelji iz Rusije. Uspeo sam da se upoznam sa shimonahom Jovanom. Dosta vremena sam proveo s njim u razgovoru za stolom pored velike aloje. Nekoliko puta smo morali da se spuštamo do oca S., gde smo noćivali u mraku kao u rogu.

Naravno, diskutovali smo i tražili krivca zbog koga smo morali da se zadržimo i prekinemo spuštanje u rizičnu prostoriju. Princ Čarls, česti gost Svete Gore, jednom je došao sa vizitom u keliju Danijelev, koja se uzvisuje nad Karuljom. To bogato bratstvo je postavilo na vrhu kamene stepenice, i tako uz pomoć kolskog prevoza povezalo svoj manastirčić sa karuljskim pristaništem. Taj prevoz ne zagadjuje vazduh štetnim gasovima, ali poboljšava tle svojim nus-produktima. Siroti princ se našao u složenoj situaciji, balansirajući izmedju tih životnih produkata mazgi, tako da Karulja nije dočekala predstavnika carskog doma veoma druželjubivo. Ali su zato oni koji su ga dočekali bili dostojni te uloge. Princ se veoma začudio, kada je saznao da se medju predstavnicima ruskog žiteljstva nalazi i bivši lekar, i bivši pravnik.

To je bio naš poznati otac Jovan. Tačno ispod kelije se nalaze pećine. U jednoj od njih se podvizavao otac Tihon. Najveća pećina ima nekoliko dugih prolaza. Probijamo se kroz rastinje kaktusa i dospevamo u tu pećinu. Iako se može ići ili tačnije puzati sasvim malo, i čak i sa fenjerom osećaš neki strah. Puziš četvoronoške i čini ti se da će se kameni svodovi spustiti i prignječiti te. Skoro odmah dospevaš u veliku podzemnu prostoriju, a dalje se pećina račva: nalevo, i nadesno je takodje prolaz, i u relativno širokom prostoru vidimo analoj. Eto gde ste se vi, sveti oci podvizavali! Na samom početku pećine nalazi se česna glava jednog od njih. Kako je moguće živeti u takvoj pećini, posebno zimi? Ali mnogi Svetogorci su živeli u takvim pećinama. Setimo se samo ovde upokojenog Pahomija-Srbina.

Ulaz u pećinu, u kojoj je on nekad živeo je bio zatrpan snegom. Ali ranije ovde nije sve bilo tako. Mnogo kasnije sam na stranicama časopisa Pantelejmonovog manastira «Dušekorisni sagovornik» uspeo da pronadjem opis te pećine, napisan krajem XIX veka. Poklonik je sa zadivljenošću ugledao malu kolibu unutar litice, sličnu onima koje se nalaze spolja. Ta kolibica je bila izgradjena od dasaka, i sastojala se od jedne sobe sa nekoliko ikona, ispred kojih je visilo malo kandilo. Ta kolibica je zamrla kada je starac, koji se u njoj podvizavao, umro u jednom od ruskih svetogorskih skitova.

Tako ponekad neprimetno napuštaju svet veliki podvižnici ... Ali izgled te kolibe je toliko inspirisao poklonika, da je on na stranicama časopisa zabeležio reči od kojih se bolje ne mogu naći da bi se opisalo to mesto: «Evo gde je tišina, najsavršenije tihovanje, nekako sasvim daleko od svega živog, negde daleko unutar najveće litice, gde ne dopire ni zvuk, ni šum mora, niti strujanje vetra, ni ljudski glas, nikakvo živo kretanje, niti vika ladjara koji plove morem. Eto gde je prijatnost u samoudubljivanju ...Ne, moja ruka to ne može da opiše, i to teško može da se objasni. Samo onaj ko tu proživi neko vreme može da se nasladjuje plodovima takve najsavršenije tišine, taj i može da oseti svo bogatstvo za dušu i duh, koje su tu može zadobiti uz pomoć Božije blagodati». Dalje se vidi svetlost.

To je izlaz. Tu se nalazi mala zaravan iznad provalije, na kojoj se vide tragovi čovekovog prebivanja. Nekida savremenici su pokušavali da podražavaju starcima. Ali su često imali posla sa policijom. Da bi se ovde živelo treba imati ili grčko državljanstvo, a najbolje od svega prećutnu saglasnost lavre za to. Inače je moguć konflikt sa policijom. Vraćamo se znatno bodriji – uvek je lakše ići poznatim putem. Poklanjamo se česnim ostacima starca koji se ovde spasavao. To je pre svega česna glava grčkog starca Vartolomeja, koji je bio surovi asketa i podvizavao se u suhojedenju. Ispod Georgijevske kelije sakrila sa mala koliba, koja po spoljašnjem izgledu više podseća na kokošarnik. Teško da neko može da se seti ko se ovde podvizavao. Malo niže se nalazi obimna pećina sa dodatnim malim balkonom.

Ovde se nekad podvizavao ruski jeromonah Serafim, i to se jedino može reći za njene žitelje. Da još i to, da u njoj sada podnosi teškoće otšelničkog života naš sunarodnik. Sada u toj pećini čak i nije loše, ali kada je vruće ...Možete zamisliti kako će tu biti zimi, kada se svuda zavuče smrznuta vlaga. Evo i cele Karulje. Vraćamo se u Georgijevsku keliju, zahvaljujemo njenom ruskom žitelju za pomoć i razgovor i spuštamo se nazad ka ocu S. Ujutru smo se setili da smo odavno hteli da pitamo oca S.: «Šta znači reč Karulja? Imali smo prilike da vidimo razna objašnjenja». «A vi dodjite i pogledajte, evo nje tamo. Spustite se malo niže i videćete». Kada smo se probili kroz rastinje kaktusa, ugledali smo malu zaravan, na čijem kraju iznad provalije je pod nagibom bila pričvršćena mala brvnara. «Na jednoj od stena, koja se spušta u more, drevni oci su postavili kanap, koji je gore pričvršćen kamenom, i na njegovom kraju su privezali korpu, koju spuštaju drvenim točkom do dole, čak do mora, koja skoro uvek dan i noć visi na oko pola hvata od vode.

Strani brodari i ladje raznih manastira koje prolaze pored, ako se nadju blizu, stavljaju u korpu milostinju: jedni hleb, drugi sočivo. Ili bob, ili nešto drugo. Svake večeri jedan od bratije silazi surovim putem do mesta na kome je kanap privezan visokim kamenom, i dovukavši korpu, uzima zahvaljujući Bogu ono što u njoj nadje; ako nema ništa opet se vraća k bratiji bez roptanja...». Naravno, Karulja više nije ta ista. Ni mi nismo ti isti. Ali danas bi ta korpica ostala prazna iako pored prolaze ribarske ladje pa čak i brodići! Iako je zabranjen ribolov u blizini svetogorskih obala, kao i vožnnje sa glasnim megafonima. Ali oni koji to čine teško da se kaju i žele da zaglade svoj greh milostinjom. Iako smo bili svedoci, kada je ka obali prišla ladja, neko je glasno pozvao oca S., i naš monah je dobio pošiljku uz pomoć savremenijih naprava, a ne uz pomoć karulje.

Otac je rekao da mu taj čovek redovno pomaže. Tako da karulja i danas funkcioniše.
image

Kelija savremenog ruskog stanovnika Karulje


Da, čak štaviše na račun svakojakog narušavanja tišine. Jedan čovek koji je nekada živeo na Karulji je pričao kako se u odredjeno vreme, kada bi sedali za trpezu, uvek u istom trenutku čuo zvuk kružne testere i ostali slični zvuci povezani sa izgradnjom nečega. «Rad» bi se nastavljao i završavao uvek u tačno odredjeno vreme. I meni samom celu noć nije davalo mira neko neumesno veselje u banji, čiji zvuk je dopirao do mojih ušiju. Do poluostrva Sitonija, gde se zaista nalaze banje, ima dosta, i prosto je isključena mogućnost da Svetogorci čuju one koji se tu šetaju i odmaraju. Istina, otac S. Je rekao da otšelnicima dosadjuju ribari svojom vikom i razgovorima, kada krenu u noćni ribolov.

Jasno je ko koordiniše njihovu delatnost, ali su takvi očigledno postali karkteristični u pravoslavnoj Grčkoj. Treba primetiti, da su nas interesovala moguća iskušenja ovde na Svetoj Gori. Pored toga, jedan od autoritativnih časopisa je svojevremeno objavio priče jednog poslušnika, koji je već davno napustio Karulju, da se tobože ovde dešavaju nezamisliva iskušenja sa poklonicima.

To pitanje je posebno uznemirilo Valeru, kome je dopalo da spava na ulici. Na šta je otac S. jednostavno i po-monaški tačno odgovorio da kada su ovde bili veliki oci tada su bila i velika iskušenja, a danas kada je podvižnička snaga oslabila, retka su i iskušenja.

Što je u nekom smislu dosadno, ali se ne može jasnije iskazati. I mi smo se setili priče iz karuljskog predanja, kako je jedan podvižnik imao sledeće vidjenje. Odjednom je video veliki brod na kome su stajali nekolicina iz svešteničkog i monaškog čina, i pored njih se vide kape sa obodom viših oficirskih činova i neka predstavnička publika, i svi oni zovu podvižnika, i viču da je izabran za patrijarha, i da treba da putuje brodom. Podvižnik se začudio, ali pošto je stvar bila takva, brzo se spremio, da ne zadržava važna lica i istrčao je iz svoje kolibe.

Ali potom se zaustavio i prekrstio brod. Kao što je svima očigledno brod je tog trena nestao. Svima nam je očigledno, ali imaćemo i mi takvo iskušenje i šta ćemo mi ...Kad se takav podvižnik pokolebao, šta treba reći za nas – bebe u duhovnom životu. Predanje prećutkuje kome se to desilo. I verovatno prećutkuje i mnogo toga drugog, što bi za nas moglo da bude veoma poučno. Ali, avaj mi malo znamo o životu Svetogoraca u XX veku. I da li je samo revolucija kriva za to? Jer su svedočanstva o prethodnim godinama takodje krajnje oskudna. Ali malo toga se može dodati onome što je već rečeno. Poklonik koji je posetio Karulju krajem XIX veka ostavio je iza sebe zadivljujuću priču o tome kako je ovdašnji starac obratio iz raskola dvojicu teodosijevaca. Ali o tome ćemo drugom prilikom.

Šezdesetih-sedamdesetih godina XIX veka u keliji pri glavnoj karuljskoj crkvi velikomučenika Georgija podvizavao se ruski starac, duhovnik svih monaha iz najbližih kelija. Zvali su ga jeroshimonah Izrailj. Imao je dva učenika: jeromonaha Jonu i monaha Isihiju. Ali je starac iz nekih nama nepoznatih razloga morao da napusti Karulju i predje u Andrejevski skit. Arhimandrit Teodorit ga je uputio u jedan od metoha skita na ostrvo Tasos, gde se i upokojio. Svetogorcu je tužno da umre van svete svetogorske zemlje. I čak ni takvom podvižniku, kao što je otac Izrailj nije bilo dato da završi svoj životni put u udelu Majke Božije. Teška je bila smrt i njegovog učenika oca Jone. Krepkog telesnog sastava, odlučio je da sam izvuče jedan čamac na karuljsku obalu i tada je osetio da mu se nešto prekinulo iznutra.

Doneli su ga u Pantelejmonov manastir, gde je uskoro dočekao svoj smrtni čas. Pored starca Izrailja se prema sećanjima Svetogoraca usamljivao na Karulji arhimandrit Onufrije, koji je imao bradu do kolena istoimenom drevnom svetitelju. Ali odvojena svedočanstva, koja se svode samo na imena i veoma netačne datume, blede u odnosu na karuljsku istoriju, koju sam uspeo da pronadjem u odlomcima iz dnevnika Svetogorca u jednom od brojeva «Dušekorisnog sagovornika». To je priča nekog jeromonaha Avgustina, bivšeg žitelja Trojice-Sergejeve lavre, koji se naselio u pustinjskoj keliji na Kerasiji. Evo šta on saopštava u svom pismu jeroshimonahu Sergeju, datiranom 30. septembra 1852. godine: «Ispričaću vam radi koristi jedno čudo koje se desilo na Karulji. I ja sam se udostojio da tu budem.

Ono je sledeće: 17. oktobra sam bio u karuljskom skitu gde se podvizavao starac Jeftimije i njegov učenik Lukijan, ribar. Starac Jeftimije je poželeo da neprekidno bude gore, gde je crkva na Karulji, a i drugi su ga ranije nekako pokušali izvući iz te pećine strašnim i opasnim putem, a kako starac Jeftimije nije imao snage da se sam popne tim putem, jedan od nas, otac Pahomije, odazvao se usrdno da ponese starca. Bolesnog starca su stavili na vreću i privezali na ramena oca Pahomija, i on ga je s Božijom pomoći poneo naviše.

U to vreme je jedan od naših prijatelja, pa i sam otac Jeftimije, video da se odjednom pojavio Andjeo Božiji, držeći u desnoj ruci pero, a u levoj mastionicu i papir, i išavši iza njih nešto je zapisivao, a kada je otac Pahomije doneo starca do same strmine, ili opasnog mesta iznad mora, odjednom se pojavio drugi Andjeo Božiji u beloj odeždi, i išavši po vazduhu, jednom rukom pridržavao starca Jeftimija i šaputao mu na uvo a se ničega ne boji, dok je prvi andjeo i dalje pisao. Kada su se popeli na sam vrh Karulje, i stavili bolesnika na postelju, tada su oba Andjela, malo posedevši iznad njegove glave, tešili starca nadom na buduća blaga i potom su postali nevidljivi. Sećate se da sam Vam pričao kako se djavo javljao u vidu jarca i terao je starca Jeftimija iz pećine i još je hteo s njim da se bije. To je taj isti Jeftimije».

Da bilo je staraca, i bilo je borbe! Tu se hteo-ne hteo prisećaš oca S. sa njegovim objašnjenjem sveta na Svetoj Gori. Ako je neko išao tim putem kojim je otac Pahomije proneo starca, pokazaće mu se neverovatnim kako je moguće preneti na ramenima drugog čoveka po uzanoj stazici, gde noga mora da stane na tačno odredjeno mesto i ni u kom slučaju ni centimetar u stranu. To je veoma riskantan poduhvat. To je dogadjaj kada monaški život ne može da se opiše racionalnim ovozemaljskim kategorijama.

Zbog čega se dva čoveka podvrgavaju strašnoj opasnosti? Radi prohteva starog bolesnog čoveka? Ali da to nije bio prohtev opovragavaju andjeli koji su se javili. Ili je to ljubav prema crkvi, prema zajedničkoj molitvi, koja je nagradjena brigom andjela? Ili ovaj odlomak govori o tome da su zemaljski andjeli toliko ugodni Gospodu, da im On šalje u pomoć nebeske? I težak put postaje lak uz pomoć takvog nevidljivog poslanika? Ali primaklo se vreme našeg odlaska. Opraštamo se sa rusko-srpskom dijasporom, sa ocem H. Sada će nas brod odvesti dalje od karuljske zemlje. Ili pravilnije od litice. Hoćemo li imati prilike da opet jednom stupimo na tu zemlju i ponovo na njoj sretnemo naše oce? Dobro, možda čak ne ni ove, ali dostojne njih. U svetu se umnožava greh, ali ipak postoji mali protivotok, mali tok, koji donosi one koji se spasavaju na karuljske obale i izbacuje ih na tu blagoslovenu obalu. Kao što je nekada po blagoslovu prepodobnog Atanasija pokajna sila koja pobedjuje svaki greh dovela ovde razbojnika. I ko zna koliko njih je ovde tako došlo. I za koliko njih je ovo mesto postalo spasonosni krug, kanap, koji je bačen onome koji se davi. Zapamti to svete! «Obitavahu ovde muževi dobrodeteljni, s njima razgovarah i hleb jedoh, i imah koristi od njihovih beseda.

Beše medju njima starac sa presečenom rukom, koji je ranije bio saobraćajac, kao i morski razbojnik, koji je tamo dugo godina proveo u pokajanju, iako se o njemu ništa ne zna. Tada se setih velike Hristove milosti prema kajućim se grešnicima i Njegovih jevandjelskih reči, i uzdahnuvši setih se svojih greha, moleći Tvorca da daruje dobar kraj meni i svakom ko to želi».

 

Linkovi i komentari



Naposletku, posle smrti oca Stefana, iskoristivši podatke Pavla Raka, uspeo sam da objavim u pravoslavnim novinama sledeći kratki nekrolog. Očigledno, te podatke treba smatrati najverodostojnijima: Upokojio se u Gospodu svetogorski podvižnik shiarhimandrit Stefan Karuljski. Čitav život svetogorskog starca bio je tesno povezan sa bratskim ruskim narodom. Otac Stefan (Milković) je rodjen 1922. godine. Učio je na poljoprivrednom institutu. Znanja koja je tamo dobio koristila su mu kasnije kada je postao svetogorski monah. Još pre II svetskog rata otac Stefan je stupio kao poslušnik u manastir Tuman u Srbiji, gde se u to vreme podvizavalo rusko bratstvo. U vreme rata je bio u manastiru Studenica. Prema rečima oca Stefana jednom su komunisti hteli da ga streljaju, ali je uspeo da pobegne.

Ovaj podatak je potvrdjen u sećanjima o manastiru tih godina arhimandrita Jovana (Radosavljevića). U to vreme je oca Stefana vladika Nikolaj (Velimirović) rukopoložio u djakona. Na Svetu Goru je, prema sopstvenim rečima oca Stefana, došao iz Srbije peške, početkom pedesetih godina.

Najpre je stupio u srpski manastir Hilandar, u kome je bio kratko. Živeo je sa ruskim monasima u Kareji, zatim sam u Starom Rusiku, a potom se naselio na Karulji, mestu najsurovijih podviga svetogorskog monaštva. Tu je otac Stefan proveo skoro 40 godina. Otac Stefan je pripadao Ruskoj Zagraničnoj Crkvi, kao i neki drugi karuljski podvižnici, ali je primao sve ko mu se obraćao za savet i pomoć. Na Karulji je otac Stefan vodio strog podvižnički život i bio je poznat u celoj Grčkoj. Stotine ljudi su dolazili kod njega ili su mu se obraćali pismeno za savet ili molitve.

U vreme svog boravka na Karulji otac Stefan je svakodnevno služio Božanstvenu Liturgiju. Pri čemu je često morao da služi sam, jer svih tih godina praktično nije imao poslušnike. Otac Stefan je bio veliki molitvenik, i ljudi, znajući to, su ga poštovali i voleli. Stotine imena je pominjao svake noći, služeći Proskomidiju, pri čemu često bez pomjanika, napamet. Imao je veliki broj duhovnih čeda u Grčkoj, Srbiji, Francuskoj (Rusa). Napisao je četiri brošure, i ušao je u istoriju Svete Gore po svojoj blistavoj ličnosti, koja je u svemu imala poseban kolorit: i u izgledu, i u živom opštenju sa stotinama gostiju, i u podvizima, i u jurodstvu. Otac Stefan je ponekad bio jurodiv, a ponekad je bio ozbiljan i delio je svoje iskustvo svetogorskog života sa onima koji su to mogli da prime.

S vremenom je jurodstvo zahvatilo čitavu njegovu ličnost i pojačalo se zbog staračkih nemoći i bolesti, što je sablažnjavalo mnoge koji loše poznaju monaški život i koji su nesposobni da ocene podvige podvižnika na surovoj i čak nazvanoj strašnoj, Karulji. Pre oko tri godine požar je uništio keliju oca Stefana i starac je morao dve zime da preživi u pećini. Odatle su ga doveli u Srbiju, u manastir Slanci kod Beograda, koji je metoh (podvorje) Hilandara. Tamo je otac Stefan dočekao svoj kraj na praznik Vavedenja Presvete Bogorodice 2001. godine.

2) Prema karuljskom predanju otac Partenije je pripadao carskom rodu Romanovih. U 25. broju «Ruskog poklonika» objavljena su sećanja shimnika Makarija o karuljskim monasima. O ocu Parteniju se kaže sledeće: «Tajanstvena ličnost. Pročulo se da je pripadao poznatoj kneževskoj porodici. Veoma retko je nekoga primao u svojoj kućici sa crkvicom.

Često je služio svetu Liturgiju, a pomagao mu je o. shimonah Zosima-Karuljac, koji je pojao i čitao za pevnicom. Drugima nije dozvoljavao da budu prisutni dok služi. Jednom sam se udostojio da me primi u svojoj kućici, i u razgovoru sa njim uz šolju čaja, jasno sam shvatio da nije običan čovek. Neću se zaustavljati na našem razgovoru, ali on je bio podvižnik i delateljh umne molitve. Sabranost njegovih osećanja, njegova neprivezanost za svet govorili su sami za sebe, dajući primer i nama koji želimo da se spašavamo.

Njegova kućica sa crkvicom se nalazila dole, nedaleko od mora, okružena ogradom. Ona se dobro vidi sa sredine putića, kojim je otac Partenije uobičajavao da šeta i vuče brojanicu. Upokojio se tiho i mirno, neprimetno. Kakav je bio njegov život, takva je bila i njegova smrt».

3) «Ako ne poslušaš glas cara, odgovaraćeš pred Bogom za krv svojih sunarodnika, koje si mogao ali nisi želeo da spaseš, odgovaraćeš i za razaranje i skrnavljenje Božijih hramova ... Drznuću se da kažem da je ljubav prema bližnjemu prijatnija Bogu nego revnosna briga o spasenju sopstvene duše», - ovo su reči prepodobnog.

4) Otac Nikon je ništa manje zagonetna ličnost nego otac Partenije. Naposletku smo uspeli da pronadjemo na Karulji ne samo njegovu fotografiju, već i grčki pasoš, koji je na žalost imao premalo podataka. On je profesiji jeromonah, 1935-1936. godine je putovao u Srbiju. To nije ništa čudno jer je prema podacima iz «Ruskog poklonika» živeo u emigraciji u Srbiji, gde je i primio postrig. Pored toga ruski poslanik u Srbiji je bio njegov rodjeni brat. Iz tog časopisa još saznajemo da je otac Nikon pričao svome susedu po keliji ocu Makariju o Aljasci.

Otac Nikon je bio na Aleutskim ostrvima, na ostrvu Afognak, koje je susedno Elovom ostrvu, gde se podvizavao prepodobni German, i gde je tada živeo tulski monah Gerasim, koji je svojevremeno boravio i na Svetoj Gori. Jedini pouzdani podatak iz pasoša ruskog monaha je taj da je rodjen 1873. godine. Natpis iznad njegove glave u Karuljskoj kosturnici svedoči o tome da se upokojio u devedesetim godinama. Istina ti podaci su u nekoj protivurečnosti sa podacima navedenim u izveštaju arhiepiskopa Averkija (Tauševa) saboru episkopa RZC «Sveta Gora i njeno savremeno stanje»: «Iznad toga na Karulji ... gde su Rusi izgradili 3 crkve, i danas se podvizava sedam ruskih monaha: 2 jeromonaha, od kojih jedan ima 79 godina, a drugi 62, oba služe, 1 monah od 78godina, 1 monah od 80 godina, 1 monah od 58 godina, 1 monah od 60 godina, i još jedan najmladji jeromonah od svojih 48 godina» (1.oktobar 1962, godine). S

. Boljšakov je izdao u Brislu malu knjižicu o Isusovoj molitvi. Tamo je naveden njegov razgovor sa bibliotekarem Dionisijatskog manastira o.Jeftimijem: «I podje ti molitva sama od sebe kao potok: bilo da radiš, ili spavaš. Ja spavam a moje srce bdi, a potom ni reči nisu potrebne, ni misli i čitav tvoj život postaje molitva. Eto kako ti otac Dorotej govori o Jovanu Moldavskom. - A da li postoje takvi ljudi kao starac Jovan? - Postoje.

Nedaleko, tamo na Svetoj Gori, na Karulji, postoje pustinjaci, neki od njih su veoma napredovali ...». Bilo je to 1951. godine. Ko zna, možda su se ove reči odnosile na oca Nikona.

5) Prema saopštenju novina «Radonjež» princ Čarls je primio pravoslavnu veru.