уторак, 06. септембар 2011.

IGUMANIJA ANA ADŽIĆ





Priča o svetoj duši
Čitav život je posvetila napuštenoj deci i manastiru. Ostala je upamćena kao dobra srpska majka, skromna, plemenita i duhovna sledbenica vladike Nikolaja.


Jedna od najobrazovanijih srpskih igumanija

– O gde si ti Nado, došla iz onog tvog dvorca, gde si u Beogradu živela, u ovu tursku kuću, da služiš deci ovde u Bitolju.
– Ovo je lepši dvorac!
– Ljubav te je dovela, ljubav pokrenula. Zato si i došla vamo. U Svetom pismu stoji: „Nerotkinja će imati više dece od one koja rađa“. To je za ovakve prilike kazano. Imaćeš ovde stotinu duhovne dece. A koliko je samo duhovne dece imala sveta Petka, pa sveti Sava koji je ceo naš narod rodio? Došla si ovamo da ostaviš veliki pomen svojim roditeljima i sebi...


Ovako je tekao razgovor vladike Nikolaja Velimirovića i mirjanke Nadežde Adžić, tek pristigle iz Beograda u Bitolj. A ona, mlada i istrajna, vođena hrišćanskom ljubavlju, čitav je život posvetila siromašnima, nemoćnima i bolnima, a ponajviše deci. U bedi i nemaštini, najpre u Bitolju a onda u Trsteniku, u svoja nedra je svijala gladne siročiće, grejala ih majčinskom ljubavlju i hranila onim što je mogla prikupiti. Posle dvanaest godina rada sa sirotinjom kao iskušenica, Nadežda Adžić se zamonašila. Kao igumanija manastira Vraćevšnica, dugo je vodila majčinsku brigu o sestrama i samoj svetinji. Upokojila se u Gospodu 1975. godine, kao jedna od najobrazovanijih srpskih igumanija. Bila je duhovna sledbenica vladike Nikolaja, koji je dobro znao kolika je njena ljubav prema Hristu. A na samo par dana uoči vladikine smrti, po Božijoj promisli, Ana mu šalje i jednu šarenicu tkanu u Bitolju, da ga podseti na zajedničke dane kada su odgajali i hranili na stotine mališana. Slučajno ili ne (a u životu je malo šta slučajno), tim ćilimom i je i prekriveno telo vladike na samrtnoj postelji.



Put ka Hristu

Ana Adžić (mirjanka Nadežda) je rođena februara 1900. godine u Beogradu. Njena porodična loza je imala dugu bogoslovsku tradiciju i sa majčine i sa očeve strane. Majka Mileva je poticala iz poznate beogradske porodice Popović, a otac Sreten je bio jedan od najznačajnijih srpskih pedagoga i dugogodišnji upravitelj Učiteljske škole u Jagodini.
Posle završene prestižne umetničke škole očekivalo se da se Nada uda i izrodi decu, ali se to nije ostvarilo. Od rane mladosti je pokazivala zanimanje za život srpskih monahinja i izdvajala se od svojih drugarica po čestoj molitvi.

– Meni je jasno samo da se neću sputavati brakom – govorila je Nadežda. Suviše mi je to usko i zagušljivo, a sam Gospod mi je ukazao na nove puteve široke i svetle. Hoću da molim Boga da njemu služim do kraja života... Srce mi je ponekad slabo (bolovala od srčane anemije), ali ja se ne osvrćem, jer znam da još ima nedovršenog posla i da me veliki zadaci tek čekaju.

Na poziv vladike Nikolaja, 1935. godine, Nadežda je došla u Bitolj da bi radila kao upravnica Dečijeg hranilišta za sirotu decu. Hranilište je bilo posvećeno svetom Nikoli i zvalo se Bogdaj. U svojim beleškama Nadežda je marljivo zapisivala svoja osećanja, razmišljanja i susrete sa vladikom. Često je i sam Nikolaj pisao Bogdaju, a ova pisma se i danas čuvaju u manastiru Vraćevšnica. Svako dete, svaku njihovu suzu i osmeh, Nadežda je doživljavala kao sebe. Trudila se da za sirotište obezbedi ogrev, prikupi hranu, ali se nije brinula samo za svoju decu. Vodila je brigu i o sirotinji iz komšiluka, brinula da se i ona raduje Božiću, Vaskrsu... Zajedno sa decom bi se radovala svakoj poseti Nikolaja, koga su deca iz milošte zvali Deda Vladika. U radu su joj pomagali meštani Ohrida, crkva, ali i brojni poznanici i prijatelji iz Beograda. O svom radu je pisala:

– U toj deci je sam Hristos. A Gospod naš kaže: Ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ni ući u Carstvo nebesko. Ko se ponizi kao dete ovo, taj je najveći i u Carstvu nebeskom. I ko primi takvo dete u ime moje, mene prima.

Po blagoslovu, tada već vladike Žičkog Nikolaja, Nadežda će uoči rata, 1941. godine, sa sestrama doći u Srbiju. Iste godine osniva i hranilište za decu u Trsteniku. Voleli su je meštani, svesrdno su joj pomagali, a njoj nije bilo teško da za decu i prosi po Trsteniku. Sobom je vukla kolica i u njih stavljala priloge. Išla je i po okolnim selima po kiši, blatu i mrazu. Na ramenima je vukla teške džakove i sa njima pešačila kilometre. Krhkog zdravlja i nežnog tela, nije dugo izdržala. Teret joj je toliko povredio kičmu da je do kraja života išla povijena.
Po završetku rata, nove vlasti sestrama oduzimaju zdravu i lepo odnegovanu decu i na čuvanje im daju umno i fizički ometenu u razvoju.
– Nismo to mogle izdržati. Toj jadnoj deci bila je potrebna stručna pomoć defektologa, a ne obična nega – pričala je kasnije Ana.

Majka svima

Manastir Sretenje

 
Zamonašila se 1948. godine u manastiru Sretenje na Ovčaru. Ime Ana joj je poslato od episkopa Valerijana, po svetoj proročici Ani. Po njegovom blagoslovu, ubrzo po monašenju, prelazi sa još par sestara u manastir Vraćevšnicu. I tog vremena će se mati Ana nerado sećati. Trpelo se na svemu. Hrani, odeći, obući... Nešto odela je stizalo od Vladike Nikolaja iz Amerike. Kao dar svojoj duhovnoj sledbenici Vladika je poslao i šivaću mašinu. Po dolasku u zadužbinu Radiča Postupovića ubrzo je postala i igumanija. I danas se mogu čuti priče da bi igumanija, kada bi neka gošća došla na konak po zaleđenom i kaljavom putu, prinosila lavor i prala joj noge. Nijedan prosjak nije izašao iz manastira dok mu se nešto ne pokloni. Svakom gostu, putniku namerniku, znala je da posveti vreme. Meštani su je često viđali i kod stoke, u njivi, u svakodnevnom poslu. Od drugih sestara se izdvajala po tome što je uvek nosila stariju odeću i obuću. Znala je svima da pruži duhovnu nežnost, brigu i ljubav. Kao i ljudima, pažnju je posvećivala i biljkama. Kažu da se u njenoj ćeliji ni muva nije smela ubiti.
A dana 18. novembra 1975. godine, mati igumanija je usnula u Gospodu i sahranjena na monaškom groblju u manastiru Vraćevšnice. Otac Rafailo, iguman manastira Nikolje, ovako je govorio na opelu blaženopočivšoj igumaniji Ani:

Manastir Vraćevšnica

– Majko sveta, očekuje te prvo Deda Sveti, od koga si sve slušala i tvorila. Dočekuje te sva ona sirotinja za koju si se raspinjala. Dočekuje te Majka Božija čiji si amanet i zavet ispunila ...