I raslabljen je i grešan čovek o kome govori današnje Jevandjelje. Ovaj nesrećnik dvostruko strada – raslabljenošću tela i grehom duše. Prvim se približio ka smrti, a drugim – mučenjima. I njegov život i spasenje se nalaze u krajnjoj opasnosti.
Proneo se glas da je Gospod Isus Hristos u jednoj kapernaumskoj kući poučavao rečju istine veliko mnoštvo naroda. I evo, nošen četvoricom ljudi, ovaj nesrećnik se našao tu i dobio od Nebeskog Iscelitelja dvostruko isceljenje dvostruke nemoći. Za dušu – opraštanje grehova: “Sinko, opraštaju ti se gresi tvoji”; za telo – isceljenje raslabljenosti: “Ustani, i uzmi odar svoj i idi doma”. Skrećem vašu pažnju, slušaoci, na dva dogadjaja u današnjoj jevandjelskoj priči – na stradanje bolesnika i silu Iscelitelja. Raslabljeni (oduzeti) – kakav užasan prizor predstavlja takav čovek!
To je – živi lik umrlog čoveka, nepogrebeni leš, živi ostaci, koji iznutra žive, jer još imaju disanje, a spolja su umrli, jer u njima nema nikakvog kretanja, - jadna kombinacija života i smrti! On nema nade ni u lekara ni u lekove. Isceljenje od neizlečive bolesti očekuje samo smrću. Zar to nije najteže stradanje? I pored svega toga jednom rečju našeg Spasitelja: ustani, uzmi odar svoj i idi doma, - oduzeti dobija snagu, onaj koji je ležao ustaje, na najveće iznenadjenje onih koji su ga okruživali i videli njegovo lice. “I usta odmah, i uzevši odar izidje pred svima tako da se svi divljahu i hvaljahu Boga” (Mk. 2, 12). Zar to nije najlakše od svih isceljenja? Čudo, koje je vidljivo izvršeno nad telom, nevidljivo se izvršava nad dušom. Zamislite s jedne strane, nesrećnu dušu, koja je u stanju raslabljenosti od zastarelog uobičajenog greha, nepokretnu za vrline, neosetljivu za blagodat, dušu, kojoj preti opasnost da umre večnom smrću. Zamislite s druge strane – silu, koju u ustima duhovnog oca imaju ove Spasiteljeve reči: Sinko, otpuštaju ti se gresi tvoji, - s njima duša vaskrsava, osvećuje se i spasava za život večni. Pogledajte i ovde na veliku lakoću spasonosnog isceljenja. Grešniku svakog časa preti opasnost od večnih muka – to je najveće stradanje ljudske duše. I samo jednom rečju ona može da se oslobodi od te opasnosti – to je najlakše isceljenje Božanskom blagodaću. Upravo ta dva pitanja: težina bolesti – greha i lakoća iseceljenja – opraštanja, - i predstavljaju sadržaj današnje propovedi. Slušajte me pažljivo, kako bi iz ovoga izvukli korist za sebe.
To je – živi lik umrlog čoveka, nepogrebeni leš, živi ostaci, koji iznutra žive, jer još imaju disanje, a spolja su umrli, jer u njima nema nikakvog kretanja, - jadna kombinacija života i smrti! On nema nade ni u lekara ni u lekove. Isceljenje od neizlečive bolesti očekuje samo smrću. Zar to nije najteže stradanje? I pored svega toga jednom rečju našeg Spasitelja: ustani, uzmi odar svoj i idi doma, - oduzeti dobija snagu, onaj koji je ležao ustaje, na najveće iznenadjenje onih koji su ga okruživali i videli njegovo lice. “I usta odmah, i uzevši odar izidje pred svima tako da se svi divljahu i hvaljahu Boga” (Mk. 2, 12). Zar to nije najlakše od svih isceljenja? Čudo, koje je vidljivo izvršeno nad telom, nevidljivo se izvršava nad dušom. Zamislite s jedne strane, nesrećnu dušu, koja je u stanju raslabljenosti od zastarelog uobičajenog greha, nepokretnu za vrline, neosetljivu za blagodat, dušu, kojoj preti opasnost da umre večnom smrću. Zamislite s druge strane – silu, koju u ustima duhovnog oca imaju ove Spasiteljeve reči: Sinko, otpuštaju ti se gresi tvoji, - s njima duša vaskrsava, osvećuje se i spasava za život večni. Pogledajte i ovde na veliku lakoću spasonosnog isceljenja. Grešniku svakog časa preti opasnost od večnih muka – to je najveće stradanje ljudske duše. I samo jednom rečju ona može da se oslobodi od te opasnosti – to je najlakše isceljenje Božanskom blagodaću. Upravo ta dva pitanja: težina bolesti – greha i lakoća iseceljenja – opraštanja, - i predstavljaju sadržaj današnje propovedi. Slušajte me pažljivo, kako bi iz ovoga izvukli korist za sebe.
I
Ja ne znam da li mogu da vam objasnim šta je to greh. Ništa se ne čini tako lako i ne shvata tako teško, kao greh. Zbog toga lako grešimo i teško se kajemo. Iz toga, što su o grehu rekli Oci Crkve i učeni bogoslovi, možemo samo da zaključimo da je to – beskrajno zlo, vredjanje Boga. Ali sve te reči ili nisu dostupne ljudskom razumu ili ne deluju na ljudsku dušu. Šta da vam kažem da biste shvatili kakvo je to beskrajno zlo?
Evo od čega ću da počnem. Pretpostavite da je voda ovog bezgraničnog mora takodje slatka kao i voda reka i izvora. Ali pala je kap vode i u jednom trenu učinila gorkom svu vodu mora, reka i izvora. Koliko je gorka bila ta kap?! Medjutim neuporedivo veću gorčinu ima greh, koji u trenu ogorčava neiscrpno more Božije milosti. Greh je – beskrajna gorčina. Dalje. Od svih vidljivih čuda, koja je Gospod naš Isus Hristos učinio za vreme Svog života na zemlji, samo jedno od njih je bilo jasan dokaz te Božanske sile, koju On ima kao Sin Božiji. Kada je počeo da čudotvori i pretvorio vodu u vino u Kani Galilejskoj, kada je blagoslovio pet hlebova i nahranio pet hiljada ljudi u pustinji; kada je išao po moru kao duh; kada se preobrazio na vrhu Tavora i zasijao kao sunce; kada je iscelio kapetanovog slugu, Petrovu taštu, oduzetog u banji, krvotočivu, zgrčenu, bolesnu od vodene bolesti i suhorukog; kada je očistio tolike gubave i otvorio oči tolikim slepima, oslobodio tolike posednute; kada je vaskrsao (što je još veće) Jairovu kćer, udovičinog sina i Lazara, - On je dobio slavu proroka, čudotvorca, svetitelja, ali samo – čoveka. “Oni koji su videli Njegova čuda, kako kaže Jevandjelje, proslaviše Boga, Koji je dao takvu vlast čoveku” (Mt. 2, 8). I zaista, slična čuda su činili i raniji proroci, a zatim apostoli, to jest, svi su oni bili ljudi. Znate li kada je Gospod Isus Hristos projavio Svoju Božansku silu, kada je govorio i delovao kao Sin Božiji? Kada je kao Gospod Koji ima vlast nad svime rekao današnjem uzetom: Sinko, opraštaju ti se gresi tvoji. Književnici koji su tu sedeli su Ga smatrali običnim čovekom; ali čuvši da On govori kao Bog, zaključili su da bogohuli: “Šta ovaj tako huli na Boga? Ko može opraštati grijehe osim jednoga Boga?” (Mk. 2, 7). Oni su svi u svojoj zabludi rekli istinu, jer niko sem Boga ne može da oprašta grehe.
Ja Sam, kaže On ustima proroka Isaije, Ja Sam brišem tvoje prijestupe (43, 25). – Ljudski um ne može da zamisli otrovniju i strašniju zver od one koju opisuje Jovan u svom Božanskom Otrkovenju: zver sa sedam glava i deset rogova – lik bezzakonja, koji kao da ima sedam glava, sedam smrtnih grehova, i kao da sa deset rogova napada i bori se protiv deset Božijih zapovesti. Ko može da je pobedi? “Evo, Jagnje Božije Koje uzima grijehe sveta” (Jn. 1, 29), samo Sin Božiji, Koji ima silu i vlast Božiju. Beskrajno zlo i može da uništi samo beskrajna sila. Zamislite u svom umu terazije, na čijem je jednom tasu – greh, a na drugom – sva svetost blaženih duhova: Serafima, Heruvima, Angela, Arhangela, pravednika, proroka, apostola, učitelja, mučenika, podvižnika. Tvrdim da sjedinjena svetost neba i zemlje nema snagu da pretegne i jedan greh. Jer ni Angeli, ni Sveti nemaju sopstvenu vlast i snagu da oproste makar i jedan greh na zemlji. Samo Bog, Jagnje Božije, Koje uzima grehe sveta, može da oprosti greh. To je – neizmerna težina, i ako angelska i ljudska sila nije dovoljna, potrebna je Božanska sila, jer je ona beskrajna. Svim ovim želim da vam kažem da je greh beskrajni otrov, zlo i težina. To prema rečima bogoslova proističe iz tri uzroka. Posledica hule na Boga – beskonačnog, posledica lišavanja – beskonačnih i posledica beskonačnosti samih mučenja.
I ipak grešeći mi mislimo da ili ništa posebno ne radimo, ili činimo zlo ali veoma malo. Kada činimo greh, za nas bi bilo bolje da sunce ni ne vidimo, da se zemlja otvori ispod nas i proguta nas. Jer čineći greh, rastužujemo Boga Tvorca i Spasitelja, i Njegovu istinu drskim prestupanjem Njegovih zapovesti, rastužujemo Njegovu dobrotu beskrajnom nezahvalnošću za Njegova dobra dela. Vredjamo Njegovu krv, razdražujemo Njegovo pravosudje, raspaljujemo Njegov gnev, lišavamo se Njegove blagodati i upadamo u Njegovu nemilost. A da li znate šta je nemilost Božija? Kako kaže Zlatoust, «otudjivanje i odbacivanje Boga od strane palog čoveka je teže od očekivanih muka tamo (iza groba)». Zar to nije najgore od svih zala u koja može da upadne grešnik, koji je Bogu mrzak i pre vremena kažnjen? A da li postoji neki lek za to zlo? To je sila i vlast Božija. Ali uznesite slavu svemogućem Božijem milosrdju. Bog je tu vlast preko apostola dao sveštenicima Svoje Crkve; dao im je neograničeno pravo da razrešavaju i opraštaju svakojake grehe, kada je rekao: «Primite Duha Svetog (Jn. 20, 22); šta god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu» (Mt. 18, 18).
Razmislite o tome, sveti jereji, oci duhovni; Bog i sveštenik opraštaju grehe, ali na razne načine: Bog oprašta kao Vladika, Svojom sopstvenom vlašću, a sveštenik – učešćem u toj vlasti, koju je dobio od Boga. Vrata Carstva Nebeskog su zatvorena za grešnika i mogu se otvoriti na dva načina: neposredno, bez ključa, ih Bog otvara sopstvenom silom i vlašću; i neposredno, uz pomoć ključa, koji je Hristos preko Petra dao svim apostolima, - “I daću ti ključeve Carstva Nebeskog” (Mt. 16, 19). Tako ih otvaraju sveštenici ključevima vlasti, koje su dobili od Hrista. Razmotrivši kakvo je teško zlo greh, molim vas da razmislite i o tome, kako se lakim isceljenjem dobija oproštaj.
Razmislite o tome, sveti jereji, oci duhovni; Bog i sveštenik opraštaju grehe, ali na razne načine: Bog oprašta kao Vladika, Svojom sopstvenom vlašću, a sveštenik – učešćem u toj vlasti, koju je dobio od Boga. Vrata Carstva Nebeskog su zatvorena za grešnika i mogu se otvoriti na dva načina: neposredno, bez ključa, ih Bog otvara sopstvenom silom i vlašću; i neposredno, uz pomoć ključa, koji je Hristos preko Petra dao svim apostolima, - “I daću ti ključeve Carstva Nebeskog” (Mt. 16, 19). Tako ih otvaraju sveštenici ključevima vlasti, koje su dobili od Hrista. Razmotrivši kakvo je teško zlo greh, molim vas da razmislite i o tome, kako se lakim isceljenjem dobija oproštaj.
Bog je bez sumnje mogao da ustanovi oproštaj grehova na bilo koji način, čak i na onaj najteži da Mu je tako bilo ugodno. On je naprimer mogao da kaže: čoveče, ti si sagrešio preda Mnom, svojim Bogom. Ako postupam kao pravedni Sudija, onda treba da te kaznim po meri tvojih grejhova. Ti si pao, i tvoj pad je za Mene beskrajna tuga, zbog toga treba da budeš večno kažnjen. Za jedan greh sam izagnao satanu s neba, a Adama – iz raja. Za toliko grehova koje si ti učinio Ja sam poslao potop i njime pokrio svu zemlju. I ti si zaslužio takvu kaznu. Ali Ja hoću da postupim kao čovekoljubivi Otac i ne želim da te večno kaznim. Ali da bi od Mene dobio oproštaj, treba ili u podvizima da oplakuješ ceo svoj život, ili da podješ na muke u Moje Ime kako bi omio svoje grehe ili suzama ili krvlju. – Hrišćanine, ako bi Bog odredio tako nešto, mi grešni bi svi trebalo hiljadu puta da Mu blagodarimo za to. Istina, težak je podvig, kao i mučeništvo, ali bismo mi trebalo da to uradimo s radošću, da bi dobili oproštaj. Mučiti se kratko vreme u podvizima je bolje nego se večno mučiti u adu. Jednom umreti u mučeništvu je bolje nego večno umirati u mukama.
Tako je Bog postupao u davnini s Svojim najomiljenijim Ugodnicima. David je učinio tri velika greha: ubio je Uriju, bludničio je s njegovom ženom Virsavijom, i uprkos Božanskoj zabrani, prebrojao je narod. On se pokajao, ali je pre nego što je dobio oproštaj ispio gorku čašu. Kao prvo, Bog je smrću porazio dete koje se rodilo od njegovog greha. Kao drugo, poslao je proroka Gada da mu predloži da od tri teške kazne izabere jednu po želji: ili trogodišnju glad, ili tromesečnu medjusobnu borbu, ili tridnevnu mravlju invaziju po celom carstvu. Dobri David je bio poražen i rekao: “U tjeskobi sam ljutoj” (2 Car. 24, 14). Šta mu je preostalo da uradi? Izabrao je trodnevnu mravlju invaziju po celom carstvu. I tako je sedamdeset hiljada muževa umrlo poraženih od strane Angela Gospodnjeg. Takvom velikom kaznom i mučenjem on je iskupio svoj greh i dobio od Boga oproštaj. Danas Bog ne postupa tako s nama, iako mi grešimo i više od Davida. Ali Bog iako nas ne prinudjava na podvižništvo i mučeništvo, mogao je da nam ukaže umereniji put – da zadobijemo oproštaj grehova tako kako je vršio isceljivanje bolesnih u banji Vitezdi u Jerusalimu. Mogao je da nam ukaže na jedno mesto u celom svetu – Jerusalim; kako bi u odredjeno vreme jednom godišnje tu silazio Angeo s neba i slušao naše grehe. Velik je trud tako daleko putovanje, veliko je trpljenje čekati celu godinu; veliki je stid – ispovedati se Angelu. Ali i pored svega mi treba da budemo zadovoljni jer dobijamo oproštaj i ne podvrgavamo se večnoj muci. Ali – o neizrecive milosti Božije! On čak ni to nije odredio. On je ukazao na najlakši i najkraći put za uništenje beskrajnog zla i za oslobadjanje od beskrajne težine. Koji? O tome ću vam sad pričati. Kada je Gospod prolazio izmedju Galileje i Samarije, srela su Ga desetorica gubavaca i gromkim glasom Ga molila: “Isuse Učitelju pomiluj nas” (Lk. 17, 13). Idite, rekao im je On, pokažite svoju gubu sveštenicima, i očistićete se. Oni su otišli kod sveštenika, pokazali im svoju gubu i očistili se. Ima li od gube odvratnije, teže i neisceljivije bolesti? Ima li lakšeg isceljenja od onoga koje je projavio Hristos, da bi se i mi grešni očistili? Idite, govori nam On, pokažite se sveštenicima. Grešnici, koji bolujete od najtežih duševnih bolesti, želite li oproštaj i isceljenje? Ne idite na podvige i mučenja – ne, to je previše. Ne idite u Jerusalim – to je previše daleko, nije potreban toliki trud. Idite kada vam je ugodno i koliko puta vam je ugodno ne k Angelima, već k sveštenicima, k ljudima koji su slični vama. Otkrijte im vaša stradanja i recite im vaše grehe. Oni imaju svu vlast da opraštaju i svu silu isceljenja. Što oni razreše, oproste ovde na zemlji, to će biti razrešeno i oprošteno na nebu. Mi idemo hrišćanine, otkrivamo svoje rane, govorimo svoje grehe, i – o, čuda! – istovremeno kada duhovni otac otvori svoja usta i kaže ovde na zemlji: “Čedo, otpuštaju ti se gresi tvoji”,- to isto gore govori i Otac Nebeski. Opraštam ti, govori ovde dole sveštenik; opraštam ti, govori gore Sin i Reč. Ovde sveštenik izgovara odluku o opraštanju, a tamo tog trena ga potvrdjuje Sveti Duh. Silom tih svemogućih reči je uništeno beskrajno zlo, beskrajna težina je spala, užasna otrovna rana je isceljena, greh je razrešen; mi, raslabljeni, smo ustali, gubavi smo se očistili, mrtvi, vaskrsli, i potpuno smo se preobrazili. Od angela tame smo postali angeli svetlosti. Od Božijih neprijatelja smo postali Njegovi prijatelji. Opet smo se vratili u Njegov zagrljaj, zadobili Njegovu blagodat, ponovo smo privukli k sebi Njegovu ljubav. Jednom rečju, grešnici, koji su dostojni večne muke su u trenutku postali pravedni, dostojni Carstva Nebeskog. “O, velikog čovekoljublja, o beskrajne ljubavi, - usklikuje zlatousti učitelj, - Bog proglašava potpuno opravdanim grešnika posle toga pošto on ispovedi svoje grehe i pokaže čvrstu rešenost da ih ne čini ubuduće”. Ima li većeg zla od greha? Ima li lakšeg isceljenja od oproštaja grehova?
Grešne duše, ispitajte sada svoju savest kao ja, i razmotrite kakvo ste zlo učinile pred bližnjim i pred Bogom. Dozvolile ste sebi najveću nepravdu, najstrašnije bezzakonje, najodvratniji greh, koji samo čovek može da učini. I šta, užasavate se, bojite se, očajavate? Nipošto! – Čini mi se kao da vidim žene mironosice, koje su kupile mirise i sa prvim cikom zore krenule da pomažu telo pogrebenog Isusa. One su išle, ali polako i pune nedoumice. Znamo, govorile su, da na Isusovom grobu leži težak kamen. Mi žene smo slabe; ko će nam ga odvaliti?
Grešne duše, ispitajte sada svoju savest kao ja, i razmotrite kakvo ste zlo učinile pred bližnjim i pred Bogom. Dozvolile ste sebi najveću nepravdu, najstrašnije bezzakonje, najodvratniji greh, koji samo čovek može da učini. I šta, užasavate se, bojite se, očajavate? Nipošto! – Čini mi se kao da vidim žene mironosice, koje su kupile mirise i sa prvim cikom zore krenule da pomažu telo pogrebenog Isusa. One su išle, ali polako i pune nedoumice. Znamo, govorile su, da na Isusovom grobu leži težak kamen. Mi žene smo slabe; ko će nam ga odvaliti?
