понедељак, 12. септембар 2011.

МНОГОСТРАДАЛНА СРБИЈА ПРЕДАЈЕ СВЕТОЈ РУСИЈИ ДРЕВНУ СВЕТИЊУ




Сретни су они руски људи који имају могућност да се моле у православним црквама. Двоструко сретнији су они у чијим црквама почивају часне мошти њихових небеских покровитеља. Људи који живе у Сергијевом Посаду могу свакодневно да прибегну ковчегу с моштима Преподобнога Сергија, они из Нижегорода могу да се моле само корак од св. Серафима Саровског, они из Петрограда знају да је Александар Невски сасвим близу у Александра-Невског Лаври, за Московљане не треба ни да се прича, колико само много светих тамо почива, и светитељ Тихон, и кнез Данило Московски и блажена Матронушка - св. Матрона Московска, светитељ Филарет...

Пре петнаест година, тек што је поново отворена црква великомученика Никите у селу Бивалино, у срцима настојника и парохијана засветлела се мала искрица наде, да ћемо се можда и ми недостојни, једнога дана ипак удостојити велике радости - да имамо у својој цркви бар малу честицу моштију Никите Готског. И овај пламичак наде се никада није гасио. Када се црква полако почела подизати са колена, на које је била стављена у време Совјетске власти, када је из дана у дан постајала све лепше украшена и радоснија, тада је и ова слабашна светлост наде постајала све већа и већа. Парохија се молила своме небеском заштитнику, прославили смо дан његове мученичке смрти - 28 септембар, читали хиљаде акатиста, служили хиљаде молебних канона светоме, појавила се и враћена је цркви икона великомученика, која је чувана до тада у цркви Рођења Пресвете Богородице у селу Саурово-Уполози. И сви су све више и више хтели да се моле, и поклоне и целивају Првобитну икону.

image


Прочитано је много житија, именика, енциклопедија, мапа. Вођени су телефонски разговори са Константинопољским духовништвом. Разговарали смо на тему трагања за моштима нашег светог са Бугарима, Грцима, Србима. Православни су путем компјутера по налогу цркве претраживали Интернет, али нисмо добили одговор, нисмо имали адресу. Ипак - пут прелазе они који њиме ходе. У потрагу је 2004. год. кренуо православни Мађар Иштван (Стефан) Маклари. Високообразован човек, професионални дипломата, који је дуго времена радио у Русији, Промислом Божијим био је и парохијан Бивалинске цркве. Употребивши сво своје знање и везе, Иштван је нашао - такво место, где се до тада налазила лева рука Великога Војника, закована у сребрну рукавицу. То је био Високо - Дечански манастир на Косову.

image


Овде треба мало да проширимо нашу причу. Ради се о томе, да је Високо - Дечански манастир основао свети Краљ Стефан, који је у 14 веку уложио много труда за учвршћивање Српске Православне Државе. Косово је за Србе - Света Земља, натопљена крвљу хиљадама мученика, који су штитили Родну земљу и веру сво време напада странаца, посебно од турског робовања. Али на жалост Срба, па и целог православног света, у данашње време готово цела територија Косовске области је заузета од стране Албанаца, који су уништавали и најмањи спомен о историји ове земље. Албанци су срушили, спалили и булдожерима сравнили већину српских цркава и манастира, и изградили на њиховом месту стадионе, аутопаркинге, бензинске пумпе и джамије. Готово све Косовске светиње су поругане и оскрнављене. Иконе су стрељане, исцепане и избодене бајонетима, на рушевинама цркава убијани свештеници и монаси, и чињена су и друга безбожна, богохулна недела о којима не може човек ни да пише. Већина Срба је оставила очевину, своја огњишта, која би била одмах рушена, или запоседнута придошлим муслиманима. Крв и сузе - ето шта се може рећи о садашњој судбини православних косовских Срба. Али не би то тако било да није војне помоћи од стране САД и држава НАТО-а. Управо њихови авиони су бомбардовали Београд и Србију, управо на њиховим бомбама је на Ускрс било написано «Христос васкрсе», управо од њихових недела у Београду и у другим градовима Србије до сада стоје рушевине кућа, остаци конструкција мостова и зјапе рупе од експлозија.

image


И манастир Високи Дечани је такође био гађан, засипан бомбама и ограђен бодљикавом жицом, и жив је до сада само по милости Божијој, и херојским трудом и подвизима 36 српских монаха и Владике Епископа Липљанског Теодосија - настојатеља манастира. Чак су и свети извор ради његове лековите и целебне воде која из њега избија уз зидине манастира заузеле придошлице и одмах га и запрљали. И по воду на извор сада монаси могу да иду само уз пратњу војника миротвораца. Али треба о томе нешто рећи. Високо - Дечанска Лавра је признати споменик архитектуре и културе од светског значаја. Она се налази под заштитом ООН, Унеска, К.Ф.О.Р. Опкољени су војним стационарима замаскираних мрежама. Тамо дежура италијанска војска, неколико Румуна и Француза. Пролаз и путовање кроз територију Косова данас не представља само храбри авантуристички корак, него је то и смртно опасно. Притом се ова смртна опасност стоструко повећава, ако сте ви лице духовног звања и на вама је раса или подрасник и свети крст. Могу вас убити камењем или другим приручним средствима или албански снајпер може испитати на вашој хришћанској фигури своју прецизност. На граници с Косовом су свуда гранични пунктови, патроле, провере пасоша. Тако живи један од последњих бедема Православља на Косовској земљи.

image


У јесен 2005 године добили смо усмени благослов Владике Високопреосвећеног Јувеналија Митрополита Крутицког и Коломенског нашој парохији да се спремимо за поклоничко путовање делегације на пут у Дечане. Почела је преписка путем електронске поште, припрема докумената, виза и разних одобрења. Не би требали прећутати ни то да се после архијерејског благослова о делу почело преговарати... Почела су дешавања која мирски људи називају случајностима и подударностима, док верници виде у томе знак Божије благодати и у таквим случајевима говоре о чудима Божијим. Из српске дијаспоре у Москви нашао се брат по имену Раде Станковић, чији брат од стрица је свештеник у Родној земљи и који је знао много телефона и адреса Срба и духовништва. Раде је постао мост који је повезивао делегацију с бивалинском црквом и који је пратио сваки корак наших поклоника преко границе.

За неколико минута, упркос претпоставкама паметних људи, добили смо визе залагањем архимандрита Антонија (Пантелића) - настојника Петропавловске цркве Српског подворја за амбасаду Србије (Сада владике Антонија, прим.прев.). Молитвама светога великомученика Никите веома брзо смо добили српске визе, иако је многима за то потребно дуже време.

За неверовати, али чудеса су се наставила. Приликом куповине авионских карата у српској компанији ЈАТ наши поклоници су били стохиљадити путници, и у вези с тим авионске карте су нам биле дупло јефтиније. Чуда су се наставила и у Србији, али о томе касније.

А онда - 15. августа 15.00 монахиња Никита и искушеник Михаил пролазе граничну контролу на аеродрому Шереметјево 2, улазе у авион и лете у Московско небо. Њихов правац лета - Србија.

image


Кроз два и по сата мати Никита и искушеник Михаил су изашли на ужарено поље Београдског аеродрома. На излазу их је дочекао јеромонах Димитрије. Висок, превисок, леп, прелеп, плавооки Србин са лицем уоквиреним риђом брадом (диван човек, по причи наших поклоника). Одвезао их је манастирским аутомобилом у Београдски женски манастир Ваведење (Увођење Пресвете Богородице у Цркву), и предао их у брижне и вредне руке старије сестре, мати Теодоре. Мати Теодора се с материнском пажњом бринула о придошлима, као да то нису обични поклоници него уважени гости, и рано ујутро, освежени и крепки Руси су стајали у манстирској цркви на Литургији. И видом и слухом су били поражени. Исте богослужбене књиге као у Русији, исти Часослов, исти језик богослужења, исто тако прекрасно и чисто појање с малим кристално чистим примесама и напевима српског појања. А иконе! Иконе као да су се пренеле овде хиљадама километара из Свете Русије - Спаситељ, Мајка Божија, Свети Никола Угодник, Светитељи, Преподобни, Великомученици, чак и икона Амвросија Оптинског - све је истицало и напомињало, да смо ми и Срби људи једног рода, једне вере, једнога духа.

После завршетка Литургије монахиње су нам показале и зимску цркву, разделили гостима дарове и угостили нас манастирским јелима. Као и увек у цркви - проста трпеза, припремљена с молитвом и љубављу, била је укуснија од изабраних најскупљих ресторанских јела.

image


Помоливши се, поново смо кренули на пут. Овога пута путовање је било дуго. Отац Димитрије је поново за воланом, а наши поклоници су широм отворених очију разгледали Српску земљу. Шта су све видели? Видели су Београд, који болује од рана бомбардовања, видели су зелене шумарке и дубоке шуме, видели су дивне старе планине чији су врхови били покривени снегом, видели су куће саграђене од камена, видели су пријатељство српских хришћана који су радили у виноградима. Пут је постепено све лошији, вијугавији и ужи. Пење се све више и више у планине и већ је с десне стране окомита громадна стена литице, а са леве дубока провалија и обрнуто. Издалека су се могли видети гранични пунктови Косовске полиције, рампе и контејнери, али искусни наш водич, чита молитве и успиње се на планину аутом - и ето Косовска земља. Мења се постепено врста људи који насељава ову земљу и битно је то што је ових људи све више и више. Стадиони, улице, пијаце, тргови, двоструко су пуније људима него територије које су иза нас. Много омладине. Изнад градова и села нема крстова, који обично красе Српску земљу. Има много породичних кућа - новоградње с два - три спрата. При томе на неким оградама стоје причвршћене таблице да је та кућа саграђена средствима неког емира или султана из Саудијске Арабије. Постаје јасно, одакле после рата долазе средства у разорену државу. Описивати лепоте путовања по планинама није наш задатак, него је то првенствено обавеза географа и туриста. Наши посланици су по милости Божијој у 12 ноћу допутовали у манастир Дечане. И почео је редослед манастирских јутарњих и вечерњих Богослужања. У ретким слободним сатима наши поклоници су се упознали са братијом манастира, с обичајима и традицијама Српске Православне Цркве, с историјом обитељи. А братија, треба и то рећи, труди се и моли сво слободно време од 4 часа за спавање. Притом у манастиру уз братију живи и труди се епископ Липљански Високо-Дечанског манастира Теодосије (у српском језику недостаје слово «Ф») (тј. на руском би то било Феодосије, прим. прев). Манастир заузима прилично велику територију у планинској долини, територију идеално уређену, с подшишаним травњацима, путевима обложеним старим каменом и с терасама, с белим крстовима монашког гробља. Готово изнад самог манастира стоји велика планина, с голим врхом, на којем нема шуме. Познато је да је свети краљ Стефан одлазио да се моли на ту гору, да размишља и да пости у дане Великога Поста.

image


На територији манастира је велики пчелињак, а поред њега срушена за време рата мала радионица за мерење и паковање меда. Трудом братије гради се велики камени зид око манастира. Ту је и иконописна радионица, у којој се стварају дивне по својој лепоти иконе. Братија има своју земљу, на којој сталним обрађивањем расте парадајз, кукуруз, паприке, лубенице, ораси, јабуке, брескве и др. Имају и свој велики виноград, из чијих плодова праве изузетно црно суво вино. Монаси музу краве, праве сир, пеку хлеб. И опет иду у цркву на службу. Уопште електрицитета има само на местима живљења и општег кориштења, у цркви нема трага ни од мале лампице, само свеће и кандила. За време Божанствене Литургије и свеноћног бденија, осим кандила користи се и кандеја - кандило не на ланцима него са ручком. Како су Срби близу грчке тако они имају много од грчке традиције. Рецимо у нарочито свечане тренутке Богослужења окреће се хорос - посебна врста паникандила, на којем су причвшћене свеће на једном великом прстену. На службу позивају ударима помоћу посебне направе од дрвета, врсте била, чија је мелодија неочекивано веома необична и музикална. (клепало, прим.прев.) Црква је од врха до дна осликана добро очуваним фрескама. На свакога ко ступи под свод храма гледају великомученици Георгије, Теодор, Никита, Стефан. Чланови краљевске породице, свети краљ Душан, а изнад Мајка Божија и овенчава све Господ Сведржитељ.

image


Удостојили смо се и разговора са настојатељем манастира, епископом Теодосијем. У разговору су учествовали и руски амбасадор у Србији са супругом, конзул Црне Горе. После неколико оваквих сусрета питање о предаји делића честице моштију решено је повољно на обласном нивоу, остало је само да добијемо благослов епископа Рашко-Призренског Артемија, али ово очекивање је прелазило временске оквире нашег поклоничког путовања и стога се наша делегација почела спремати за пут назад. Повратак наших поклоника је пролазио неуобичајено, иако истим аутом и с истим благодатним возачем, у пратњи италијанских војника К.Ф. О. Р. - а. А даље је отац Димитрије опет возио свој ауто на дуг и не лаган пут за Београд. Опростили смо се на аеродрому и после три сата наши поклоници, испуњени утисцима и благодаћу, обавијени љубавњу Срба према руском народу, сретни, весели и као да лете, јурили су по Носовихинској улици кући. Пред њима је стајало много времена да причају о прошлом, дуги дани посла, нове сагласности, договори, молитве и очекивања, очекивања, очекивања.

Пролазили су дани, недеље. Опет састајање у Српском подворју, опет су набавили карте и разговарали телефоном, али појавила су се и нова два осећања прво - увереност у то да ће дан велике победе једном доћи. При томе је то била стопроцентна увереност, за коју није више било важно да ли за месец, или за годину. И ова увереност није била одраз наше гордости или самозадовољства. Ова увереност се родила онда, кад смо добили благослов митрополита Крутицког и Коломенског Јувеналија, нашег Владике «Примити честицу мошти светог великомученика Никите Готског од Српске Првославне Цркве за Бивалинску Цркву». Неко други би могао и посумњати у остварење и реалност таквог благослова. Али не и ми, у свом кратком животу, у којем смо видели много чега, али којим смо се уверили у сазнање о чудотворној сили светитељског благослова. Много пута смо могли видети, како се остварује то, о чему моли Бога и Царицу Небеску «Господин наш» Високопреосвештени владика Јувеналије.

image


Сабор архистратига Михаила и свих небеских сила бестелесних - светски је дан Анђела (имендан, као код нас Крсна Слава, само код руса сваки човек посебно има светог заштитника чије крсно име носи, прим. прев.) настојатеља и петнаестогодишњи јубилеј свештене хиротоније. Управо тога дана рано ујутро, упутила се наша делегација појачана Србином Радетом у Београд. Опет су нас на аеродрому срели браћа Срби, и кренули смо на пут у Дечане. Пут нам је био већ познат и чинило се, да га поклоници прелазе врло брзо на точковима аута. После пет сати путовања, прва станица је била у манастиру Црна Река. Високо у планини изнад провалије манастир. Црква у пећини. Келије су просврдлане у камено стење и сличне су ластавичјим гнездима. До храма се може доћи само дугим и уским дрвеним мостом. Испод њега у дубини суво камено дно. Манастирско предање казује да је некада, овде живео, обитавао и стајао на молитви древни српски светитељ - Јоаникије Девички, у дну у процепу је грмео узбуркани поток, који је био толико силан и бучан, да је не само носио и заглушивао речи молитве, него је чак физички предствљао препреку да се она оствари. Измучен грохотом и буком старац је узвикнуо: «Ти да ућутиш!». И Свевишњи Господ је примио речи подвижника као молитву, и река је пошла другим путем, а корито је пресушило. И од тада само једном годишње и то на два - три дана Црна река се враћа у родни ток. И тада не само говорити, него и живети у манастиру постаје готово немогуће, како кажу монаси.

image


У Лаври су нас дочекали као старе познанике и блиске рођаке. Свуда су била лица орошена од суза и ганута. Дошло је до неких промена. Готово да је довршен зид око манастира, завршена је трпезарија до краја. И још једна новост. Послушник Недељко (искушеник на српском језику) припремљен је за монашки постриг. Поклоници су имали част да присуствују и да се моле за време пострига - за новога брата Киријака.

24. новембра на празник светог великомученика Стефана Дечанског Краља Српског у Дечанима се окупило око 1400 молитвеника. Велики сабор духовништва. Много појаца, семинариста, и наравно силан конвој К.Ф.О.Р.-а. После је била трпеза, разговори, сусрети, упознавања. Епископ Артемије је тога дана одвојио честицу мошти светога великомученика Никите за Бивалински Цркву, дао писмо с печатом грба и упутство - како чувати Велику Светињу. И поново пут кући. Али сада већ радостан. Јер се испунила жеља руског народа, услишене су молитве Бивалинаца.

Опет исти ланац пута Дечани, Отац Димитрије, планине, Београд, авион.

А шта је било после? А онда се десило оно о чему је писао игуман Амвросије у извештају на име Високопреосвештеног Јувеналија Митрополита Крутицког и Коломенског, управитеља московске Епархије. Предлажем вашој пажњи овај извештај:

«Смирено саопштавам Вашем Високопреосвештенству о обављеном пријему честице моштију светог великомученика Никите Готскога, које се извршило благодарећи Вашем Светитељском Благослову.

Честице светих моштију великомученика Никите је 24 новембра предао делегацији поклоника наше Цркве (Искушеник Михаил Леонидович Алихашкин, монахиња Никита (Стасјук) и Србин Раде Станковић) епископ Рашко Призренски Артемијем и Високо Дечански Теодосије на дан главног празника Високо - Дечанског манастира - помен светог Стефана Дечанског - оснивача обитељи и Српске државе, у присуству братије, многобројног српског духовништва и 1400 гостију и поклоника.

У пратњи италијанских војника К.Ф.О.Р.-а поклоници су са светињом напустили окупирану територију Косова и у пратњи клирика&мдасх;Високо-Дечанског манастира Јеромонаха Димитрија, и манастирским аутомобилом су довезени на Београдски аеродром.

image


У 17.40, 25 новембра на аеродрому Шереметјево - 2, уз помоћ и сарадњу главног директора Шереметјевске царине пуковника Качнова Александра Јуријевича и официра Интерпола Николаја Николајевича Пазизина дошло је до сусрета са светињом...

У недељу 26 новембра Литургија у Цркви је почела раније - у 7.30 и када је обављена, у 9.00 од Цркве је кренула поворка, на челу са аутом ДПС и која се састојала од 10 аутомобила државне марке - Мерцедеса, Джипова, БМВ. То су били аутомобили парохијана, који су жалели да организују почасну пратњу за свечани дочек светиње.

Метална рукавица с моштима је била поставњена на златом извезени јастучић од скупоценог сомота, а затим у позлаћени ковчег. Ковчег је у рукама држао настојатељ, који је био у првом аутомобилу. Група коњаника је прошла три сата раније по испланираном и припремљеном путу према - селима Стремјаниково, Јесејево, Лесхоз, Логиново, Теренино, Јефимово, Козлово. У сваком селу поворка се заустављала, ковчег с моштима се износио и стајао код сеоских капела. Одмах би се одслужио празнични молебан, и сви мештани би се поклонили моштима. Важно је истаћи да се и поред хладног јесењег времена, свуда окупљало готово цело насеље, деца и престарели који готово нису излазили из кућа. После молебана у капели Јована Богослова у селу Козлово аутомобилска колона, која се увећала за неколико пута по броју пристиглих аутомобила, кренула је у правцу Бивалинске Цркве. Испред аутомобила су се кретали учесници војно - патриотског јахачког клуба Димитрија Донског у униформама, са значкама и са својим знамењима.

image


На дочек код цркве се окупило више од 2 000 људи, тако нешто није било у нашој парохији чак ни за Васкршњу ноћ. Код светих врата уз ограду цркве први је стајао отац Александар Хомјак - настојатељ Павло - Посадског округа. Редом уз њега је било постројено духовништво нашег округа и гости из Орехово - Зујевског и Богородског настојатељства. После земних поклона, мошти су биле примљене, затим је прочитана кратка молитва. Војна стража из Трансилванске војне академије хемијске, радиолошке и биолошке заштите трипут је испалила плотуне из аутомата Калашњикова. На територији цркве представнику Србије је било уручено цвеће и по руском обичају хлеб - со. Уз северну страну цркве је била постројена почасна стража васпитаника Православног јахачког клуба Димитрија Донског. Затим су сви са свечаном литијом обишли око цркве и по постављеним црвеним теписима река људи се почела сливати у унутрашњост цркве, док су васпитаници Дечијег дома «Никита» посипали каранфилима и цвећем пут свештеника који су носили ковчег.

Молебан са Акатистом светоме је био прочитан у пратњи хора Цркве Вазнесења Градића, специјално позваног - најбољег хора нашег Павло-Посадског настојатељства. Затим се више од два сата продужило поклањење моштима свих присутних и помазање уљем, донесеним из Дечана од моштију светог Стефана и Великомучаника Никите.

На територији цркве је за то време била постављена изложба фотографија «Православна Србија», свечана трпеза за поклонике и госте. А за децу у концертној сали при цркви, осим закуске са чајем била је и представа православно - патриотског програма дечијег колектива из града Жењезнодорошког «КАЛИНУШКА».

Важно је истаћи да су учешће у припреми свечаног дочека узели многи градски и рејонски представници, дневне новине, представник телевизијског програма «Православни Павловски Пасад» Јуриј Тајенков, депутати града и насеља, руководство Рахмановске текстилне индустрије, месна милиција, школски педагози Јефимовски и Јевсејевски, породица Бориса Вјечеславовича Гризлова, Амбасадор Руске Федерације у Србији, Светлана Владимировна Курбанова и многи други.

Као упутство из Србије у Русију од стране вишеименованих епископа био је дат указ - за чување честица моштију припремити сребрни моштавик и ставити у њега предано. Капсуле покрити сребрним украсним поклопчићима и откривати их само за духовништво и свештенике, а за мирјане отварати само на празник светога. Строго је било заповеђено не дробити их и не резати примњено, са сећањем на епископа Авксентија, о чему чак написати таблицу благородног метала и учврстити је на гробу или ковчежићу, у коме ће почивати свете мошти Великог Војника.

Од стране целе парохије и свих молитвеника Вашем Високопреосвештенсву срдачно благодаримо за такав непроцењиви дар и за Ваше молитве!»

Превод с руског: Наташа Убовић