63. Знај да телесне болести по самој битности припадају телу као материјалном и трулежном. И онда у случају болести, добру навикнута душа треба са благодарношћу да показује мушкост и трпљење, не питајући Бога зашто је створио тело.
64. Од наше властите моћи зависи наша целомудреност, а да постанемо богати није под нашом влашћу. И онда шта значи? Не треба ли осудити нашу душу кад жели кратковремени и привидни сјај богатства, иако нема власти да га придобије? О како не разумно поступамо желећи само богатство! Зар не знамо да изнад свих добродетељи стоји смиреномудрије, као што је највећа од свих страсти чревоугодије и ненасита жеља за земаљским благом.
65. Од оних који ноћују по гостионицама, једни добију постељу, а други полежу на под, и спавају слатко као и они који имају постељу. Дочекавши крај ноћи, и једни и други остављају своја лежишта и одлазе из гостионице, носећи са собом само оно што су донели. На исти начин сви који прелазе пут овога живота, били богати или средњег стања, излазе из овог живота као из гостионице, не узимајући са собом ничега од светских сласти и богатства, до једино своја сопствена дела, која су стекли за време свог живота, па била она добра или рђава.
66. Немогуће је и не постоји средство да се избегне смрт. Знајући ово, а навикнути добродетељи и богољубивим мислима, паметни људи иду на сусрет смрти без уздисања, страха и плача. Њима је познато да је смрт неизбежна, и има ту добру последицу да избавља од свих зала која не можемо да избегнемо у овом животу.
67. Није потребно мрзети на оне који су заборавили добар и богоугодан живот и баве се истраживањем принципа који не изражавају ни љубав ни моћ Божију.Треба их сажаљевати као сиромашне у расуђивању и слепе срцем и разумом, јер су примили зло за добро и пропадају од незнања. А Бога не познају јер носе у души бесмислицу и непокајање.
68. Душа саосећа са телом, а тело не саосећа са душом. И тако, кад се тело посече, мучи се и душа, а када је тело снажно и здраво, то се не познаје на осећајима душевним. Али кад се душа каје, не каје се са њом заједно и тело, него тело остаје позади на сопственом тлу, јер је покајање знак да душа болује.
69. Живот је збир и сједињење духа, душе и тела; а смрт не значи пропаст тих сопствених делова, него прекид њиховог савеза, јер и даље сви делови остају под Божијом заштитом.
70. Нема веће болести, беде и погибли по душу од не знања за Бога, који је све створио ради човека, и обдарио га памећу и речима помоћу којих он, подижући се у висину, може да ступи у општење са Богом, мислећи о Њему и славећи Га.
71. Душа је у телу, у души је ум, у уму реч, којим се разматра и прославља Бог. Свему што постоји Бог је по својој благости даровао биће, а души Он даје бесмртност, путем нераспадљивости и вечите насладе.
72. Благост добија човек од Бога који је благ; а злу се човек подјармљује сам од себе, због урођеног у себи зла, због рђавих жеља и грубих осећаја.
73. Кад душа не расуђује, а будући по природи бесмртна и господар над телом, онда постаје роб телу због чулних задовољстава, не знајући да су насладе телесне пропаст за душу. Кад постане неосетљива, душа се обнезнани, и почиње марљиво да се брине о телесним насладама.
74. Човек који је заволео грех са великом љубављу помишља на богатство, и не остаје му времена да се стара о правди, да мисли о варљивости, привременостии краткоћи живота, да се сећа да је смрт неизбежна и неподмитљива. А кад неко и у старости остане тако бедан и малоуман, онда је он као труло дрво које није ни за какву употребу.
75. По телу човек је смртан, а по разуму и говору бесмртан. И за време ћутања ради размишљање, размишљање је говор у себи: за време ћутања рађа се говор. Говор благодарности, принесен Богу, то је спасење за човека.
76. Паметне и душеполезне речи дар су Божији. А напротив, пуст и празан говор, где се тражи мера и растојање неба од земље, величина сунца и звезда, пронашли су људи навикнути на некористан труд, који по пролазном уображењу траже оно што им никакве користи не доноси, слично ношењу воде у шупљем суду, јер све то људима је немогуће изнаћи.
77. Нико не види небо, и нико не зна шта је на њему осим човека који се труди да живи за добродетељи, који познаје и слави Творца неба, ради живота и спасења човечијег. Тај богољубиви муж без сумње зна да ништа не бива без Бога, и да је Он свуда и у свему, као Бог ничим неограничен.
78. Како се будеш ти понашао према души док је она у телу, тако ће се и она понашати према теби кад изађе из тела. Ко је овде добро послужио своме телу пружајући му сваку утеху, самим тим учинио је себи рђаву услугу по смрти, јер живећи без расуђивања, подвргао је своју душу осуди.
79. Тело, спојено са душом, излази из мрака у утроби на светлост; а душа спојена са телом, затвара се у телесни мрак. Због тога не треба жалити тело, него га треба обуздавати, као непријатеља души. Јер многа јела и сласти узбуђују рђаве страсти у људима, а уздржавање у храни смирава страсти и спасава душу.
80. Добро је невидљиво, као што је невидљиво и све што стоји на небу. Зло је видљиво, као што су видљиве све ствари земаљске. Добро је нешто чему нема равна; човек обдарен духом проналази шта је најбоље. Само је човек способан познати Бога и Његове творевине.
81. У души дејствује дух а у телу природа. Дух обожава душу, а природа растура тело. У сваком телу дејствује природа, али дух не борави у свакој души: због тога се свака душа неће спасти.
82. Дух који се налази у чистој и богољубивој души, гледа право у Бога, невидљивог, неизреченог, нерођеног, јединог, чистог за чисте срцем.
83. Недопадљив венац, добродетељ и спасење човечије састоји се у подношењу патњи са благодарношћу. Обуздавање гнева, језика, стомака и сластољубља од велике је користи за душу.
84. Оно чиме се одржава овај свет јесте промисао Божији, и нема ни једног места на које се овај промисао не односи. А промисао је само савршена Реч Божија, која је дала облик свему ономе од чега је састављен овај свет, Уредник и Уметник свега што се догађа. Није никако могуће постојећим предметима примити велелепно уређење без пресудне силе Речи, у којој лежи облик, дух, мудрост и промисао Божији.
85. Само је човек способан да прими Бога, јер од живих створења Бог општи једино с човеком, ноћу преко разних виђења, а дању кроз дух – умни део душе. И увек предсказује Он будућа блага себи достојним људима.
86. Благодарећи ономе ко те увреди, дајеш му на поклон савршенство Божије. Никоме не откривај његове противнике. Подвизавај се у љубави, целомудрености, трпљењу, уздржању, и томе слично. Јер у томе се састоји познавање Бога, да се помоћу смирења и сличних добродетељи прати воља Божија. Нису сви способни за таква дела, до једино духом обдарене душе.
87. Када те нападне маштање о каквом чулном задовољству, причувај се да те у моменту не привуче. Када га у неколико одбациш, опомени се смрти и помисли колико ти је боље кад видиш да си победио ту обману сластољубља.
88. Смртни су дужни бринути се о себи, знајући унапред да их очекује смрт. Јер блажена бесмртност је удео преподобне душе, када се утврди у добру; а вечна смрт очекује ону душу која се неповратно прозли.
89. У човеку се ништа не одржава на једној мери, него је час јаче, час слабије. Тако и ревност, час се загреје, а час охлади. У последњем случају треба да се загрева, да се не би сасвим угасила. Чиме и како? Најпре, сећањем на смрт. Затим враћајући се често на мисао, шта ће бити после смрти.
90. Једанпут пред обед, око три сата по подне, уставши на молитву, Свети Антоније осети у себи да је се његов ум узнео, и виде самог себе изнад свога тела, и као неко да га води по ваздуху. У ваздуху стоје некаква мрачна и страшна лица и спречавају му пут за уздизање. Путовође Антонијеве су им се противиле, но они су прилазили као с правом, тражећи одговора, да ли Антоније подлеже у чему било њиховој власти. Требало је попустити, и они су се спремали да изведу рачун. Али кад су они хтели да уведу у рачун све од рођења Антонијевог, томе су се успротивили његови пратиоци говорећи: што је било од рођења то је изгладио Господ, кад је Антоније дао монашки завет. Видите рачун од дана кад је се замонашио и заветовао Богу. Али под тим условом, тужитељи га нису могли ничим застидети. И пут при Антонијевом уздизању постаде слободан, без препрека. После тога Свети Антоније осети да се опет враћа у своје тело, и да је његова личност у редовном стању. Али тада заборави на јело; остатак дана и целу ноћ проведе у молитви и уздисању. Чудио је се виђењу многих непријатеља спремних за напад, и колико напора треба човеку да прође ваздушним путем. Тада виде колико су истините речи апостола Павла "о кнезу који влада у ветру" (Еф.2,2). Јер ђаво има власт ступати у борбу са пролазницима у ваздуху, жудећи да им спречи пут. Зато нас и учи апостол: "Узмите све оружје Божије, да би сте се могли бранити у зли дан" (Еф.6,13), и да би се посрамио ђаво "не имајући ништа зло говорити на нас" (Тит.2,8).
91. Свети Атанасије пише: Једанпут Свети Антоније поведе разговор са братијом о стању душе после смрти, и о њеном будућем боравишту. Идуће ноћи позва га неко говорећи: Устани, изађи и разгледај. Антоније изађе, уздигне поглед и виде једног џина, грдног и страшног, који је главом додиривао облаке. Са земље су узлетеле птице. Једнима је џин преграђивао пут, а друге су пролетеле кроз њега, и прошавши га, мирно се узносиле навише. Џин је шкргутао зубима на последње, а за прве је се радовао. Опет чу светитељ исти глас: Антоније, протумачи ово виђење. Тада му се отвори ум и разуме да то означава одлазак душа са земље. Страшни џин је наш вековни непријатељ, који зауставља лењивце и оне који су радили по његовом наговору. А ревносне и њему непокорне он не може да задржи, они одлазе изнад њега.
- Значајна је мисао Светог Антонија о томе, ко има право братољубље. Говорио је: Човек никад не може бити искрено добар, нити би то пожелео, кад се не би у њега уселио Бог. Јер нико није благ до једини Бог.
93. Прича се да је авва Антоније био прозорљив, али је избегавао људску радозналост, и није о томе говорио. Њему су били откривени и садашњи и будући догађаји света.
94. Један свети старац молио се Богу да би видео славу отаца на небу. И видео их је све, осим светог Антонија. Кад запита свога вођу: "А где је авва Антоније?" Вођа му одговори: "Антоније је тамо са Богом"
ПРОЛАЗНО И НЕПРОЛАЗНО БЛАГО
1. Нико не треба да гаји у себи жељу за земаљским тековинама. Јер каква је корист од онога што се не може увек са собом носити? И онда, зар није боље да стекнемо оно што остаје увек са нама, као што су: безазленост у мислима, правичност, чистота телесна и душевна, храброст, моћ расуђивања, љубав, скромност, вера у Христа, благост и гостопримство? Кад стекнемо ове добродетељи, видећемо их како су измакле пред нама и спремиле нам место и пристаниште у земљи блаженства.
2. Свако јутро кад се пробудимо треба да мислимо, да нећемо дочекати вече. И пре него што легнемо у кревет да мислимо, да се нећемо ни пробудити. По самој нашој природи није одређен крај нашег живота, нити се зна колику нам меру свакодневно оставља Провиђење. Са таквим расположењем, и свакога дана живећи тако, клонићемо се греха, нећемо чезнути ни за чим, нити ћемо се на кога гневити, узбуђивати нити спремати себи скровиште на земљи.
Очекујући сваког дана смрт, постаћемо некористољубиви и свима ћемо све праштати. Блудне пожуде или друга каква нечиста задовољства ни једног тренутка неће се заустављати у нама, јер ћемо се брзо одвраћати од њих, заузети увек предсмртним борбама, и очекујући дан суда. Јер велики страх и бојазан од мука уништава пријатност задовољства и крепи душу која се клони паду.
3. Нама није потребно ићи у туђи свет ради царства небеског, нити препливати пучине морске ради врлина. Господ је показао да је то излишно, говорећи: "гле, Царство је Божије унутра у вама", (Лк.17,21). По томе, за врлине је потребно само да се решимо, пошто су оне у нама и постају од наше природе. Јер чим се разумни део наше душе поврати своме природном дејству, истовремено и врлине обитавају у нама. А душа се налази у своме природном дејству онда кад се показује онаквом каква је створена. Створена је сасвим добра и праведна. Зато је Исус Навин и говорио народу: "привијте срце своје ка Господу Богу Израиљеву", (Инав.24,23). Праведна је душа онда кад моћ размишљања дејствује по својој природи.
4. Ако желимо да се искрено приближимо своме творцу, онда треба да се подвизавамо ради ослобођења наше душе од страсти, по духовном закону. Јер због наших рђавих дела, због наслађивања страстима, због многих демонских искушења, ослабила је наша умна снага, увенуле су добре побуде наших душа. Ми већ не можемо да познамо лепоту и потребе наше духовне природе, због страсти у које често западамо. Али нама нема ни у коме спасења до у Господу нашему Исусу Христу, по речима апостоловим: "јер као што по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживљети". (1 Кор.15,22).
5. Још од оног времена кад је Господ благодаћу својом пробудио мој ум од смртног заноса, обузимао ме је прекомерни плач и неутешно уздисање. Помишљао сам у себи, шта да дамо Господу за све оно што је Он урадио за нас! Анђелима својим наредио је да нам служе, пророцима да предсказују, апостолима да објављују Јеванђеље. А осим свега тога, послао је Сина свога јединородног ради нашег спасења. Због тога побуђујте срца ваша ка страху Божијем. Имајте на уму да је свети Јован Крститељ крштавао водом ради покајања и ради припремања за крштење Господа нашег Исуса Христа, који крсти Духом Светим и огњем; огњем што означава топлину ревности у добрим делима. Покажимо усрдну готовост за своје очишћење душевно и телесно, и примивши крштење Господа нашега Исуса Христа, будимо поборници добрих дела, да би му принели сами себе као пријатну жртву. Дух Утешитељ, примљен са крштењем, даје нам силу да испуњујемо оно што је благословено, да би се опет уздигли до свога славног, првобитног стања, и постали достојни да добијемо вечито наслеђе. "Пазите, ко се по Христу крсти, у Христа се облачи", као што вели апостол (Гал.3,27-28), добијајући благодат Светога Духа.
6. Бог чује оне који га љубе и који га траже од свег срца; и снисходљив је у погледу њихових молби. А молбе пак оних који Му не приступају од свег срца, него са подељеним срцем – са жељом да добију славу и похвалу од људи – не слуша, него се на њих гњави, ради опомене осталима. Сила Божија не дејствује у њима, као што и они сами нису истрајни у делима којих се прихваћају. Они нису добили силу која даје сласт души, и из дана у дан испуњава је све већом радошћу и милином, и развија у њој божанствену топлоту.
7. У свим разумним створењима налази се орган љубави, којим су у стању обухватити и божанско и човечанско. Духовни воле божанско, а телесни воле телесно. Први чисте своја срца од сваке нечистоће и од дела овог пролазног света. Омрзнувши и свет и своју сопствену душу, носећи крст иду за Господом, и тако испуњују његову вољу. Због тога се у њих усељава Бог, даје им радост и сласт, које душу хране и увећавају. Као што дрвеће не може да расте ако се не залива природном водом, тако ни душа не може да напредује без небеске сладости.
8. Пробудимо се из сна док се још налазимо у овом телу. Уздахнимо због самих себе, и оплакујмо себе од свег срца дан и ноћ, да би се избавили од оног страшног мучења, ридања, плача и туге којима неће бити краја. Уклонимо се са широког пута који води у погибао, мада многи њиме иду. Уђимо на уска врата и пођимо тесним путем који води у живот, мада туда иде незнатна мањина. Који иду овим последњим путем, прави су радници и добиће своју награду с радошћу као наследници царства. Ко није спреман да изађе на тај пут, молим га да се не одаје нераду да му не би дошао суђени час кад он нема зејтина, нити га може где купити, слично лудим девојкама у Јеванђељу. (Мт.25,2-12).
9. Ко буде поступао по вољи Божијој, која је слађа од меда и пуна сваке радости, она ће га сама крепити и помагати, упутиће његову душу на дивна дела, спремаће пред њим пут који Господ воли. Тада му се неће моћи успротивити ни један враг, зато што он поступа по вољи Божијој. Ко се усправља по својој вољи, Бог му не помаже, него га оставља демонима који се вију по његовом срцу дан и ноћ, не дају му мира, онеспособљавају га за многа дела. У такве ђаво уноси понекад радост и весеље, у коме нема истине, јер није од Бога. Воља која дејствује у човеку јесте тројака: прва је од ђавола, друга од човека, трећа од Бога. Прве две Бог не прима јер воли само ону вољу која долази од Њега. Проучите сами себе, одбаците све што је туђинско, а само вољу Божију љубите. Јер није мала ствар за човека стално и у свачему упознавати вољу Божију. Ко не остави вољу срца свога, и не одреши се потпуно од самога себе, и не очисти се од свега свог имања и богатства, и не покори се својим духовним оцима, тај ће бити лишен и последњег благослова, слично јеванђелском богаташу.
10. Ко није злобан, савршен је и предан Богу; испуњен је радошћу и у њему борави Дух Божији. Ако злобу пустиш у своје срце, погубиће твоју душу, обешчастиће твоје тело, и подметнуће ти много лажних помисли, узбудиће у теби немир, раздор, опадање, завист, мржњу и сличне зле страсти, које отежају тело и оболесте га. Пожурите да стекнете доброту и простосрдачности светаца, да би вас Господ наш Исус Христос примио к себи, и да би сваки од вас могао с радошћу рећи: "Примио си ме као незлобива и поставио ме пред лицем Твојим за навек" (Пс.40,13)
11. Приморајмо себе и поставимо јаку стражу око својих уста, да ни за кога не говоримо ништа рђаво, јер је ружна реч гора од отрова. Све се ране залече, а рана на језику је неизлечива. Језик оговарача креће се помоћу ђавола и отровнији је од језика змијског, зато што узбуђују заједљивост и горка непријатељства међу братијом, сеје пометњу и злобу међу мирнима и растура великобројне заједнице. Чувајте се, дакле, осуђивања других и придржавајте се ћутања. Ко воли ћутање, борави близу Бога и његових анђела, и његово је место на висини. Господ је рекао да ће Он чувати твоје путеве онда кад сам будеш чувао своја уста (Прич.Сол.13,3).
12. Свето Писмо нас учи да има две врсте стида: од једнога се рађа грех, а од другога произилази слава и благодат (Сирах 4,23-25). Стид од греха јесте прави и спасоносни стид; а стид из кога се рађа грех смета да се извршују заповести Божије. Не стиди се урадити што је сагласно са вољом Божијом. Истинито се дело не крије. Не бој се објављивати науку Господњу, или речи мудрости, и не стиди се грехе своје открити своме духовном оцу.
13. Храбримо се и стално загревајмо тиху ревност у дому свога ума, да нас не назову нерадним и лењивим. Над ревносним и храбрим страсти никад не господаре. Ако понекад и посрне преко мреже искушача, ревност и храброст га одмах подигну. А ко је безбрижан и нерадан, без старања да угоди Богу, ако западне у искушење ђаволово, он и не примећује грехе које ђаволи преко њега изврше, јер је срце његово отпорно као камен, те је сличан укроћеној и заузданој мазги, на коју сваки уседне, а она се не противи. Над таквом врстом људи, ђаво извршује све своје прохтеве и задовољава целокупну своју поквареност; куда год хоће води сваког од њих, док се не преврши њихова неправда, и они умиру са плачем и јецањем. Нерадан личи на разваљени дом са растераним житељима, који свима изгледа одвратан и проклет, и као боравиште скорпија, и гуја и зверова. Такво је стање нерадниково.
14. Дело савршеније од свих осталих које може човек да изврши јесте исповедање својих грехова пред Богом и пред духовним оцима, осуђујући самога себе, и будући готов за нападе свакојаких искушења, до последњег издисаја.
15. Један брат питао је: шта треба да радим па да угодим Богу? Свети Антоније му је рекао: Куда год идеш, увек имај Бога пред очима; ма шта да радиш придржавај се каквог доказа из Светог Писма; и ма у ком месту да живиш, не напуштај га брзо. Сачувај ове три заповести и бићеш спасен.
16. Тежећи ка савршенству, монах није дужан да се ограничи на подражавање само једном од благоупокојених отаца, зато што ни у коме не могу да се нађу све врсте добродетељи у савршенству. Један је обдарен знањем, други је јак у здравом расуђивању, трећи је непоколебљив у трпљењу; један се одликује смирењем, други уздржањем, трећи опет благодаћу простоте срца; неки превазилази остале великодушношћу; неки милосрђем, неки бдењем, неки опет молчанијем и трудољубљем. Због тога монах који жели да састави духовни сат, дужан је слично пчели сваку добродетељ позајмити у онога код кога је највише има, и слагати је у суд срца својега, не обраћајући пажњу шта коме недостаје, старајући се да је усвоји.
17. Кад је један брат, у кога није било ревности, замолио светог Антонија да се за њега помоли Богу, светитељ је одговорио: "Ни ја ни Бог нећемо се сажалити на тебе, док год се ти сам не постараш о себи, и помолиш се сам Богу".
18. Ми не постижемо успеха због тога што не познајемо своје звање, и не узимамо у обзир шта је потребно за дело кога смо се прихватили, него хоћемо без напора да стекнемо добродетељи. Отуда долази да чим сретнемо искушење у своме месту, ми тражимо друго, мислећи да негде има места без ђавола. Но ко је познао шта су напади, тај не попушта, но стално води борбу уз припомоћ Божију.
19. Сакупили су се једанпут оци око светог Антонија, да би сазнали која је добродетељ најсавршенија те да би могла сачувати монахе од свих замки ђаволских.
Сваки је од њих рекао шта му је изгледало најбоље. Једни су хвалили пост и бдење, пошто они сређују помисли, доприносе лакоћи духовној, и олакшавају човеку приближавање к Богу.
Други су више ценили подништавање и презрење земаљских ствари, зато што тиме дух постаје спокојнији, чистији и слободнији од светских брига, и подеснији за приступ к Богу.
Неки су опет хтели дати милосрђу првенство по речима Господњим: "Ходите благословени Оца мојега, примите царство које вам је приправљено од постања свијета" (Мт.25,34). Имало је још и других предлога.
А свети Антоније је рекао: Све добродетељи које сте споменули веома су спасоносне, и неопходно су потребне онима који траже Бога и које загрева жеља да му се приближе. Али видели смо како су многи изнурили своје тело прекомерним постом, бдењем, самовањем у пустињи, усрдни и ревносни у напорима, волели су понизност, презирали су светску удобност до те мере да нису остављали за себе ни толико колико треба души за један дан, но су раздавали беднима све што су имали. Па ипак се дешавало, да су после свега тога били склони злу и падали, те лишивши се плода свих добродетељи, заслуживали су осуду. Једини је томе узрок следећи: они нису имали врлину да добро и благо расуђују и нису се могли користити њеном помоћу. Јер она баш и јесте добродетељ, која учи и побуђује човека да иде правим путем, и да не скреће странпутицом.
Ако ми идемо царским путем, онда нас никад неће привући наши завођивачи, ни са десне стране прекомерном уздржању, ни са леве нераду, безбрижности и лењивости. Расуђивање је око душевно, њен светњак, као што су очи светњак телу: ако то око буде светло, онда ће сва наша дела бити светла; а ако буде тамно, и све тело наше биће тамно, као што је рекао наш Господ (Мат.6,22,23). Помоћу расуђивања човек схвата своје жеље, речи и дела, и одустаје од оних које га удаљују од Бога. Расуђивањем он растура и уништава све замке које је ђаво спремио против њега, јасно разликујући шта је рђаво а шта добро.
20. Питати другога за свает сматрао је свети Антоније спасоносним делом. И поред тога што је био учитељ свих, сам се више пута обраћао своме ученику (дораслом за тај позив), и како је ученик расуђивао, тако је Светитељ и поступао. Кад је Авва Антоније добио писмени позив од цара Констанција да дође у Цариград, тада је упитао Павла Препростог: "да ли да идем?" И добио је одговор: "Ако одеш, бићеш Антоније. Ако не одеш, бићеш Авва Антоније", и свети Антоније се збиља реши да не иде.
21. Говорио је да поверење према другима има своје границе. Потребно је унапред се уверити о искуству духовника и о правилности његовог мишљења, па тек онда поверовати његовим речима и дословно примати његове савете. Знак по коме се то може познати јесте сагласност његових речи са Божијим речима. Треба пазити на оно што се наређује. Ако се слаже са заповестима Господа нашег што ти неко каже, то и прими са покорношћу, да би се испунила реч апостола: "слушајући се међу собом у страху Божијем" (Еф.5,21). Напротив, ако те неко упућује на нешто противно Божијим заповестима, онда кажи саветодавцу: "Је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога?" (Дап.4,19). "Већма се треба Богу покоравати него ли људима" (Дап.5,29). "И овце иду за њим јер познају глас његов. А за туђином неће да иду, него бјеже од њега, јер не познају глас туђега" (Јов.10,4-5). "Али ако и ми, или анђео са неба јави вам Јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде!" (Гал.1,8).
22. Молио сам се Богу да ми покаже у чему се састоји покров и заштита монаха! И видео сам монаха, окруженог огњеним светњацима и мноштво анђела чувају га као око у глави, ограђујући га својим мачевима. Тада сам уздахнуо и рекао: ето шта је све дато монаху! Па ипак, без обзира на то, ђаво му одолева, и он пада! И стиже мени глас од милостивог Господа и чух: "Ђаво не може никога понизити. Он нема више никакве моћи од како сам Ја, примивши на себе људску природу, срушио његову власт. Али човек пада сам од себе кад се подаје лењости и кад попушта својим похотљивим страстима". Ја сам онда питао: Даје ли се свакоме монаху такав покров? И мени би показано мноштво монаха ограђених таквом заштитом. Тада сам узвикнуо: блажен род људски, а особито монашка војска, што има Господа, толико милосрдног, и толико човекољубивог! Будимо ревносни о свом спасењу, одгонимо сваку немарност, подносимо усрдно напоре, да би се припремили за царство небеско, благодаћу Господа нашега Исуса Христа.
23. Неки од његових ученика, видећи многе монахе у пустињи украшене великим добродетељима, питали су га: Оче, да ли ће дуго трајати та загрејана ревност и та љубав ка самоћи, понизности, смирењу, уздржању и свима осталим добродетељима, којих се сада тако усрдно придржава мноштво монаха?
Божији човек са уздисањем и у сузама одговори: доћи ће време, љубазна моја децо, кад ће монаси оставити пустињу, скупљаће се по великим градовима, где ће, место пустињачких пештера и тесних ћелија, подизати горде палате, које ће се моћи поредити са царским дворовима;
Место сиромаштва порашће љубав за сабирањем богатства; гордост ће заменити смирење; многи ће се погордити голим знањем – без добрих дела, која одговарају знању; љубав ће охладнети; место уздржања појавиће се чревоугодије; многи ће се од њих бринути о раскошним јелима, као и сами мирјани, од којих се монаси неће ни по чему разликовати осим по оделу и капи; и без обзира што ће живети помешани са светом, они ће сами себе називати усамљеницима. Осим тога они ће се величати говорећи: "ја сам Павлов, ја Аполов" (1.кор.1,12), као да се сва сила њиховог монаштва састоји у достојанству њихових претходника: Они ће се величати својим оцевима као Јевреји својим оцем Аврамом.
Али ће у то време бити и таквих, који ће се показати много бољи и савршенији од нас, јер блаженији је онај који је могао згрешити а није згрешио, творити зло и није га творио (Сир.31,11), него ли онај, који је био вучен ка добру масом храбрих ревнитеља. Због тога Ној, Аврам и Лот, који су проводили ревностан живот међу злим људима, с правом су се толико прославили у Светом Писму.
24. Страх је Божији почетак свих добродетељи и почетак мудрости. Као што светлост, улазећи у неки мрачни дом, разгони мрак и осветљава га, тако и страх Божији, кад уђе у срце човеково, прогони таму и пали светњак ревности за све добродетељи.
25. Познато нам је, да се блажени старац понекад толико удубљивао у молитви, и престојао по целу ноћ, а сунце је својим исходом прекидало његову са усхићењем духа загрејану молитву. Слушали смо га како говори: "А зашто ме ти, Сунце, сметаш? Као да због тога и излазиш да ме склониш од божанствене духовне светлости!"
26. Једном на молитви у својој келији, чу свети Антоније глас који му говораше: Антоније, ти још ниси постигао успех тога и тога тестераша из Александрије! Свети Антоније оде у Александрију и тамо нађе тог тестераша, и замоли га да му открије шта има нарочито у његовом животу. А он му одговори: ја не знам да сам какво добро дело у своме животу учинио; па због тога, уставши изјутра са постеље, пре него почнем рад, ја говорим: сви у овом граду, од малог до великог, ући ће у царство Божије за своја добра дела; само сам ја једини, који ће бити осуђен за своје грехе на велике муке. То исто, са ревношћу и усрдношћу, понављам и у вече, пре легања. Чујући то Свети Антоније јасно увиде, да још није достигао до тог степена смирења.
27. Усељавање Бога или живот у Богу јесте последњи циљ свих подвижничких напора, и врх савршенства. Сам је Бог то показао Светом Антонију када је био у пустињи: у граду има, вели, један човек сличан теби, по занимању лекар, који даје оскуднима све што му претекне, и свакодневно пева Трисвјатоје са Анђелима (т.ј. са савршеном љубављу према ближњем живи у Богу и ходи пред Богом).
КРАТКИ САВЕТИ О ДУХОВНОМ ЖИВОТУ
1. Кад се молиш чувај се лености, јер молитва лењивца празне су речи.
2. Пажљиво читај Свето Писмо и оно ћете отргнути од нечисте помисли.
3. Ако се будеш стално и усрдно занимао читањем Светог Писма и испуњавао заповести, Божија милост биће с тобом.
4. Размишљај о делима Божијим и не буди лењ на молитви.
5. Спавај мало и умерено и Анђели ће те обилазити.
6. Не занемаруј Богослужење, да ти у томе не буде ни камен спотицања ни замка.
7. У цркви ни најмање не говори.
8. Не скривај од свог духовног оца грех који си учинио.
9. Не отварај своје помисли свакоме, осим онима који могу лечити твоју душу.
10. Према свима буди пријатељски расположен, али не слушај свачији савет.
11. Ако си ти прво престао бити сарадник греху, онда тек говори у име Господа, и поучавај оне због којих се хули на име Господње. Пошто су они мртви и одречени од живота Господа, потруди се да они напусте своја мртва дела, да оживе и да се припреме за пример и углед.
12. Ко не прима твоје поруке, више му их не говори.
13. Не предлажи другоме никакво правило, пре него што га сам будеш испунио на делу.
14. Највећа од свих бесмислица јесте следеће: заповедати другоме: заповедати другоме да ради оно што ти сам не испуњаваш, јер никакве користи нећемо добити ми од туђег дела.
15. Не говори преко срца , него благогласно (искрено), и речи твоје нека служе за поуку. Сети се да од речи долази и слава и срамота.
16. Говори без раздраживања, и говор твој да буде прожет разумом и мудрошћу као и твоје молчаније. Угледај се на премудре наше Свете Оце, чије су речи увек биле разборите и мудре, као год и њихово ћутање.
17. Језик твој нека увек следује разум, зато што су речи противне разуму сличне бодљикавом трњу и врховима игала.
18. Чувај се лажи, иначе ће она удаљити од тебе страх Божији.
19. Нека твоја уста говоре увек само истину.
20. Предмет твога говора да увек буде благодарење Свевишњем Богу; тиме ћеш постати достојан да добијеш од њега још веће благо.
21. Не распитуј се о рђавим делима, него што даље од њих држи своју душу.
22. Не почињи празне разговоре, а онима који на то не пазе не поклањај пажње, да се шта рђаво не би прилепило за твоју душу.
23. Никада се не куни, било у сигурним, било у сумњивим питањима.
24. Ако си се предао Богу, Чувај све његове заповести, а што ти се нареди извршуј марљиво, ништа не изостављајући. Јер ако мислиш да штогод изоставиш, онда ти се неће опростити твоји пређашњи греси; а ако се тврдо решиш да испуниш све, онда буди уверен да су ти ранији греси опроштени.
25. Твоје мисли треба непрестано да су заузете Божијим заповестима, и свим силама труди се да их испуниш, не пропуштајући ни једне, јер иначе од твоје душе може се направити сместиште свих нечистота.
26. Кад прилазиш неком послу, а не видиш при томе вољу Божију, одустани од тога по сваку цену.
27. Не ради по примеру онога који је слабији од тебе, него онога који је савршенији од тебе.
28. Нека ти служе за пример и углед они који од свег срца љубе Господа и увек су готови на добра дела. Не стиди се тражити од њих упутства за живот, зато што су они савршени у добродетељи.
29. Увек се сећај одласка из тела и држи стално на памети вечиту осуду. Ако тако будеш поступао, нећеш никад погрешити.
30. Сам у себи мисли и говори: нећу провести на овом свету више од данашњег дана, и никад нећеш сагрешити пред Богом.
31. Свакога дана говори у себи: ово је последњи дан који ћу још проживети на овом свету, и сачуваћеш себе од грехова.
32. Пре свега молитву непрестано изговарај, и увек заблагодари Богу за све што ти се догоди.
33. Изоставимо све што пружа спокојство нашем телу. Ценимо сасвим ниско свој живот, да би живели с Богом, који ће нас на дан Страшног суда питати, да ли смо гладовали ради Њега, били жедни, трпели наготу, осећали скрушеност, уздисали из дубине свога срца, испитивали сами себе да ли смо достојни Бога. Дакле, прилегнимо скрушености, укоравајмо себе за грехе, да би имали уза се Бога. Презримо тело да би се спасла душа.
34. Умири сваког дана да би остао жив; јер ко се боји Бога тај ће бити увек жив.
35. Стално буди на опрези, да не би запао у леност и нерад.
36. Презри све што је светско и одбаци га од себе; иначе ће те светски таласи удаљити од Бога.
37. Мрзи све оно што може да шкоди твојој души.
38. Што год радиш, ради са стрпљењем, и Бог ће ти помоћи у свим делима твојим, и у свему што би ти се догодило.
39. Буди благодушан у свему, ма шта да радиш по вољи Божијој.
40. Заволи смирење, и оно ће покрити све твоје грехе.
41. Буди смирен у свима данима свога живота, и прихватај се свега што је добро.
42. Онога који је слабији од тебе у врлинама рачунај равним себи; а онога који ти је раван у врлинама, сматрај као много зрелијег од тебе у савршенству.
43. Не завиди ономе ко избија на површину, јер боље је да све људе рачунаш већим од себе, да би с тобом био сам Бог.
44. Ако те почну хвалити за твоја дела, нити се томе радуј, нити се тиме наслађуј, скривај своја дела уколико ти је могуће; Не дозволи себи да коме говориш о својим делима, и увек се старај да нађеш начина да те људи не хвале.
45. Чувај се да се не прочујеш по неком од својих дела.
46. Ако те неко на правди укори за неки грех, смири се тада, и добићеш венац.
47. Научи свој језик да чешће говори "опрости ми", и добићеш смирење.
48. Нека ти то постане навика да сваком приликом, у свако доба и свакоме брату говориш "опрости ми". Понављајући то стално, брзо ћеш достићи до смирења.
49. Знај да смирење није ништа него сматрати све људе бољима од себе. Увек имај на уму да си ти крив за многе грехе. Главу своју приклони к земљи, и спремај језик да одговориш ономе ко те увреди: "опрости ми!" Једини предмет твога размишљања нека буде смрт.
50. Сластољубив човек није способан ни за какво дело.
51. Не буди сластољубив, јер Бог не слуша сластољубиве.
52. Мрзи на тело и његове утехе, зато што су оне пуне зла.
53. Ако те напада гнев, што пре отерај га подаље од себе, и бићеш радостан у свима данима свога живота.
54. Никада се ни на кога не срди, и свима праштај.
55. Ако те неко укори неправедно, не љути се.
56. Не буди славољубив, и не хвали се у своме срцу говорећи: "ја сам то и то урадио, ја имам тај и тај успех". Такве помисли заударају таштином, и ко је се њима испунио, постао је боравиште нечистих духова.
57. Не напуштај вољу Божију да би испунио вољу људску.
58. Божије заповести не погази из обзира према човечанској љубави.
59. Не буди лицемеран, ни притворен, а још мање лажљив.
60. Нека пред људима и не изгледаш толико праведан, али сам у себи буди мудар, кротак, благородан, стрпљив, ревностан, и човекољубив.
61. Сваку ноћ заливај сузама своју постељу, и смируј се пред Христом Господом, да Он заглади твоје грехе и да те обнови, да ти да помоћ за извршење добрих дела, и да ти дарује у наслеђе своје вечно Царство. Амин.
Свети Антоније Велики
