Godišnjica smrti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave u stvari je godišnjica njegove besmrtnosti. Jer je svojom smrću on postao besmrtan. Veličina pravoslavnih velikana temelji se ne evanđelskom paradoksu: besmrtnosti ne biva bez smrti. Bez smrti za Hristovu istinu i pravdu. A smrt za Hristovu istinu i pravdu čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji ostavlja i u onom u koji ulazi. Čovek može mnogim putevima u ovom svetu juriti za besmrtnošću, ali je samo jedan put koji vodi u stvarnu besmrtnost, to je: smrt za Hrista. Ona čini čoveka besmrtnim i u ovom svetu koji napušta i u onom u koji ulazi. Ukoliko nevidljiva ruka vremena bude više godina odmicala naš život od dana smrti takvoga čoveka, utoliko će on biti sve besmrtniji i besmrtniji.
Smrt! Šta je strašnije od nje? A gle, ona postaje majka besmrtnosti kada biva za Hristovu istinu i pravdu. Zemlja, koja nesumnjivo u kosmosu uživa tužnu privilegiju da je jedina fabrika smrti, može izmisliti hiljade i hiljade smrti, i sve ih natutkati na Hristovog Velikana, ipak će iz njih izleći se hiljade i hiljade Njegovih besmrtnosti. I što više smrti, to više besmrtnosti. Ništa ne izmišljam, ja samo razmišljam o zrnu gorušičinom, o njegovoj čudesnoj tajni. A o njoj govori setni Bogočovek: „Zaista, zaista vam kažem: ako zrno gorušičino padnuvši na zemlju ne umre, onda jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi“(Jn12,24).
Misterija ovih Božanskih reči kruži oko ličnosti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave: On je umro, i umrevši rodio mnogi rod, jer je rodio i preporodio rod Srpski za nova evanđelska pregnuća i postignuća, za nove svetosavske podvige i pothvate. Ko ima oči da vidi, može to videti; ko ima uši da čuje, može to čuti. Ja imam u vidu oslepele u zlu i ogluvele u bezumlju, u vlastoljublju.
Pre godinu dana, mi smo na današnji dan poslali nebu našu savest - dušu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave. Tajanstvenim smislom događaja, on je postao savest naša. To smo svi mi osetili, naročito na dan njegove smrti. Da, na dan njegove smrti progledale su sve oči naše narodne duše i u mrtvom Patrijarhu ugledale Novog Hristovog Besmrtnika. Mrtav - besmrtnik! To je još jedan paradoks koji je Bogočovek doneo zemlji, a čiju stvarnost Njegovi sledbenici pronose nebom i zemljom. Da li narod stvara svoju kolektivnu savest? Nema sumnje. Veličina svakoga pokolenja što su svim onim što je bilo najbolje i najsvetije u njihovim poduhvatima i postupcima stvarala savest našu, da se jednoga dana kao plameni stub protegne između zemlje i neba u ličnosti Patrijarha Varnave. Stvarao je savest našu Sveti Sava i svi Sveti carevi i kralji; stvarali su je srpski isposnici i pustinjaci; stvarali su je Kosovski Mučenici; stvarali su je Kosovski osvetnici; stvarao je i Blaženopočivši Patrijarh Varnava. Jednom rečju: Pravoslavna Crkva je savest našega naroda. Kolektivno i individualno. Kome to ona nije, zar je pravoslavni, zar je naš?
Misterija ovih Božanskih reči kruži oko ličnosti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave: On je umro, i umrevši rodio mnogi rod, jer je rodio i preporodio rod Srpski za nova evanđelska pregnuća i postignuća, za nove svetosavske podvige i pothvate. Ko ima oči da vidi, može to videti; ko ima uši da čuje, može to čuti. Ja imam u vidu oslepele u zlu i ogluvele u bezumlju, u vlastoljublju.Pre godinu dana, mi smo na današnji dan poslali nebu našu savest - dušu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave. Tajanstvenim smislom događaja, on je postao savest naša. To smo svi mi osetili, naročito na dan njegove smrti. Da, na dan njegove smrti progledale su sve oči naše narodne duše i u mrtvom Patrijarhu ugledale Novog Hristovog Besmrtnika. Mrtav - besmrtnik! To je još jedan paradoks koji je Bogočovek doneo zemlji, a čiju stvarnost Njegovi sledbenici pronose nebom i zemljom. Da li narod stvara svoju kolektivnu savest? Nema sumnje. Veličina svakoga pokolenja što su svim onim što je bilo najbolje i najsvetije u njihovim poduhvatima i postupcima stvarala savest našu, da se jednoga dana kao plameni stub protegne između zemlje i neba u ličnosti Patrijarha Varnave. Stvarao je savest našu Sveti Sava i svi Sveti carevi i kralji; stvarali su je srpski isposnici i pustinjaci; stvarali su je Kosovski Mučenici; stvarali su je Kosovski osvetnici; stvarao je i Blaženopočivši Patrijarh Varnava. Jednom rečju: Pravoslavna Crkva je savest našega naroda. Kolektivno i individualno. Kome to ona nije, zar je pravoslavni, zar je naš?
NARODNI PROBLEM
Naš narodni problem je u svom prakorenu - pravoslavni problem. Počinje od stvarnog rodonačelnika roda srpskog: Svetog Save. Šta je za njega duša našeg naroda? - Pravoslavlje. A šta savest? Opet: Pravoslavlje. A šta slavlje? Još jednom: Pravoslavlje. Probajte i na svim našim narodnim velikanima, svi poput svog Svetog rodonačelnika to isto govore i tvore: neprekidno svi od Svetog Save do Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Ni jedana naš crkveni problem, a kroz njega delimično i poslednji narodni problem, ne može se rešiti pravilno i dobro bez Svetog Save, a od sada i bez Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Hteli ili ne, narod je u suštini svojoj kolektivno i svesno i ispovednički pravoslavan. Stoji iza Njega /=Hrista/, bori se za Njega i umire za Njega. Ne recite, govoriš bezumlje: naš narod je mučenički pravoslavan. On uvek odstrada herojski i mučenički svoju sudbinu pravoslavnu i svoje vrednosti pravoslavne.
Smrt Patrijarha Varnave bila je svojevrsni duhovni zemljotres. Zemljotres koji je religioznim uzbuđenjem zatresao sve temelje naše srpske istorije, kao nikada od Svetoga Save. I krenuo sve srpske duše ka novim vidicama i novim hadžilucima. I otvorio sve naše oči za prave vrednosti narodne.
Naš narodni problem je u svom prakorenu - pravoslavni problem. Počinje od stvarnog rodonačelnika roda srpskog: Svetog Save. Šta je za njega duša našeg naroda? - Pravoslavlje. A šta savest? Opet: Pravoslavlje. A šta slavlje? Još jednom: Pravoslavlje. Probajte i na svim našim narodnim velikanima, svi poput svog Svetog rodonačelnika to isto govore i tvore: neprekidno svi od Svetog Save do Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Ni jedana naš crkveni problem, a kroz njega delimično i poslednji narodni problem, ne može se rešiti pravilno i dobro bez Svetog Save, a od sada i bez Sveštenomučenika Patrijarha Varnave. Hteli ili ne, narod je u suštini svojoj kolektivno i svesno i ispovednički pravoslavan. Stoji iza Njega /=Hrista/, bori se za Njega i umire za Njega. Ne recite, govoriš bezumlje: naš narod je mučenički pravoslavan. On uvek odstrada herojski i mučenički svoju sudbinu pravoslavnu i svoje vrednosti pravoslavne.
Smrt Patrijarha Varnave bila je svojevrsni duhovni zemljotres. Zemljotres koji je religioznim uzbuđenjem zatresao sve temelje naše srpske istorije, kao nikada od Svetoga Save. I krenuo sve srpske duše ka novim vidicama i novim hadžilucima. I otvorio sve naše oči za prave vrednosti narodne.
SRPSKA ISTORIJA
Šta je naša istorija? Na prvom mestu, svedočanstvo kako se strada i gine za Krst časni i slobodu zlatnu. I još svedočanstvo: kako Nebesko carstvo i njegova pravda imaju nesravnjivo veću vrednost nego sva zemaljska carstva. Sveti Kosovski Knez, duhovni sin Svetoga Save, poveo je naš narod Nebeskom carstvu kroz mučeništvo: Nebeske vrednosti večne pretpostavio je zemaljskim vrednostima: duhovne - materijalnima, evanđelske - prolaznima. Zato /je/ u našem eposu naša golgotska etika. Šta je rod Srpski? Nepregledna povorka svedoka kako se živi i umire za večne vrednosti Nebeskog carstva: od Svetog Save do Patrijarha Varnave. Slediti Carstvu nebeskom kroz stradanje i mučeništvo za Hristovu istinu i pravdu, eto, to je - rezime naše narodne istorije, našeg narodnog podviga. To je iskonski naše, narodno; u tome narod vidi svoju istorijsku misiju. A njegovu savest vređa - nametati mu kao istorijski ideal ma kakav ovostrani materijalni, privredni, finansijski, istorijski, svetski fetiš. Oseća narod naš, i zna, i ispoveda: „Pravda drži zemlju i gradove“. Ako se taj temelj izvuče ispod naše narodne istorije, sve se sa njim klati i ruši u prah i pepeo.
Pogledajte naš narod sa gledišta večnih vrednosti. Zamislite da ste vi baš taj čovek, taj sudija, koji ima da pronađe i utvrdi šta je najveće, najbolje i najdugoročnije u Srpskom narodu. Ne sumnjam, morali bi ste pronaći i reći: najveće je ono što je najpravoslavnije; najdostojnije je ono što je najpravoslavnije. Pa čak i kada biste bili sudija na Strašnom sudu kozmičke istorije, vi bi ste morali objaviti svima bićima u svima svetovima: da je u nas Srba najbolje ono što je pravoslavno: od Svetoga Save do Patrijarha Varnave.
Šta je naša istorija? Na prvom mestu, svedočanstvo kako se strada i gine za Krst časni i slobodu zlatnu. I još svedočanstvo: kako Nebesko carstvo i njegova pravda imaju nesravnjivo veću vrednost nego sva zemaljska carstva. Sveti Kosovski Knez, duhovni sin Svetoga Save, poveo je naš narod Nebeskom carstvu kroz mučeništvo: Nebeske vrednosti večne pretpostavio je zemaljskim vrednostima: duhovne - materijalnima, evanđelske - prolaznima. Zato /je/ u našem eposu naša golgotska etika. Šta je rod Srpski? Nepregledna povorka svedoka kako se živi i umire za večne vrednosti Nebeskog carstva: od Svetog Save do Patrijarha Varnave. Slediti Carstvu nebeskom kroz stradanje i mučeništvo za Hristovu istinu i pravdu, eto, to je - rezime naše narodne istorije, našeg narodnog podviga. To je iskonski naše, narodno; u tome narod vidi svoju istorijsku misiju. A njegovu savest vređa - nametati mu kao istorijski ideal ma kakav ovostrani materijalni, privredni, finansijski, istorijski, svetski fetiš. Oseća narod naš, i zna, i ispoveda: „Pravda drži zemlju i gradove“. Ako se taj temelj izvuče ispod naše narodne istorije, sve se sa njim klati i ruši u prah i pepeo.
Pogledajte naš narod sa gledišta večnih vrednosti. Zamislite da ste vi baš taj čovek, taj sudija, koji ima da pronađe i utvrdi šta je najveće, najbolje i najdugoročnije u Srpskom narodu. Ne sumnjam, morali bi ste pronaći i reći: najveće je ono što je najpravoslavnije; najdostojnije je ono što je najpravoslavnije. Pa čak i kada biste bili sudija na Strašnom sudu kozmičke istorije, vi bi ste morali objaviti svima bićima u svima svetovima: da je u nas Srba najbolje ono što je pravoslavno: od Svetoga Save do Patrijarha Varnave.
OSEĆANjE NARODNE PRAVDE
U čemu je veličina Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave? U tome što je svojom religioznim principima umeo da uđe u narodno osećanje pravde, da se izjednači sa njim, da ga oseća kao svoje, i da sa njim izradi u sebi ono narodno osećanje potrebe stradanja za tu pravdu. Naš narod je na krstašu barjaku svoje istorije krvlju svojom ispisao reči Sv. Apostola Pavla: koji hoće pobožno da žive u Hristu Isusu moraju stradati (1Tim). - To narodno osećanje pravde pretvorilo se u čitavu ličnost Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, i otuda je on postao svenarodni čovek. Nosilac narodne pravde, budilac narodne savesti, vođ narodne duše putem Svetosavlja i Hristoslavlja. Kao takav, on danas jeste provera naše savesti, provera naše pravoslavnosti, a time provera i naše narodnosti i pravednosti. Jer u nas Srba, pravim narodnim čovekom može biti samo istinski pravoslavac. Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Save? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Stevana Nemanje? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Kralja Stefana Dečanskog? Ko pravoslavniji i narodniji od Sv. Vasilija Ostroškog, Petra Cetinjskog, Joanikija Devičkog, Petra Koriškog, Lazara Kosovskog, i ostalih narodnih velikana i neimara i gradilaca i podvižnika? Kosovskih Mučenika i osvetnika? Svuda i u svemu: Pravoslavlje je duša našeg naroda. Ko pravoslavan, taj i narodan. To je moto, izrađen i u mukama naše narodne istorije.
Ne, ovo nije fašističko, ni neznabožačko, ni idolopokloničko teiziranje naroda, oboženje naroda. Ovo je narodnost osveđena mučeništvom radi Hristove istine i pravde. To je sublimacija, uzvišenje, preobraženje naroda Hristom i u Hristu. Ne veliča se ovim narod kao etnička masa, već kao etička vrednost, narod kao nosilac viših evanđelskih vrednosti. A Srpski narod može biti mali u tehnici, u privredi, u bogatstvu, ali je nesumnjivo veliki u jednoj stvari: u stradanju za Hristovu istinu i pravdu. U stvari, Srbi - to je mučenik do mučenika za Hristovu pravdu, kako u doba Svetoga Save tako i doba Patrijarha Varnave.
Ko može biti strašan onome koji se ne boji smrti? Ko i šta? - Niko i ništa. Ako je to narod, čime ćete ga uplašiti? - Nikim i ničim. Recite, čime ćete uplašiti Svetoga Savu i Patrijarha Varnavu? Smrću? Ta to je za njih početak besmrtnosti njihove, jer im omogućije susret i večni život sa besmrtnim Gospodom Hristom. I još: takva smrt postaje rasadnik besmrtnosti. Sve poput Hristove smrti, koja je nepresušni izvor besmrtnosti i mati besmrtnika. No, u svemu tome je najdivnije i najčudesnije to, što se ljudi ne samo ne plaše onoga što je nastrašnije u ovom svetu, a to je smrt, nego joj se raduju kao ozebao suncu.
Ljudi Hristove vere imaju jedno neizmerno preimućstvo nad ostalim ljudima: posle svoje fizičke smrti oni su živiji, besmrtniji i slavniji nego do nje. Na tajanstven način oni iz onoga sveta silno utiču na ovaj svet, deluju u ovom svetu intenzivnije iako nevidljivije: vode duše mnogih ljudi, pa i čitavih naroda. Sučaj Svetoga Save i Patrijarha Varnave. Kome se pri pomenu njihovih svetih imena sva duša ne razbudi. i sve srce ne uzbudi za večnu Hristovu istinu i pravdu? Svetosavsko spalište postalo je neugasivo žarište, na kome se zagrevaju i zapaljuju duše neprolaznim narodnim idealima i nadahnjuju plemenitim vizijama.
Prošlo je trista šezdeset i pet dana od kako je Blaženopočivši Patrijarh Varnava promenio svetom. Ko se od istinski narodnih ljudi nije u toku ove godine osvrnuo na njega i zapitao sebe: a šta on misli o ovom i onom crkvenom događaju, ovom i onom narodnom poslu? Za mnoge od naši pravoslavnih narodnih ljudi nije važno šta misle neke naše vladike. Već je važno i najvažnije šta misli Sveti Sava i Patrijarh Varnava. I po tome regulišu i svoje misli i svoja dela. Kada narodna duša naiđe na koji mučan problem, onda se ona obrati savesti svojoj: svojim Svetiteljima i svojim Učiteljima. Na prvom mestu Svetom Savi, a od sada i Patrijarhu Varnavi.
Na današnji dan mi palimo duše svoje kao voštanice na grobu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, na tom izvoru naše pravoslavne revnosti, naše budućnosti, naše vere. Njime se napaja i napajaće se sve što je naše; Njemu će se klanjati sve što narodnu muku mukuje i s Božjom pravdom kroz ovaj svet putuje.
Mi ne tugujemo danas, jer se na grobu Hristovog Besmrtnika ne tuguje: mi se molimo, mi se napajamo, mi se učimo narodnoj veri u našeg besmrtnog Učitelja; mi se smiravamo pred njegovim istorijskim podvigom; mi se zavetujemo na vernost svemu što je sveto, što je narodno, što je pravoslavno, što je svetosavsko, /što je Hristovo/.
Nema sumnje, radost poduhvata dušu kada oseti da je godišnjica Patrijarhove smrti ustvari godišnjica njegove besmrtnosti. I svaka naredna godina biće još jedna nova godina njegove besmrtnosti. Sve tako, iz godine u godinu, dok se svi potoci vremena na kraju istorije ne sliju u bezobalni okean večnosti. A tamo nema smrti, nema vremena, sve sama beskrajnost do beskrajnosti i besmrtnost do besmrtnosti. I usred njih, na čelu mnogostradalnog roda Srpskog: Sveti Sava i Blaženopočivši Patrijarh Varnava.
Pedeset i sedam Mučenika Novih za veru pravoslavnu: Gore srca, Srbi!
U čemu je veličina Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave? U tome što je svojom religioznim principima umeo da uđe u narodno osećanje pravde, da se izjednači sa njim, da ga oseća kao svoje, i da sa njim izradi u sebi ono narodno osećanje potrebe stradanja za tu pravdu. Naš narod je na krstašu barjaku svoje istorije krvlju svojom ispisao reči Sv. Apostola Pavla: koji hoće pobožno da žive u Hristu Isusu moraju stradati (1Tim). - To narodno osećanje pravde pretvorilo se u čitavu ličnost Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, i otuda je on postao svenarodni čovek. Nosilac narodne pravde, budilac narodne savesti, vođ narodne duše putem Svetosavlja i Hristoslavlja. Kao takav, on danas jeste provera naše savesti, provera naše pravoslavnosti, a time provera i naše narodnosti i pravednosti. Jer u nas Srba, pravim narodnim čovekom može biti samo istinski pravoslavac. Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Save? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Stevana Nemanje? Ko je pravoslavniji, i stoga narodniji, od Svetog Kralja Stefana Dečanskog? Ko pravoslavniji i narodniji od Sv. Vasilija Ostroškog, Petra Cetinjskog, Joanikija Devičkog, Petra Koriškog, Lazara Kosovskog, i ostalih narodnih velikana i neimara i gradilaca i podvižnika? Kosovskih Mučenika i osvetnika? Svuda i u svemu: Pravoslavlje je duša našeg naroda. Ko pravoslavan, taj i narodan. To je moto, izrađen i u mukama naše narodne istorije.
Ne, ovo nije fašističko, ni neznabožačko, ni idolopokloničko teiziranje naroda, oboženje naroda. Ovo je narodnost osveđena mučeništvom radi Hristove istine i pravde. To je sublimacija, uzvišenje, preobraženje naroda Hristom i u Hristu. Ne veliča se ovim narod kao etnička masa, već kao etička vrednost, narod kao nosilac viših evanđelskih vrednosti. A Srpski narod može biti mali u tehnici, u privredi, u bogatstvu, ali je nesumnjivo veliki u jednoj stvari: u stradanju za Hristovu istinu i pravdu. U stvari, Srbi - to je mučenik do mučenika za Hristovu pravdu, kako u doba Svetoga Save tako i doba Patrijarha Varnave.
Ko može biti strašan onome koji se ne boji smrti? Ko i šta? - Niko i ništa. Ako je to narod, čime ćete ga uplašiti? - Nikim i ničim. Recite, čime ćete uplašiti Svetoga Savu i Patrijarha Varnavu? Smrću? Ta to je za njih početak besmrtnosti njihove, jer im omogućije susret i večni život sa besmrtnim Gospodom Hristom. I još: takva smrt postaje rasadnik besmrtnosti. Sve poput Hristove smrti, koja je nepresušni izvor besmrtnosti i mati besmrtnika. No, u svemu tome je najdivnije i najčudesnije to, što se ljudi ne samo ne plaše onoga što je nastrašnije u ovom svetu, a to je smrt, nego joj se raduju kao ozebao suncu.
Ljudi Hristove vere imaju jedno neizmerno preimućstvo nad ostalim ljudima: posle svoje fizičke smrti oni su živiji, besmrtniji i slavniji nego do nje. Na tajanstven način oni iz onoga sveta silno utiču na ovaj svet, deluju u ovom svetu intenzivnije iako nevidljivije: vode duše mnogih ljudi, pa i čitavih naroda. Sučaj Svetoga Save i Patrijarha Varnave. Kome se pri pomenu njihovih svetih imena sva duša ne razbudi. i sve srce ne uzbudi za večnu Hristovu istinu i pravdu? Svetosavsko spalište postalo je neugasivo žarište, na kome se zagrevaju i zapaljuju duše neprolaznim narodnim idealima i nadahnjuju plemenitim vizijama.
Prošlo je trista šezdeset i pet dana od kako je Blaženopočivši Patrijarh Varnava promenio svetom. Ko se od istinski narodnih ljudi nije u toku ove godine osvrnuo na njega i zapitao sebe: a šta on misli o ovom i onom crkvenom događaju, ovom i onom narodnom poslu? Za mnoge od naši pravoslavnih narodnih ljudi nije važno šta misle neke naše vladike. Već je važno i najvažnije šta misli Sveti Sava i Patrijarh Varnava. I po tome regulišu i svoje misli i svoja dela. Kada narodna duša naiđe na koji mučan problem, onda se ona obrati savesti svojoj: svojim Svetiteljima i svojim Učiteljima. Na prvom mestu Svetom Savi, a od sada i Patrijarhu Varnavi.
Na današnji dan mi palimo duše svoje kao voštanice na grobu Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave, na tom izvoru naše pravoslavne revnosti, naše budućnosti, naše vere. Njime se napaja i napajaće se sve što je naše; Njemu će se klanjati sve što narodnu muku mukuje i s Božjom pravdom kroz ovaj svet putuje.
Mi ne tugujemo danas, jer se na grobu Hristovog Besmrtnika ne tuguje: mi se molimo, mi se napajamo, mi se učimo narodnoj veri u našeg besmrtnog Učitelja; mi se smiravamo pred njegovim istorijskim podvigom; mi se zavetujemo na vernost svemu što je sveto, što je narodno, što je pravoslavno, što je svetosavsko, /što je Hristovo/.
Nema sumnje, radost poduhvata dušu kada oseti da je godišnjica Patrijarhove smrti ustvari godišnjica njegove besmrtnosti. I svaka naredna godina biće još jedna nova godina njegove besmrtnosti. Sve tako, iz godine u godinu, dok se svi potoci vremena na kraju istorije ne sliju u bezobalni okean večnosti. A tamo nema smrti, nema vremena, sve sama beskrajnost do beskrajnosti i besmrtnost do besmrtnosti. I usred njih, na čelu mnogostradalnog roda Srpskog: Sveti Sava i Blaženopočivši Patrijarh Varnava.
Pedeset i sedam Mučenika Novih za veru pravoslavnu: Gore srca, Srbi!
