Знајући ово, ми се не оптерећујемо до мржње туђим злонамеријем, без обзира на облик и степен истога. Због тога не треба да се узбуђујемо најновијим појавама у многим европским градовима и државама које се тичу формирања различитих атеистичких друштава. Дубоко уважавајући њихову слободу, питамо се зашто њима толико смета вера и верник?
Они верују да не верују, и то никоме не смета, али откуд онда њихова потреба да, тражећи своја права, нама оспоравају веру, руководећи се само својим мишљењем и не уважавајући нашу слободу? Они нас не разумеју, мисле да нас је превише, да треба некако стати на пут ширењу и практиковању вере. Није ли то најгрубље заговарање насиља над човековом слободом? Наравно да јесте. Али огромна мањина увек настоји да надговори већину, створи сумњу и дође до критичне масе бунтовника који ће паролама и протестима рушити сваки поредак. Ту нема ничег стваралачког, јер се све заснива на тражењу грешке и пропуста другога, а не на стваралачком чину слободне личности.
СТРАХ УВЕК РАЂА НАСИЉЕ
Човек на земљи непрестано трага за животом, тражи смисао и меру постојања и често уморан посрће у безнађе. Још од прворођеног Каина, у човеку се мешају вера и сумња, и као што је у његово време сумња надјачала веру и он постао братоубица, тако је увек било, до наших дана. Кад не разумемо разлоге другога, онда једино што чинимо јесте мржња и освета. То није добро, али нажалост чест је случај у човековом животу. То треба препознавати и исправљати, чувати се од стања освете и насиља над другим и другачијим. Историја нам сведочи да насиље скоро увек врши слабији, неостваренији и несигурнији. Кад је човек сигуран, он се не узбуђује тако лако, не брани се и не напада непотребно, стрпљиво истрајава на свом путу вере. Чим је несигуран, он је и насилан, јер га троши његова неоствареност у животу. Постаје бунтовник који на крају оконча као поданик или припадник неке масе, групе која живи на паролашкој занесености, често чинећи оно што не разуме, али не одустаје од пута побуне и незадовољства. Други му је увек сметња; иако нема дефинисане разлоге, увек има потребу да се обрачунава и приговара. Апостол Павле је лепо дефинисао то стање речима: „Вама није тесно у нама, него вам је тесно у срцима вашим” (2Кор. 6,12). Та унутрашња тескоба срца обесхрабрује човека и обесмишљава добро стваралаштво.
Верујући човек све ово зна, и зато не треба претерано да се узбуђује до нагона за осветом и обрачунавањем. Али треба увек да подстиче дијалог са свима, никоме да не буде сметња и спотицање (уп. 2Кор. 10,32), према свакоме треба да буде добронамеран. Колико је то могуће, треба да покреће све из стања страха и несигурности у животну смислену лепоту. За верујућег човека разлике увек представљају добру могућност, нису унапред препрека за комуникацију. Не спорим да постоје и другачији примери, али наглашавам да то није пут вере, него је беспуће којим иде неостварени човек, без обзира да ли се изјашњавао као верујући или неверујући. Јер вера није ствар о којој се изјашњава, то је живи живот, заједничење у слободи, истини и љубави. Због тога је потребно да ми, верујући људи, колико до нас стоји будемо у миру са свима, без обзира на то шта они чине. Јер јеванђељски идеал вере јесте чинити другоме оно што желимо да нама други чини (уп. Мт 7,12), а не само чинити добро онима који нама чине добро и узвраћати на зло злим. То је лош пут, који почива на страху од другога и неминовно доводи до насиља. Овде треба бити заиста опрезан у процени и поступку и не посрнути у безнадежни страх при суочењу са било каквим обликом злонамерија.
СИГУРНА ВЕРА ПОЧИВА НА ЉУБАВИ
Бити сигуран у вери увек значи знати незлопамтиво опраштати, волети и кад ниси вољен. Разликовати добро од зла, чинити добро увек и никад не посртати у бесмисао обрачунавања са неистомишљеницима. Често је живот оптерећен несугласицама до неподношљивости, што дефинише апостол речима: „Споља борбе, а изнутра страховања” (2Кор. 7,5). Одговорност верника састоји се у томе да све то преобрази на боље, тако што ће увек бити препун утехе (2Кор. 7,4), а не још један учесник у незаустављивом сукобу. То је могуће само онда кад је вера јача од страха, љубав од мржње. Кад нисам ја на првом месту, него се трудим да бар станем на место другога, како бих га разумео, ако још увек не могу да другога ставим испред себе. Само онда кад сам сигуран, не колебам се у љубави према другоме, руководим се љубављу Божјом а не његовим или мојим стањем. Много је лакше кренути за другим и његовим стањем, суочавати се и износити своју аргументацију против његове, али где ћемо тако стићи обојица? Тешко је, али то је пут вере: убедити себе да поступамо другачије, да се не предајемо безнађу и не подлегнемо стању непрекидне супростављености. Прва реакција на злонамерије тешко може да се избегне, али у даљем току треба другачије промишљати и поступати. На то нас подсећа апостол речима: „Гневите се, али не грешите, сунце да не зађе у гневу вашем” (Еф. 4,26), додајући још: „Угледајте се на Бога као деца вољена“ (Еф. 5,1). Врло је важно промислити, разумети и прихватити ове речи, јер на тај начин улазимо у садејство љубави Божје, видимо да Бог од нас тражи то да све волимо безрезервно и безусловно, а не да се са било киме свађамо због Њега. Тако је наш највећи промашај то што по сваку цену желимо да доказујемо другима да Бог постоји, одустајући од љубави према онима који нам се противе. То није пут вере, то Бог од нас не тражи. Права побожност се састоји у стрпљивом истрајавању у добродетељи до краја, а не у наметању себе и својих ставова другима, макар то била и вера у Бога.
НЕВЕРОВАЊЕ ЈЕ БУНТ ПРОТИВ ВЕРНИКА, А НЕ ПРОТИВ БОГА
Пажљивим разматрањем изјава и ставова скоро свих атеистички расположених група и појединаца, видећемо да многи међу њима нису стигли до Бога, нисмо им ми дали. Зауставили су се на нама и коментаришу нас, повремено прозивајући Бога због нас. Из овога се може недвосмислено закључити да смо им ми заклонили Бога, можда и ненамерно, али је то тако заиста. Од нас не могу да виде Бога, тако да није добро да ми мислимо да они то не желе, него је потребно да промишљамо своје поступке, а не њихове. Тако ћемо највише помоћи и њима и себи, јер од њих нико не тражи да буду со земљи и светлост свету (уп. Мт 5,13-14), док би за нас то требало да буде и позив и избор истовремено. Тако да је идеја надмудривања и поређења сувишна и бесмислена, боље је тражити добре начине за остваривање комуникације. Очигледан је њихов бунт против нас, који не мора увек бити уместан, али је увек илустративан. Јер, како другачије разумети њихову потребу да се идентификују као призната група са својим правима и правилима тако што ће имати свог свеца-заштитника, или како то они кажу „нерадни дан”?. Па у том контексту се одлучују за Дарвиндан, и не процењујући да ли је он био верник. Једноставно, мисле да је он за њих погодан и желе да славе његов рођендан. Ако је њима тако лепо, ни нама не смета, али зашто ми њима и даље сметамо? Е то је питање и за њих и за нас.
ОДГОВОРНОСТ ВЕРНИКА
Одговорност верујућег човека је увек већа неголи што је то случај са оним који то није, што се не показује, нажалост, баш увек као тачно. Због тога треба настојати да, колико је то могуће, увек будемо неко ко чини добро и подстиче добро чињење. Такође је важно и потребно да у први план стављамо увек љубав Божју, да их убеђујемо да њих Бог стварно воли, да није неко ко једва чека да казни, одузме и покори, него је једини прави Дародавац. Колико нисмо у томе успели, показује нам једна од њихових парола, која гласи: „Нема Бога, живи слободно!”. Ове речи треба да буду најпре опомена за нас и нашу верничку одговорност, да се упитамо о томе какву смо то слику створили о Богу код другога човека. Није то само олако преузимање одговорности за нечије поступке, него је наше непромишљено поступање. Ту слику о Богу нису они измаштали, чули су наше претње Богом, и под теретом тих претњи посрнули из безнађа у пркос. То је довело до једног трагичног стања, да човек жели да се „ослободи” од Дародавца слободе. И не идимо даље у осуђивање таквог става других, промишљајмо своје поступање у животу, будимо у томе одговорни и истрајни на добром путу вере. Знајмо и то сведочимо другима да Бог воли свакога човека више и боље него што то сам човек зна и може да учини. Та Божја љубав треба да нас све покрене у прогресију и стваралаштво, а не да дангубимо у страховима и надмудривању. Зато, не треба да нас ништа обесхрабрује до безнађа, нити да нас подстиче у насиље никаква и ничија злонамерност. Морамо бити одговорни у поступању, дубоко свесни да неће сви веру (уп. 2Сол. 3,2), али да их због тога не треба доживљавати као непријатеље, него треба остати у стању добронамерности према њима. Не губити никад наду, не пресуђивати брзоплето и пре времена ни о коме и ни о чему.
ОБЛАЧАК, ПРОЋИ ЋЕ…
Светоотачка мудрост нам недвосмислено сведочи да увек у свему треба бити прибран, одмерен и уместан. Записано је да је свети Атанасије Велики једном приликом, у вези са много тежим искушењима, изјавио: „Облачак, проћи ће…”. На овај начин није никога потценио, него је правилно расуђивао о сили вере која је изнад сваког насиља. Није угрожена ни страхом, ни мржњом, ни осветом – осмишљена је љубављу, и као таква свемоћна је, јер све ослобађа, никога не покорава. То је смисао речи апостола љубави: „Ово је победа која победи свет – вера наша” (1Јн 5,4). Победи, а не порази, што јасно и тачно одређује наш пут којим идемо ка Богу и једни другима у сусрет. То је могуће само онда кад смо слободни од себе, растерећени од личног и колективног егоизма, стварно верујући, а не номинално припадајући негде против некога. Само тако можемо безусловно да волимо и безгранично да праштамо, свима да желимо добро, никога на ништа да не присиљавамо.
Заиста, треба победити страх у себи као уплашеност од другога, и стражити над собом чувајући друге од себе. Све би тада било лепше и боље, а сигурно је да би и неки од оних који бунтују разумели веру. Тако бисмо закључили да је и нас на добро покренуо њихов бунт, док је њих наша сигурна вера подстакла да виде даље од гледања само нас, да виде Бога и познају љубав Његову неизмерну према свима. Тада би сви престали да се троше писањем и читањем парола, оживотворили би све добре мисли, и тако живели у заједничкој радости. Јер, то је неоспорно негде у дубини: сви желимо живот, нико се не мири са смрћу, али нас, у стању изгубљене комуникације, раздире мржња и прождире безнађе…
Зато, станимо и погледајмо се у очи, па попут старозаветног човека Исава, који је после свађе са братом Јаковом, при сусрету са њим после много година смогао снаге да се врати на пут вере. Рецимо један другоме речи које је он рекао своме брату при сусрету помирења: „Кад видех лице твоје као да видех лице Божје” (Пост. 33,10). Само тако оспособљени за добронамерност, издржаћемо до краја, неће нас победити ничија зловоља и злочињење. Бићемо неоспорно добар пример многима, што је једини прави идеал вере у односу према другом и другачијем. Кад није тако, онда пристајемо на мепотребна беспућа, и сами иступамо из контекста вере у борбу са свима и против свих, где је пораз једина мера опасног промашаја.
Да, треба победити фанатизам припадности и равнодушност која обесмишљава, борити се увек за човека у себи и око себе, никад против било како другог и другачијег.
Аутор: Протојереј др Љубивоје Стојановић
