Када се човек пробуди из сна којим спава у иловачи тела свог, и духовно прогледа, онда осети да су материја и материјалне стварности око њега у толико стварне, реалне, у колико их његов дух сазнаје као такве. И убрзо долази до парадоксалног сазнања: људи, као нарочита врста бића, долазе до сазнања о стварностима у спољашњем материјалном свету помоћу свога људскога духа који није материјалан нити има својства материјалних стварности; напротив, он је нешто што се не може очима видети, нити рукама опипати, нити чулима проанализирати, нити показати као нека трансубјективна материјална стварност. Али, ако се не може ухватити у облике материјалне стварности и подвести под контролу чула, дух је ипак својом невидљивом суштином мерило свих видљивих стварности у свету материје. И што човек дубље мисли, све неодољивије осећа и сазнаје да је мисао духа, иако неопипљива, невидљива, нематеријална, ипак стварнија од сваке, такозване, објективне стварности у области трансубјективне материје. Штавише: све стварности заснивају своју реалност на мислима духа, који је по себи нематеријалан; помоћу нематеријалног, невидљивог и неопипљивог људи и осећају, и сазнају, и процењују оно што је материјално, видљиво и опипљиво. У томе је и преимућство и загонетност, и величина људскога духа. И пробуђен човек, вођен својим нематеријалним, невидљивим духом кроз тајанства материјалног, физичког света, све више увиђа, да је његов дух - његова највећа и најнепосреднија стварност, a caмим тим и његова највећа вредност. У таквом расположењу човек ускоро осети неодољиву истинитост Спаситељевих речи о души људској као највећој стварности и највећој вредности, стварности - стварнијој од васцелог видљивог света, и вредности - вредноснијој од свих сунчаних система: "Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? или какав ће откуп дати човек за душу своју?" (Матеј 16, 26). Другим речима: у видљивом свету нема вредности која је равна вредности душе људске, или вредности којом се душа може проценити и исплатити; она више вреди него сви светови скупа.
У самој ствари, цео свој видљиви живот, живот у времену и простору, човек заснива на невидљивостима, тојест на души, на њеним мислима, на њеној савести. У свету видљивих стварности и збивања човек се оријентише својом мишљу; њоме све мери и процењује, њоме која је и за њега самог невидљива. У толико је онда природније и логичније да се њоме оријентише и у свету духовних стварности и духовних вредности, које су нематеријалне и невидљиве као и она сама. Мисао је то што човек упознаје, везује и спаја не само са светом видљивих, материјалних стварности, него и са светом невидљивих, духовних стварности. Чак и крајњи сензуалисти у гносеологији не могу то порећи.
Мора се признати: човечији дух је чудотворна лабораторија, у којој се на необјашњиви начин чулни утисци прерађују у мисли. Човек?-Та човек је најчудеснија и најсавршенија радионица, у којој се непрекидно врши тајанствено преливање видљивог у невидљиво и невидљивог у видљиво, као и преливање природног у натприродно и натприродног у природно. Јер ми људи природним називамо оно што је видљиво и опипљиво, а натприродним оно што је невидљиво и неопипљиво. Загледајте човека: у видљивом и опипљивом телу живи невидљива и неопипљива душа; зар није он у исто време и природно и натприродно биће? Штавише, оно што је природно у њему живи оним што је натприродно у њему: тело живи душом. Када човек мисли мисао, шта се дешава с њим? - Прекорачује границе природног и ступа у сферу натприродног; и свим бићем осећа да то што је у њему невидљиво и натприродно и јесте наша најнепосреднија стварност, наша најнесумњивија емпирија, наша прва датост. У самој ствари, ми помоћу онога што је натприродно у нашој природи долазимо у додир са природним и сазнајемо оно што називамо видљивом природом. Ми људи, ми смо прво натприродна па онда природна бића, јер је у нас натприродно - срце природног, срж природног, суштина природног.
Јесте ли видели чудотворца? Гле, сваки човек је чудотворац, јер се у свакоме непрекидно врши прерађивање природног у натприродно и натприродног у природно. На пример, мисао о милостињи, док је у твојој души, она је нешто невидљиво, нематеријално, натприродно; оствариш ли је, ти си већ постао чудотворац: претворио си невидљиво у видљиво, натприродно у природно. Или, ти волиш родитеље; као унутрашње осећање, твоја је љубав нешто невидљиво, нематеријално, натприродно; чим је преведеш у бригу и старање за родитеље, ти си већ учинио чудо: претворио си невидљиво у видљиво, натприродно у природно.
Што важи за људску мисао и осећање, важи за све што је људско: свима својим поступцима, делима, целокупним својим животом човек је чудотворац, јер претвара невидљиво у видљиво, оваплоћује натприродно у природно. Човек живи тиме што непрекидно пројицира, трансубјективира свој невидљиви дух у свој видљиви свет природе, и на тај начин стално оваплоћује натприродно у природно.
Откуда духу људском та моћ и сила? - Отуда, што је он сам оваплоћење лика Божјег, јер је саздан по лику Божјем. Живети, то значи: оваплоћавати божанске силе које се таје у боголикој души човековој. Оваплоћавајући те силе, човек се навикава на главни, централни факт људске историје: оваплоћење Бога Логоса, Господа Исуса Христа. Зар не видите, живот сваког човека посебно и свих људи скупа, само је увод, припрема и предспрема за тај најсудбоноснији чин људске драме: Богооваплоћење? Јер је смисао и циљ човека и свега рода људског: оваплотити Бога и све што је Божје.
Господо, озбиљан посматрач света, ма с које стране приступио материјалним или духовним стварностима, мора осетити присуство бескрајне тајанствености у свима појавама. To је данак који сваки мислилац мора платити загонетној мистерији света. Нема сумње, правилна оријентација у овом загонетном свету зависи од духа којим се човек оријентише; или тачније: од природе духа. A природу своју дух човечији казује и показује кроз искуство које својом делатношћу ствара. Из васцелог искуства тог избија чежња духа људског за бескрајношћу у свима изразима: у знању, у животу, у постојању. Дух људски неуморно чезне за бескрајним знањем, за бескрајним животом, за бескрајним постојањем. А кроза све то он хоће једно: да савлада пролазност, коначност, ограниченост, а омогући и осигура непролазност, бесконачност, безграничност. У свима културама и цивилизацијама, на крају свих крајева, све муке духа људског сливају се у један гигантски напор: савладати смрт и смртност, а осигурати бесмртност и живот вечни, осигурати ма по коју цену.
Али, зар нас све то не потстиче на питање: откуда у духу људском та чежња и тежња за бескрајношћу у свима правцима? Шта је то што мисао људску гони из проблема у проблем, из бескрајности у бескрајност? Ако се ова чежња за бескрајношћу и може наметнути слабијем човеку, онда откуд она код најсамосталнијих мислилаца? Штавише, она је у њих разрађена у најсложенију проблематику. Све то показује да се чежња за бескрајношћу налази у самој природи духа људског. Природа самог сазнања тежи за бескрајним знањем; природа самог осећања тежи за бескрајношћу осећања; природа самог живота тежи за бескрајним животом. Сав дух човеков: и кроз сазнање, и кроз осећање, и кроз вољу, и кроз живот хоће да је бескрајан, a то значи: бесмртан. Глад за бескрајношћу, глад за бесмртношћу јесте исконска, метафизичка глад духа људског. Она је дух људски гонила ка бескрајности и бесмртности кроз многобројне религије, философије, науке, муке и подвиге. Једном речју: дух људски хоће бескрајност, хоће бесмртност по сваку цену и ма у ком облику.
Очигледно је да ову чежњу за бескрајношћу није могла наметнути човеку вештаствена природа, пошто је сама ограничена, и нема у себи те чежње. Исто је тако очигледно, да је духу људском није могло наметнута ни тело човечије, пошто је и само ограничено. Као једини логичан излаз остаје поставка: људска чежња за бескрајношћу, за бесмртношћу налази се у самој суштини духа људског. Саздан по лику Божјем, човек је сав у тој чежњи. Јер боголикост и јесте оно у бићу људском што чезне за бескрајним Божјим истинама у свима световима. Иманентна духу људском, ова боголикост потстиче човека да се богочежњиво пружа и сеже за свима бескрајностима Божјим. Природно је за боголику душу да чезне за Богом као за својим оригиналом.
Ово није произвољан закључак, већ по свему чињеничан, јер свеколико искуство рода људског сведочи о тој моћној и тајанственој чежњи духа људског за бескрајношћу, за бесмртношћу, за вечним животом, било у овом или оном свету. Ако се ослонимо на свеопште искуство рода људског и сведемо човека на његове основне елементе, на праелементе, сигурно ћемо пронаћи ово: чежња за бесмртношћу је најосновнији елеменат, на коме почива и у коме се битно састоји сав човек.
Стварајући човека по лику свом, Бог је самим тим по бићу његовом разлио чежњу за божанском бескрајношћу живота, за божанском бескрајношћу сазнања, за божанском бескрајношћу савршенства. Стога се ова неизмерно гладна чежња бића људског не може потпуно задовољити и заситити ничим до Богом. Објављујући као главни циљ човековог постојања у свету божанско савршенство: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Матеј 5, 48), - Господ Христос је одговорио на основни захтев и потребу боголиког и богочежњивог бића човековог.
Боголикост природе људске има двоструки смисао: прво у њој је дата суштина бића човековог; друго, њоме је одређен човеку као циљ живота: Бог са свима својим бескрајним савршенствима. Боголикост је суштина суштине човековог бића, на којој и по којој човек има да израђује и изграђује себе у овом свету. У самој ствари: у бићу човековом Бог је прво, а човек - друго; другим речима: човек је саздан као потенцијално богочовечанско биће, чији је задатак био да, вођено боголиком душом, себе у свему уподоби Богу, и тако стварно изради себе у богочовечанско биће, то јест биће у коме је човек идеално сједињен са Богом и живи у његовим божанским, бескрајним савршенствима. Али уместо да боголикошћу душе прожме сав свој емпириски живот, човек је одвојио дух свој од свега Божјег у себи, и отиснуо се кроз тајанства овога света без Бога, то јест без свога природног путовође. И наишао у овоме свету на непремостиве провалије и језиве раселине.
У суштини својој пад се човеков састојао у томе што је човек устао против боголиког устројства свога бића, напустио Бога и Божје, и свео себе на чисту материју, на чистог човека. Првом побуном против Бога, човек је донекле успео да истера Бога из себе, из свога сазнања, из своје воље, и да остане при чистој човечности, при чистом хуманизму. Страшно је рећи, али - хуманизам је у ствари основно зло, првобитно зло човеково. У име тог првобитног хуманизма човек је протерао Бога у надчовечанску трансцендентност, и сав остао при себи и у себи. Али, при свему томе, човек није могао да потпуно обезбожи себе, да потпуно избаци из себе боголике одлике свога духа; оне су остале да се и у његовом хуманизму појављују у облику чежње за бескрајним прогресом, за бескрајним знањем, за бескрајним усавршавањем, за бескрајним постојањем. Свесно и несвесно, у свима борбама крје човек води у своме хуманизму, он тежи да поврати себи изгубљену боголикост. И у томе делимично успева, успева толико колико је потребно да осети и сазна, како он сам по себи, при својој чистој, обезбоженој човечности, не може никада исправити дух свој, реинтегрирати боголикост бића свог. Кроза све своје хуманистичке носталгије човек у ствари вапије за - Богочовеком. Отуда је појава Богочовека Христа у овом свету била и природна, и логична, и неопходна. Јер само Богочовек у потпуности отстрањује све муке духа људског, оболелог и обезбоженог хуманизмом. Он једини утољава све глади боголиког бића људског: и глад за бескрајним животом, и глад за бескрајном правдом, и глад за бескрајном истином, и глад за бескрајним добром, и глад за свима уопште божанским бескрајностима. Најбитнији захтеви и потребе човечијег бића задовољени су једном за свагда у личности Богочовека Христа. Потенције богочовештва у бићу људском, које су спутане тиранијом богоборачког хуманизма, Богочовек ослобађа и даје им моћи да се остваре у бесмртној пуноћи својој. Човек, вођен Богочовеком, све своје нормира Богом, и у овом загонетном свету живи Богом, те тако достиже идеално савршенство, и собом претставља најидеалнију синтезу Божјег и човечјег, духовног и вештаственог, овостраног и оностраног.
Појава Богочовека Христа у свету људских реалности, ни са онтолошког, на са психолошког, ни са историског гледишта, није изненађење за људску природу. Напротив, она је задовољила основне чежње и потребе човечијег бића: чежње и потребе за божанским савршенством и вечним животом. Богочовек не само није нешто неприродно и непотребно за човека, него је, напротив, потребнији човеку од свега другог, толико потребнији, да је сам свеистинити Бог и Господ Исус Христос објавио да је Он - "једино потребан" (Лук. 10, 40-42). Зашто? Зато што је Он најсавршеније, и најприродније, и најцелисходније, и најлогичније решио проблем Бога и човека. Како? Показавши нам реално, земаљски реално у себи Бога, који је апсолутна Истина, апсолутно Добро, апсолутна Правда, апсолутна Љубав, апсолутна Мудрост, у савршеном јединству са човеком; a са тим и кроз то показавши нам и човека у његовој безгрешности и савршенству. Богочовек је подједнако реално показао и Бога у његовом савршенству, и човека у његовом савршенству. Када се непристрасно разматра историја рода људског, мора се признати: нема у роду људском бољег човека од Исуса; a то значи: нема ни бољег Бога, јер је Исус само као Богочовек био и јесте најбољи човек, то јест човек без греха, без зла. Само као такав, као Једини Безгрешан, Господ Христос је и могао неустрашиво питати своје најљуће непријатеље: "Који ме од вас кори за грех?" (Јован 8, 46) и нико од њих није могао указати ни на какав грех у Њему. А човек без греха је истовремено и најидеалнији и најреалнији човек, јер само као такав, он је истински савршен, бесмртан и вечан.
Оваплоћењем Бога Логоса ушла је у природу људску свесавршена Мудрост Божанска, свесавршена Логика Божанска, свесавршени Ум Божански. "Логос постаде тело" (Јован 1, 14), то значи: све трансцендентне вредности Божанске постадоше иманентне природи људској, јер су сродне суштини боголике душе човечије. Све те вечне Божанске вредности, оваплоћене у човека, стапају се, на крају крајева, у једну неизмерну и ненадмашну вредност: Богочовека Христа. Отуда је Богочовек прва, и највећа, и најосновнија вредност у свету човечанском. Јер ништа није човечанскије од Господа Христа, који оличава у Себи најидеалније савршенство свега истински људског, истински човечанског. И не само то, него је Он, као Богочовек, најсавршенија синтеза Божјег и човечјег, овостраног и оностраног, природног и натприродног, реалног и идеалног, физичког и метафизичког. У Богочовечанској личности Господа Исуса постигнуто је најрадикалније, најлогичније и најпотпуније јединство живота овостраног и оностраног, а кроз то: јединство сазнања овостраног и оностраног, јединство осећања човечјег и божанског. A то значи: и живот људски, и мисао људска, и осећање људско премостили су понор који зјапи између човека и Бога, између овог и оног света. Стога Христов човек живо осећа јединство овог света са оним, јединство Бога са човеком, јединство природног са натприродним. Он снажно осећа и јасно сазнаје како је у њему извршен прелаз из смртног у бесмртно, из временског у вечно. To осећање вечнога живота омогућује и осигурава Христовом човеку и вечност мисли и бесмртност осећања. Но и ако је на тај начин Христов човек продужен, и проширен, и удубљен до божанских бескрајности, он ипак не губи своју човечност, своју индивидуалност, него и надаље остаје човек, само човек - савршен, обоговечен. Тек у Богочовеку Христу човек је уздигнут на највиши степен савршенства, на врх изнад свих врхова. Јер нико није прославио људску природу, људско биће као Богочовек. У његовој Богочовечанској личности учињена је човеку највећа правда, највећа могућа правда. Нигде ни у чему није потцењен човек на рачун Бога, нити Бог на рачун човека, иако је човек нбизмерно узвеличан, и узвишен, и прослављен Богом.
Нема сумње, проблем добра и зла је један од најтежих и најмучнијих за људско сазнање. Но и он је коначно и завршно решен тек Богочовеком Христом. И то решен не вербалистички, теориски, дијалектички, него битно, прагматички, богочовечански. Јер се Господ Христос у целокупном животу свом показао као оваплоћење, као очовечење бескрајног, свесавршеног и апсолутног Добра. Ни највидовитије око не би могло пронаћи у Њему ни трунке зла, јер Он "греха не учини, нити се обмана нађе у устима његовим" (I Пет. 2,22). Па не само Он "греха не учини", него уопште - "греха у њему нема" (Јован 3, 5).
Имајући пред собом у лицу Богочовека Христа апсолутно божанско Добро у границама људског бића, људске природе, људско сазнање тек од Њега и Њиме одређено зна, и људско срце одређено осећа шта је добро а шта зло. Добро је, вечно добро - све што Христос јесте у својој богочовечанској реалности, све што је богочовечанско. Као Једини безгрешни и свемоћан, Господ Христос је дао људској природи благодатне силе да може до савршенства успевати у божанском добру а савлађивати грех и зло до коначне победе над њима. Због тога је Богочовек Христос највиша вредност у свима световима, у којима се креће људска мисао и осећање.
Кроз сву своју историју човек се показује као нарочита врста бића тиме што неуморно тражи основну и главну истину, истину на којој стоје и ради које постоје сви светови, па и човечански. У том тражењу истине, човек је решавао проблем истине и митолошки, и философски, и теистички, и атеистички, и спиритуалистички, и материјалистистички. И није га решио, јер га је решавао у категорији чистог, обезбоженог хуманизма. Тек у чудесној личности Богочовека Христа јавила се сва вечна Истина без остатка. И проблем истине решен је појавом апсолутне божанске Истине у границама људске природе. Зато је из уста Богочовека Христа изашла најсмелија изјава коју је икада људско биће дало о себи, изјава: "Ја сам Истина" (Јован 14, 6). A то значи: Богочовек Христос је истина као личност у свој својој богочовечанској пуноћи и реалности.
Али оно што Богочовека Христа нарочито чини вредношћу изнад свих вредности јесте то што је Он први и једини потпуно решио проблем живота и смрти, решио га прагматички, реално, показавши у својој Богочовечанској личности оваплоћену, учовечену и очовечену бесмртност и живот вечни. To је пак изузетно силно показао и доказао својим васкрсењем из мртвих и вазнесењем у вечни живот Божанства. И уопште, целокупни богочовечански живот Господа Христа до и после васкрсења очигледно је доказ да је он заиста оличење бесмртности и вечнога живота, а тиме и господар над смрћу Васкрсењем својим Он је људској природи заувек осигурао победу над смрћу, a вазнесењем својим - живот бесмртни у вечности тросунчаног Божанства. Зато је Он једини у роду људском имао права рећи за себе: "Ја сам васкрсење и живот" (Јован 11, 25).
У људском сазнању такмичи се тајна света са тајном човека. Непрозирни мрак покрива сву твар, и људска мисао никако да проникне у њен основни смисао, никако да схвати зашто постоји овакав свет у оваквом облику. Тек обасјан светлошћу Богочовека Христа, свет нам отвара круницу свога бића, и у њој свој прави смисао и вредност. Зато је Спаситељ и рекао за себе: "Ја сам светлост света" (Јован 8, 12). У Богочовеку и његовој светлости човек је истински прогледао и прави смисао света сагледао. Нека божанска разумност и целисходност разливена је по свој твари. Разливена самим Господом Христом као вечним Логосом Божјим, због чега је и речено у светом Еванђељу: "Све што постаде - кроз Њега постаде" (Јован 1, 3). Та логосност и логичност овога света, и свега што је створено, постаје очигледна тек у светлости оваплоћеног Бога Логоса. Људско сазнање, једино када се обасја светлошћу оваплоћеног Бога, може сагледати божански, логосни смисао твари, и убедити се у истинитост Апостолових речи: "Све се кроз Христа и ради Христа сазда" (Кол. 1, 16). To значи: смисао је сваке твари посебно и свих твари укупно, да Богочовекову истину и правду остваре у себи до крајњих могућности. Heбо и земља неће проћи док се на њима не испуни сав закон Бога Логоса (Матеј 5, 18). У Богочовеку Христу почело је оздрављење твари, реинтеграција твари, која се разболела и хаотизирала присуством и дејством греха и зла (Рим. 8, 19-23).
***
Пошто је Господ Христос као Богочовек највиша вредност, то је Он као такав у исто време и највиши критеријум свих правих вредности. У овом свету никакво биће, мање од Богочовека, не може бити истинско мерило вредности, када је највиша вредност - личност Богочовека. He може бити човек, јер је далеко нижа вредност од Богочовека. Тиме што је највећа вредност, Богочовек је најбољи критеријум свега Божјег и човечијег и у овом и у оном свету. Историја ове планете не зна ни за бољег Бога од Христа, ни за бољег човека од Христа. Богочовек је у исто време савршено открио Бога и савршено открио човека. Стога нема Бога мимо Богочовека; нити има човека мимо Богочовека.
Шта је истина? питао је Пилат оваплоћену Истину, и хтео је ушима да чује оно што није очима видео, као да није једна и иста душа и из ушију његових слушала и из очију његових гледала. Уствари, Богочовек Христос је истина, не као реч, не као учење, не као делатник, већ као свесавршена и вечно жива Богочовечанска личност. Једино као таква Личност Он је и мерило Истине. Зато је Богочовек рекао за себе: не само: "Ја сам Истина", него и: "Ја сам Пут" (Јован 14, 6), пут у саму Истину, мерило саме Истине, суштина саме Истине. Мерило Истине је сама Истина; а Истина је Богочовек Христос. Стога све што није од Њега, није од Истине. Ван Његове Богочовечанске личности Истина је онтолошки немогућа.
У хришћанству Истина није дискурсивни појам, нити теорија, нити учења, нити збир учења, већ жива Богочовечанска личност - историски Исус Христос. До Христа, људи су наслућивали Истину, али је нису имали; са Христом као са оваплоћеним Богом Логосом, вечна Божанска Истина сва улази у овај свет. Зато је и речено у пресветом Еванђељу: "Истина постаде од Исуса Христа" (Јован 1, 17).
Шта је живот, прави истински живот и мерило живота? - Опет личност Богочовека Христа, а не Његово учење, одвојено од Његове чудотворне и животворне Личности. Нико никада од људи није смео рећи: ја сам живот, - јер је сваки смртан. А Богочовек је рекао: "Ја сам живот" (Јован 14, 6). И с правом рекао, јер је васкрсењем победио смрт, и показао Себе вечно жива вазнесењем на небо и седењем с десне стране Оца. Стога је Богочовек и Живот, и мерило Живота. Све што није од Њега - смртно је. У Њему живот има своју логосност и своју логичност, јер има своју божанску вечност. Као вечни Божански Логос, Он је живот и свеживот (Јован 1, 4), јер је живот - Њиме живот. Где Њега нема, ту се живот претвара у смрт, јер је Он једини који живот чини живим. Отпадање од Њега који је Живот, увек се завршава умирањем и смрћу. Стога се у Њему, као Логосу и Логици живота, налази једино могуће логичко оправдање људског живота у категорији времена и простора.
Вечни живот се храни и одржава вечним добром, и вечном правдом, и вечном истином, и вечном мудрошћу, и вечном светлошћу. И када је Спаситељ објавио: "Ја сам живот", самим тим, Он је о себи објавио и ово: ја сам Добро, ја сам Правда, ја сам Истина, ја сам Мудрост, ја сам Светлост. Пошто је Он све то у исти мах, то је Он и највише мерило свега тога. Својом свесавршеном личношћу безгрешни Богочовек претставља у роду људском једини непогрешни критеријум и живота, и добра, и правде, и истине и мудрости, и светлости. Све у свему: Богочовек је највиша и најсавршенија вредност, једина вечита вредност, а тиме и због тога највиши и најсавршенији критеријум, једини вечити критеријум истине, живота, правде, светлости, доброте и мудрости.
***
Ова светосавска философија вредности, окренута лицем према западној философији вредности, шта значи? - Значи: устанак и преврат; устанак против основног принципа западне философије: "човек је мера свих ствари"; и преврат у целокупном схватању живота и света. Насупрот том хуманистичком принципу иставља се светосавски еванђелски принцип: Богочовек је мера свих бића и ствари. Богочовек је оличење и оваплоћење свих божанских и човечанских савршенстава, зато је Он врховна вредност, свевредност, и непогрешиво мерило свих вредности. Само живећи Њиме и по Њему, човек стиче све непролазне вредности и оспособљује себе да сва бића и ствари мери непогрешивом, еванђелском, богочовечанском мером. Најочигледнији и најубедљивији пример? - Свети Сава. Чим је Богочовек Христос постао за њега највиша вредност, он је ради Њега оставио све дотадање највеће вредности: и оца, и мајку, и браћу, и отаџбину, и царство, и богатство, и у Њему нашао - шта? Све саме непролазне и вечне вредности: вечну божанску Истину, вечну божанску Љубав, вечну божанску Правду, вечну божанску Доброту, вечну божанску Мудрост; а сврх свега: божанску бесмртност своју и живот вечни. Зато је, као и апостол Павле, све остало сматрао за трице, само да Христа добије и да се нађе у Њему. Тешким светогорским подвизима, нарочито молитвом и постом, Свети Сава је уселио у своју богочежњиву душу Господа Христа и сва његова божанска савршенства, и тиме постао највиша вредност нашег народа и наше историје, вредност - непролазна, бесмртна и вечна. Из ње су се иззрачиле, као зраци из сунца, и све остале непролазне вредности наше народне душе и историје.
Реците, која је то наша историска вредност, а да, посредно или непосредно, не води порекло од Светога Саве? А све светосавске вредности, од прве до последње, изводе се из Христа, и своде се на Христа. Светосавље, и као комплекс светосавских идеја и као комплекс светосавских метода, извире из Христа и Његовог Еванђеља.
Када смо у славном немањићком периоду бирали највишу вредност наше народне душе и наше историје, ми смо кроз Светога Саву и остале Свете Немањиће изабрали Христа Бога и Његово Еванђеље. Тако је Христос са својим Еванђељем постао главна детерминанта и главна стваралачка сила наше историје. Сетите се судбоносне Косовске одлуке! Кроз Светога Кнеза наш се народ определио за царство небеско и на свенародну жртву за њега. Зар ова Косовска одлука и жртва није предодређена светосавским духом, светосављем? Да, она је и природна и логична последица светосавске философије вредности. Косовско Еванђеље није ништа друго до светосавско Еванђеље продужено кроз векове. Погледајте, светосавско Еванђеље путује из једног српског поколења у друго. Ено Еванђеља мајке Јевросиме:
Сине Марко, једини у мајке,
He била ти моја рана клета,
Немој, сине, огрешити душе.
Немој, сине, говорити криво,
Ни по бабу, ни по стричевима,
већ по правди Бога истинога.
Боље ти је изгубити главу,
Него своју огрешити душу.
И оно је све од Светога Саве. У њему је светосавска философија вредности нашла свој дирљиви драматични израз: бесмртна душа човекова је највећа вредност човекова; главно је не огрешити се о њу, па макар се замерио и родитељу, и стричевима, и целоме свету; душа се неће огрешити када живи правдом Божјом, када је за њу правда Божија главни регулатор свих човекових односа: и породичних, и личних, и социјалних, и народних, и општечовечанских.
Све што је у нашој историји бесмртно, велико и славно, створено је светосавским Еванђељем. Оно путује кроз све праве Србе, кроз све ствараоце и чуваоце светосавских вредности и идеала. На свима историским беспућима, оно нам је било непогрешиви путоказ; у свима тминама - сунце; у свима тугама - утеха; у свима смртима - спасење; у свима робовањима - врело оптимизма; у свима кризама - савест. Откуда то, да светосавско Еванђеље постане нашим народним Еванђељем? Отуда, што га је Свети Сава својим апостолским и светитељским радом и трудом унео у народну душу, сјединио са њом, учинио га савешћу њеном. A по светосавском Еванђељу, шта значи: бити Србин? - To значи: Богочовека Христа сматрати за највишу вредност и волети га више свега; увек се при дилеми приволети Царству небеском а не земаљском; и: све решавати "по правди Бога истинога", па макар све демонске силе удариле на те; но и у том страшном случају:
Боље ти је изгубити главу,
Hero своју огрешити душу!
